ADVOKATSKA KOMORA SRBIJE: Odluke sa sednice UO AKS

Advokatska komora Srbije donela je na sednici Upravnog odbora Advokatske komore Srbije održanoj 16.10.2021. godine, određene odluke koje možete preuzeti u nastavku:

O D L U K A

UPUTITI zahtev Vrhovnom kasacionom sudu za dodatno obrazloženje dopune pravnog stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita Građanskog odeljenja tog suda od 16.09.2021.

O b r a z l o ž e nj e:

Dopuna pravnog stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 16.09.2021.godine, nejasna je u poslednja dva stava obrazloženja istog, pa je potrebno dodatno obrazloženje iz sledećih razloga:

Kako iz činjeničnog stanja predmeta koji se pred sudovima opšte nadležnosti vode po tužbama građana protiv banaka, a koji za predmet imaju pitanje naplate troškova obrade kredita i puštanja kredita u korišćenje (tečaj), predmetne naknade su banke naplaćivale jednokratno u celokupnom iznosu odmah pri zaključivanju ugovora o kreditu. Jednokratna naplata takvih troškova ne znači nužno i ništavost takvih odredbi, jer se ne radi o imperativnim normama.

Da bi odgovorili na pitanje da li je jednokratna naplata u celokupnom iznosu odmah pri zaključivanju ugovora o kreditu, od uticaja na ostvarivanje sudske zaštite korisnika kredita u pokrenutim parničnim postupcima u kojima se zahtev sastoji od zahteva za utvrđenje ništavosti takve odredbe o troškovima kredita, upravo treba poći od formulacije koju je u svojim dosadašnjim stavovima izneo i Vrhovni kasacioni sud, kao i Sud pravde EU br.C-84/19, prema kojima ponuda banke treba da sadrži jasne i nedvosmislene podatke, da korisniku pruži informacije i objašnjenja tako da ih on može uporediti sa ponudama drugih banaka, kako bi procenio da li uslovi iz ponude odgovaraju njegovim potrebama. Klijent banke treba da bude u stanju da proceni ekonomske posledice koje iz te ponude proizilaze, ne dovodeći ga ni jednog momenta u zabludu. Dakle, ugovorna odredba bi bila ništava samo onda kada bi banka od korisnika prikrila efekte odgovarajuće ugovorne odredbe, i to u svoju korist, a na štetu korisnika.

Koristeći napred navedenu formulaciju, potrebno je uporediti dve ponude, i to onu sa jednokratnom naplatom troškova obrade kredita, sa ponudom banke koja troškove obrade kredita naplaćuje za vreme trajanja ugovora o kreditu. Naime, takve ponude su identične, u svemu jednake, izuzev načina naplate troškova. Takođe, ponude treba uporediti iz ugla korisnika finansijskih usluga, dakle iz ugla fizičkog lica, koje treba da odgovori na pitanje: koje su razlike između ove dve ponude?

Domašaj običnog čoveka u ovom slučaju ne može biti dalji od toga da napravi razliku, koja je na prvi pogled uočljiva. Kod jednokratne naplate, troškove će platiti odmah, a kod ponude sa otplatom, za vreme trajanja ugovora o kreditu, što znači da će mu rata kredita biti uvećana za iznos obrade kredita. Ovo je primer na koji način bi ovakav ili sličan odgovor dala većina korisnika pa čak i oni sa pravničkim znanjem.

Međutim, ponuda sa jednokratnim troškovima sadrži ozbiljnu i vešto skrivenu manu, koja korisniku nikada nije predočena, i ostaće mu nepoznata.

Ta mana se najbolje vidi u ponudi kredita, gde se troškovi naplaćuju za vreme trajanja ugovora. Ukoliko korisnik zaključi takav ugovor o kreditu, i u nekom budućem trenutku odluči da kredit prevremeno otplati, ili ga refinansira, ili nastupe promenjene okolnosti, ili nastane osigurani slučaj, odnosno bilo koja okolnost koja za posledicu ima raskid ugovora o kreditu, takav korisnik će troškove obrade kredita i troškove puštanja kredita u tečaj, da plati samo do momenta raskida ugovora, odnosno samo što je dospelo do tog momenta.

