Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

NACRT ZAKONA O ZAŠTITI PRAVA LICA SA MENTALNIM SMETNJAMA, KORISNIKA USLUGA SMEŠTAJA U SOCIJALNOJ ZAŠTITI - Tekst propisa


I OSNOVNE ODREDBE

Predmet zakona

Član 1.

Ovim zakonom uređuje se zaštita prava lica sa mentalnim smetnjama kome se ne mogu obezbediti ili nisu u njegovom najboljem interesu ostanak u porodici; dnevne usluge u zajednici: dnevni boravak, pomoć u kući i druge usluge koje podržavaju boravak korisnika u porodici i ne-posrednom okruženju; usluge podrške za samostalan život: personalna asistencija, obuka za samostalni život i druge vrste podrške neophodne za aktivno učešće korisnika u društvu; porodični smeštaj; kao ni druga usluga u skladu sa zakonom kojim je uređena socijalna zaštita ili drugim propisom.

Deinstitucionalizacija i razvoj usluga u zajednici

Član 2.

Vlada je dužna da, kao dugoročno sistemsko rešenje za zaštitu prava lica sa mentalnim smetnjama, u roku od jedne godine od stupanja na snagu ovog zakona, usvoji strateški ili drugi planski dokument koji će se odnositi na razvoj usluga iz člana 1. ovog zakona namenjenih licima sa mentalnim smetnjama i njihovim porodicama.

Korišćenje pojmova

Član 3.

Svi pojmovi u ovom zakonu upotrebljeni u gramatičkom muškom rodu podrazumevaju muški i ženski rod lica na koja se odnose.

Značenje izraza

Član 4.

U ovom zakonu koriste se sledeći pojmovi:

            1) "lice sa mentalnim smetnjama" je nedovoljno mentalno razvijeno ili lice sa poremećajima mentalnog zdravlja;    

            2) "usluge smeštaja" označavaju smeštaj u dom, stanovanje uz podršku, predah smešaj, smeštaj u prihvatilište, kao i druge vrste smeštaja, u skladu sa zakonom kojim je uređena socijalna zaštita;

            3) "ovlašćeni pružalac usluge smeštaja" je ustanova socijalne zaštite, odnosno druga organi-zacija (pružalac usluge) koja je dobila licencu za pružanje te usluge u smislu propisa u socijalnoj zaštiti;

            4) "korisnik usluge smeštaja" je lice sa mentalnim smetnjama koje u skladu sa zakonom kojim je uređena socijalna zaštita koristi određenju uslugu smeštaja kod ovlašćenog pružaoca te usluge;

            5) "sputavanje" je sprečavanje, ograničavanje ili potiskivanje, odnosno kontrolisanje pokreta tela ili dela tela lica upotrebom fizičke snage, mehaničkih sredstava ili farmakoterapije ili izdvajanjem u posebnu prostoriju.

II NAČELA

Nediskriminacija korisnika

Član 5.

Usluga smeštaja lica sa mentalnim smetnjama (u daljem tekstu: korisnik) vrši se bez diskriminacije po osnovu rase, pola, jezika, državljanstva, nacionalne pripadnosti, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, obrazovanja, pravnog ili socijalnog statusa, imovnog stanja, uzrasta, invaliditeta ili bilo kojeg drugog ličnog svojstva.

           

Zabranjena je diskriminacija na osnovu mentalnih smetnji.

Poštovanje dostojanstva korisnika

Član 6.

Korisnik usluge smeštaja ima pravo na uslugu koja se pruža uz poštovanje njegovog fizičkog i psihičkog integriteta, bezbednosti, kao i uz uvažavanje njegovih moralnih, kulturnih i religijskih ubeđenja, u skladu sa zajemčenim ljudskim pravima i slobodama.

Najbolji interes korisnika

Član 7.

Usluge smeštaja pružaju se u skladu sa najboljim interesom korisnika, uz uvažavanje njegovog životnog ciklusa, etničkog i kulturnog porekla, životnih navika, razvojnih i drugih potreba u svakodnevnom i drugom životnom funkcionisanju.

Načelo nužnosti i srazmernosti u ograničavanju prava korisnika

Član 8.

Prava korisnika ustanovljena ovim zakonom ili drugim propisom mogu biti ograničena samo kada je to nužno radi zaštite nekog drugog prava korisnika ili drugog lica, i to samo u meri potrebnoj da bi se taj cilj postigao.

III POSTUPAK SMEŠTAJA

Razlozi smeštaja

Član 9.

Smeštaj se obezbeđuje korisniku kome se ne može obezbediti, ili nije u njegovom najboljem interesu, ostanak u porodici, dnevne usluge u zajednici ili usluge podrške za samostalan život u smislu zakona kojim je uređena socijalna zaštita.

Prilikom odlučivanja o smeštaju lica sa mentalnim smetnjama, bez obzira na to da li se radi o smeštaju sa ili bez njegovog pristanka, organi koji donose odluku dužni su da ispitaju mogućnosti obezbeđenja potreba lica sa mentalnim smetnjama na drugi način, prvenstveno korišćenjem dnevnih usluga u zajednici, usluga podrške za samostalni život ili korišćenjem drugih mera vaninstitucionalne podrške ili zaštite.     

Vrste i svrha smeštaja

Član 10.

Domski smeštaj je privremen i obezbeđuje licu sa mentalnim smetnjama zbrinjavanje i zdravstvenu zaštitu, pripremu za njegov povratak u biološku porodicu, odlazak u drugu porodicu, odnosno njegovu pripremu za samostalan ili život u zajednici uz podršku, u skladu s porodičnim resursima, njegovim potrebama i najboljim interesom.

Svrha predah smeštaja je kratkoročni i povremeni smeštaj lica sa mentalnim smetnjama koji se obezbeđuje kao dnevni, vikend ili višednevni smeštaj, čime se pruža podrška tom licu i njegovoj porodici u održavanju i poboljšanju kvaliteta života s ciljem njegovog ostanka u porodici.

Svrha pružanja usluge stanovanja uz podršku za lice sa mentalnim smetnjama jeste pomoć i podrška u sticanju što većeg stepena samostalnosti koji mu omogućava kvalitetniji život u zajednici.

Svrha smeštaja u prihvatilište je zadovoljavanje osnovnih potreba lica sa mentalnim smetnjama ili njegove porodice kada im je potrebno neodložno osigurati bezbednost u kriznim situacijama.

Na usluge iz st. 1-4. ovog člana shodno se primenjuju bliži uslovi i standardi za pružanje usluga socijalne zaštite.

Smeštaj na osnovu pristanka

Član 11.

Smeštaj se obezbeđuje na osnovu pristanka lica sa mentalnim smetnjama koje može da razume svrhu i posledice smeštaja i koje je sposobno da donese odluku o pristanku na smeštaj, od-nosno na osnovu pristanka zakonskog zastupnika deteta, osim ako ovim zakonom nije propisano drugačije.

 Uslugu stanovanja uz podršku lice sa mentalnim smetnjama može koristiti samo na osnovu svog pristanka, a dete na osnovu pristanka njegovog zakonskog zastupnika.

Pristanak u smislu st. 1. i 2. ovog člana daje se u pisanom obliku.

Upoznavanje sa pravima i obavezama

Član 12.

Centar za socijali rad je dužan da lice sa mentalnim smetnjama, odnosno zakonskog zastupnika deteta, pre davanja pristanka na smeštaj pismeno i usmeno na razumljiv način, upozna sa:

1)         mogućnostima obezbeđenja njegovih odnosno potreba deteta na drugi način, prvenstveno korišćenjem dnevnih usluga u zajednici, usluga podrške za samostalni život ili korišćenjem drugih mera vaninstitucionalne podrške ili zaštite;

2)         obimom i sadržajem usluga koje se obezbeđuju smeštajem;

3)         pravilima ponašanja i organizacijom života kod pružaoca usluge;

4)         time da davanje izjave o pristanku na smeštaj ne podrazumeva pristanak na medicinsku meru, fizičko sputavanje i izdvajanje lica sa mentalnim smetnjama;

5)         mogućnošću podnošenja pritužbe na kvalitet pružanja usluge i postupanje osoblja pružaoca usluge;

6)         mogućnošću da u svakom trenutku može povući pristanak na smeštaj;

7)         mogućnošću da smeštaj prestane na predlog pružaoca usluge u slučaju nepoštovanja pravila ponašanja i organizacije života kod pružaoca usluge.

Izjava o pristanku i odluka o smeštaju

Član 13.

Izjava o pristanku na smeštaj sadrži:

            1) lično ime, JMBG i boravište lica koje daje izjavu;

            2) lično ime, JMBG i boravište deteta o čijem smeštaju pristanak daje njegov zakonski zastupnik;

            3) izjavu da su licu koje daje pristanak obezbeđene informacije o razlozima, ciljevima, uslovima, rizicima i pravnim posledicama smeštaja;

            4) datum i mesto davanja izjave;

            5) svojeručni potpis lica koje daje pristanak.

Prilikom davanja izjave mora biti pribavljeno mišljenje psihijatra da postoji sposobnost tog lica da iskaže svoju volju.

Po sticanju poslovne sposobnosti deteta pribavlja se njegova izjava o pristanku na smeštaj.

Nadležni centar za socijalni rad odlučuje o korišćenju usluge smeštaja uz pristanak.

Smeštaj bez pristanka

Član 14.

Licu za koje sud proceni da, usled mentalnih smetnji, ozbiljno i direktno ugrožava sopstveni život ili zdravlje ili bezbednost, odnosno život ili zdravlje ili bezbednost drugog lica, može se obezbediti domski smeštaj, smeštaj u prihvatilište ili predah smeštaj bez njegovog pristanka odnosno pristanka zakonskog zastupnika deteta, samo ako se ne može obezbediti ili nije u njegovom najboljem interesu korisnika ostanak u porodici ili neka od usluga iz člana 1. ovog zakona.

