Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore

Viktor Gostiljac - intervju
Email Print


Finalizacija dugogodišnjeg rada na pristupu građana kvalitetnoj besplatnoj pravnoj pomoći

Viktor Gostiljac za Pravni komplet

Paragraf intervju - SEPTEMBAR 2020



U pitanju je jedna autohtona ideja Advokatske komore Srbije koju smo prvi put izložili u cilju stvaranja drugog Kol centra, za postavljanje branilaca po službenoj dužnosti. To nije bio lak proces jer je korisnost te ideje trebalo uspešno prezentovati različitim institucijama, Ministarstvu pravde, Visokom savetu sudstva, Republičkom javnom tužilaštvu i Ministarstvu unutrašnjih poslova. Trebalo je, dakle, izmeniti jedan loš sistem na koji su decenijama svi navikli, i koji, zapravo, nije bio sistem nego plodno tle za razne vrste mešetarenja prilikom određivanja branilaca okrivljenom. To je bio ogroman i, činilo se nerešiv problem koji je decenijama opterećivao advokaturu a krajnje posledice trpeli su oni građani koji su potpali pod udar krivičnog postupka i koji, često puta, nisu imali adekvatnu pravnu pomoć u jednom važnom procesnom trenutku kada se koncipira njegova odbrana. Poučeni dobrim iskustvima ovog Kol centra koji uspešno funkcioniše, uveli smo i Kol centar za besplatnu pravnu pomoć koji radi po istom principu. Dakle, radi se o softveru koji apsolutno eliminiše ljudski faktor prilikom dodele predmeta advokatima čime se otklanja svaka sumnja u korupciju. Procedura je jednostavna: kada se korisnik besplatne pravne pomoći obrati lokalnoj samoupravi sa zahtevom za besplatnu pravnu pomoć i kada taj zahtev bude odobren, lokalna samouprava poziva broj Kol centra, gde operater jednim pritiskom na taster stavlja program u pogon i prvi po redosledu sa liste advokata prima predmet. Kod oba Kol centra sistem je transparentan jer svaki advokat, sud ili tužilaštvo može upitom tražiti uvid i proveru da li je došlo do “preskakanja” advokata sa liste. Ali to je nemoguće jer program to ne omogućava.

Kol centar za pružanje besplatne pravne pomoći je finale i operacionalizacija naših petnaestogodišnjih napora da građani Srbije dobiju jedan kvalitetan Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći. Podsetiću vas da je advokatura dugo držala veto na donošenje tog zakona iz razloga čuvanja ustavne uloge advokature kao pružaoca pravne pomoći. Taj status je u jednom periodu postao upitan jer se pojavio veliki broj nevladinih organizacija koji su počeli da se bave našim poslom i da neovlašćeno pružaju pravnu pomoć. Iza svega toga stoji, naravno, novac. Nastala je trka za “projektima” finansiranim od evropske zajednice, koji su često pružali lažnu sliku da se nešto radi na unapređenju i očuvanju određenih prava. Ruku na srce, bilo je i onih udruženja koja su se zaista specijalizovala za određena pitanja i bila korisna građanima. Međutim, i oni su pravnu pomoć, u krajnoj liniji, pružali preko advokata. Mi smo tu bili jasni, želeli smo da sačuvamo ustavnost zakonskog rešenja i očuvamo ulogu advokature kao jedinog pružaoca pravne pomoći, uz jedinice lokalne samouprave. Advokatura jedina poseduje resurse u tom smislu i sisteme kontrole pružene pomoći. Dakle, građani ne samo da imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć nego i na pravnu pomoć određenog kvaliteta, a to jedino advokatura može obezbediti. Na kraju pregovora sa Ministarstvom pravde naše sugestije su usvojene i zakon je donet. Dobro je što je Ministarstvo prepoznalo naše zahteve kao korisne za građane i vrlo sam zadovoljan sto je Srbija posle toliko godina dobila dobar Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći.


U međuvremenu, mi smo ustavnu inicijativu podneli Ustavnom sudu. Po našem mišljenju, osim ostvarivanja finansijskog cilja naplatom naknade od svih delatnosti, uredba Vlade nije u skladu sa stvarnim, objektivnim ciljem Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara i u suprotnosti je sa kumulativno postavljenim uslovima određenim u zakonu. U najkraćem, vršenjem pravnih poslova, posebno u advo-katuri, se ne koristi ni jedno javno dobro, niti dobro od opšteg interesa, niti se obavljanjem advokature negativno utiče na životnu sredinu. To je, valjda, svima jasno i u tome je suština naše primedbe. U uslovima u kojima žive i rade advokati u Srbiji ni jedan namet nije mali a naročito onaj koji je neopravdan i neutemeljen u zakonu.


