Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore


Email Print


Koju ulogu, po Vašem mišljenju, veštačenje zauzima kao sredstvo dokaznog postupka?

Veštačenje je izuzetno značajna dokazna radnja, čija je uloga da se sudu, odnosno organu postupka uopšte, što je u istrazi, kada je reč o krivičnom postupku i javni tužilac, pruži potrebna pomoć, onda kada se radi o važnim pitanjima u pogledu kojih sam organ postupka ne poseduje potrebna stručna znanja, a svakako se mora raditi o pitanjima koja su vanpravnog karaktera, jer od davnina važi pravilo da „sud poznaje pravo”.

Na koji način sudovi prihvataju rezultat veštačenja, te da li je, po Vašem mišljenju, isti u određenom procentu sudskih postupaka odlučujući prilikom donošenja odluke?

Iako se formalno i nalaz i mišljenje veštaka, kao i svaki dokaz u postupku, bilo krivičnom, bilo parničnom, odnosno uopšte, u bilo kojem sudskom postupku, vrednuje kao i svaki dokaz, prema slobodnoj oceni suda i na temelju načela slobodne ocene dokaza, činjenica je da u praksi kada se radi o ovoj vrsti dokaza, to faktički nije uvek tako. Sudovi koji sami nemaju potrebna stručna znanja u odnosu na određena stručna pitanja, koja su vanpravnog karaktera, su skloni da ponekad mehanički i apriorno prihvate nalaz i mišljenje veštaka, te se onda nekada čini da u odnosu na određeno ključno pitanje od kojeg zavisi i ishod postupka, odnosno rešavanje njegovog predmeta, faktički iako naravno, ne i formalno „presuđuje veštak” umesto suda. To naravno nije dobro, jer bez obzira što sud sam po sebi nema određena stručna znanja iz oblasti kojom se bavi veštak, sud bi morao da u potrebnoj meri uvek ispolji i odgovarajući kritički odnos prema nalazu i mišljenju, te da ako se postavi pitanje njegove tačnosti, pribegne postojećim procesnim mogućnostima, poput naknadnog i dopunskog veštačenja. Takođe, kao i svaki dokaz u postupku i nalaz i mišljenje veštaka se dokazno cene ne samo pojedinačno sami za sebe, već i u vezi sa svim drugim relevantnim dokazima, što u praksi, takođe, može da bude način i provere kvaliteta veštačenja.

Kada govorimo o jednoj od vrsti medicinskog veštačenja u krivičnom postupku, o veštačenju telesnih povreda, pitanje je koliko je pouzdan nalaz veštaka na osnovu medicinske dokumentacije ili drugih podataka u spisima, kada nije moguće telesno pregledati povređenog, odnosno koliko je u ovakvim situacijama ova dokazna radnja pouzdana?

I ova vrsta veštačenja, kao i svako drugo veštačenje, zahteva odgovarajući kritičko preispitivanje suda. Sama kvalifikacija određene povrede kao lake ili teške, odnosno osobito teške, uopšte i nije pitanje za veštaka, već je to deo pravne kvalifikacije krivičnog dela koje je predmet postupka, o čemu odlučuje sud a ne veštak. Zadatak veštaka je da objasni karakter konkretne povrede sa stanovišta medicinske struke, te da objasni njen efekat na telesno stanje povređenog i njegovo zdravlje, a sud treba onda na osnovu toga da izvede zaključak o stečenoj povredi u krivičnopravnom smislu. U praksi to najčešće nije tako, već veštaci ponekad i sasvim šablonski vrše i pravnu kvalifikaciju takvih povreda, a sudovima je lakše da to mehanički prihvate, nego da se sami upuštaju u pitanje koje im, deluje previše složeno, jer zahteva i izvesno poznavanje medicine. Stoga je veoma važno da sudije, a pre svega sudije krivičari, bar elementarno poznaju i sudsku medicinu, kao naravno i kriminalistiku, jer tako mogu lakše da primene i krivičnopravne norme, kada se radi o određenim situacijama, a naročito kada su u pitanju one vrste veštačenja, čiji rezultati neposredno ili posredno utiču na pravnu kvalifikaciju krivičnog dela, kao i druga pravna pitanja.