Pod smeštajem u smislu stava 1. ovog člana podrazumeva se:

            1) smeštaj lica starijeg od 18 godina koje živi samo ili u porodici, pri čemu to lice ne daje ili ne može dati pristanak u skladu sa ovim zakonom;

            2) smeštaj deteta bez pristanka njegovog zakonskog zastupnika;

            3) smeštaj kod pružaoca usluge lica starijeg od 18 godina koje je tu dovedeno bez svog pristanka, kao i deteta bez pristanka njegovog zakonskog zastupnika, radi donošenja odluke suda;

            4) smeštaj kod pružaoca usluge lica starijeg od 18 godina koje je smešteno na osnovu svog pristanka, odnosno na osnovu pristanka zakonskog zastupnika deteta u smislu čl. 11-13. ovog zakona, pa je taj pristanak povučen pisanom izjavom.

U slučajevima iz stava 2. tač. 3) i 4) ovog stava pružalac usluge odmah obaveštava nadležni centar za socijalni rad, koji je dužan da odmah pred sudom pokrene postupak radi donošenju odluke o smeštaju.

Postupak smeštaja

Član 15.

Postupak radi donošenja odluke suda o smeštaju u dom, prihvatilište ili radi predah smeštaja bez pristanka mogu pokrenuti supružnik, odnosno vanbračni partner lica sa mentalnim smetnjama, dete, roditelj, ili drugi srodnik koji sa njim živi u zajedničkom domaćinstvu, javni tužilac i centar za socijali rad.

O smeštaju lica sa mentalnim smetnjama kod ovlašćenog pružaoca usluge bez pristanka odlučuje sud na čijem se području nalazi prebivalište, odnosno boravište lica koje se smešta.

U postupku odlučivanju o smeštaju sud je dužan da:

            1) sasluša lice o čijem smeštaju odlučuje i da mu obezbedi zastupnika;

            2) pribavi nalaz i mišljenje veštaka psihijatrijske struke o postojanju mentalnih smetnji usled kojih lice sa mentalni smetnjama ugrožava sopstveni život ili zdravlje ili bezbednost, ili život ili zdravlje ili bezbednost drugog lica;

            3) pribavi nalaz i mišljenje centra za socijali rad o tome da li se licu sa mentalnim smetnjama može obezbediti ostanak u porodici, odgovarajuća dnevna usluga u zajednici, usluga podrške za samostalan život, smeštaj u drugu porodicu, ili je smeštaj jedini način za ostvarenje njegovog najboljeg interesa;

            4) po potrebi pribavi i druge dokaze.

Ako je postupak pred sudom pokrenuo centar za socijali rad, predlog sadrži podatke iz stava 3. tačke 3) ovog člana.

Centar za socijalni rad može zatražiti da se u sudskom postupku licu o čijem se smeštaju odlučuje obezbedi besplatna pravna pomoć u skladu sa zakonom kojim je uređena besplatna pravna pomoć.

Na osnovu odluke suda iz stava 2. ovog člana nadležni centar za socijalni rad donosi akt o korišćenju usluge smeštaja, u skladu sa zakonom kojim je uređena socijalna zaštita.

Pristanak na medicinsku meru

Član 16.

Korišćenje usluge smeštaja, bez obzira na to da li se usluga koristi na osnovu pristanka ili od-luke suda, ne podrazumeva pristanak na medicinsku meru ili sputavanje.

Preispitivanje odluke o smeštaju

Član 17.

Odluka centra za socijalni rad o korišćenju usluge smeštaja lica sa mentalnim smetnjama uz pristanak periodično se preispituje u rokovima i na način uređen zakonom kojim je uređena socijalna zaštita i drugim odgovarajućim propisima u socijalnoj zaštiti.

Odlukom o smeštaju lica sa mentalnim smetnjama bez njegovog pristanka sud određuje rok za preispitivanje svoje odluke, koji ne može biti duži od šest meseci nakon odlučivanja, odnosno godinu dana za svako naredno preispitivanje.

Pružalac usluge, najkasnije mesec dana pre isteka roka iz stava 2. ovog člana obaveštava nadležni centar za socijalni rad o isteku roka za preispitivanje odluke suda, daje svoje mišljene o zdravstvenom i socijalnom statusu korisnika i o potrebi za nastavkom smeštaja.

Nadležni centar za socijalni rad najkasnije 15 dana pre isteka roka iz stava 2. ovog člana dostavlja sudu svoje mišljenje.

Centar za socijalni rad uz svoje mišljenje i predlog sudu dostavlja i mišljenje, iz stava 3. ovog člana, pružaoca usluge o nastavku odnosno prestanku smeštaja.

 U postupku preispitivanja odluke o smeštaju sud pribavlja i mišljenje psihijatra, koji ne može biti angažovan kod pružaoca usluge smeštaja.

 U postupku preispitivanja odluke o smeštaju shodno se primenjuju odredbe člana 15. stav 3. tačka 1) i stav 5 istog člana.

Lice sa mentalnim smetnjama, njegov zakonski zastupnik, kao i centar za socijalni rad, samostalno ili na inicijativu pružaoca usluge smeštaja, može sudu predložiti preispitivanje odluke o smeštaju i pre isteka roka iz stava 2. ovog člana.                       

Prestanak smeštaja

Član 18.

Korišćenje usluge licu sa mentalnim smetnjama koje je smešteno na osnovu pristanka prestaje odlukom nadležnog centra za socijalni rad.

Centar za socijalni rad donosi odluku o prestanku korišćenja usluge smeštaja:

            1) kada licu usluga više nije potrebna;

            2) kada je pisanom izjavom povučen pristanak na smeštaj, osim ukoliko postoji odluka o smeštaju bez pristanka;

            3) smrću korisnika usluge smeštaja.

Smeštaj određen bez pristanka korisnika prestaje odlukom nadležnog suda.        

Na osnovu pravnosnažne odluke nadležnog suda, centar za socijalni rad odmah donosi od-luku o prestanku korišćenja usluge smeštaja.

Centar za socijalni rad može doneti odluku o prestanku korišćenja usluge smeštaja korisnika smeštenog na osnovu pristanka i na osnovu obrazložene inicijative pružaoca usluge, u slučajevima povrede pravila o uslovima boravka i ponašanja predviđenih opštim aktima pružaoca usluge (pravila o kućnom redu i dr. pravila), u skladu sa zakonom.

IV ZAŠTITA OD ZLOSTAVLjANjA, EKSPLOATACIJE I ZANEMARIVANjA

Zabrana zlostavljanja

Član 19.

Korisnik ima pravo na zaštitu od svakog vida mučenja i drugog okrutnog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja.

Stručni radnici, stručni saradnici, saradnici i druga lica angažovana kod pružaoca usluge dužni su da se staraju da korisnik ne bude zlostavljan od strane drugih korisnika ili drugih lica.

Pristup lekaru i zdravstvenoj zaštiti

Član 20.

Korisnik ima pravo na zdravstvenu zaštitu i dostupnost medicinskih pregleda i intervencija, u skladu sa propisima o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti.

Ako korisnik ima povrede, tvrdi da je zlostavljan ili nešto drugo ukazuje na to da je bio zlostavljan, zaposleni odgovoran za korisnika, njegov neposredni rukovodilac i direktor ustanove odnosno rukovodilac pružaoca usluge, dužni su da:

            1) bez odlaganja korisniku obezbede odgovarajući lekarski pregled;

            2) evidentiraju sve povrede korisnika i mehanizme njihovog nastanka, i da o tome vode posebnu evidenciju;

            3) zabeleže sve preduzete radnje u dosijeu i medicinskoj dokumentaciji korisnika;

            4) obaveste policiju, tužioca i ministarstvo nadležno za socijalnu zaštitu, ako u radnji ili propuštanju kojim su dovedeni u opasnost život ili zdravlje korisnika postoje elementi krivičnog dela.

Provera bezbednosti korisnika

Član 21.

U slučaju zlostavljanja ili zanemarivanja, kao i u slučaju bilo kog događaja rizičnog za bezbednost i zdravlje korisnika, zaposleni zadužen za korisnika, njegov neposredni rukovodilac i direktor ustanove, odnosno rukovodilac pružaoca usluge dužni su da provere bezbednost i zdravlje drugih korisnika, odnosno da li su bili izloženi ili postoji neposredna opasnost da budu izloženi zlostavljanju i zanemarivanju, i preduzmu odgovarajuće mere za njihovu zaštitu.

V PRAVA I OBAVEZE KORISNIKA PRILIKOM KORIŠĆENjA USLUGE SMEŠTAJA

Ostvarivanje ljudskih prava

Član 22.

Korisnik usluge smeštaja ima pravo na ostvarivanje građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih prava, u skladu sa Ustavom i zakonom.

Obaveštavanje

Član 23.

Korisnik usluge smeštaja ima pravo da:

            1) bude obavešten o identitetu i profesionalnom statusu stručnih radnika, stručnih saradnika i saradnika koji učestvuju u pružanju usluge;

            2) bude obavešten o razlozima i ciljevima smeštaja, uslovima, rizicima i pravnim posledicama smeštaja;

            3) u vreme prijema, a kasnije na svoj zahtev, bude upoznat sa pravilima kućnog reda i drugim pravilima pružaoca usluge, sa svojim pravima i obavezama, kao i da bude poučen o tome kako može da ih ostvaruje;

            4) u skladu sa svojim sposobnostima bude obavešten o svim pitanjima i svim podacima koji su od značaja za pružanje usluge smeštaja.

