„UZETI PRAVDU U SVOJE RUKE“ SE MOŽE SAMO U PRECIZNO ODREĐENIM USLOVIMA: Kad neposredno preti opasnost, ako je takva zaštita nužna i ako način otklanjanja povrede prava odgovara prilikama u kojima nastaje opasnost
Neko Vam je ukrao novčanik, u Vašem odsustvu se uselio u deo vaše kuće bez vašeg znanja/dozvole ili, uprkos sudskoj odluci, neko ne želi da ukloni određene stvari sa vašeg poseda – ovo su situacije sa kojima se dobar deo građana susretao bilo lično bili posredno.
Na pitanje građanima šta im je u ovakvim hipotetičkim situacijama sve na raspolaganju da bi zaštitili svoja prava, većina bi najverovatnije dala odgovor koji bi podrazumevao obraćanje jednoj ili svim od navedenih institucija – policija/sud/tužilaštvo.
Međutim, sve je češći slučaj poslednjih godina ali i nedelja da, pored redovnog izveštavanja o (ne)radu državnih organa, javnost svedoči vestima sa naslovima poput „uzeo stvar/pravdu u svoje“, „građani su presudili“ ili „građani isterali pravdu“.
Bez ulaženja u konkretne slučajeve niti u ekonomske, sociološke, kulturne i ostale aspekte koji se kriju iza ovakvih naslova odnosno vesti, bilo bi, zarad zainteresovane javnosti, poželjno podsetiti se jednog instituta koji dodatno objašnjava ove pojave sa pravnog aspekta – institut samopomoći.
Naime, (dozvoljena) samopomoć predstavlja pravo svakog lica da otkloni povredu prava kad neposredno preti opasnost, ako je takva zaštita nužna i ako način otklanjanja povrede prava odgovara prilikama u kojima nastaje opasnost i kao takvo pravo samopomoć predstavlja jedan od osnova za isključenje odgovornosti za prouzrokovanu štetu.
Dakle, samopomoć je odbrana svog prava (ili tobožnjeg prava) sopstvenom snagom i predstavlja izuzetan i vanredni oblik zaštite koju pravo načelno smatra nedozvoljenim ali ga poznaje i priznaje samo pod određenim uslovima.
Dakle, „uzimanje pravde u svoje ruke“ je dopušteno onda kada neko lice ili lica koja preduzimaju samopomoć zaista i poseduju određeno pravo, kada je institucionalna zaštita neblagovremena ili nedelotvorna (to jest da ne postoji mogućnost odlaganja), kada je samopomoć potrebna i kada se vrši na primeren način, kada ne postoji očigledna nesrazmera (npr. ne možete ubiti nekoga jer Vam je ukrao novčanik) kao i prirodna volja (odnosno faktička sposobnost posedovanja volje da se zaštiti svoje pravo).
Tek ako su gornji uslovi ispunjeni, za „uzimanje pravde u svoje ruke“ odnosno samopomoć se može reći da nije protivpravna.
Građanima je poznata poslovica o sporoj ali dostižnoj pravdi i izjave o nadležnim institucijama koje „rade svoj posao“ ali verovatno manje poznata poslovica o tome da je odložena ili zakasnela pravda zapravo uskraćena pravda (iako građani suštinski na svojoj koži dobro osećaju posledice iste pa su vrlo svesni njenog pravog značenja).
Očigledno je (često i vrlo razumljiv) nedostatak poverenja od strane građana u nadležne institucije, njihova nedelotvornost kao i neblagovremena zaštita koju (ne) pružaju građanima dovela do toga da jedan pravni institut koji predstavlja svojevrsnu pravnu ezoteriju i krajnji izuzetak polako ali sigurno (nažalost) pronalazi svoj put do pravilnosti kao ponekad poslednje pravno sredstvo na raspolaganju građanima koji traže efikasnu i blagovremenu zaštitu svojih prava.
Da li će sve veći broj ovakvih slučajeva predstavljati uvod u labudovu pesmu našeg pravnog poretka i renesansu samopomoći ili poslednji poziv za aktivaciju pravnog poretka i efikasno i blagovremeno delovanje nadležnih institucija?
Za razliku od popularnih kvizova, za odgovor na ovo pitanje se ne može iskoristiti „pomoć prijatelja“ već će odgovor morati da daju pomenute nadležne državne institucije.
Ako to ne učine one, onda će građani dati odgovor na ovo pitanje – i to sami, a taj odgovor nam neće uvek biti po volji!
Izvor: Danas, Nenad B. Kovačević, 21.08.2020.Naslov: Redakcija