Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

INICIJATIVA ZAŠTITNIKA GRAĐANA ZA IZMENU I DOPUNU PROPISA KOJIMA SE REGULIŠE OSTVARIVANJE PRAVA NA NOVČANA DAVANJA ZA POMOĆ I NEGU DRUGOG LICA


Zaštitnik građana podneo je Vladi Republike Srbije Inicijativu za izmenu i dopunu propisa kojima je regulisano ostvarivanje prava na novčana davanja za pomoć i negu drugog lica, kako bi se ostvarivanje ovog prava uredilo na jedinstven i precizan način, odnosno pod jednakim uslovima i kriterijumima i pred jednim organom.

O b r a z l o ž e nj e

Ostvarivanja prava na novčana davanja za pomoć i negu drugog lica za građane koji nisu obuhvaćeni odredbama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica ("Sl. glasnik SRS", br. 54/89 i "Sl. glasnik RS", br. 137/2004 i 69/2012 - odluka US), kojim se borci narodnooslobodilačkog rata, učesnici ranijih ratova za oslobođenje zemlje, članovi njihovih porodica, vojni invalidi i korisnici porodične invalidnine garantuju posebna prava, regulisano je Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Sl. glasnik RS", br. 34/2003, 64/2004 - odluka USRS, 84/2004 - dr. zakon, 85/2005, 101/2005 - dr. zakon, 63/2006 - odluka USRS, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014 i 142/2014) i Zakonom o socijalnoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 24/2011). Na ovaj način ovo pravo suštinski se ostvaruje po dva različita osnova, i pred dva različita organa. Naime, navedeno pravo se, prema postojećim zakonskim rešenjima, može ostvariti pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, i centrom za socijalni rad, kao pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica. Uređivanje ostvarivanja prava na novčana davanja za pomoć i negu drugog lica na opisani način, ima za posledicu stvaranje pravne nesigurnosti i štetnih posledica, koje se pak na kraju prevaljuju na teret građana, čime se potpuno obesmišljava smisao ovog davanja, ali i socijalne zaštite, zagarantovane Ustavom Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006).

Postupajući po pritužbama građana koje su se odnosile na ostvarivanje prava na novčana davanja za pomoć i negu drugog lica, Zaštitnik građana je identifikovao da se građani susreću sa sledećim problemima:

•           iako im je veštačenjem Fonda PIO za potrebe centra za socijalni rad, odnosno ostvarivanje prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica, utvrđena potreba za tuđom negom i pomoći trajno, pri pokušaju da to pravo, odnosno pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, nakon ispunjavanja uslova ostvare pred Fondom PIO, veštačenjem komisije istog organa, odnosno Fonda PIO, bude utvrđeno da ne postoji potrebe za "tuđom negom i pomoći" zbog čega se, nakon što je ukinuto pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica (iako je potreba za istim bila trajna), donosi rešenje kojim Fond PIO odbija zahtev za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica;

•           nedovoljno jasna i precizna zakonska formulacija "može da ostvari po drugom pravnom osnovu" veoma često ima za posledicu da građani, u određenom vremenskom periodu ostvaruju pravo na "tuđu negu i pomoć" pred oba organa, te samim tim, u skladu sa postavljenom zakonskom regulativom postaju dužnici centara za socijalni rad koji ih terete za vraćanje isplaćenih sredstava;

•           u situaciji kada građani ispunjavaju uslove za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koji se tiču navršenih godina života ili staža, ali ne i uslove koji se odnose na postojanje statusa osiguranika ili korisnika penzije, ili ne mogu da ostvare pravo na penziju jer nisu uplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, centri za socijalni rad odbijaju zahteve za ostvarivanje prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica, i upućuju građane da to pravo ostvare pred Fondom PIO, iako to nije moguće, jer za to ne postoje Zakonom propisani uslovi.

***

Članom 69. stavom 1. Ustava Republike Srbije je propisano da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva.