Učešće u donošenju odluka

Član 24.

Korisnik usluge smeštaja ima pravo da učestvuje u proceni svog stanja i potreba i u odlučivanju o tome da li će prihvatiti određene aktivnosti predviđene individualnim planom pružanja usluge, kao i da blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu za to potrebna, uključujući i opis, cilj i korist od predloženih aktivnosti kao i obaveštenja o raspoloživim alternativnim aktivnostima i druga obaveštenja od značaja za pružanje usluge.

Korisnik ima pravo da aktivno učestvuje u planiranju i sprovođenju aktivnosti i mera prilikom pružanja usluge smeštaja.

Privatnost

Član 25.

Korisnik usluge smeštaja ima pravo na privatnost prilikom njenog pružanja, u skladu sa njegovim najboljim interesima.

Ne smatra se narušavanjem prava na privatnost traženje informacija o ličnosti, ličnim svojstvima i drugim pitanjima ili preduzimanje radnji koje su u funkciji planiranja i pružanja usluge smešta-ja.

Korisnici imaju pravo da, zavisno od pola, budu smešteni i spavaju u odvojenim prostorija-ma.

Slobodno vreme

Član 26.

Korisnik ima pravo na odmor, radno-okupacione, kulturno-zabavne i rekreativne aktivnosti, u skladu sa svojim mogućnostima.

Privatni i porodični život

Član 27.

Korisnik ima pravo na kontakte sa članovima porodice i drugim licima, da prima posete u prostorijama pružaoca usluge i ide u posete izvan prostora pružaoca usluge.

Informisanje i komunikacija

Član 28.

Korisnik ima pravo da:

            1) o svom trošku šalje i prima, uz punu privatnost, bez nadzora i ograničenja, poštu, pakete, novine i da telefonira;

            2) prati radio i televizijske programe;

            3) koristi svoje informaciono-komunikacione uređaje (računar, tablet, pametni telefon i sl.);

            4) drži kod sebe predmete za ličnu upotrebu.

Savetovanje

Član 29.

Korisnik usluge smeštaja ima pravo da se savetuje nasamo sa svojim zakonskim zastupnikom ili punomoćnikom, članom uže porodice ili drugim licem koje mu pruža savetodavno-terapijske usluge u smislu propisa o socijalnoj zaštiti.

Sloboda kretanja

Član 30.

Korisnik ima pravo na slobodu kretanja, osim u slučajevima u kojima se ovo pravo ograničava pravilima pružaoca usluge, kao i u slučajevima sputavanja, u skladu sa ovim zakonom.

Ostvarivanje verskih prava

Član 31.

Korisnik ima pravo da učestvuje, po sopstvenom izboru, u verskim aktivnostima, u okviru mogućnosti koje ima pružalac usluge.  

Ograničenje prava lica sa mentalnim smetnjama

Član 32.

Stručni radnici, stručni saradnici, saradnici i druga angažovana lica kod pružaoca usluge dužni su da organizuju pružanje usluge smeštaja na način kojim se u najmanjoj mogućoj meri ograničavaju njihova prava i slobode.

Prava korisnika usluge smeštaja iz čl. 24, 27. i 30. mogu biti ograničena samo kada je to neophodno da se zaštiti život ili bezbednost korisnika ili drugog lica i kada to zahteva njegovo zdravstveno stanje.

Ograničavanje prava korisnika usluge smeštaja primenjuje se na osnovu odluke pružaoca usluge, koji je dužan da o tome odmah obavesti nadležni centar za socijali rad i zakonskog zastupnika korisnika, samo onda kada je to nužno da bi se zaštitilo neko drugo pravo korisnika ili drugog lica, u skladu sa ovim i drugim zakonom.

Pružalac usluge je obavezan da formira tim koji donosi odluke iz st. 2. i 3. ovog člana i vodi evidenciju o donetim odlukama.

Kada se donosi odluka o ograničenju prava usled zdravstvenog stanja korisnika, jedan član tima iz stava 4. ovog člana mora biti lekar.

Dužnost poštovanja pravila

Član 33.

Za vreme korišćenja usluge korisnik je dužan da poštuje pravila o uslovima boravka i ponašanja predviđena opštim aktima pružaoca usluge (pravila o kućnom redu i dr. pravila).

Ako korisnik ne poštuje pravila iz stava 1. ovog člana u takvoj meri da ugrožava bezbednost i spokoj drugih korisnika, zaposlenih ili trećih lica kod pružaoca usluge, pružalac usluge može nadležnom centru za socijalni rad podneti obrazloženu inicijativu da korisniku prestane usluga smeštaja.

Pružalac usluge je dužan da korisnika upozna sa pravilima iz stava 1. ovog člana, kao i sa posledicama nepoštovanja ovih pravila.

Pritužba

Član 34.

Korisnik, član njegove uže porodice ili zakonski zastupnik koji smatra da mu je pružalac usluge onemogućio ostvarenje nekog prava propisanog zakonom, koji nije zadovoljan kvalitetom pružanja usluge, postupkom ili ponašanjem pružaoca usluge, ili drugog korisnika, kao i nekim drugim pitanjem u vezi sa pružanjem usluge, može podneti pritužbu.

Pritužba se može podneti pismeno ili usmeno, direktno ili putem pošte, uključujući i elektronsku poštu.

Pritužba se može podneti zaposlenom, odnosno angažovanom licu koje je direktno angažovano u pružanju usluge, kao i neposrednom rukovodiocu tog lica ili direktoru pružaoca usluge.

Korisnik, član njegove uže porodice ili zakonski zastupnik ima pravo da u pisanoj formi dobije informacije o mogućnostima i načinu korišćenja prava na podnošenje pritužbe.

Po pritužbi pružalac usluge dužan je da podnosiocu odgovori odmah, a najkasnije u roku od osam dana.

Pružalac usluge odgovor na pritužbu podnosiocu mora dati na primeren način.

Podnosilac pritužbe mora se upoznati sa merama planiranim i preduzetim povodom pritužbe.

Pružalac usluge dužan je da vodi evidenciju podnetih pritužbi i da jednom godišnje ministarstvu nadležnom za poslove socijalne zaštite podnese izveštaj o broju i vrsti podnetih pritužbi.

Bliže uslove o načinu vođenja evidencije podnetih pritužbi i načinu postupanja po pritužbama propisuje ministar nadležan za poslove socijalne zaštite.

Prigovor

Član 35.

Korisnik, član njegove uže porodice ili zakonski zastupnik mogu, ako nisu zadovoljni odgovorom na pritužbu, odnosno informacijom o planiranim i preduzetim merama povodom pritužbe, podneti prigovor organu nadležnom za vršenje inspekcijskog nadzora, u roku od osam dana od dobijanja odgovora ili isteka roka za odgovor pružaoca usluge.

Organ nadležan vršenje inspekcijskog nadzora dužan je da sprovede postupak po prigovoru u roku od 30 dana.

VI SPUTAVANjE

Razlozi za sputavanje

Član 36.

Sputavanje korisnika dozvoljeno je samo ako na drugi, manje restriktivan način nije bilo moguće otkloniti neposrednu opasnost po život ili bezbednost korisnika ili drugog lica.        

Sputavanje korisnika može se vršiti samo kada je to predviđeno ovim zakonom i na način predviđen ovim zakonom.

Zabranjeno je koristiti sputavanje da bi se korisnik kaznio ili zastrašio.

Sputavanje ne može biti deo terapeutskog tretmana korisnika.

Odlučivanje o sputavanju

Član 37.

Odluku o sputavanju korisnika donosi psihijatar, uz konsultacije sa stručnim radnicima, stručnim saradnicima, saradnicima ili drugim licima zaposlenim kod pružaoca usluge.

Izuzetno, ako razlozi za sputavanje postoje kada psihijatar nije dostupan, a okolnosti zahtevaju da odluka o sputavanju bude doneta hitno, odluku o sputavanju može doneti stručni radnik, stručni saradnik ili zdravstveni saradnik angažovan kod pružaoca usluge, koji je u tom slučaju dužan da psihijatra odmah obavesti o sputavanju i zatim postupi u skladu sa njegovim uputstvima.

Lice koje odlučuje o sputavanju korisnika dužno je da odabere način sputavanja koji je najmanje restriktivan, odnosno najmanje štetan za korisnika.

Uslovi za primenu sputavanja

Član 38.

Sputavanje je dozvoljeno samo u ustanovama koje imaju obezbeđene sve potrebne uslove za njegovu primenu.

Sputavanje može vršiti samo osoblje obučeno za to.

Vrste sputavanja

Član 39.

Sputavanje može biti fizičko, mehaničko, hemijsko sputavanje i izdvajanje.

Fizičko sputavanje je sprečavanje, ograničavanje i potiskivanje, odnosno kontrolisanje pokreta tela ili dela tela korisnika koje se vrši upotrebom fizičke snage.

Mehaničko sputavanje je sprečavanje, ograničavanje i potiskivanje, odnosno kontrolisanje pokreta tela ili dela tela korisnika koje se vrši upotrebom mehaničkih sredstava, na način kojim se ne ometaju vitalne funkcije korisnika, uključujući komunikativne funkcije, niti nepotrebno nanosi bol.

Hemijsko sputavanje je sprečavanje ili ograničavanje kretanja lica davanjem farmakoterapije.

Izdvajanje je privremeno smeštanje lica sa mentalnim smetnjama u posebno opremljenu prostoriju.

Za sputavanje ne smeju biti korišćene tehnike ili sredstva koja kod korisnika izazivaju nepotreban bol, patnju ili poniženje ili su po svojoj prirodi takva da predstavljaju opasnost po život ili zdravlje korisnika.