Kako tumačite odredbu člana 134. Zakonika o krivičnom postupku kojom se preciziraju uslovi pod kojima se može izvršiti uviđaj lica (veštačenje na osnovu telesnog pregleda), tj. koji se pregled može preduzeti i bez pristanka okrivljenog, te da li je ova odredba u suprotnosti sa pravom okrivljenog da ne doprinosi sopstvenoj inkriminaciji?

Pravo okrivljenog da se ne samooptužuje ipak ima svoje granice, koje su logične i odnose se kako na potrebu zaštite svih prava okrivljenog, ali i neophodnost postojanja efikasnih mogućnosti razjašnjavanja i dokazivanja krivičnih dela. Pravo na nesamoinkriminisanje se tiče pre svega, radnji koje podrazumevaju da je okrivljeni tzv. aktivno dokazno sredstvo, što znači onda kada okrivljeni daje iskaz prilikomsaslušanja, a tada okrivljeni može da se brani na bilo koji način i naravno, ima pravo da se uzdrži od bilo kakvog iskaza, što se u praksi označava kao tzv. odbrana ćutanjem, iako to u stvari, predstavlja izostanak bilo kakve aktivne odbrane. Onda kada je okrivljeni tzv. pasivno dokazno sredstvo, kao kada se na njemu, odnosno njegovom telu prikupljaju određeni tragovi, odnosno vrši telesni pregled, tada okrivljeni nema takvo pravo na nesamoinkriminisanje i to je logično, jer bi u protivnom, neka krivična dela bilo veoma teško ili čak nemoguće dokazati, a pri tom, takav telesni pregled okrivljenog ne škodi njegovom zdravlju, vrši se na način koji nije ponižavajući i naravno, obavljaju ga lica odgovarajuće struke. Pored toga, okrivljeni se ni na koji način ne samoinkriminiše u ovoj situaciji, jer je reč o potpuno objektivnoj aktivnosti, sam okrivljeni ni na koji način telesnom pregledu aktivno ne doprinosi, ništa ne iskazuje, odnosno nema dužnosti iskazivanja, a ako se na njegovom telu pronađu određeni tragovi, odnosno dokazi uopšte, radi se o materijalnim dokazima sa odgovarajućim stepenom dokazne verodostojnosti. Teško je zamisliti razjašnjenje nekih krivičnih dela u konkretnim životnim situacijama, kada bi okrivljeni svojom voljom potpuno slobodno mogao da se ne saglasi sa telesnim pregledom, pozivajući se na pravo nesamooptuživanja, iako on nije skopčan sa bilo kakvim ugrožavanjem njegovog zdravlja, ponižavanjem, mučenjem i sl. Na primer, krivična dela kao što su silovanje, ali često i ubistvo, ali i niz drugih krivičnih dela, kada postoji neposredan kontakt između učinioca i žrtve, podrazumevaju ostavljanje tragova na telu, poput bioloških tragova podobnih za DNK analizu ili modrica, povreda i sl., koje ukazuju na indicijalnom nivou da je postojao određeni kontakt i sl., bi se veoma teško mogla razjasniti i dokazati, bez mogućnosti telesnog pregleda okrivljenog.

Da li je potrebno u ovom slučaju utvrditi kriterijume koji se smatraju opravdanim prilikom zadiranja u tuđ telesni integritet?

Već je prethodno objašnjeno da u ovom slučaju nema opasnosti od kršenja prava na nesamooptuživanje, a mislim da su postojeći kriterijumi sami po sebi, sasvim dovoljni.

Koja je dokazna snaga dokazne radnje uzimanje uzoraka biološkog porekla, predviđenog odredbom člana 141. Zakonika o krivičnom postupku u odnosu na dokaznu radnju uzimanja uzorka za forenzičko-genetičku analizu u smislu utvrđivanja činjenica u krivičnom postupku?

