Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

POSAO JAVNOG TUŽILAŠTVA


Retko ko proživi život, a da nikada nije imao posla sa sudom.

Čak i ukoliko se nekome desi da još uvek nije imao priliku da uđe u sudnicu, zasigurno zna šta je posao sudije i čemu sud služi.

Za razliku od sudija, tužioci su manje poznati. Samo oni koji su imali posla sa krivičnim pravosuđem, bilo kao okrivljeni ili oštećeni, jasno prepoznaju ko je tužilac i šta on radi. Slikovito rečeno, tužilac je manje poznat i manje popularan brat blizanac sudije.

U čemu su sličnosti, a u čemu razlike između sudija i tužilaca, odnosno suda i tužilaštva?

O sličnostima: Prvo, i sud i tužilaštvo su državni organi i deluju u javnom, a ne u privatnom interesu. Dakle, sud i tužilaštvo ne mogu biti servis koji pruža usluge samo jednoj strani. Drugo, i sud i tužilaštvo štite slobode i prava građana, ustavnost i zakonitost.

Njihov posao nije samo da reše konflikt ili da sprovedu pravdu, već su dužni da pri tom vode računa o pravima i slobodama, kako učesnika postupka, tako i onih koji to nisu.

Treće, kvalifikacije potrebne da bi ste postali sudija ili tužilac su iste i podrazumevaju godine rada i školovanja nakon završenog pravnog fakulteta. Četvrto, sud i tužilaštvo se najčešće nalaze u istoj zgradi.

O razlikama: Prvo, sud postupa u krivičnim predmetima, ali i u postupcima koji služe rešavanju različitih vrsta sporova koji nastaju kako među ljudima (tzv. fizičkim licima), tako i među firmama (tzv. pravnim licima).

Tužilaštva se suštinski bave samo krivičnim pravom, odnosno krivičnim progonom okrivljenih lica.

Drugo, za razliku od suda, tužilaštvo ne odlučuje o Vašim osnovnim pravima, na primer pravu na slobodu, niti može da Vas osudi ili oslobodi. Treće, sud je nezavisan i samostalan, a tužilaštvo je, na žalost, samo samostalno, ali ne i nezavisno.

Četvrto, za razliku od sudije koji je nezavisan u radu, u javnom tužilaštvu postoji jasna hijerarhija regulisana kroz mehanizam obaveznih uputstava po kojima je dužan da postupa svaki nosilac javnotužilačke funkcije.

Ukoliko Vas je metod sličnosti/razlike zbunio, pokušaćemo da pojednostavimo stvari. Šta je tužilaštvo?

Tužilaštvo je poseban državni organ piramidalno hijerarhijski ustrojen, na čijem vrhu se nalazi Republički tužilac.

Tužilaštva se dele, od najnižeg ka najvišem nivou, na osnovna, viša, apelaciona i Republičko. Postoje i dva specijalizovana tužilaštva – Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine.

Na čelu svakog tužilaštva se nalazi jedna osoba – javni tužilac koji ujedno i rukovodi radom tužilaštva.

Kao što u svakom sudu radi više sudija, tako i u svakom tužilaštvu radi više zamenika javnog tužioca čiji je posao da, uz pomoć ostalih zaposlenih, ostvaruju funkciju tužilaštva.

Pravila po kojima tužilac postupa jasno su definisana zakonima i postoji malo prostora za improvizaciju.

Pored pravila određenih zakonom, koja liče na pravila neke složene društvene igre, tužilac je dužan da se pridržava i određenih načela.

Tako, tužilac je dužan da vrši svoju funkciju stručno, savesno, nepristrasno, pravično i bez nepotrebnog odlaganja, posebno vodeći računa o zaštiti oštećenih i sprečavanju diskriminacije po bilo kom osnovu.

Šta konkretno tužilac radi? Tužilac preduzima "krivično gonjenje" okrivljenih lica.

Ukoliko je neko zbunjen rogobatnom i zastrašujućom formulacijom "krivičnog gonjenja", ukazujemo da ovaj termin ne označava i ne sme da označava proganjanje ili uznemiravanje okrivljenog niti bilo kog drugog lica.

Naprotiv, pojam "krivičnog progona" znači da javni tužilac primenjuje precizna pravila definisana procesnim zakonom na osnovu kojih nastoji da utvrdi činjenice i prikupi dokaze kako bi utvrdio da li postoji određeni stepen verovatnoće da je okrivljeni izvršio krivično delo.

Ukoliko utvrdi da postoji potreban nivo sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo, tužilac predmet iznosi pred sud tako što protiv okrivljenog podnosi optužni akt.