Trajanje sputavanja

Član 40.

Sputavanje može trajati samo dok korisnik predstavlja neposrednu opasnost po svoj život ili zdravlje ili život ili zdravlje drugog lica.

Sputavanje mora biti prekinuto ukoliko bi njegova dalja primena mogla ugroziti zdravlje korisnika.

Nadzor nad primenom sputavanja

Član 41.

Nadzor nad primenom sputavanja vrši lice odgovorno za korisnika kod pružaoca usluge, uz konsultacije sa psihijatrom.

Evidencija i izveštavanje o sputavanju

Član 42.

Podaci o razlozima, načinu, vrsti i trajanju sputavanja, kao i imenima lica koja su odluku o sputavanju donela i sputavanje izvršila i nadzirala, obavezno se upisuju u posebnu evidenciju o sputavanju koju vodi pružalac usluge.

 Pružalac usluge je dužan da o svakom sputavanju obavesti zakonskog zastupnika korisnika i da to evidentira.

Pružalac usluge je dužan da o sputavanju u ustanovi izveštava ministarstvo nadležno za poslove socijalne zaštite, najmanje jednom u šest meseci.

Bliže uslove o konsultacijama radi donošenja odluke o sputavanju, postupanju u okolnostima koje zahtevaju da odluka o sputavanju bude doneta hitno, odabiru načina sputavanja koji je najmanje restriktivan odnosno najmanje štetan za korisnika, uslovima koje treba da obezbedi ustanova za primenu sputavanja, korišćenju tehnika ili sredstva sputavanja, evidenciji i kontroli sputavanja, propisuje ministar nadležan za poslove socijalne zaštite u roku od tri meseca od stupanja na snagu ovog zakona.

Pomoć policije

Član 43.

Ako stručni radnik, stručni saradnik, saradnik ili drugo lice angažovano kod pružaoca usluge ne može samo da otkloni opasnost po život ili zdravlje korisnika izazvanu ponašanjem korisnika, dužno je da zatraži pomoć policije.

Policija je dužna da na poziv pružaoca usluge smeštaja pronađe i u ustanovu vrati svakog korisnika koji je tu smešten bez pristanka ako se iz ustanove udalji bez odobrenja stručnog radnika, stručnog saradnika ili drugog lica angažovanog kod pružaoca usluge, u skladu sa zakonom kojim se uređuje postupanje policije.

Pružalac usluge je dužan da vodi posebnu evidenciju o svim incidentima zbog kojih je tražio pomoć policije.

VIII SHODNA PRIMENA PROPISA

Shodna primena zakona kojim je uređena zaštita lica sa mentalnim smetnjama

Član 44.

Na postupak smeštaja u smislu ovog zakona, shodno se primenjuju odredbe zakona kojim je uređena zaštita lica sa mentalnim smetnjama, a na pitanja postupka koja nisu posebno uređena tim zakonom primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuje vanparnični postupak.

Odredbe zakona kojim je uređena zaštita lica sa mentalnim smetnjama koje se odnose na postupak suda po saznanju o zadržavanju lica sa mentalnim smetnjama bez njegovog pristanka i odlučivanju o zadržavanju bez pristanka ili otpustu lica sa mentalnim smetnjama, shodno se primenjuju na preispitivanje smeštaja bez pristanka.

Shodna primena drugih propisa o socijalnoj zaštiti

Član 45.

Prilikom pružanja usluge smeštaja licima sa mentalnim smetnjama shodno se primenjuju odredbe zakona kojim je uređena socijalna zaštita i drugi propisi u socijalnoj zaštiti.

Shodna primena ovog zakona

Član 46.

Odredbe ovog zakona shodno se primenjuju prilikom pružanja usluge dnevnog boravka, stanovanja uz podršku i drugih usluga koje se pružaju licima sa mentalnim smetnjama, a koje podrazumevaju višesatni ili duži boravak korisnika u prostorijama u kojima se pruža usluga.

IX KAZNENE ODREDBE

Član 47.

Novčanom kaznom za prekršaj od 100.000 do 1.000.000 dinara kazniće se pružalac usluge, ako:

            1) korisniku ne obezbedi dostupnost odgovarajućeg medicinskog pregleda bez odlaganja (suprotno članu 20. stav 2. tačka 1.);

            2) ne evidentira sve povrede korisnika i mehanizme njihovog nastanka ili ne vodi posebnu evidenciju o povredama korisnika (suprotno članu 20. stav 2. tačka 2.);

            3) ne zabeleži sve preduzete radnje u dosijeu i medicinskoj dokumentaciji korisnika, shodno članu 20. stav 2. tačka 3.);

            4) ako su prava korisnika usluge smeštaja iz čl. 24, 27. i 30. ograničena suprotno odredbama člana 32. ovog zakona;

            5) sputavanje korisnika sprovodi suprotno odredbama članova 36-42. ovog zakona;

            6) ne vodi evidenciju iz člana 43. stav 3. ovog zakona.

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se i odgovorno lice kod pružaoca usluge novčanom kaznom od 50.000 do 200.000 dinara.

Član 48.

Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se stručni radnik, stručni saradnik, saradnik ili drugo lice angažovano kod pružaoca usluge ako postupi suprotno odredbama čl. 20. stav 2. tač. 1-3; člana 32; čl. 36-42. ovog zakona.

X STUPANjE NA SNAGU

Član 49.

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se od 1. januara 2020. godine.

IZ OBRAZLOŽENJA

II. RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA

II.1. Najvažnija relevantna međunarodna dokumenta

Najvažniji međunarodnopravni dokumenti koji se odnose na postupanje prema osobama sa mentalnim smetnjama, u meri u kojoj se ono reguliše u ovom nacrtu zakona, a koje je Republika Srbija ratifikovala, jesu Konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine (Evropska konvencija o ljudskim pravima), usvojena pod okriljem Saveta Evrope, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. i Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom iz 2007. Godine, usvojeni pod okriljem Ujedinjenih nacija. Za odredbe ovog zakona nesumnjivo najrelevantnije su njihove odredbe koje se odnose na lišenje slobode, odnosno smeštaj lica se mentalnim smetnjama u ustanovu bez njegovog pristanka, imajući u vidu da se položaj pojedinih osoba smeštenih u ustanove socijalne zaštite bez njihovog pristanka može smatrati lišenjem slobode.

Evropska konvencija o ljudskim pravima u članu 5, stav 1, tačka e) dozvoljava zakonito lišenje slobode "duševno poremećenih lica, alkoholičara ili uživalaca droga ili skitnica". Evropski sud za ljudska prava smatra da lišenje slobode duševno poremećenih osoba može biti u skladu sa ovom odredbom samo ako je zakonito i ako je pouzdano utvrđeno da se radi o osobi sa duševnim poremećajem, a duševni poremećaj je takve vrste i stepena da to opravdava zatvaranje bez pristanka, pri čemu zakonitost daljeg zadržavanja zavisi od toga da li poremećaj i dalje postoji. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, lišenje slobode "duševno poremećenog lica" može biti neophodno ne samo da bi ono dobilo potreban klinički tretman već i da bi se obezbedila kontrola i nadzor nad njim i da bi se sprečilo da to lice izazove štetne posledice. Uz to, zahteva se da osobe lišene slobode po ovom osnovu budu smeštene u bolnicu, kliniku ili drugu ustanovu koja je primerena i ovlašćena za takav smeštaj.

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima u članu 9 garantuje pravo na slobodu i bezbednost ličnosti i zabranjuje arbitrarno lišenje slobode, zahtevajući da svako lišenje slobode bude zasnovano na zakonu i sprovedeno u skladu sa zakonom propisanim postupkom, ali ne određuje razloge iz kojih lišenje slobode može biti dopušteno. Drugim rečima, ovaj pakt ne zabranjuje lišenje slobode lica sa mentalnim smetnjama, bilo radi lečenja ili da bi se sprečilo da ugroze svoj život i zdravlje ili život i zdravlje drugih lica.

Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom u članu 14 takođe zabranjuje nezakonito ili arbitrarno lišenje slobode i propisuje da postojanje invaliditeta nikako ne sme biti opravdanje za lišenje slobode. Ona ne sadrži odredbu koja bi eksplicitno zabranjivala da osoba sa mentalnim smetnjama bude lišena slobode ako je to neophodno da bi se lečila ili sprečila da ugrozi svoj ili život ili zdravlje drugog lica (što izričito dozvoljava Evropska konvencija o ljudskim pravima), ali Komitet za prava osoba sa invaliditetom smatra da lišenje slobode na osnovu invaliditeta ne može biti dozvoljeno čak ni ako postoje dodatni faktori ili kriterijumi koji bi ga opravdavali, poput nesposobnosti lica o kojem je reč da rasuđuje i da pristanak na smeštaj u određenu ustanovu ili na lečenje ili opasnosti koju to lice predstavlja po sebe ili druge. Ako bi se prihvatilo ovakvo tumačenje Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, to bi značilo da za sve njene potpisnice koje obavezuje i Evropska konvencija o ljudskim pravima postaje nedopušteno lišenje slobode "duševno poremećenih lica, alkoholičara ili uživalaca droga" predviđeno u njenom članu 5, stav 1, tačka e). Malo je, međutim, verovatno da su zemlje članice Saveta Evrope koje su ratifikovale Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom (njih 46), a prethodno i učestvovale u njenom pisanju, smatrale da član 14 treba tumačiti na ovakav način, posebno ako se ima u vidu da većina zemalja i dalje poseže za primenom člana 5, stav 1, tačka e) Evropske konvencije o ljudskim pravima. Uz to, ove zemlje su, kroz Komitet Saveta Evrope za bio-etiku, nastavile da razvijaju standarde koji se odnose na smeštaj i lečenje osoba sa mentalnim poremećajima bez njihovog pristanka, što je rezultiralo Nacrtom dodatnog protokola uz Konvenciju o ljudskim pravima i dostojanstvu ljudskog bića u pogledu primene biologije i medicine (skraćeno Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini, tzv. Ovijedo konvencija) u kojem se uređuju nedobrovoljni smeštaj i lečenje osoba sa mentalnim poremećajima. Iako ovaj nacrt nije usvojen i naišao je na kritike Komiteta za prava osoba sa invaliditetom, može se reći da je on još jedan indikator da je bar na nivou zemalja članica Saveta Evrope lišenje slobode lica sa mentalnim smetnjama radi njihovog lečenja ili sprečavanja opasnosti koju predstavljaju po sebe ili druge prihvaćena praksa, te da je razumno zaključiti da preovlađujuća većina ovih država ne smatra da je takvo lišenje slobode zabranjeno članom 14 Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.