Članom 68. stavom 1. Zakona o socijalnoj zaštiti je propisano da postupak za korišćenje usluge iz ovog zakona koju obezbeđuje Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave sprovodi centar za socijalni rad, po službenoj dužnosti ili na zahtev korisnika. Članom 92. stavom 1. ovog Zakona je propisano da pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice kome je zbog telesnog ili senzornog oštećenja, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica da bi zadovoljilo svoje osnovne životne potrebe, dok je stavom 2. ovog člana Zakona propisano da pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica ostvaruje lice iz stava 1. ovog člana ako to pravo ne može da ostvari po drugom pravnom osnovu. Stavom 4. ovog člana Zakona je propisano da se potreba za pomoći i negom drugog lica utvrđuje na osnovu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju, dok je stavom 5 propisano da potreba za pomoći i negom drugog lica postoji kod lica iz stava 1. ovog člana kome je usled telesnog oštećenja, oštećenja čula vida koje uzrokuje gubitak osećaja svetlosti sa tačnom projekcijom ili se vid postiže sa korekcijom 0.05, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica radi zadovoljenja osnovnih životnih potreba i koje ne može da ustane iz kreveta, da se kreće unutar stana bez upotrebe pomagala, da se hrani, svlači, oblači ili da održava osnovnu ličnu higijenu bez pomoći drugog lica. Članom 93. stavom 1. ovog Zakona je propisano da se dodatak za pomoć i negu drugog lica utvrđuje u nominalnom mesečnom iznosu, dok je stavom 2. ovog člana Zakona propisano da mesečni iznos dodatka iz stava 1. ovog člana iznosi 7.600 dinara.

Članom 97. stavom 1. Zakona je propisano da je korisnik prava na novčanu socijalnu pomoć, prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica i prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, odnosno njegov zakonski zastupnik dužan da nadležnom centru za socijalni rad prijavi svaku promenu od uticaja na priznato pravo u roku od 15 dana od dana kada je promena nastala. Članom 101. ovog Zakona je propisano da ocenu nesposobnosti za rad, potrebe za pomoći i negom drugog lica i postojanje i stepen telesnog oštećenja utvrđuju organi veštačenja obrazovani po propisima kojima se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje.

Članom 41a. Stavom 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju je propisano da pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, ima osiguranik i korisnik penzije, kome je zbog prirode i težine stanja povrede ili bolesti utvrđena potreba za pomoći i negom za obavljanje radnji radi zadovoljavanja osnovnih životnih potreba, dok je stavom 2. ovog člana Zakona propisano da potreba za pomoći i negom drugog lica postoji kod lica iz stava 1. ovog člana koje je nepokretno, ili koje zbog težine i prirode trajnih bolesti i bolesnog stanja nije sposobno da se samostalno kreće ni u okviru stana uz upotrebu odgovarajućih pomagala, niti da se samo hrani, svlači, oblači i da održava osnovnu ličnu higijenu, kod slepog lica koje je izgubilo osećaj svetlosti sa tačnom projekcijom i kod lica koje postiže vid sa korekcijom do 0,05. Članom 82. ovog Zakona je propisano da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju kod fonda. Članom 84. stavom 1. Zakona je propisano da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju od dana podnetog zahteva, a najranije šest meseci pre tog dana.

***

Iz navedenih zakonskih normi, a u prilog stavu o potrebi regulisanja ostvarivanja prava na "tuđu negu i pomoć" na jedinstven i precizan način, odnosno pod jednakim uslovima i kriterijumima i pred jednim organom, proizilazi da oba zakona, odnosno i Zakon o socijalnoj zaštiti i Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju propisuju da potreba za pomoći i negom drugog lica postoji kod lica kome je usled telesnog oštećenja, oštećenja čula vida koje uzrokuje gubitak osećaja svetlosti sa tačnom projekcijom ili se vid postiže sa korekcijom 0.05, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica radi zadovoljenja osnovnih životnih potreba i koje ne može da ustane iz kreveta, da se kreće unutar stana bez upotrebe pomagala, da se hrani, svlači, oblači ili da održava osnovnu ličnu higijenu bez pomoći drugog lica. Navedeno jasno govori da je, pre svega reč o sadržinski istom pravu, da su uslovi za njegovo ostvarivanje u pogledu zdravstvenog stanja identično propisani, te da ispunjenost uslova, odnosno zdravstveno stanje i postojanje potrebe za "tuđom negom i pomoći" ceni isti organ, odnosno komisija Fonda PIO.