Takav slučaj nije sa kreditom u kom su troškovi naplaćeni jednokratno. U tom slučaju, banka je za sebe ugovorila naplatu predmetnih troškova unapred, za ceo period trajanja ugovora o kreditu, zanemarivši pravo korisnika na umanjenje troškova kredita od momenta raskida ugovora do momenta koji je ugovoren.

Ovde se treba podsetiti i osnovnih načela propisanih Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kao što su: pravo korisnika na ravnopravan odnos sa davaocem finansijske usluge, pravo na zaštitu od diskriminacije, pravo na informisanje, pravo na određenost ili odredivost ugovorne obaveze, i pravo na zaštitu prava i interesa. Ova načela su u suštini konkretizacija načela savesnosti i poštenja iz ZOO. Ono što takođe proizilazi iz načela savesnosti i poštenja, a sadržano je i u ZZKFU, je i profesionalna pažnja. Ona je definisana kao povećana pažnja i veština koja se u pravnom prometu osnovano očekuje od davaoca finansijske usluge u poslovanju sa korisnicima, u skladu sa pravilima struke, dobrim poslovnim običajima i načelom savesnosti i poštenja.

Prema tome, banka je ugovaranjem jednokratne naplate troškova obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, postupala suprotno načelu savesnosti i poštenja. Ovo iz razloga jer ponuda banke sadrži skrivene ekonomsko-finansijske i pravne posledice po korisnika u slučaju zaključenja ugovora o kreditu sa jednokratnom naplatom troškova kredita. Naime, korisnik kredita se prećutno u neznanju odrekao svog prava na umanjenje troškova kredita u slučaju raskida ugovora ili prevremenog vraćanja kredita. Kako ugovor sadrži takvu normu, a ZZKFU propisuje da ugovor ne može da sadrži odredbe kojima se korisnik odriče prava koja su mu garantovana ovim zakonom, jedina moguća posledica po takvu ugovorenu odredbu je njena ništavost, jer je ista ugovorena i izvršena. Kako je banka postupala kao nesavesna strana, dužna je da korisniku iznos naplaćenih troškova vrati.

Dobar deo odgovora na ova pitanja dao je i sam VKS, naročito sa dopunjenim stavom, međutim dopuna stava je i dalje ostavila otvorenim ovo pitanje, jer je obrazloženje nejasno, odnosno može se pogrešno u praksi tumačiti.

Sagledavajući sve okolnosti, sve argumente i EU suda i ESLjP, i argumente iz obrazloženja stava iz 2018. godine, stava od 16.03.2021. i dopune stava od 16.09.2021.godine, svi ugovori o kreditu, zaključeni između banaka i fizičkih lica, preduzetnika ili imaoca poljoprivrednih gazdinstava, bez obzira kada su zaključeni, koji sadrže odredbu da se troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj naplaćuju jednokratno, ako su kao takvi i naplaćeni, imaju se smatrati ništavim.

Ovo između ostalog proizilazi i iz pravnog stava VKS. Tako prema sentenci iz presude VKS Prev.75/2020 od 4.06.2020.godine, usvojena na sednici Građanskog odeljenja od 16.03.2021.godine, sud ističe da kada banka u postupku odobravanja kredita korisniku prezentuje obračun naknade troškova obrade kredita kroz efektivnu kamatnu stopu, tada ugovaranje njihove otplate kroz zadržavanje dela sredstava u trenutku puštanja kredita u tečaj predstavlja povredu načela savesnosti i poštenja.

Takođe, u jednoj od više stotina revizijskih odluka koja je potpisana od predsednika Građanskog odeljenja, kao predsednika Veća dr Dragiše B. Slijepčević Prev 294/20 od 05.11.2020. se obrazlaže da odredba ugovora o kreditu koja predviđa troškove obrade kredita, sama po sebi nije protivna prinudnim propisima jer ona ima osnov u člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima. Ukoliko je banka saopštila korisniku kredita iznos troškova obrade kredita i koliko iznosi efektivna kamatna stopa, tada ne može naknadno vršiti naplatu takvih troškova izvan obračuna efektivne kamatne stope, odnosno direktno iz iznosa odobrenog kredita u momentu puštanja kredita u tečaj. Prema tome, obrazloženje dopunjenog pravnog stava – pretposlednji stav tačka 3. je suprotno svim dosadašnjim obrazloženjima revizijskog suda i nema nikakve veze sa specifikacijom strukture troškova.

