Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore


Email Print


Šta čini pravni okvir za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku?

Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio je na snagu 1.1.2016. godine. Pre donošenja ovog Zakona zaštita prava na suđenje u razumnom roku ostvarivana je na osnovu Zakona o uređenju sudova (članovi 8a, 8b i 8v), a pre toga ustavnom žalbom pred Ustavnim sudom.

Pravo na pravično suđenje zajemčeno je članom 32. Ustava Republike Srbije, prema kojoj odredbi svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Jedan od segmenata prava na pravično suđenje jeste pravo na suđenje u razumnom roku.

Član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda predviđa da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom obrazovanim na osnovu zakona.

Evropski sud za ljudska prava u većem broj predstavki naših građana protiv Srbije doneo je odluke u kojima je istakao potrebu da se na nacionalnom nivou uspostavi delotvorni pravni lek za ubrzanje postupka i to sve do izvršenja pravnosnažne sudske odluke, pa je u skladu sa time, a radi ostvarenja prava na pravično suđenje, u Srbiji donet poseban Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku jasno odvaja pravna sredstva za ubrzanje postupka, od onih koja služe pravičnom zadovoljenju. Korišćenje prvih je procesna pretpostavka za korišćenje drugih. Predviđena je i mogućnost pokušaja poravnanja pred Državnim pravobranilaštvom, kao moguća faza pre obraćanja, tužbom, sudu. Ova mogućnost postojala je kao dužnost za tužioca u Zakonu o parničnom postupku iz 2009. godine, ali se pokazala nedelotvornom i neustavnom, pa je propisana kao fakultativno ovlašćenje stranke, bez posledica procesne pretpostavke.

Zaštita prava na suđenje u razumnom roku na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku obuhvata i deo istražnog postupka koji vode javni tužioci, jer on predstavlja deo jedinstvenog krivičnog postupka, kao i vanparnični i izvršni postupak.

Zakon sadrži merila za ocenu trajanja dužine postupka - suđenja, kao i propisanu visinu novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu.

Pravna sredstva za ubrzanje postupka su prigovor i žalba, a nakon pravnosnažnosti rešenja kojim je usvojen zahtev stranke za utvrđenje da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, stranka stiče pravo na zahtev za pravično zadovoljenje.

Koje vrste pravičnog zadovoljenja predviđa Zakon?

Vrste pravičnog zadovoljenja zakonom su regulisane i taksativno navedene, a to su:

  1. Pravo na isplatu novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je stranci izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku (dalje: novčano obeštećenje);
  2. Pravo na objavljivanje pismene izjave Državnog pravobranioca (dalje: pravobranilaštvo) kojom se utvrđuje da je stranci bilo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku;
  3. Pravo na objavljivanje presude kojom se utvrđuje da je stranci bilo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku može se tužbom tražiti naknada imovinske i neimovinske štete. Da li se postupci po ovim tužbama razlikuju?

Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisuje pretpostavke za podnošenje tužbe za novčano obeštećenje, postupak po tužbi, stvarnu i mesnu nadležnost, visinu novčanog obeštećenja (za nematerijalnu štetu), uslove za tužbu za naknadu imovinske štete, isplatu novčanog obeštećenja i naknade imovinske štete, kao i obezbeđivanje sredstava za isplatu.

Međutim, zakon ne pravi jasnu razliku između uslova za podnošenje i postupak po tužbi za naknadu štete kada je u pitanju pravično zadovoljenje - nematerijalna šteta i kada je u pitanju tužba za naknadu imovinske štete. Kada u članu 23. zakon nabraja vrste pravičnog zadovoljenja, zakon ne pominje tužbu za naknadu imovinske štete (jer ona ne predstavlja vid pravičnog zadovoljenja), iz čega se nesumnjivo da zaključiti da su ove dve vrste tužbi različite i različito tretirane po svojoj pravnoj prirodi i pravilima postupka za ostvarenje pravne zaštite.