II.2. Ustavne odredbe

Ustavom Republike Srbije propisano je da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi su dužni da ga poštuju i štite, kao i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom; da je fizički i psihički integritet nepovrediv kao i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka; da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom; da se prema licu lišenom slobode mora se postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, kao i da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode; da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja; da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva, kao i da se u tom pogledu invalidima pruža posebna zaštita. Takođe, određeno je da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju; da se jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima; da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava. Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, a zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, između ostalog po osnovu psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ustavom je propisano i da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

II.3. Srbija u procesu pridruženja EU

U okviru procesa pridruživanja EU Srbija je usvojila Akcioni plan za pregovaračko poglavlje 23 - Pravosuđe i osnovna prava (2016), koji predstavlja strateški dokument u oblasti zaštite i unapređenja ljudskih prava, sa definisanim javnim politikama i unapređenim sprovođenjem, koordinacijom, rokovima i finansiranjem reformi.

Prilikom izrade ovog akcionog plana uzeta je u obzir preporuka preporuka iz Izveštaja o skriningu da treba usvojiti zakon namenjen zaštiti lica sa mentalnim smetnjama u institucijama socijalne zaštite. U okviru aktivnosti 3.6.1.26. planirano je donošenje ovog zakona, a kao nosilac aktivnosti određeno je ministarstvo nadležno za poslove socijalne zaštite.

III. OBJAŠNjENjE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA I POJEDINAČNIH REŠENjA

OSNOVNE ODREDBE (čl. 1-4.)

U članu 1. određen je predmet zakona tako što je rečeno da se ovim zakonom uređuje zaštita prava lica sa mentalnim smetnjama kome se ne mogu obezbediti ili nisu u njegovom najboljem interesu ostanak u porodici; dnevne usluge u zajednici: dnevni boravak, pomoć u kući i druge usluge koje podržavaju boravak korisnika u porodici i neposrednom okruženju; usluge podrške za samostalan život: personalna asistencija, obuka za samostalni život i druge vrste podrške neophodne za aktivno učešće korisnika u društvu; porodični smeštaj; kao ni druga usluga u skladu sa zakonom kojim je uređena socijalna zaštita ili drugim propisom.

Član 2. usmeren je ka deinstitucionalizaciji i razvoju usluga u zajednici, a njime je određeno da je Vlada dužna da, kao dugoročno sistemsko rešenje za zaštitu prava lica sa mentalnim smetnja-ma, u roku od jedne godine od stupanja na snagu ovog zakona, usvoji strateški ili drugi planski dokument koji će se odnositi na razvoj usluga iz člana 1. ovog zakona namenjenih licima sa mentalnim smetnjama i njihovim porodicama. Ova odredba zakona korelira sa nalazima Komiteta za prava osoba sa invaliditetom UN, koji je razmatrao je Inicijalni izveštaj o implementaciji Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom, koji je Republika Srbija podnela u skladu sa mehanizmom izveštavanja. Komitet je, takođe, razmatrao alternativne izveštaje i priloge nevladinog sektora i nezavisnih institucija o primeni Konvencije i poštovanju prava osoba sa invaliditetom u Srbiji. Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S je u julu 2015. godine podnela Alternativni izveštaj o položaju osoba sa intelektualnim i psihosocijalnim teškoćama, koji sagledava poštovanja prava osoba sa invaliditetom i zaštitu od diskriminacije. Izveštaj se bavi pitanjima priznanja i lišenja poslovne sposobnosti i vezom sa pravom na slobodu, odsustvo nehumanog tretmana i torture, nasilja i zloupotrebe. U Zaključnim zapažanjima, koje je Komitet usvojio u aprilu 2016. godine, prikazani su nalazi o stanju prava osoba sa invaliditetom i njihovom položaju u Republici Srbiji, kao i preporuke za unapređenje zakona i prakse. Iako je pohvalio Srbiju zbog određenog napretka na polju upotrebe znakovnog jezika, faksimila i psa vodiča, Komitet je ukazao na pitanja koja i dalje izazivaju veliku zabrinutost. Jedna od jasnih preporuka za dalje unapređenje položaja osoba sa invaliditetom u Srbiji i sprečavanje daljeg kršenja njihovih ljudskih prava, glasi: "Potrebno je sačiniti i sprovesti sve-obuhvatnu strategiju deinstitucionalizacije, zatvaranja postojećih ustanova i sprečavanje izgradnje novih, uz istovremeno usmeravanje svih sredstava na razvoj usluga i uslova za samostalni život u zajednici".

Prema članu 3. svi pojmovi u ovom zakonu upotrebljeni u gramatičkom muškom rodu podrazumevaju muški i ženski rod lica na koja se odnose.

Članom 4. definisano je značenje sledećih izraza: 1) "lice sa mentalnim smetnjama" je ne-dovoljno mentalno razvijeno ili lice sa poremećajima mentalnog zdravlja; 2) "usluge smeštaja" označavaju smeštaj u dom, stanovanje uz podršku, predah smešaj, smeštaj u prihvatilište, kao i druge vrste smeštaja, u skladu sa zakonom kojim je uređena socijalna zaštita; 3) "ovlašćeni pružalac usluge smeštaja" je ustanova socijalne zaštite, odnosno druga organizacija (pružalac usluge) koja je dobila licencu za pružanje te usluge u smislu propisa u socijalnoj zaštiti; 4) "korisnik usluge smeštaja" je lice sa mentalnim smetnjama koje u skladu sa zakonom kojim je uređena socijalna zaštita koristi određen-ju uslugu smeštaja kod ovlašćenog pružaoca te usluge; 5) "sputavanje" je sprečavanje, ograničavanje ili potiskivanje, odnosno kontrolisanje pokreta tela ili dela tela lica upotrebom fizičke snage, mehaničkih sredstava ili farmakoterapije ili izdvajanjem u posebnu prostoriju. Ova odredba ima za cilj usaglašavanje značenja relevantnih izraza sa definicijama iz drugih odnosnih strateških dokumenata.

NAČELA (čl. 5-8.)

Članom 5. dato je načelo nediskriminacije korisnika, a prema njemu usluga smeštaja lica sa mentalnim smetnjama (u daljem tekstu: korisnik) vrši se bez diskriminacije po osnovu rase, pola, jezika, državljanstva, nacionalne pripadnosti, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, obrazovanja, pravnog ili socijalnog statusa, imovnog stanja, uzrasta, invaliditeta ili bilo kojeg drugog ličnog svojstva. Takođe, propisano je da je zabranjena diskriminacija na osnovu mentalnih smetnji. Ova odredba korelira sa drugim odnosnim antidiskriminacionim odredbama iz pozitivnih propisa i strateških dokumenata Republike Srbije.

Članom 6. definisano je načelo poštovanja dostojanstva korisnika, kojim je određeno da korisnik usluge smeštaja ima pravo na uslugu koja se pruža uz poštovanje njegovog fizičkog i psihičkog integriteta, bezbednosti, kao i uz uvažavanje njegovih moralnih, kulturnih i religijskih ubeđenja, u skladu sa zajemčenim ljudskim pravima i slobodama.

Član 7. definiše načelo najboljeg interesa korisnika, a prema njemu usluge smeštaja se pružaju u skladu sa najboljim interesom korisnika, uz uvažavanje njegovog životnog ciklusa, etničkog i kulturnog porekla, životnih navika, razvojnih i drugih potreba u svakodnevnom i drugom životnom funkcionisanju. Ova odredba korelira sa istim načelom iz zakona kojim je uređena socijalna zaštita u Srbiji.

Član 8. govori o načelu nužnosti i srazmernosti u ograničavanju prava korisnika, prema kojem prava korisnika ustanovljena ovim zakonom ili drugim propisom mogu biti ograničena samo ka-da je to nužno radi zaštite nekog drugog prava korisnika ili drugog lica, i to samo u meri potrebnoj da bi se taj cilj postigao.

POSTUPAK SMEŠTAJA (čl. 9-18.)

U ovom delu zakona date su odredbe kojim se na jasan način propisuje postupak smeštaja lica sa mentalnim smetnjama radi pružanja usluge smeštaja. Odredbe u okviru ovog dela zakona zasnivaju se na Zaključnim zapažanjima Komiteta protiv torture o drugom periodičnom izveštaju Republike Srbije o primeni Konvencije protiv torture i drugih surovih, nehumanih ili ponižavajućih kazni i postupaka. U tom dokumentu sadržana su određena zapažanja i preporuke koja su važna za pojedine diskriminisane grupe, od kojih se ovde fokusiramo na osobe sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom. Komitet izražava zabrinutost zbog velikog broja osoba koje su protiv svoje volje smeštene u psihijatrijske ustanove i što skoro da nema pomaka u deinstitucionalizaciji. Ukazano je i na slučajeve prinudnog smeštanja u ustanove osoba sa invaliditetom koje nije saslušao sud, niti su dobile odluku o prinudnom smeštanju na koju bi mogle da se žale, kao i na činjenicu da je po nacionalnim propisima još uvek moguće fizičko sputavanje pacijenata i upotreba izolacije. Srbiji je preporučeno da obezbedi da se prinudni smeštaj obavlja samo na osnovu odluke koja podleže periodičnom sudskom preispitivanju.