Dokazna snaga DNK analize je sama po sebi izuzetno velika, ali i ovde kao i inače, formalno važi pravilo da se svakidokaz ocenjuje na temelju načala slobodne ocene dokaza i prema slobodnom sudijskom uverenju. Kada je reč o uzorcima biološkog porekla, odnosno DNK registru, postoji jedna greška u ZKP-u, koja nema veliki praktični značaj, ali ukazuje na izvesnu površnost. Naime, u odluci o izricanju krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, prvostepeni sud može po službenoj dužnosti odrediti da se uzorak za forenzičko-genetičku analizu uzme, između ostalog i od okrivljenog - koji je oglašen krivim za umišljajno krivično delo protiv polne slobode. Kada ovde kao uslov navodi da se mora raditi o umišljajnom krivičnom delu protiv polne slobode, zakonodavac pravi grubu i skoro neverovatnu laičku grešku, jer su krivična dela protiv polne slobode po definiciji isključivo umišljajna. Na primer, kada je reč o najtipičnijem (klasičnom) krivičnom delu protiv polne slobode, nemoguće je zamisliti silovanje koje bi se izvršilo iz nehata.

Na kojim principima se mora vršiti uviđaj, da bi kao dokazna radnja ostvario svoj cilj koji se odnosi na otkrivanje i prikupljanje dokaza o postojanju krivičnog dela, okolnosti važnih za kvalifikaciju krivičnog dela, dokaza važnih za pronalaženje učinioca i ustanovljavanje njegove odgovornosti?

Kod uviđaja je najvažnije postupanje prema principu hitnosti, jer od davnina važi poznato pravilo koje je formulisao čuveni kriminalista Lokar, koji je zaključio da je „vreme koje prolazi, istina koja nam izmiče”. Što više vremena prođe, to je teže doći do dokaza na mestu događaja, jer protek vremena uvek „čini svoje”, u vidu delovanja niza destruktivnih faktora u odnosu na tragove i predmete na mestu događaja. Tu spada kako uticaj vremenskih prilika, poput kiše, snega, vetra itd. ali i delovanje ljudi koji često iz radoznalosti mogu da unište originalne tragove, ostave svoje tragove, odnesu predmete koji su vezani za krivično delo itd. Naravno, brzina se ne sme pretvoriti u štetnu brzopletost, pa je stoga brzina uvek poželjna, ali se mora kombinovati sa pažljivim planiranjem, te metodičnim i sistematskim pristupom prilikom sprovođenja uviđaja.

Da li smatrate da su odredbe o uviđaju kao dokaznoj radnji u Zakoniku o krivičnom postupku potpune i određene ili smatrate da postoje određeni propusti i nepreciznosti zakonskog rešenja o uviđaju kao dokaznoj radnji koje je potrebno otkloniti?

Kod uviđaja nije problem u zakonskom rešenju, koliko ponekad u nedovoljno savesnom postupanju u praksi. Veoma je važno da ne samo policajci, već i javni tužioci, koji postupaju u istrazi i predistražnom postupku, ali i sudije u kasnijem toku postupka, osim poznavanja krivičnog materijalnog i procesnog prava, solidno poznaju i kriminalistiku.

Koliki je značaj uvođenja instituta stručnog savetnika u Zakonik o krivičnom postupku, te na koji način se, po Vašem mišljenju, najbolje može ostvariti uloga i svrha angažovanja istog u krivičnom postupku?

