COVID-19 I PRAVO NA PRIVATNOST: Zdravstveno stanje pojedinca je deo privatnog života, ali zarazna bolest nije lična stvar

U uslovima aktuelne pandemije korone, ispostavilo se da su virusi i bakterije najveće ubice u istoriji čovečanstva, kaže dr Jovan Ćirić, sudija Ustavnog suda Srbije, koji je u okviru Kopaoničke škole prirodnog prava "Slobodan Perović" detaljno analizirao sve aspekte prava na život u doba korone.

I pravnici i laici često su od početka pandemije postavljali pitanje da li je sloboda važnija od života ili je očuvanje života važnije od slobode kretanja i komunikacije. Dr Ćirić je ukazao da epidemija zarazne bolesti ipak zahteva određena ograničenja u ponašanju i poštovanje propisa.

– Svaka priča o zaštiti privatnosti pred opasnostima od korone danas gubi značaj. Zadatak svakog epidemiologa, kada se pojavi pojedinac zaražen koronom, jeste da ispita njegove kontakte u prethodnom periodu. Možemo zamisliti jednu društveno banalnu, ali za dotičnog pojedinca nimalo beznačajnu stvar, na primer da nekoliko dana pre nego što su mu se ispoljili znaci zaraze imao neke vanbračne susrete sa osobom koja je takođe u braku. Situacija je vrlo delikatna za oboje i za njihove zvanične bračne partnere – navodi dr Ćirić.

U vreme pandemije, potreba zalaženja u nečiju privatnost sasvim se lako može pravdati "javnim interesom", ističe sudija ali postavlja pitanje da li to onda znači da se tim "javnim interesom" može opravdavati sve i svašta, tako da neko u takvim situacijama može postati dvostruka žrtva ‒ jednom kao direktna žrtva korone, a drugi put kao žrtva otkrivanja njegove tajne.

– Gotovo da se ne bi moglo reći šta je za dotičnog gore. S druge strane, građani mogu biti diskriminisani prilikom ostvarivanja nekih prava samo zato što imaju povišenu temperaturu, pa se može postaviti i pitanje da li banke i osiguravajuća društva imaju pravo da od svojih klijenata traže dokaze da su zdravi ili čak da dobijanje kredita ili ugovora o osiguranju uslovljavaju negativnim testom na koronu – kaže sudija.

Mnogi građani su tokom pandemije prekršili Krivični zakonik ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019 - dalje: KZ), a inkriminacija koja se zove "nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije", mnoge je odvela u pritvor.

– Poštovanjem zdravstvenih propisa za vreme epidemije, čovek pre svega štiti druge od sebe. U redovnim okolnostima, kada je neko bolestan, onda je njegovo zdravstveno stanje njegova lična stvar, kao i to da li će se i kako lečiti, ali kada je su u pitanju opasne zarazne bolesti, ili činjenica da je neko samo zaražen opasnim virusom, onda to više nije samo njegova lična stvar – kaže dr Ćirić.

Podseća da KZ ovim krivičnim delom štiti zdravlje svih građana, a posledica nepoštovanja propisa sastoji se u nastupanju apstraktne opasnosti.

– Nevolja kod svake epidemije sastoji se i u inkubaciji. U pitanju je kraći ili duži period kada je neko zarazan, opasan za druge, a da on to uopšte ne zna. Može se pozivati na to da nije znao da je kliconoša i da se, pravničkim jezikom, rečeno, nalazio u stvarnoj zabludi. Međutim, ipak se ovde ne radi o zabludi o zaraženosti, nego o nepoštovanju zdravstvenih propisa, bez obzira na to da li je neko zarazan ili ne – ukazuje dr Jovan Ćirić.

Moguće je takođe da se optuženi brani time da nije bio upoznat sa zdravstvenim propisima za vreme epidemije, ali Ćirić smatra da takvu odbranu sudovi ne bi smeli da prihvataju. To bi bilo pozivanje na pravnu zabludu, ali je teško da neznanje u vreme pandemije može biti opravdanje, jer nadležni organi i mediji vrlo iscrpno informišu građane o zdravstvenim propisima i preduzetim merama.

Olakšavajuću okolnost u takvim slučajevima, smatra sudija, ne može predstavljati ni činjenica da građaninu nije izdato zvanično rešenje o ostajanju u izolaciji. Takođe, ukoliko je doneta mera zabrane rada kafića i restorana, onda ni vlasnici tih objekata ni konobari ne bi mogli da se pravdaju neznanjem ukoliko su primali i usluživali goste. Takvo ponašanje predstavlja apstraktnu ali ipak značajnu opasnost za zdravlje ljudi, koje treba da bude zaštićeno upravo propisivanjem ovog krivičnog dela.

U slučaju druge inkriminacije ‒ prenošenje zarazne bolesti, osumnjičeni je znao da je bolestan ali se ipak ponašao neoprezno. Nije sedeo u karantinu nego je odlazio među ljude. To, međutim, ne bi trebalo tretirati kao direktni umišljaj da se prenese bolest već kao eventualni umišljaj, a sve okolnosti treba uzeti u obzir prilikom odmeravanja kazne. Ukoliko bi došlo do bolesti i smrti drugih lica, onda je reč o "teškom delu protiv zdravlja ljudi", ali i u ovim najtežim slučajevima reč je o nehatu u odnosu na najteže posledice.

Učinioci krivičnog dela "izazivanje opšte opasnosti" uglavnom su odgovorna i službena lica u zdravstvenim ustanovama i domovima za stare.

– Direktor u domu za stare mogao bi reći u svojoj odbrani da je on lično poštovao mere i pridržavao ih se. Međutim, u nastalim uslovima pandemije virusa korona, odgovorno lice u jednom domu za negu starih lica mora obezbediti da svi zaposleni poštuju propisane mere prevencije i da sve funkcioniše po određenim protokolima i propisima. Zato ova inkriminacija treba da spreči nemarno i nesavesno postupanje, jer odgovornom licu nameće dodatnu obavezu kontrole zaposlenih ‒ da li i koliko oni poštuju propisane mere zaštite – objašnjava dr Ćirić.

Podseća da je propisana vrlo stroga kazna, od dve do 12 godina zatvora, u slučaju da usled ovog krivičnog dela dođe do smrti najmanje jednog lica.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 20.01.2021.
Naslov: Redakcija