Obrazloženjem dopune pravnog stava od 16.09.2021. se ukazuje da ovaj dopunjeni pravni stava nije od uticaja na ostvarenje pravne zaštite korisnika kredita u pokrenutim parničnim postupcima u kojima se zahtev za utvrđenje ništavosti odredbe o troškovima kredita temelji na tvrdnji da zaključenju ugovora nije prethodila pisana ponuda u kojoj je jasno i nedvosmisleno određena visina i obaveza plaćanja troškova kredita. U obrazloženju se Građansko odeljenje nije izjasnilo šta se smatra jasnom i nedvosmislenom ponudom kada su troškovi kredita u pitanju, pa je potrebno dodatno obrazloženje u smislu napred navedenih navoda.

Iz dopunjenog pravnog stava jedino je jasno, iako je to suprotno obrazloženjima više stotina revizijskih odluka, da se ne može tražiti utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe o troškovima kredita samo što njome nije izvršena specifikacija strukture i visine pojedinačnog iznosa troškova koji su u zbirnom iznosu navedeni u ponudi i prihvaćeni od strane korisnika kredita. Ostaje nejasno da li je banka dužna da obrazloži jednokratnu naplatu i da li je ugovaranjem jednokratne naplate postupala suprotno načelu savesnosti i poštenja, jer ponuda banke nije sadržavala upozorenje da se korisnik kredita na taj način odriče svog prava na umanjenje troškova u slučaju raskida ugovora ili prevremenog vraćanja kredita.

Sa svih napred navedenih razloga, Advokatska komora Srbije smatra da je dodatno obrazloženje neophodno, kako bi se obezbedila pravičnost i jednak položaj građana – korisnika kredita u pokrenutim sudskim postupcima.

Advokatska komora Srbije smatra da iz citirane presude EU suda C 84/19 ne proizlazi zaključak da banka nije dužna da dokazuje visinu troškova koji su za banku nastali troškovi prilikom navodne “obrade” kredita, odnosno da banka nije dužna da dokaže da li je banka učinila bilo kakvu uslugu korisniku kredita koja bi za posledicu imala plaćanje naknade kao protivprestacije za pruženu uslugu. Iz sadržine predmetne presude Evropskog suda pravde broj C 84/19, kao jedini zaključak može proizaći stav da je banka u toku postupka dužna da dokaže prirodu i postojanje troškova nastalih prilikom obrade kredita, odnosno prirodu i postojanje navodno pruženih sporednih usluga.

Napominjemo da delovi presude Evropskog suda pravde broj C 84/19, a koje Vrhovni kasacioni sud citira u dopuni stava od 16.09.2021. godine, uopšte ne predstavljaju zaključak Evropskog suda pravde, već pitanja koja isti postavlja u toku postupka, dok odgovori na navedena pitanja upućuju na sasvim suprotan zaključak od onog koji zauzima Vrhovni kasacioni sud. Da je banka dužna u toku postupka da dokaže postojanje, strukturu i visinu troškova nastalih prilikom “obrade” kredita, odnosno da je dužna da dokaže da li je korisniku kredita učinjena bilo kakva usluga na ime “obrade” kredita i da li korisniku kredita uopšte i koristi, ukazuju sledeći zaključci Evropskog suda pravde izneti u presudi C 84/19:

- u uvodu presude se navodi “da bi se ugovori trebali sastavljati jasnim, razumljivim jezikom, potrošač bi zapravo trebao dobiti mogućnost da pregleda sve odredbe i, u slučaju kakvih nedoumica, trebalo bi prevagnuti tumačenje koje je za potrošača najpovoljnije.”

- tačka 7. obrazloženja presude: “U slučaju ugovora u kojima se potrošaču sve ili određene odredbe nude u pisanom obliku, te odredbe uvek moraju biti sročene jasno i razumljivo. Ako postoji sumnja oko značenja neke odredbe, prednost ima tumačenje koje je najpovoljnije za potrošača.”