Taj institut ima odgovarajući značaj, naročito u kontekstu izvesnog „oponiranja” nedovoljno kvalitetnim veštačenjima, ali je on sam po sebi u ZKP-u takođe donekle sporno definisan. Iako formalno, obe stranke mogu angažovati stručnog savetnika, po logici stvari, to po pravilu, skoro uvek, čini isključivo odbrana, Naime, javni tužilac nije samo stranka, već je i organ postupka, te on može svojom naredbom narediti veštačenje, pa nije logično da još angažuje i stručnog savetnika. Kada je reč o angažovanju stručnog savetnika od strane odbrane, onda je to po logici stvari, dostupno isključivo okrivljenima koji su dovoljno imućni, što znači naravno, da takvo pravo ne može da ostvari veliki broj okrivljenih, koji za tako nešto nemaju dovoljno finansijskih sredstava. Ovo pitanje je skopčano i sa u ZKP-u veoma problematično definisanoj tzv. paralelnoj istrazi, što nije zakonski termin, već jedna vrsta teo-rijskog objašnjenja nekih zakonskih mehanizama. Naime, osumnjičeni i njegov branilac mogu samostalno prikupljati dokaze u korist odbrane (član 301). Radi se o normativnoj razradi teorijske koncepcije o tzv. paralelnoj istrazi, bez obzira što se sam izraz „paralelna istraga” striktno ne spominje u Zakoniku o krivičnom postupku. Kakve su šanse osumnjičenog bez branioca, pa i onda kada ima branioca da samostalno obezbeđuje dokaze? Kako bi na primer, osumnjičeni saslušavao svedoke? Radi se o potpuno nerealnoj i poprilično besmislenoj normi. Konačno, šta to okrivljeni uopšte i istražuje, tj. prema kome je usmerena takva paralelna istraga, kada za okrivljenog važi pretpostavka nevinosti? Ovde treba posebno imati u vidu i slučaj sa okrivljenim koji se nalazi u pritvoru. Naime i on bi u skladu sa članom 301, imao pravo da prikuplja dokaze, a kako pritvoreni okrivljeni to svoje pravo može ostvariti, kada, ne samo da se nalazi u pritvoru, već se jedan broj razloga za pritvor baš i tiče opasnosti od dokazne opstrukcije usled delovanja okrivljenog koji bi bio na slobodi, kao kada je u pitanju određivanje pritvora zbog koluzione opasnosti ili kada se radi o postojanju okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze. Zamislimo samo kako bi se osećao prosečan građanin da od njega okrivljeni za krivično delo organizovanog kriminala, a medijski već eksponiran kao „opasan čovek” (možda višestruki povratnik i sl.), ili što bi bilo tipičnije privatni „detektiv”, odnosno branilac takvog okrivljenog, „ljubazno ili manje učtivo”, zatraže izjavu ili „zamole” da uđu u privatne prostorije, odnosno da preuzimaju predmet i isprave koje mogu koristiti kao „pomoćni” materijal u toku ispitivanja svedoka ili provere verodostojnosti iskaza svedoka. Zar ne bi to mnogi građani doživeli kao svojevrsnu neprijatnost ili čak kao opasnost, odnosno u nekim situacijama skoro specifično „iznuđivanje iskaza”?

Dalje se koncept „paralelne istrage” detaljnije razrađuje u Zakoniku o krivičnom postupku tako što je propisano da ako osumnjičeni ili njegov branilac, smatra da je potrebno preduzeti određenu dokaznu radnju, predložiće javnom tužiocu da je preduzme (član 302. stav 1). Dakle, stranka se obraća protivnoj stranci koja bi trebalo da u njenu korist preduzme određene dokazne radnje. Ne zvuči baš realno i ostvarljivo, a da ne govorimo o pravičnosti. Ako javni tužilac odbije predlog osumnjičenog, odnosno njegovog branioca ili o takvom predlogu ne odluči u roku od osam dana od dana podnošenja predloga, osumnjičeni ili njegov branilac, može podneti predlog sudiji za prethodni postupak koji odluku o tome donosi u roku od osam dana. Ako sudija za prethodni postupak usvoji takav predlog naložiće javnom tužiocu da preduzme dokaznu radnju i odrediti mu za to rok. Bilo bi mnogo logičnije da, kada u smislu člana 302. stav 3, sudija za prethodni postupak usvoji predlog osumnjičenog i njegovog branioca da se preduzme određena dokazna radnja, tu radnju tada izvede sam sudija za prethodni postupak, nego što on u takvoj situaciji, to nalaže javnom tužiocu. Kakve su šanse da javni tužilac koga sudija za prethodni postupak praktično „primorava” na sprovođenje dokazne radnje, koju on prethodno nije želeo da izvede, te je i formalno odbio predlog odbrane da se takva radnja preduzme, prilikom njenog vršenja postupa na kvalitetan način? To će naravno u praksi zavisiti i od ličnosti konkretnog javnog tužioca, njegove savesnosti i drugih pretežno subjektivnih faktora, ali se i iz tog razloga načelno radi o veoma lošem rešenju, jer ne može zakonodavac takvo pitanje rešavati po „sistemu lepih želja”, tj. nadati se da će svaki konkretan javni tužilac dobronamerno prihvatiti nalog sudije za prethodni postupak i „dati sve od sebe” da najkvalitetnije moguće sprovede dokaznu radnju, koju prethodno nije smatrao potrebnom, a na šta ga zatim, izdavanjem naloga „primorava” sudija za prethodni postupak. Pored toga, zakonodavac nije rešio ni pitanje mogućeg oglušenja javnog tužioca o nalog sudije za prethodni postupak odnosno o rok koji mu je dat za preduzimanje konkretne dokazne radnje u smislu člana 302. stav 3. Radi se o instruktivnom roku, isto kao što ne postoji ni konkretan procesni mehanizam kojim bi sudija za prethodni postupak efektivno „primorao” javnog tužioca da postupi po njegovom „dokaznom nalogu”, onda kada javni tužilac ne postupi po njemu, ili drastično prekoračuje rok koji mu je za to dat u smislu člana 302. stav 3. Dakle, očigledno je u pitanju sasvim nerealna norma, čiji ratio legis pri tom uopšte nije jasan.