Član 9. određuje razloge smeštaja, a prema njemu smeštaj se obezbeđuje korisniku kome se ne može obezbediti, ili nije u njegovom najboljem interesu, ostanak u porodici, dnevne usluge u zajednici ili usluge podrške za samostalan život u smislu zakona kojim je uređena socijalna zaštita. Prilikom odlučivanja o smeštaju lica sa mentalnim smetnjama, bez obzira na to da li se radi o smeštaju sa ili bez njegovog pristanka, organi koji donose odluku dužni su da ispitaju mogućnosti obezbeđenja potreba lica sa mentalnim smetnjama na drugi način, prvenstveno korišćenjem dnevnih usluga u zajednici, usluga podrške za samostalni život ili korišćenjem drugih mera vaninstitucionalne podrške ili zaštite.

Članom 10. propisane su vrste i svrha smeštaja. Domski smeštaj je privremen i obezbeđuje licu sa mentalnim smetnjama zbrinjavanje i zdravstvenu zaštitu, pripremu za njegov povratak u biološku porodicu, odlazak u drugu porodicu, odnosno njegovu pripremu za samostalan ili život u zajednici uz podršku, u skladu s porodičnim resursima, njegovim potrebama i najboljim interesom. Svrha predah smeštaja je kratkoročni i povremeni smeštaj lica sa mentalnim smetnjama koji se obezbeđuje kao dnevni, vikend ili višednevni smeštaj, čime se pruža podrška tom licu i njegovoj porodici u održavanju i poboljšanju kvaliteta života s ciljem njegovog ostanka u porodici. Svrha pružanja usluge stanovanja uz podršku za lice sa mentalnim smetnjama jeste pomoć i podrška u sticanju što većeg stepena samostalnosti koji mu omogućava kvalitetniji život u zajednici. Svrha smeštaja u prihvatilište je zadovoljavanje osnovnih potreba lica sa mentalnim smetnjama ili njegove porodice kada im je potrebno neodložno osigurati bezbednost u kriznim situacijama. Na usluge iz st. 1-4. ovog člana shodno se primenjuju bliži uslovi i standardi za pružanje usluga socijalne zaštite. Ova odredba zakona data je tako da korelira sa odnosnim propisima u oblasti socijalne zaštite i sa njima čini koherentnu celinu.

Članom 11. propisan je smeštaj na osnovu pristanka. Smeštaj se obezbeđuje na osnovu pristanka lica sa mentalnim smetnjama koje može da razume svrhu i posledice smeštaja i koje je sposobno da donese odluku o pristanku na smeštaj, odnosno na osnovu pristanka zakonskog zastupnika deteta, osim ako ovim zakonom nije propisano drugačije. Uslugu stanovanja uz podršku lice sa mentalnim smetnjama može koristiti samo na osnovu svog pristanka, a dete na osnovu pristanka njegovog zakonskog zastupnika. Pristanak u smislu st. 1. i 2. ovog člana daje se u pisanom obliku. Ova odredba je u skladu sa preporukom Komiteta za prava osoba sa invaliditetom UN, pre-ma kojoj je neophodno što pre izmeniti postojeće propise koji služe kao osnov za prinudno zadržavanje, smeštanje i tretman bez pristanka. Ističemo da je prema ovoj zakonskoj odredbi smeštaj lica sa mentalnim smetnjama dozvoljen samo na osnovu njegovog pristanka, tj. njome se onemogućava smeštaj ovih lica na osnovu pristanka drugog lica (staratelja, članova porodice i dr.).

Član 12. odnosi se na upoznavanje sa pravima i obavezama lica sa mentalnim smetnjama. Centar za socijali rad je dužan da lice sa mentalnim smetnjama, odnosno zakonskog zastupnika de-teta, pre davanja pristanka na smeštaj pismeno i usmeno na razumljiv način, upozna sa: 1) mogućnostima obezbeđenja njegovih odnosno potreba deteta na drugi način, prvenstveno korišćenjem dnevnih usluga u zajednici, usluga podrške za samostalni život ili korišćenjem drugih mera vaninstitucionalne podrške ili zaštite; 2) obimom i sadržajem usluga koje se obezbeđuju smeštajem; 3) pravilima ponašanja i organizacijom života kod pružaoca usluge; 4) time da davanje izjave o pristanku na smeštaj ne podrazumeva pristanak na medicinsku meru, fizičko sputavanje i izdvajanje lica sa mentalnim smetnjama; 5) mogućnošću podnošenja pritužbe na kvalitet pružanja usluge i postupanje osoblja pružaoca usluge; 6) mogućnošću da u svakom trenutku može povući pristanak na smeštaj; 7) mogućnošću da smeštaj prestane na predlog pružaoca usluge u slučaju nepoštovanja pravila ponašanja i organizacije života kod pružaoca usluge. Ovom odredbom ukazuje se na obaveze upoznavanja lica sa mentalnim smetnjama sa svim činjenicama i okolnostima koje se tiču smeštaja, ali i na obavezu traženja drugih vidova vaninstitucionalne zaštite pre korišćenja usluge socijalne zaštite smeštaja lica sa mentalnim smetnjama.

Članom 13. propisuje se sadržaj izjave o pristanku i odluka o smeštaju. Izjava o pristanku na smeštaj sadrži: 1) lično ime, JMBG i boravište lica koje daje izjavu; 2) lično ime, JMBG i boravište deteta o čijem smeštaju pristanak daje njegov zakonski zastupnik; 3) izjavu da su licu koje daje pristanak obezbeđene informacije o razlozima, ciljevima, uslovima, rizicima i pravnim posledicama smeštaja; 4) datum i mesto davanja izjave; 5) svojeručni potpis lica koje daje pristanak. Prilikom davanja izjave mora biti pribavljeno mišljenje psihijatra da postoji sposobnost tog lica da iskaže svoju volju. Po sticanju poslovne sposobnosti deteta pribavlja se njegova izjava o pristanku na smeštaj. Nadležni centar za socijalni rad odlučuje o korišćenju usluge smeštaja uz pristanak. Ovom odredbom omogućava se ujednačavanje prakse prilikom pribavljanja izjave o pristanku na smeštaj i propisuje se obaveza utvrđivanja nesporno autentične volje davaoca izjave.

Članom 14. uređuje se smeštaj bez pristanka. Licu za koje sud proceni da, usled mentalnih smetnji, ozbiljno i direktno ugrožava sopstveni život ili zdravlje ili bezbednost, odnosno život ili zdravlje ili bezbednost drugog lica, može se obezbediti domski smeštaj, smeštaj u prihvatilište ili predah smeštaj bez njegovog pristanka odnosno pristanka zakonskog zastupnika deteta, samo ako se ne može obezbediti ili nije u njegovom najboljem interesu korisnika ostanak u porodici ili neka od usluga iz člana 1. ovog zakona. Pod smeštajem u smislu stava 1. ovog člana podrazumeva se: 1) smeštaj lica starijeg od 18 godina koje živi samo ili u porodici, pri čemu to lice ne daje ili ne može dati pristanak u skladu sa ovim zakonom; 2) smeštaj deteta bez pristanka njegovog zakonskog zastupnika; 3) smeštaj kod pružaoca usluge lica starijeg od 18 godina koje je tu dovedeno bez svog pristanka, kao i deteta bez pristanka njegovog zakonskog zastupnika, radi donošenja odluke suda; 4) smeštaj kod pružaoca usluge lica starijeg od 18 godina koje je smešteno na osnovu svog pristanka, odnosno na osnovu pristanka zakonskog zastupnika deteta u smislu čl. 11-13. ovog zakona, pa je taj pristanak povučen pisanom izjavom. U slučajevima iz stava 2. tač. 3) i 4) ovog stava pružalac usluge odmah obaveštava nadležni centar za socijalni rad, koji je dužan da odmah pred sudom pokrene postupak radi donošenju odluke o smeštaju. Iz ove zakonske odredbe jasno je da u slučaju izostanka pristanka lica, smeštaj se može vrđiti samo na osnovu odluke suda, osim u slučaju smeštaja deteta za koje pristanak daje njegov zakonski zastupnik, što je u skladu sa odredbama Porodičnog zakona i sadržajem roditeljskog prava, kao i sa odredbama zakona kojim je uređena socijalna zaštita.