Tužba za naknadu imovinske štete nije vid pravičnog zadovoljenja (satisfakcije za pretrpljenu štetu) već posebna tužba za naknadu stvarno pretrpljene materijalne štete.

Odredbom člana 23. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku je propisano pravo stranke na isplatu novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koju je stranka pretrpela povredom prava na suđenje u razumnom roku kao jedno od mogućih vrsta pravičnog zadovoljenja, a u članu 26. istog zakona se regulišu pretpostavke za podnošenje te vrste tužbe, postupak po tužbi (član 27. zakona), stvarna i mesna nadležnost suda (član 28. zakona) i visina novčanog obeštećenja (član 30. zakona).

Odredbom člana 27. stav 1. zakona je propisano da se u postupku pred sudom shodno primenjuju odredbe o sporovima male vrednosti iz zakona kojim se uređuje parnični postupak. U pogledu tužbe za naknadu imovinske štete iz člana 31. ne propisuju se nikakva procesna pravila, već se u stavu 2. toga člana propisuje da pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, primenjuju i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku, a u stavu 3. istog člana da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu objektivna. Očigledno je da ove dve vrste tužbi, za nematerijalnu i imovinsku (materijalnu) štetu nisu na isti način regulisane.

Dodatnu zabunu izaziva odredba o stvarnoj nadležnosti suda. Naime, odredbom člana 28. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisana je mesna nadležnost osnovnog suda za odlučivanje po tužbi za novčano obeštećenje i to suda na čijem području tužilac ima prebivalište, boravište ili sedište, a u smislu stava 2. tog člana, da ako tužilac nema prebivalište, boravište ili sedište u Republici Srbiji, mesno je nadležan osnovni sud koji ima sedište u mestu sedišta suda koji je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Iako rubrum ovog člana glasi stvarna i mesna nadležnost suda, izričito se pominje samo mesna nadležnost osnovnog suda, iz čega se zaključuje da je i stvarno nadležan osnovni sud.

Po tužbi za naknadu imovinske štete iz člana 31. ovog zakona nije propisana ni stvarna ni mesna nadležnost suda. Zato, ako se radi o zajedničkim odredbama za obe vrste tužbi onda bi i za tužbu za naknadu imovinske štete bez obzira na visinu tužbenog zahteva bio nadležan osnovni sud, što je suprotno Zakonu o uređenju sudova kojim je propisana stvarna nadležnost sudova, a i Zakonu o parničnom postupku kojim je propisano da sud u toku celog postupka pazi na svoju stvarnu nadležnost.

Obe vrste tužbi (i za novčano obeštećenje - nematerijalnu štetu i za naknadu imovinske štete) stranka može da podnese u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično obeštećenje. Rok za podnošenje tužbe za novčano obeštećenje propisan je odredbom člana 26. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, a rok za podnošenje tužbe za naknadu imovinske štete odred-bom člana 31. istog zakona. Iako se radi o rokovima iste dužine, koji se računaju od istog trenutka - dana kada je stranka stekla pravo na pravično zadovoljenje, oni su propisani posebnim odredbama zakona. Ovo je dodatni razlog za zaključak da se na ove dve vrste tužbi ne primenjuju iste procesne odredbe i da procesne odredbe propisane ovim zakonom važe samo za postupak po tužbi za novčano obeštećenje tj. naknadu neimovinske štete. Nasuprot iznetom, u sporu po tužbi za naknadu imovinske štete primenjuju se opšte odredbe Zakona o parničnom postupku.

U pogledu visine tužbenog zahteva za novčano obeštećenje visina je limitirana odredbom člana 30, prema kojoj se novčano obeštećenje priznaje u visini od 300 evra do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije po predmetu, a pri određivanju visine novčanog obeštećenja, pravobranilaštvo i sud primenjuju merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4), pre svega složenost predmeta suđenja ili istrage, postupanja nadležnog državnog organa i stranke tokom postupka i značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku, dok se u delu koji se odnosi na imovinsku štetu ne nalaze takve odredbe, već zakon upućuje na primenu Zakona o obligacionim odnosima i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4. ovog zakona).