Dakle, tužilac vrši svoju nadležnost od trenutka izvršenja krivičnog dela do pravnosnažne presude.

Kako to izgleda? Kada bude izvršeno krivično delo policija o saznanjima obaveštava tužioca.

U zavisnosti od vrste krivičnog dela i hitnosti postupanja obaveštavanje se vrši pisanim putem ili preko telefona tužiocu koji je dežuran 24 sata.

Tužilac rukovodi ovom fazom postupka koja se zove predistražni postupak, iako većinu radnji preduzima policija.

Tužilac može da odredi zadržavanje osumnjičenih lica u trajanju od 48 sati, nakon čega može da predloži i određivanje pritvora okrivljenim licima. O pritvoru odlučuje sudija za prethodni postupak.

Potom, sledi druga faza postupka – istraga.

Tokom ove faze tužilaštvo prikuplja dokaze tako što saslušava okrivljenog, ispituje svedoke, pribavlja druge dokaze.

U ovoj fazi postupka tužilac procenjuje da li raspolaže dovoljnim dokazima za sledeću fazu postupka – optužnicu.

Ukoliko u toku istrage pribavi dovoljno dokaza, tužilac podiže optužnicu čime otvara sledeću fazu postupka, a to je suđenje.

Suđenje je prva faza u kojoj deluje sud, ukoliko nije bilo prethodne potrebe za delovanjem sudije za prethodni postupak. Suđenje u krivičnim predmetima dosta liči na suđenja koja gledate na filmovima ili serijama.

Suštinski, postoje tri centralne figure – sudija, tužilac i okrivljeni sa njegovim braniocima.

Suđenja su javna i sprovode se po strogim zakonskim pravilima. Na suđenju se izvode dokazi. Konačan ishod suđenja je osuđujuća, oslobađajuća ili odbijajuća presuda koja se donosi iz određenih formalnih razloga.

Ukoliko tužilac nije zadovoljan odlukom suda, on može da uloži žalbu.

O žalbi odlučuje nadležni sud. Žalbeni sud može da donese konačnu odluku ili da predmet vrati na ponovno suđenje.

Opisali smo osnovnu nadležnost tužioca u jednom idealnom slučaju.

Međutim, u praksi su takvi slučajevi retkost. Naime, veliki broj krivičnih prijava bude odbačen u ranim fazama postupka, tako da i ne dolaze do suda.

Za razliku od advokata koji zastupa Vaš privatni interes, javni tužilac zastupa javni interes i nastaviće krivično gonjenje samo ukoliko raspolaže dokazima dovoljnim za gradnju potrebnog nivoa sumnje.

Jednostavnije, ne postoji obaveza javnog tužioca da podigne optužnicu na osnovu krivične prijave.

On će tako postupiti samo ukoliko za podizanje optužnice ima dovoljno dokaza. Veliki broj krivičnih prijava se rešava i takozvanim "oportunitetom".

U ovom slučaju tužilac nudi okrivljenom da izvrši određenu obavezu (kao što je uplata novca u humanitarne svrhe, naknada štete, podvrgavanje lečenju ili terapiji) u određenom vremenskom periodu, a zauzvrat se tužilac obavezuje da će odbaciti krivičnu prijavu ukoliko ta obaveza bude uspešno izvršena.

Ukoliko okrivljeni obavezu izvrši krivična prijava se odbacuje i obustavlja se krivični progon.

Oportunitet predstavlja neku vrstu "nagodbe" između tužilaštva i okrivljenog i primenjuje se samo za lakša krivična dela, po pravilu samo u odnosu na one okrivljene koji ranije nisu osuđivani.

I konačno, svima je iz filmova poznat sporazum o priznanju krivičnog dela. Već neko vreme ovaj pravni institut je deo i našeg procesnog zakonodavstva i uspešno se primenjuje.

U suštini, sporazum između tužioca i okrivljenog predstavlja dogovor oko vrste i visine krivične sankcije uz prethodni uslov da okrivljeni priznaje izvršenje krivičnog dela. Iako se radi o sporazumu dve strane, on mora biti potvrđen od strane suda.

Opisane faze postupka i pravila mogu da deluju zbunjujuće. Ipak, u stvarnosti ona su još složenija i svako njihovo pojednostavljenje predstavlja dodatan rizik.

Izvor: Vebsajt Danas, Svetlana Nenadić - zamenica javnog tužioca u Prvom osnovnom tužilaštvu u Beogradu, 05.06.2020.
Naslov: Redakcija