Članom 15. propisan je postupak smeštaja. Postupak radi donošenja odluke suda o smeštaju u dom, prihvatilište ili radi predah smeštaja bez pristanka mogu pokrenuti supružnik, odnosno van-bračni partner lica sa mentalnim smetnjama, dete, roditelj, ili drugi srodnik koji sa njim živi u zajedničkom domaćinstvu, javni tužilac i centar za socijali rad. O smeštaju lica sa mentalnim smetnjama kod ovlašćenog pružaoca usluge bez pristanka odlučuje sud na čijem se području nalazi prebivalište, odnosno boravište lica koje se smešta. U postupku odlučivanju o smeštaju sud je dužan da: 1) sasluša lice o čijem smeštaju odlučuje i da mu obezbedi zastupnika; 2) pribavi nalaz i mišljenje veštaka psihijatrijske struke o postojanju mentalnih smetnji usled kojih lice sa mentalni smetnjama ugrožava sopstveni život ili zdravlje ili bezbednost, ili život ili zdravlje ili bezbednost drugog lica; 3) pribavi nalaz i mišljenje centra za socijali rad o tome da li se licu sa mentalnim smetnjama može obezbediti ostanak u porodici, odgovarajuća dnevna usluga u zajednici, usluga podrške za samostalan život, smeštaj u drugu porodicu, ili je smeštaj jedini način za ostvarenje njegovog najboljeg interesa; 4) po potrebi pribavi i druge dokaze. Ako je postupak pred sudom pokrenuo centar za soci-jali rad, predlog sadrži podatke iz stava 3. tačke 3) ovog člana. Centar za socijalni rad može zatraži-ti da se u sudskom postupku licu o čijem se smeštaju odlučuje obezbedi besplatna pravna pomoć u skladu sa zakonom kojim je uređena besplatna pravna pomoć. Na osnovu odluke suda iz stava 2. ovog člana nadležni centar za socijalni rad donosi akt o korišćenju usluge smeštaja, u skladu sa zakonom kojim je uređena socijalna zaštita. Ova zakonska odredba jasno razdvaja sudski postupak radi donošenja odluke o smeštaju, od postupka i odlučivanja centra za socijalni rad koji, na osnovu sudske odluke, donosi odluku o korišćenju usluge smeštaja kao jedne od usluga socijalne zaštite.

Članom 16. pripisano je da korišćenje usluge smeštaja, bez obzira na to da li se usluga koristi na osnovu pristanka ili odluke suda, ne podrazumeva pristanak na medicinsku meru ili sputavanje.

Članom 17. uređuje se preispitivanje odluke o smeštaju, što je u skladu sa preporukom iz Izveštaja Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postu-paka, prema kojoj Komitet ponavlja svoju preporuku da se bez odlaganja preduzmu koraci kako bi lica smeštena u ustanove socijalne zaštite u Srbiji imale efektivno pravo da pokrenu postupak na os-novu kojeg bi zakonitost njihovog smeštaja bila odlučena na sudu, a odluka o smeštaju bi redovno bila revidirana od strane suda. U skladu sa tim odredbama ovog člana zakona propisano je: Odluka centra za socijalni rad o korišćenju usluge smeštaja lica sa mentalnim smetnjama uz pristanak periodično se preispituje u rokovima i na način uređen zakonom kojim je uređena socijalna zaštita i drugim odgovarajućim propisima u socijalnoj zaštiti. Odlukom o smeštaju lica sa mentalnim smetnjama bez njegovog pristanka sud određuje rok za preispitivanje svoje odluke, koji ne može biti duži od šest meseci nakon odlučivanja, odnosno godinu dana za svako naredno preispitivanje. Pružalac usluge, najkasnije mesec dana pre isteka roka iz stava 2. ovog člana obaveštava nadležni centar za socijalni rad o isteku roka za preispitivanje odluke suda, daje svoje mišljene o zdravstvenom i soci-jalnom statusu korisnika i o potrebi za nastavkom smeštaja. Nadležni centar za socijalni rad najkasnije 15 dana pre isteka roka iz stava 2. ovog člana dostavlja sudu svoje mišljenje. Centar za socijalni rad uz svoje mišljenje i predlog sudu dostavlja i mišljenje, iz stava 3. ovog člana, pružaoca usluge o nastavku odnosno prestanku smeštaja. U postupku preispitivanja odluke o smeštaju sud pribavlja i mišljenje psihijatra, koji ne može biti angažovan kod pružaoca usluge smeštaja. U postupku preispitivanja odluke o smeštaju shodno se primenjuju odredbe člana 15. stav 3. tačka 1) i stav 5 istog člana. Lice sa mentalnim smetnjama, njegov zakonski zastupnik, kao i centar za socijalni rad, samostalno ili na inicijativu pružaoca usluge smeštaja, može sudu predložiti preispitivanje odluke o smeštaju i pre isteka roka iz stava 2. ovog člana.   

Članom 18. uređen je prestanak smeštaja. Korišćenje usluge licu sa mentalnim smetnjama koje je smešteno na osnovu pristanka prestaje odlukom nadležnog centra za socijalni rad. Centar za socijalni rad donosi odluku o prestanku korišćenja usluge smeštaja: 1) kada licu usluga više nije potrebna; 2) kada je pisanom izjavom povučen pristanak na smeštaj, osim ukoliko postoji odluka o smeštaju bez pristanka; 3) smrću korisnika usluge smeštaja. Smeštaj određen bez pristanka korisnika prestaje odlukom nadležnog suda. Na osnovu pravnosnažne odluke nadležnog suda, centar za soci-jalni rad odmah donosi odluku o prestanku korišćenja usluge smeštaja. Centar za socijalni rad može doneti odluku o prestanku korišćenja usluge smeštaja korisnika smeštenog na osnovu pristanka i na osnovu obrazložene inicijative pružaoca usluge, u slučajevima povrede pravila o uslovima boravka i ponašanja predviđenih opštim aktima pružaoca usluge (pravila o kućnom redu i dr. pravila), u skladu sa zakonom.

ZAŠTITA OD ZLOSTAVLjANjA, EKSPLOATACIJE I ZANEMARIVANjA (čl. 19-21.)

Članom 19. propisana je zabrana zlostavljanja. Korisnik ima pravo na zaštitu od svakog vida mučenja i drugog okrutnog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja. Stručni radnici, stručni saradnici, saradnici i druga lica angažovana kod pružaoca usluge dužni su da se staraju da korisnik ne bude zlostavljan od strane drugih korisnika ili drugih lica.

Članom 20. određeno je da korisnik ima pravo na zdravstvenu zaštitu i dostupnost medicinskih pregleda i intervencija, u skladu sa propisima o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti. Ako korisnik ima povrede, tvrdi da je zlostavljan ili nešto drugo ukazuje na to da je bio zlostavljan, zaposleni odgovoran za korisnika, njegov neposredni rukovodilac i direktor ustanove odnosno rukovodilac pružaoca usluge, dužni su da: 1) bez odlaganja korisniku obezbede odgovarajući lekarski pregled; 2) evidentiraju sve povrede korisnika i mehanizme njihovog nastanka, i da o tome vode posebnu evidenciju; 3) zabeleže sve preduzete radnje u dosijeu i medicinskoj dokumentaciji korisnika; 4) obaveste policiju, tužioca i ministarstvo nadležno za socijalnu zaštitu, ako u radnji ili propuštanju kojim su dovedeni u opasnost život ili zdravlje korisnika postoje elementi krivičnog dela.

Članom 21. propisana je obaveza provere bezbednosti korisnika, prema kojoj su u slučaju zlostavljanja ili zanemarivanja, kao i u slučaju bilo kog događaja rizičnog za bezbednost i zdravlje korisnika, zaposleni zadužen za korisnika, njegov neposredni rukovodilac i direktor ustanove, od-nosno rukovodilac pružaoca usluge dužni da provere bezbednost i zdravlje drugih korisnika, odnos-no da li su bili izloženi ili postoji neposredna opasnost da budu izloženi zlostavljanju i zanemarivanju, i preduzmu odgovarajuće mere za njihovu zaštitu.

PRAVA I OBAVEZE KORISNIKA PRILIKOM KORIŠĆENjA USLUGE SMEŠTAJA (čl. 22-35.)

Članom 22. propisano je da korisnik usluge smeštaja ima pravo na ostvarivanje građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih prava, u skladu sa Ustavom i zakonom.

Članom 23. uređena su pitanja obaveštavanja korisnika o svim relevantnim pitanjima koja se tiču smeštaja. Korisnik usluge smeštaja ima pravo da: 1) bude obavešten o identitetu i profesionalnom statusu stručnih radnika, stručnih saradnika i saradnika koji učestvuju u pružanju usluge; 2) bude obavešten o razlozima i ciljevima smeštaja, uslovima, rizicima i pravnim posledicama smeštaja; 3) u vreme prijema, a kasnije na svoj zahtev, bude upoznat sa pravilima kućnog reda i drugim pravilima pružaoca usluge, sa svojim pravima i obavezama, kao i da bude poučen o tome kako može da ih ostvaruje; 4) u skladu sa svojim sposobnostima bude obavešten o svim pitanjima i svim podacima koji su od značaja za pružanje usluge smeštaja.

Članom 24. propisano je učešće u donošenju odluka, tj. operacionalizovan je princip participacije korisnika u pružanju usluge socijalne zaštite, iz zakona kojim je uređena socijalna zaštita. Korisnik usluge smeštaja ima pravo da učestvuje u proceni svog stanja i potreba i u odlučivanju o tome da li će prihvatiti određene aktivnosti predviđene individualnim planom pružanja usluge, kao i da blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu za to potrebna, uključujući i opis, cilj i korist od predloženih aktivnosti kao i obaveštenja o raspoloživim alternativnim aktivnostima i druga obaveštenja od značaja za pružanje usluge. Korisnik ima pravo da aktivno učestvuje u planiranju i sprovođenju aktivnosti i mera prilikom pružanja usluge smeštaja.

Član 25. uređuje privatnost korisnika, a prema njemu korisnik usluge smeštaja ima pravo na privatnost prilikom njenog pružanja, u skladu sa njegovim najboljim interesima. Ne smatra se narušavanjem prava na privatnost traženje informacija o ličnosti, ličnim svojstvima i drugim pitanjima ili preduzimanje radnji koje su u funkciji planiranja i pružanja usluge smeštaja. Korisnici imaju pravo da, zavisno od pola, budu smešteni i spavaju u odvojenim prostorijama.