Na kraju, pri odlučivanju o pravičnom zadovoljenju, pravobranilaštvo i sudovi vezani su rešenjima predsednika sudova kojima je utvrđena povreda prava stranke na suđenje u razumnom roku (član 23. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku).

Analizom iznetog možemo zaključiti da nadležnost suda, pravila postupka, način utvrđivanja visine štete, odgovornost države za naknadu štete i dozvoljenost revizije, nisu na isti način propisani za postupke po tužbi za novčano obeštećenje (nematerijalna šteta) i tužbi za naknadu imovinske štete. Navedene nedoumice izazvala je pre svega loša sistematika zakona, jer je imovinska šteta morala biti regulisana u posebnom odeljku zakona.

Da li se u postupku povodom naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku primenjuju odredbe o sporovima male vrednosti, u smislu člana 27. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da visina imovinske štete nije limitirana?

Ne može se prihvatiti pravilo propisano odredbom člana 27. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku da se u postupku pred sudom primenjuju odredbe o sporu male vrednosti iz Zakona o parničnom postupku, bez obzira na to što se u istom stavu citiranog člana zakona propisuje da se te odredbe primenjuju nezavisno od vrste i visine tužbenog zahteva. Prihvatljivo je da se odredbe o pravilima koja se tiču sporova male vrednosti primenjuju na tužbu za novčano obeštećenje - neimovinsku štetu, budući da je zakonom propisana visina te štete u najvišem iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, a što jeste i granična vrednost predmeta spora u sporovima male vrednosti. Međutim, budući da naknada imovinske štete može biti potraživana u iznosu koji prevazilazi iznos od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, pa čak i iznos od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, u kom slučaju bi mogao biti nadležan u prvom stepenu i viši sud, to se ove odredbe po tužbi za naknadu imovinske štete ne mogu primenjivati, kao ni procesna pravila koja se odnose na postupak u sporovima male vrednosti, već pravila opšteg parničnog postupka i stvarna nadležnost suda prema Zakonu o uređenju sudova.

Da li je u postupku povodom zaštite prava na suđenje u razumnom roku dozvoljena revizija?

Odredbom člana 27. st. 2. i 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku kojima je propisano da sud ne može dosuditi novčano obeštećenje u visini većoj od ovim zakonom propisane (član 30. stav 1.) i da revizija nije dozvoljena, dok za tužbu za naknadu imovinske štete o ovome nikakvih posebnih pravila postupka u zakonu nema, što znači da visina štete zakonom nije limitirana i da revizija može biti dozvoljena pod zakonom propisanim uslovima (kada premašuje iznos od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, ili pod uslovima propisanim za izjavljivanje posebne revizije).

Koje su osnovne karakteristike postupka za naknadu imovinske, odnosno neimovinske štete u postupku za zaštitu ovog prava?