- tačka 69. obrazloženja presude: “S druge strane, tačno značenje pojmova “glavni predmet” i “cena”, u smislu člana 4. stava 2. Direktive 93/13, ne može biti određen pojmom “ukupni troškovi kredita za potrošača”, u smislu članka 3. tačke (g) Direktive 2008/48 (presuda od 26. februara 2015., Matei, C 143/13, EU:C:2015:127, t. 47.). Tako činjenica da su različite vrste troškova ili

“provizija” uključeni u ukupan trošak potrošačkog kredita nije odlučujuća u svrhu utvrđivanja toga da su ti troškovi obuhvaćeni glavnim uslugama iz ugovora o kreditu.

- tačka 73. obrazloženja presude: “U tom pogledu, budući da se sastav zaštite uspostavljen tom direktivom temelji na ideji da je potrošač u slabijem položaju u odnosu na trgovca, naročito u pogledu stepena obaveštenosti, taj zahtev transparentnosti treba shvatiti u širem smislu, odnosno tako da se njime propisuje ne samo da predmetna odredba potrošaču treba biti gramatički razumljiva nego i da se tom potrošaču omogući da na temelju tačnih i razumljivih kriterijuma proceni ekonomske posledice koje iz toga za njega proizlaze.”

- tačka 81. obrazloženja presude: “Kad je reč o oceni “primerenosti” ugovornih odredbi o kojima je reč u predmetu C 84/19, odnosno o odnosu između traženih plaćanja i usluga na koja se ona odnose, iz odluke kojom se upućuje zahtev za prethodnu odluku proizlazi da se navedenim odredbama ne pojašnjava na koju su se uslugu odnosili troškovi pod nazivom “početna naknada” i “provizija”.

- tačka 86. obrazloženja presude: “S obzirom na prethodna razmatranja, na drugo i treće pitanje u predmetu C-84/19 valja odgovoriti da članak 4. stav 2. Direktive 93/13 treba tumačiti na način da odredbe ugovora o potrošačkom kreditu kojima se na teret potrošača stavljaju troškovi različiti od povrata kredita u obliku glavnice i kamata nisu obuhvaćene izuzecima predviđenim tom odredbom ako se tim odredbama ne predviđa ni priroda tih troškova ni usluga koje se njima plaćaju te ako su sastavljene na način da kod potrošača stvaraju zabunu kad je reč o njegovim obavezama i ekonomskim posledicama tih odredbi, što treba proveriti sud koji je uputio zahtev”

- tačka 89. obrazloženja presude: “U tim okolnostima, kako bi se dao koristan odgovor sudu koji je uputio zahtev u predmetu C 222/19, valja preoblikovati prethodno pitanje kao da se u suštini odnosi na to da li se član 3. stav 1. Direktive 93/13 može tumačiti na način da se ugovorna odredba o kojoj se nije pojedinačno pregovaralo i kojom se na potrošača prebacuje teret nekamatnih troškova kredita koji uključuju troškove zajmodavčeve poslovne delatnosti ispod najviše zakonske gornje granice može smatrati nepoštenom u smislu te odredbe.”

- tačka 95. obrazloženja presude: “Tako potrošačevi nekamatni troškovi kredita koji su na osnovu nacionalnog zakonodavstva utvrđeni u najvišem iznosu ipak mogu dovesti do znatnije neravnoteže u smislu sudske prakse Suda, iako su određeni u iznosu manjem od te gornje granice, ako usluge koje se pružaju u obliku protivčinidbe ne proizlaze razumno iz usluga koje se pružaju u okviru sklapanja ili upravljanja ugovorom o kreditu ili ako se iznosi stavljeni na teret potrošača u okviru troškova odobravanja i upravljanja zajmom pokažu očito neproporcionalnima u odnosu na iznos zajma. Na sudu koji je uputio zahtev je da u tom pogledu vodi računa o učinku drugih ugovornih odredbi kako bi utvrdio uzrokuju li navedene ugovorne odredbe znatniju neravnotežu na štetu zajmoprimca.”

- tačka 96. obrazloženja presude: “U takvim okolnostima, uzimajući u obzir zahtev transparentnosti koji proizlazi iz člana 5. Direktive 93/13, ne može se smatrati da je prodavac robe ili pružalac usluge mogao razumno očekivati, postupajući transparentno s potrošačem, da potonji nakon pregovora prihvati takvu ugovornu odredbu.”