U skladu sa sada postavljenom zakonskom regulativom, dešava se da prilikom ostvarivanja ovog prava pred oba organa, korisnik postane "dužan" centru za socijalni rad i po nekoliko stotina hiljada dinara, te da centar nakon toga, "naplaćuje" dug od novčane naknade za pomoć i negu drugog lica koju korisnik ostvaruje kasnije pred Fondom PIO, iako je u pitanju isti izvor finansiranja, a to je budžet Republike Srbije. Na taj način potpuno se obesmišljava namena ovog novčanog davanja, ali i celog sistema socijalne zaštite. Čak i kada bi organi striktno postupali u zakonom propisanim rokovima, pri ostvarivanju ovog prava na opisani način, neminovno dolazi do stvaranja "vakuma" u ostvarivanju prava na "tuđu negu i pomoć", odnosno vremenskom periodu u kome korisniku kome je ta usluga potrebna, novčana naknada za ostvarivanje iste ne bi mogla da bude isplaćivana u tom periodu. Naime, kako pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica pred centrom za socijalni rad prestaje danom kada se ovo pravo može ostvariti "po drugom pravnom osnovu", odnosno pred drugim organom tj. Fondom PIO, a kako se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju od dana od dana podnetog zahteva, a koji nadležni u centru za socijalni rad smatraju danom smatraju danom ostvarivanja prava po drugom pravnom osnovu, a kako je zakonski rok za odlučivanje organa o zahtevu 60 dana, jasno proizilazi da u tom periodu korisnik kome je "tuđa nega i pomoć" potrebna ostaje bez iste. Iako u takvim slučajevima novčano davanje za pomoć i negu drugog lica korisniku bude retroaktivno isplaćeno, period od dva meseca bez "tuđe nege i pomoći" osobi kojoj je ista potrebna za obavljanje radnji radi zadovoljavanja osnovnih životnih potreba predstavlja više nego egzistencijalno pitanje.

Takođe, razlika u visini novčanih davanja za "tuđu negu i pomoć" zavisno od toga da li se ovo pravo ostvaruje pred centrom za socijalni rad ili pred Fondom PIO, uz svo uvažavanje činjenice da je ista prouzrokovana uplaćenim doprinosima osiguranika, prema stavu Zaštitnika građana ne bi trebala da postoji. Naime, visina novčanih davanja za pomoć i negu drugog lica ne bi trebalo da zavisi od toga da li su, i koliko, uplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje. Novčano davanja za pomoć i negu drugog lica nije egzistencijalni izvor prihoda kojim korisnici treba da zadovolje svoje primarne životne potrebe, već finansijsko sredstvo kojim korisnik treba da obezbedi pomoć i negu drugog lica. Samim tim, ne može se praviti razlika u visini davanja jer je potreba za pomoći i negom za obavljanje radnji radi zadovoljavanja osnovnih životnih potreba jednako postoji i kod onih koji jesu, kao i kod onih koji nisu uplaćivali doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje.

S obzirom da se u praksi dešava da se ovo pravo, nakon promene okolnosti tj. ispunjavanja formalnih uslova za ostvarivanjem istog pred drugim organom, "gubi", iako je prethodno potreba za istim utvrđena trajno, a zdravstveno stanje korisnika, odnosno materijalni uslov se nije promenio, predstavlja još jedan argument koji ukazuje na potrebu da se ostvarivanje uredi na jedinstven i precizan način, odnosno pod jednakim uslovima i kriterijumima i pred jednim organom, čime bi se svakako doprinelo većem stepenu pravne sigurnosti u ovoj oblasti. Na ovaj način bi se adekvatno ostvario smisao socijalne zaštite, a predmetno novčano davanje dobilo pravi smisao, odnosno obezbeđivanje pomoći i nege drugog lica osobama kojima je ista potrebna.

Izvor: Vebsajt Zaštitnik građana, 07.05.2018.