- Tužba za novčano obeštećenje se podnosi protiv Republike Srbije u roku od jedne godine od dana kada je stranka stekla pravo na pravično zadovoljenje.
- Tužba nije dozvoljena dok traje pokušaj poravnanja s pravobranilaštvom, niti ako su stranka i pravobranilaštvo zaključili poravnanje.
- Obraćanje pravobranilaštvu nije obavezno.
- Stvarno nadležan je osnovni sud.
- Mesno nadležan je osnovni sud na čijem području tužilac ima prebivalište, boravište ili sedište. Ako tužilac nema prebivalište, boravište ili sedište u Republici Srbiji, mesno nadležan je osnovni sud koji ima sedište u mestusedišta suda koji je utvrdio povredu prava na suđenje u razumom roku.
- Shodno se primenjuju odredbe o sporovima male vrednosti iz Zakona o parničnom postupku.
- Visina obeštećenja je limitirana i kreće se u iznosu od 300 evra do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije po predmetu.
- Pri određivanju visine novčanog obeštećenja primenjuju se merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku, pre svega složenost predmeta suđenja ili istrage, postupanje nadležnog državnog organa i stranke tokom postupka, značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku i druga merila iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, a sve to na osnovu pravnosnažne od-luke predsednika suda i u okviru razloga navedenih u njoj.
- Revizija nije dozvoljena.
- Okvirna sadržina presude je zakonom propisana u smislu člana 29. stav 2. tog zakona.
- Odgovornost Republike Srbije je objektivna.
- Sud, odnosno Javno tužilaštvo koji su povredili pravo stranke objavljuju pravnosnažnu presudu suda u “Službenom glasniku Republike Srbije” o svom trošku.
- Tužba za naknadu imovinske štete se podnosi protiv Republike Srbije u roku od jedne godine od dana kada je stranka stekla pravo na pravično zadovoljenje.
- Stvarno nadležan može biti osnovni ili viši sud, zavisno od visine postavljenog tužbenog zahteva.
- Pravila postupka određuje visina postavljenog tužbenog zahteva što znači da mogu biti primenjivana kako pravila u sporovima male vrednosti tako i procesna pravila iz opšteg parničnog postupka.
- Mesno nadležan je osnovni sud (ili viši) na čijem području tužilac ima prebivalište, boravište ili sedište. Ako tužilac nema prebivalište, boravište ili sedište u Republici Srbiji, mesno nadležan je osnovni sud koji ima sedište u mestu sedišta suda koji je utvrdio povredu prava na suđenje u razumom roku. Međutim, može biti primenjena i opšta mesna nadležnost.
- Visina tužbenog zahteva nije limitirana.
- Zavisno od visine tužbenog zahteva, revizija može biti i dozvoljena.
- Odgovornost Republike Srbije je objektivna.
- Uslovi odgovornosti su propisani Zakonom o obligacionim odnosima koji se primenjuje na osnovu člana 31. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.
- Primenjuju se i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4. zakona), a prema razlozima navedenim u pravnosnažnoj odluci predsednika suda o utvrđenoj povredi prava.

Odgovornost Republike Srbije za neimovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je po samom zakonu objektivna, a pri odlučivanju o pravič nom zadovoljenju, pravobranilaštvo i sudovi su vezani rešenjima predsednika sudova kojima je utvrđena povreda prava stranke na suđenje u razumnom roku.

Na osnovu kojih kriterijuma se odmerava visina imovinske štete?

Odmah na početku, da konstatujemo da Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku nisu propisana posebna procesna pravila za ovu vrstu tužbe. Zato se ona može podneti kako sudu koji je nadležan u smislu ovog zakona, tako i sudu opšte mesne nadležnosti. Stvarnu nadležnost suda će odrediti visina postavljenog tužbenog zahteva u smislu odredaba Zakona o uređenju sudova. Znači, stvarno mogu biti nadležni i osnovni i viši sud.

U pogledu ispunjenosti uslova za naknadu štete, pored postojanja pravnosnažne odluke predsednika suda kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, primenjuju se i odredbe Zakona o obligacionim odnosima o objektivnoj odgovornosti tužene države i merila za ocenu trajanja suđenja u smislu ovog zakona.

Dakle, bitno je da je:

1) tužilac pretrpeo imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku,
2) koja je uzročno-posledično vezana za povredu prava na suđenje u razumnom roku,
3) tuženi ne može osloboditi te odgovornosti po osnovu krivice tužioca ili nekog trećeg u smislu člana 177. st. 1. i 2. ZOO,
4) ali se može delimično osloboditi odgovornosti u smislu člana 177. stav 3. ZOO ako je tužilac delimično doprineo nastanku štete (podeljena odgovornost).