- tačka 97. obrazloženja presude: “Iz prethodno navedenog proizlazi da član 3. stav 1. Direktive 93/13 treba tumačiti na način da ugovorna odredba koja se odnosi na nekamatne troškove kredita kojom se taj trošak određuje ispod zakonske gornje granice može na štetu potrošača stvoriti znatniju neravnotežu između prava i obaveza stranaka koje proizlaze iz ugovora, ako na teret potrošača stavlja troškove koji su neproporcionalni u odnosu na primljene usluge i iznos zajma, što treba proveriti sud koji je uputio zahtjev.”

- Stavom 4. izreke presude C 84/19 se navodi: “Član 3. stav 1. Direktive 93/13, kako je izmenjena Direktivom 2011/83, treba tumačiti na način da ugovorna odredba koja se odnosi na nekamatne troškove kredita kojom se taj trošak određuje ispod zakonske gornje granice može na štetu potrošača stvoriti znatniju neravnotežu između prava i obaveza stranaka koje proizlaze iz ugovora, ako na teret potrošača stavlja troškove koji su neproporcionalni u odnosu na primljene usluge i iznos zajma, što treba proveriti sud koji je uputio zahtjev.”

Dakle, kada su odredbe o sporednim obavezama sastavljene na taj način da istim nisu predviđene priroda troškova i usluga (na šta se odnose i da li su nastali) koji se njima plaćaju, te ako su sastavljene na način da kod korisnika kredita stvaraju zabunu kada je reč o njegovim obavezama (plaća se nešto što ne postoji, ili ne u stvarnom iznosu), na postupajućem sudu je da proveri da li su usluge stvarno pružene i da li su troškovi zaista nastali.

Navedeno tumačenje Evropskog suda pravde je potvrđeno u kasnijoj presudi broj C 224/19 i C 259/19.

Imajući u vidu da stavovi Evropskog suda pravde izraženi u odlukama broj C 84/19 i C 224/19 u potpunosti idu u prilog teze da je banka dužna da dokaže postojanje troškova i usluga koje nastaju u postupku odobravanja kredita, da bi iste mogla da naplati od korisnika kredita, a da iz obrazloženja dopune stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda proizilazi da nedostatak specifikacije strukture i visine troškova obrade kredita nije razlog za ništavost odredbe ugovora o kreditu, potrebno je dodatno obrazloženje da li je u pisanoj ponudi koja je prethodila zaključenju ugovora o kreditu banka dužna da obrazloži jednokratnu naplatu troškova obrade i puštanja kredita u tečaj i visinu ovih troškova i korisnika kredita upozori da se jednokratnom naplatom odriče prava na umanjenje troškova u slučaju prevremene otplate ili raskida ugovora o kreditu, te da li je suprotno postupanje banke protivno načelu savesnosti i poštenja, s obzirom je jednokratna naplata izuzetak od pravila da se troškovi obrade kredita naplaćuje kroz period trajanja ugovora o kreditu i kroz obračun efektivne kamatne stope.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Upravni odbor Advokatske komore Srbije je dana 16.10.2021., na osnovu člana 66. Zakona o advokaturi ("Sl. glasnik RS", br. 31/2011 i 24/2012 - odluka US), člana 8., 9. i 33. stav 1. Statuta Advokatske komore Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 85/2011, 78/2012 i 86/2013), u vezi člana 4. stav 1, tačke 6., 11. i 15. Zakona o Narodnoj banci Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 72/2003, 55/2004, 85/2005 - dr. zakon, 44/2010, 76/2012, 106/2012, 14/2015, 40/2015 - odluka US i 44/2018) doneo je

O D L U K A

UPUTITI predlog Narodnoj banci Srbije za sprovođenje kontrole zakonitosti rada poslovnih banaka koje upućuju poziv građanima koji su tužili banke do 17.09.2021., po osnovima na koje se odnose stavovi Vrhovnog kasacionog suda od 16.09.2021., da se odreknu podnetih tužbenih zahteva najkasnije do 31.12.2021., u kom slučaju će se banka odreći prava na naplatu svojih troškova i predložiti da svaka strana snosi svoje troškove.