Osumnjičeni koji je saslušan i njegov branilac su dužni da odmah po svom samostalnom pribavljanju dokaza, obaveste javnog tužioca o tome, te da mu pre završetka istrage omoguće razmatranje spisa i razgledanje predmeta koji služe kao dokaz (član 303. stav 3. ZKP/11). Ovo znači da osumnjičeni (koji može biti i nepismen), odnosno njegov branilac (koji uopšte ne mora biti advokat-krivičar), moraju, odnosno mogu voditi neku vrstu svoje „istrage”, u vidu prikupljanja dokaza u prilog odbrane, te o njenim rezultatima obavestiti protivnu stranku, tj. javnog tužioca. Ovim se u formi navodne potpune stranačke ravnopravnosti, te uz pokušaj da se i sama istraga, protivno njenoj procesnoj logici, adverzijalno tj. stranački ustroji, praktično uvodi kategorija odgovarajuće „kooperativnosti” odbrane, u odnosu na javnog tužioca tokom istrage koju on formalno vodi. Ipak je u pitanju prazna norma, jer kakve bi konsekvence snosila odbrana, ako ne bi u istrazi na ovakav način sarađivala sa javnim tužiocem, tj. pokazala kooperativnost u odnosu na suprotnu stranku. Ni ranije u vreme važenja prethodnog ZKP-a, niko nije branio okrivljenom i njegovom braniocu da razgovaraju sa ljudima koji na to pristaju, ili da ulaze u bilo koje prostorije uz dozvolu držaoca, ali to ni onda, kao ni sada, ne predstavlja dokaz u krivičnom postupku, ali ono što je novo je da sada važeći ZKP, obavezuje odbranu da o onome što je saznala, informiše javnog tužioca, što je u stvari, besmisleno i potencijalno suprotno delovanju pretpostavke nevinosti, ali i pravu na nesamoinkriminisanje, tim pre, što ne postoji bilo kakva procesna sankcija za oglušenje o takvu obavezu.

Koji je način prevazilaženja problema u kom se nalazi sud u fazi glavnog pretresa kada stranke imaju suprotstavljeno mišljenje po pitanju nala-za i mišljenja veštaka i kada jedna od stranaka predlaže dopunsko ili novo veštačenje, koje je po mišljenju suda nepotrebno?

Tu nema nekog definitivnog i univerzalno važećeg rešenja. Sud je taj koji donosi odluku u odnosu na bilo koji dokazni predlog stranke, pa i u ovoj situaciji. Sud se pri tom, rukovodi svojim slobodnim uverenjem i načelom slobodne ocene dokaza, a naravno, ako je prvostepeni sud pogrešio, to pitanje će se potom, rešavati u žalbenom postupku.



Email Print