Kod postojanja usvajajuće odluke predsednika suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, tuženi se ne može u potpunosti osloboditi odgovornosti za imovinsku štetu, ako se ona može dovesti u uzročno-posledičnu vezu sa tom povredom prava. Tu ćemo se poslužiti pravilom o adekvatnoj uzročnosti, jer ni svaki uzrok nije dovoljan, već samo onaj koji je adekvatno podoban da dovede do nastanka imovinske štete. Primera radi, neće odgovarati tuženi zato što tužilac nije dobio nagradu za određeni najbolji rezultat u nekoj oblasti, jer nije na vreme okončao parnicu koja mu je mogla dati legitimitet da učestvuje na tom takmičenju ili konkursu. Ali, ako je zbog nerazumne dužine trajanja postupka, osujećena naplata njegovog potraživanje od dužnika koji je postao insolventan tek nakon pokretanja izvršnog postupka, moglo bi se govoriti o odgovornosti tuženog pod određenim uslovima.

Ako se na osnovu svih okolnosti slučaja zaključi da je tuženi odgovoran, tada će se razmatrati kriterijumi za ocenu dužine postupka iz zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji mogu dovesti do umanjenja štete za deo koji pada na propuste i ponašanja tužioca kao stranke.

Koji su kriterijumi za odmeravanje visine neimovinske štete?

Sud je (kao i pravobranilaštvo u postupku pred njim) vezan rešenjem predsednika sudova kojima je utvrđena povreda prava stranke na suđenje u razumnom roku. Drugim rečima, sudija u sporu za pravično zadovoljenje nije ovlašćen da utvrđuje drugačije činjenično stanje od onog koje je navedeno u rešenju predsednika suda. Zbog toga zakonodavac u članu 5. zakona propisuje da rešenje kojim se usvajaju ili odbijaju prigovor i žalba mora biti podrobno obrazloženo i ne sme da utiče na činjenična i pravna pitanja koja su predmet suđenja ili istrage. Proizilazi da ako je sud vezan rešenjem predsednika sudova koje mora biti podrobno obrazloženo, onda se uloga osnovnog suda u postupku pravičnog obeštećenja svodi na odmeravanje visine nematerijalne štete, propisane zakonom, a na osnovu okolnosti i konstatovanih povreda u rešenju predsednika suda, primenom kriterijuma ustanovljenih u praksi Evropskog suda za ljudska prava, Ustavnog suda i merila propisanih ovim zakonom.

U praksi se zapaža da su pojedini sudovi uprkos usvajajućem rešenju predsednika suda, izvodili dokaze, izvršili uvid u predmet i konstatovali da je ipak stranka koja traži pravično zadovoljenje pretežnim delom doprinela nastan-ku povrede, pa joj to pravo ne pripada. Doprinos stranke dužini trajanja postupka mora da proizilazi ili ne proizilazi iz obrazloženja rešenja predsednika suda o utvrđenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku. Doprinos stranke nastanku povrede može se utvrđivati samo iz rešenja predsednika suda i nikako van toga. Zahtev stranke koja je u najvećoj meri doprinela dužini trajanja postupka ne bi mogao biti usvojen, ali o tome je već odlučivao predsednik suda. Parnični sud ne može da dovodi u pitanje pravnosnažnu odluku predsednika suda o utvrđenoj povredi prava. Suprotno tome, ima primera da sud u svojoj odluci navodi da je stranka više puta dostavljala podneske, stavljala dokazne predloge, kršila ostavljene rokove i slično. Pitanje je gde je tu uloga suda koji je bio dužan da takvo ponašanje spreči. Očigledno je da je predsednik suda takvo ponašanje suda (kada ne sprečava zloupotrebe procesnih prava stranke) sankcionisao utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku, pa osnovni sud nema ovlašćenje da svojim slobodnim tumačenjem i uvidom u spis praktično vrši proveru zaključka predsednika suda o osnovanosti zahteva. Ponašanje stranke u postupku, u situaciji kada postoji pravosnažno rešenje predsednika suda o po-vredi prava na suđenje u razumnom roku, može biti samo od uticaja na odmeravanje visine naknade nematerijalne štete u zakonom propisanom rasponu. Parnični sud će ponašanje stranke koje je navedeno u rešenju predsednika suda o utvrđenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku, ceniti kao njen doprinos nastanku povrede i srazmerno tome umanjiti visinu štete, a nikako odbiti tužbeni zahtev u celini.

