ZAKON O ZAŠTITI POSLOVNE TAJNE: Za povredu poslovne tajne sada mogu biti novčano kažnjena ne samo pravna lica i odgovorni u njima, već i preduzetnici i fizička lica, a oštećena strana neće prilikom svake tužbe morati da dokazuje da je zbog povrede poslovne tajne pretrpela materijalnu štetu
Narodna skupština Republike Srbije nedavno je usvojila Zakon o zaštiti poslovne tajne ("Sl. glasnik RS", br. 53/2021 - dalje: Zakon). Prema Zakonu za povredu poslovne tajne sada mogu biti novčano kažnjena ne samo pravna lica i odgovorni u njima, već i preduzetnici i fizička lica, a oštećena strana neće prilikom svake tužbe morati da dokazuje da je zbog povrede poslovne tajne pretrpela materijalnu štetu.
"Poslovnom tajnom mogu da se zaštite razne vrste informacija kao što su postupci proizvodnje, poslovni i finansijski planovi, reklamne strategije, rezultati ispitivanja tržišta, spiskovi dobavljača i klijenata, arhitektonski projekti i slično. Sve ove informacije obezbeđuju prednost nad konkurencijom i investitorima je važno da se ti podaci zaštite", rekla je ministarka privrede Anđelka Atanasković.
Ovaj novi akt najviše će pogodovati učesnicima u privrednom životu i držaocima poslovnih tajni, pa se može smatrati da je on "pro-biznis", ocenjuje Bogdan Ivanišević, partner u advokatskoj kancelariji BDK Advokati.
On dodaje da ovaj Zakon u najvećoj meri preuzima evropska i američka pravna rešenja, na čije su sadržine znatno uticale velike američke i evropske kompanije.
Srbija već ima trenutno važeći Zakon o zaštiti poslovne tajne ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011) koji je donet 2011. godine, a Ivanišević ocenjuje da budući zakon donosi brojne novine i to pre svega u pravcu osnaživanja pravne zaštite poslovne tajne.
"Nezakonite radnje pribavljanja, korišćenja i otkrivanja poslove tajne sada mogu biti i radnje koje su preduzete izvan okvira industrijskih ili komercijalnih aktivnosti, dakle radnje u naučno-istraživačkim institucijama ili udruženjima građana", kaže Ivanišević.
Takođe, produžava se i rok za podnošenje tužbe zbog povrede poslovne tajne na godinu dana od saznanja za povredu, odnosno na pet godina od učinjene povrede.
"Sud može sada dosuditi u korist tužioca i naknadu nematerijalne štete, odnosno tužilac ne mora da u svakom slučaju dokazuje da je usled povrede poslovne tajne pretrpeo negativne ekonomske posledice", objašnjava Ivanišević.
Ako sudovi budu primenjivali Zakon na odgovarajući način, zakon bi mogao, na srednji ili duži rok, da promeni klimu u kojoj kompanije posluju, i to u pravcu povoljnom za držaoce poslovnih tajni, smatra on.
Dodaje da se u SAD ili drugim državama sa dužom tradicijom pravne zaštite poslovnih tajni, pokazalo se da povredu tajne najčešće čine zaposleni koji odlaze iz kompanije, ili poslovni partneri.
"Rigorozna primena novog zakona, uključujući njegove odredbe o prekršajnoj odgovornosti fizičkih lica i o naknadi nematerijalne štete, mogle bi da nateraju odlazeće zaposlene da se ozbiljno zamisle pre eventualnog korišćenja poslovnih tajni prethodnog poslodavca, ili otkrivanja tih tajni novom poslodavcu."
Ivanišević objašnjava da veći broj istraživanja u poslednjih petnaestak godina pokazuje da kompanije smatraju poslovnu tajnu možda i najvažnijim oblikom svog intelektualnog kapitala, čak važnijim od autorskih prava, žigova, pa i patenata.
Na pitanje da li bi i zaposleni mogao da ima pravo na zaštitu sopstvenog patenta ili saznanja do koga je došao radeći u određenoj firmi, Ivanišević odgovara da zakon ne rešava ovo pitanje izričito, ali da je, imajući u vidu pojam poslovne tajne, teško je zamisliti da bi zaposleni mogao da bude držalac poslovne tajne u odnosu na informacije koje kreira izvršavajući radne obaveze.
"U praksi, ugovorima o radu i drugim aktima se često ugovara da će sav know-how do kojeg zaposleni dođe u izvršavanju svojih prava i obaveza iz ugovora o radu biti intelektualna svojina poslodavca. U tom slučaju, zaposleni neće imati pravo da bez saglasnosti poslodavca koristi ili otkriva poslovnu tajnu."
Ograničavanje zaštite poslovne tajne ipak postoji, pa Zakon sadrži odredbu po kojoj se odredbe ovog zakona ne primenjuju kod ostvarivanja prava na slobodu izražavanja i obaveštenost u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravo na pristup informacijama od javnog značaja.
"A taj zakon - Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja - propisuje da su organi vlasti po pravilu dužni da omoguće pristup traženoj informaciji od javnog značaja, dok uskraćivanje pristupa predstavlja izuzetak", objašnjava Ivanišević.
Organ javne vlasti može da uskrati informaciju zbog odavanja poslovne tajne, ali pri tome mora da "vagaju interesi", odnosno da se procenjuje da li bi odavanje informacija dovelo do "teških pravnih ili drugih posledica".
"Prema praksi Poverenika za informacije od javnog značaja, ukoliko organ javne vlasti uskrati pristup traženoj informaciji, tu odluku mora obrazložiti. Nije dovoljno da organ utvrdi da tražena informacija predstavlja poslovnu tajnu, već je potrebno i da organ navede koji su to pretežni interesi koji bi mogli biti povređeni odavanjem informacije", kaže Ivanišević.
Izvor: Vebsajt Nova ekonomija, 26.05.2021.Naslov: Redakcija