Advokatura je delila sudbinu naroda i sudbinu ostalih delatnosti. U privatnom sektoru u kome egzistencija zavisi samo od vašeg učinka i gde ne postoji zagarantovana plata, situacija je bila još i teža. U okolnostima u kojima su sudovi prestali da rade, uprkos proklamovanom minimalnom postupanju u hitnim predmetima, advokati su preko noći ostali bez izvora prihoda a građani bez mogućnosti da ostvare svoja prava. Naravno, ovo ne govorim bez razumevanja za situaciju u kojoj smo se svi našli i za preduzete mere u borbi protiv epidemije u čiju opravdanost mi nismo ulazili. Međutim, u jednom trenutku, dogodilo se da bez smetnji funkcionišu teretane i tržni centri a da ne rade sudovi. Mislim da je to bila jedna neprirodna stvar. Štaviše, smatram da sa obzirom na nemerljiv značaj pravosuđa za ostvarivanje prava građana, sudovi bi morali poslednji da stanu sa radom, a ne prvi, to je krajna mera. Drugo, sud je okruženje u kome je najlakše sprovesti propisane mere za zaštitu od epidemije i kontrolu njihove primene. Mislim da se sa obustavom rada sudova prenaglilo i da je to bio plod jednog opšteg straha i psihoze na početku širenja zaraze.


Vidite, naš stav se suštinski ogledao u tome da država mora sačuvati sve odlike pravne države u bilo kojim uslovima. U suprotnom, nastupa provizorijum koji, takođe, može da pređe u epidemiju. Rekli smo: mi ne zalazimo na teren države i njen monopol nad odlukom koje mere treba preduzeti da bi se sprečila zaraza, to je njihovo pravo. Ali sve mere koje donosi moraju biti donete zakonito. Ako mere nisu donete u skladu sa zakonom i Ustavom onda se mi nalazimo u permanentnom vanrednom stanju i kada ono nije proglašeno. Primetio sam da je laička javnost ovakav stav shvatila kao “deljenje dlake na pola” i kao besmisleno pravničko insistiranje na proceduri i formi u situaciji kada postoji ugroženost nacije. To razumem, jer ne mogu svi shvatiti u čemu je opasnost ako vam neko potezom olovke ukine pravo koje vam Ustav vaše zemlje jemči. Za mnoge je toimaginarna opasnost koje postaju svesni tek kada im ta prava zatrebaju u postupku povodom rešavanja ličnog problema. Ono što ne razumem je da su predstavnici najviših državnih organa, Narodne skupštine, Vlade i Republike, kao intelektualno spremniji, zanemarili ovu opasnost i poigrali se sa jednom važnom stvari, a to je Ustav. Sva mudrost je u članu 200. Ustava Republike Srbije koji jasno određuje proceduru u slučaju odstupanja od poštovanja ljudskih prava i nije bilo smetnji da se ona sprovede bez posledica i da tome niko ne može da prigovori. Ovako, to je učinjeno na prepad, odlukom u najboljem slučaju troje ljudi, na jedan način kojim se demonstrira nonšalantan stav prema Ustavu ove zemlje. Ne bi bilo dobro da to postane pravilo.

Sve u svemu, uvođenje vanrednog stanja i skajp suđenja su bile jedan eksperiment uživo nad pravnim sistemom. Saslušanje okrivljenog putem video linka ne postoji u našem pravu pa se ne može primenjivati. To je tako, ne zato što mi to kažemo nego zato što to kaže zakon. Prema tome, razlog da se zadovolji potreba za efikasnim pravosuđem u uslovima epidemije morao je biti rešen na drugačiji, zakonit način. Isto ovo se odnosi i na drakonske presude na zatvorske kazne koje su čitane i saopštavane javno, direktno u kameru, i za koje nisam siguran da nisu rezultat naloga a ne sudskog postupka. To je nedopustivo i na takve pojave će AKS uvek reagovati.