O b r a z l o ž e nj e

Počev od objavljivanja dopune pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 16.09.2021. poslovne banke koje su tužena strana u sudskim postupcima po tužbama građana – korisnika finansijskih usluga, pozivaju građane da do 31.12.2021. odustanu od tužbenih zahteva uz obećanje da u tom slučaju neće tražiti troškove.

S obzirom da Narodna banka Srbije vrši kontrolu zakonitosti poslovanja banaka, kao i obavlja poslove zaštite prava i interesa korisnika usluga koje pružaju banke, u skladu sa zakonom i obavlja i druge poslove, Advokatska komora Srbije smatra da pozivi upućeni građanima za odustanak od tužbe predstavljaju grubo kršenje prava i interesa korisnika finansijskih usluga koje pružaju banke.

Banke koristeći dopunu pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 16.09.2021. i nejasno i kontradiktorno obrazloženje tog stava u odnosu na stavove istog odeljenja iz 2018. i od 16.03.2021., a bez sudske prakse nakon objavljivanja dopune stava, koristeći položaj jače strane u ugovornom odnosu sa korisnicima usluga krše osnovna načela propisana članom 5. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kao i načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, upućuju pozive građanima za odustanak od tužbe.

Ovakvo ponašanje banaka predstavlja zloupotrebu prava i vršenje prava iz obligacionog odnosa protivno cilju zbog koga je ono ustanovljeno, kao i povredu zabrane od uzdržavanja od postupaka kojima se drugom može prouzrokovati šteta.

Pozivi banaka ne mogu se smatrati pozivom na rešavanje sporova na miran način, jer kada strana u obligacionom odnosu želi da spor reši na miran način, to podrazumeva usaglašavanje, posredovanje ili neki drugi miran način, a nikako uslovljavanje odustankom od tužbenog zahteva.

Poziv banaka nije u skladu ni sa dobrim poslovnim običajima, niti je u skladu sa opštim aktima banaka.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

O D L U K A

PRIHVATA SE ponuda Instituta za uporedno pravo za izradu Studije – uporednopravne analize o pravu banaka na naplatu troškova obrade kredita, sa analizom zakonske regulative država regiona i EU i prakse Suda EU i Evropskog suda za ljudska prava, međunarodnih standarda u ovoj oblasti i analizom propisa RS u ovoj oblasti.

Institut za uporedno pravo će u izradi Studije – uporednopravne analize, pored zadatka iz stava 1 odluke obraditi i pitanja:

- Načina rešavanja masovnih sporova u vezi prava banaka da naplaćuju troškove obrade i puštanja u tečaj kredita u zemljama EU i regiona;

- Da li su centralne banke država EU u kojima su vođeni masovni sporovi u vezi prava banaka da naplaćuju troškove obrade i puštanja u tečaj kredita preduzimala mere u odnosu na banke, ako jesu koje mere;

- Da li najviši sudovi u državama EU vrše ujednačavanje sudske prakse putem donošenja pravnih stavova i da li su ti stavovi obavezujući za nižestepene sudove;

- Da li je u državama EU u kojima su vođeni masovni sporovi protiv banaka u toku rešavanja masovnih sporova menjana sudska praksa na štetu građana donošenjem obavezujućih pravnih stavova najviših sudova.

Sa Institutom za uporedno pravom zaključiti ugovor u kome će biti definisan rok za izradu studije – uporednopravne analize, a koji će biti kraći od ponuđenog.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

O D L U K A

POKRENUTI inicijativu pred Ustavnim sudom radi ocene ustavnosti i zakonitosti odredbi:

- Zakona o uređenju sudova ("Sl. glasnik RS", br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 - dr. zakon, 78/2011 - dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 - dr. zakon, 13/2016, 108/2016, 113/2017, 65/2018 - odluka US, 87/2018 i 88/2018 - odluka US) kojim se reguliše nadležnosti sudova van suđenja

- Poslovnika o uređenju i radu Vrhovnog kasacionog suda ("Sl. glasnik RS", br. 37/2010, 51/2014, 41/2016, 62/2016 i 74/2018).

Izvor: Vebsajt Advokatske komore Srbije, 18.10.2021.
Naslov: Redakcija