Pošto je uloga osnovnog suda u ovim postupcima usmerena samo na odmeravanje visine nematerijalne štete, zato su i propisana pravila predviđena za postupke u sporovima male vrednosti. U suprotnom, imali bismo dugotrajne sudske postupke, gubitak vremena, stvaranje novih troškova, zastoj tekućeg postupka i tome slično. Zapaža se da sudovi u ovim postupcima izvode i dokaz saslušanjem stranaka, svedoka i tome slično. To je pogrešno. Iako, tužilac u postupku utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, koji vodi predsednik suda, nije imao priliku da bude saslušan, on je imao priliku da se žali na rešenje predsednika suda ne samo kada mu je zahtev odbijen, već i kad je usvojen, a pravo na neposredni uvid u predmet pripada predsedniku prvostepenog suda u smislu člana 10. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i predsedniku drugostepenog suda u smislu člana 18. član 4. istog zakona.

Svakako je velika odgovornost na predsednicima sudova i sudijama koje na osnovu godišnjeg rasporeda postupaju u ovim predmetima da u usvajajućim rešenjima o povredi prava na suđenje u razumnom roku daju detaljne razloge, jer je predsednik suda na osnovu člana 10. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku dužan da primeni merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. zakona, što znači da vodi računa o složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, ukupnoj dužini trajanja postupka, postupanju suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, prirodi i vrsti predmeta suđenja ili istrage, značaju predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranaka tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonskih rokova za zakazivanja ročišta i glavnog pretresa kao i izradu odluka, i ne samo da primeni, već da ih podrobno navede. Kada obrazloženo rešenje sadrži navođenje svih ovih razloga koji su uticali da do povrede prava na suđenje u razumnom roku dođe, onda prvostepeni sud u parnici za novčano obeštećenje za nematerijalnu štetu nema potrebe niti ovlašćenje, da izvodi druge dokaze i da utvrđuje činjenično stanje. Iz obrazloženja predsednika suda, prvostepeni sud u postupku za pravično novčano obeštećenje, tj. naknadu nematerijalne štete, ima činjeničnu podlogu potrebnu za odmeravanje visine štete.

Na koji način i iz kojih sredstava se vrši isplata novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu i naknada imovinske štete?

Novčano obeštećenje za neimovinsku štetu i naknada imovinske štete isplaćuju se iz sredstava budžeta Republike Srbije namenjenih pokriću tekućih rashoda sudova i javnih tužilaštava, od kojih se izuzimaju rashodi za zapo-slene i tekuće održavanje objekata i opreme. Neposredno ih isplaćuju sud ili javno tužilaštvo koji su povredili pravo na suđenje u razumnom roku. I ove odredbe ostavljaju nedoumice o tome ko je dužan da izvrši isplatu u slučaju kada su više sudova ili sud i javno tužilaštvo povredili pravo na suđenje u razumnom roku u istom postupku. Pitanjeje kome stranka treba da se obrati za isplatu i ko utvrđuje doprinos pojedinih organa u nastanku povrede prava. Jasno je da je tužena Republika Srbija i da je ona pasivno legitimisana kao stranka u postupku. Ali isplata se ne vrši sa nekog posebnog računa predviđenog za te potrebe, već sa računa suda ili javnog tužilaštva koji su izvršili povredu prava, a izrekom presude se ne utvrđuje obim odgovornosti pojedinih organa, ako je više njih doprinelo povredi ovog prava.



Email Print