Negde sam pročitao rečenicu “kad nema jaže i ustave, voda samu sebe ne ustavlja”. Pravo predstavlja upravo tu jažu i ustavu moćnima da bez odgovornosti zloupotrebljavaju svoje mogućnosti. Ako ih pravo ne upravi oni se sami neće upraviti. To je opšta karakteristika svake vlasti, koja uvek ima tendenciju da stvari drži pod kontrolom. Doduše, ja već pripadam onoj starijoj generaciji koja se seća definicije iz knjiga da je “pravo sredstvo u rukama vladajuće klase”. Mislim da se naše društvo u shvatanju prava nije puno odmaklo od ovakve tvrdnje. Tu nama fali kontinuitet. Mi smo imali jedan strašan prekid 1945. godine i mi ponovo, u poslednjih trideset godina, pokušavamo da ustrojimo naše institucije. Zato su one kod nas imitacija suštine i marginalizovane. U njih se ne veruje a veruje se u snagu i misiju vlasti koja je ovde uvek personalizovana. To nije dobro, jer slobodan narod jeste slobodan samo ako uspe da svoje institucije izgradi, da ih očuva i da pod svojim institucijama živi. Zato je u njihovom nedostatku, stvoren javni narativ u kome predstavnici politike slobodno kritikuju sudije i njihove odluke, optužuju da su korumpirani ukoliko presuda ne odgovara zadatim ciljevima, ne shvatajući da nas time izvlače iz kruga civilizovanih naroda. AKS je u par slučajeva oštro reagovala na takve pojave, jer je to, svakako, atak na nezavisnost sudstva. Opet, i nezavisnost je individualna kategorija i svako od nas, u takvim slučajevima testira svoju ljudsku i profesionalnu čvrstinu. Ali gledajući sistemsko rešenje ovog pitanja, mislim da je od svih reformi, najlakše ostvariti nezavisnost sudstva i medija, jer tu ne treba ništa više nego politička odluka da se ovo ostvari.

Što se advokature tiče, ona je u potpunosti nezavisna i to je prvi uslov postojanja advokature i advokata kao pojedinca. Kod nas advokata se, u tom smislu, stvorilo jedno osećanje posebnosti, pa i prepotencije, koje je formiralo 158 godina postojanja našeg opstajanja na ovim prosto-rima. Mi smo vrlo osetljivi na bilo kakav pritisak, pa i najmanji, i uvek spremni na odbranu zajamčenih prava naših građana. Ponekad se, primećujem, od nas očekuje i da u toj odbrani prednjačimo. U svakom slučaju, advokatura će uvek obavljati svoju društvenu ulogu i skretati pažnju na drastična kršenja pravnog poretka. To je naša poruka građanima. Što se tiče jedne postojeće negativne predstave o advokatima, kao “produženoj ruci kriminalnih aktivnosti”, kako ste naveli, ta predstava zaista postoji i ona je, takođe,produkt jedne nerazvijene svesti o pravu i ulozi advokata u bilo kom postupku i posledica diskontinuiteta o kojem sam, maločas, govorio. Njegov značaj i ulogu shvatiće svaki onaj kada mu advokat zatreba. Ali treba raditi na izmeni te percepcije javnosti o advokaturi i promovisati istinu da se radi o jednoj od najčasnijih i najhumanijih profesija. Nezaboravite da postoji i drugi stereotip o advokaturi kao o profesiji koja je snažna, složna i jedina kadra da pokrene određene teme i procese. Sa tim stereotipom se slažem i on je bliži istini.


Ovaj problem je rešen na taj način što je nakon naših razgovora sa Ministarstvom pravde, ovo ministarstvo izmenilo Pravilnik o naknadi troškova u sudskim postupcima i preciziralo da se nagrada braniocu postavljenom po službenoj dužnosti isplaćuje po pravnosnažnosti rešenja o njegovom razrešenju iz sredstava organa postupka, koji ih naplaćuje kasnije od lica koje je dužno da ih naknadi u skladu sa odlukom o troškovima krivičnog postupka. Bez obzira na našu inicijativu za izmenu zakonskog teksta što zahteva izvesnu proceduru i vreme, ovo je trenutno bio efikasniji način za otklanjanje jedne iznenadne pojave koja je pretila da postane sudska praksa.


Sigurno je da je, u savremenom svetu i poslovanju, korišćenje elektronske baze postalo nezamenljivo u našem poslu i ja se svakodnevno koristim tom pogodnošću kao i moje kolege.



Email Print