Prema čl. 26-31. korisnik ima pravo na odmor, radno-okupacione, kulturno-zabavne i rekreativne aktivnosti, u skladu sa svojim mogućnostima. Korisnik ima pravo na kontakte sa članovima porodice i drugim licima, da prima posete u prostorijama pružaoca usluge i ide u posete izvan prostora pružaoca usluge. Korisnik ima pravo da: 1) o svom trošku šalje i prima, uz punu privatnost, bez nadzora i ograničenja, poštu, pakete, novine i da telefonira; 2) prati radio i televizijske programe; 3) koristi svoje informaciono-komunikacione uređaje (računar, tablet, pametni telefon i sl.); 4) drži kod sebe predmete za ličnu upotrebu. Korisnik usluge smeštaja ima pravo da se savetuje nasamo sa svojim zakonskim zastupnikom ili punomoćnikom, članom uže porodice ili drugim licem koje mu pruža savetodavno-terapijske usluge u smislu propisa o socijalnoj zaštiti. Korisnik ima pravo na slobodu kretanja, osim u slučajevima u kojima se ovo pravo ograničava pravilima pružaoca usluge, kao i u slučajevima sputavanja, u skladu sa ovim zakonom. Korisnik ima pravo da učestvuje, po sopstven-om izboru, u verskim aktivnostima, u okviru mogućnosti koje ima pružalac usluge.

           

Članom 32. propisano je da stručni radnici, stručni saradnici, saradnici i druga angažovana lica kod pružaoca usluge dužni su da organizuju pružanje usluge smeštaja na način kojim se u najmanjoj mogućoj meri ograničavaju njihova prava i slobode. Prava korisnika usluge smeštaja iz čl. 24, 27. i 30. mogu biti ograničena samo kada je to neophodno da se zaštiti život ili bezbednost korisnika ili drugog lica i kada to zahteva njegovo zdravstveno stanje. Ograničavanje prava korisnika usluge smeštaja primenjuje se na osnovu odluke pružaoca usluge, koji je dužan da o tome odmah obavesti nadležni centar za socijali rad i zakonskog zastupnika korisnika, samo onda kada je to nužno da bi se zaštitilo neko drugo pravo korisnika ili drugog lica, u skladu sa ovim i drugim zakonom. Pružalac usluge je obavezan da formira tim koji donosi odluke iz st. 2. i 3. ovog člana i vodi evidenciju o donetim odlukama. Kada se donosi odluka o ograničenju prava usled zdravstvenog stanja korisnika, jedan član tima iz stava 4. ovog člana mora biti lekar.

Prema članu 33. za vreme korišćenja usluge korisnik je dužan da poštuje pravila o uslovima boravka i ponašanja predviđena opštim aktima pružaoca usluge (pravila o kućnom redu i dr. pravila). Ako korisnik ne poštuje pravila iz stava 1. ovog člana u takvoj meri da ugrožava bezbednost i spokoj drugih korisnika, zaposlenih ili trećih lica kod pružaoca usluge, pružalac usluge može nadležnom centru za socijalni rad podneti obrazloženu inicijativu da korisniku prestane usluga smeštaja. Pružalac usluge je dužan da korisnika upozna sa pravilima iz stava 1. ovog člana, kao i sa posledicama nepoštovanja ovih pravila.

Članom 34. propisano je da korisnik, član njegove uže porodice ili zakonski zastupnik koji smatra da mu je pružalac usluge onemogućio ostvarenje nekog prava propisanog zakonom, koji nije zadovoljan kvalitetom pružanja usluge, postupkom ili ponašanjem pružaoca usluge, ili drugog korisnika, kao i nekim drugim pitanjem u vezi sa pružanjem usluge, može podneti pritužbu. Pritužba se može podneti pismeno ili usmeno, direktno ili putem pošte, uključujući i elektronsku poštu. Pritužba se može podneti zaposlenom, odnosno angažovanom licu koje je direktno angažovano u pružanju usluge, kao i neposrednom rukovodiocu tog lica ili direktoru pružaoca usluge. Korisnik, član njegove uže porodice ili zakonski zastupnik ima pravo da u pisanoj formi dobije informacije o mogućnostima i načinu korišćenja prava na podnošenje pritužbe. Po pritužbi pružalac usluge dužan je da podnosiocu odgovori odmah, a najkasnije u roku od osam dana. Pružalac usluge odgovor na pritužbu podnosiocu mora dati na primeren način. Podnosilac pritužbe mora se upoznati sa merama planiranim i preduzetim povodom pritužbe. Pružalac usluge dužan je da vodi evidenciju podnetih pritužbi i da jednom godišnje ministarstvu nadležnom za poslove socijalne zaštite podnese izveštaj o broju i vrsti podnetih pritužbi, a bliže uslove o načinu vođenja evidencije podnetih pritužbi i načinu postupanja po pritužbama propisuje ministar nadležan za poslove socijalne zaštite.

Članom 35. propisano je da korisnik, član njegove uže porodice ili zakonski zastupnik mogu, ako nisu zadovoljni odgovorom na pritužbu, odnosno informacijom o planiranim i preduzetim merama povodom pritužbe, mogu podneti prigovor organu nadležnom za vršenje inspekcijskog nad-zora, u roku od osam dana od dobijanja odgovora ili isteka roka za odgovor pružaoca usluge. Organ nadležan vršenje inspekcijskog nadzora dužan je da sprovede postupak po prigovoru u roku od 30 dana.

SPUTAVANjE (čl. 36-43.)

           

Ovaj deo zakona sadrži odredbe o sputavanju korisnika usluge smeštaja. Prilikom koncipiranja ovih odredaba uzete su u obzir preporuke iz Izveštaja Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, kojima Komitet preporučuje da organi vlasti preduzmu određene korake: 1) sačine jasne propise koji regulišu upotrebu hemijskog sputavanja (kao što su sedativi, antipsihotici, hipnotici i sredstva za smirenje); ako se pribegava hemijskom sputavanju treba da se primenjuju iste zaštitne mere kao i kod mehaničkog sputavanja; 2) svaka upotreba sredstava za sputavanje, uključujući i hemijsko sputavanje, uvek mora biti posebno naređena od strane lekara ili se lekar mora odmah obavestiti o situaciji u cilju pribavljanja odobrenja, a praksa blanko ovlašćenja za primenu mere sputavanja nad pojedinim korisnicima mora odmah biti prekinuta. Prepisivanje "PRN lekova" (pro re nata) nikada ne može da opravda korišćenje ovakvih lekova kao meru hemijskog sputavanja; 3) sredstva sputavanja se ne primenjuju nad korisnicima naočigled drugih korisnika, osim ako korisnik eksplicitno zahteva drugačije ili se zna da korisnik više voli da ima društvo, a da to bude bezbedno; 4) osoblju nikada ne pomažu drugi korisnici kada primenjuju bilo koje mere sputavanja nad korisnikom, uključujući manuelno zadržavanje; 5) izdati podsetnik osoblju da se automatsko pribegavanje merama hemijskog sputavanja ne primenjuje u slučajevima u kojima bi kratak period manualne kontrole u kombinaciji sa upotrebom psiholoških sredstava za umirenje bila dovoljna mera; 6) ako, izuzetno, moraju da se primene instrumenti mehaničkog sputavanja, isti treba da se uklone što je pre moguće; 7) instrumenti mehaničkog sputavanja nikada ne treba da se primene ili da se njihova primena produži, kao vid kazne; 8) identitet korisnika nad kojima se primenjuje mera mehaničkog sputavanja ne otkriva se drugim korisnicima, a korisnici u fiksaciji su pod kontinuiranim i direktnim nadzorom osoblja; 9) izuzetno produženje mere mehaničkog sputavanja zahteva dalju reviziju od strane lekara. Svako produžavanje sputavanja preko šest časova treba da prođe reviziju dva lekara; 10) unos podataka u evidenciju treba da sadrži vreme kada je započeto i završeno sa merom, okolnosti slučaja, opravdan razlog za pribegavanje ovoj meri, ime doktora koji je naredio ili odobrio meru, za svaki pojedinačni slučaj; i 11) korisniku nad kojim se vrši mera daje se mogućnost da razgovara o svom iskustvu, tokom i, kad se stvori prilika, odmah nakon završetka perioda sputavanja.

Odredbama u okviru ovog dela zakona uređena su pitanja koja s obzirom na svoju prirodu treba da budu deo zakonskih normi, a dato je ovlašćenje ministru nadležnom za socijalna pitanja da bliže uredi pitanja koja su predmet navedenih preporuka iz Izveštaja Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka.

 Članom 36. propisani su razlozi za sputavanje. Sputavanje korisnika dozvoljeno je samo ako na drugi, manje restriktivan način nije bilo moguće otkloniti neposrednu opasnost po život ili bezbednost korisnika ili drugog lica.      Sputavanje korisnika može se vršiti samo kada je to predviđeno ovim zakonom i na način predviđen ovim zakonom. Zabranjeno je koristiti sputavanje da bi se korisnik kaznio ili zastrašio. Sputavanje ne može biti deo terapeutskog tretmana korisnika.

Članom 37. date su odredbe o odlučivanju o sputavanju. Odluku o sputavanju korisnika do-nosi psihijatar, uz konsultacije sa stručnim radnicima, stručnim saradnicima, saradnicima ili drugim licima zaposlenim kod pružaoca usluge. Izuzetno, ako razlozi za sputavanje postoje kada psihijatar nije dostupan, a okolnosti zahtevaju da odluka o sputavanju bude doneta hitno, odluku o sputavanju može doneti stručni radnik, stručni saradnik ili zdravstveni saradnik angažovan kod pružaoca usluge, koji je u tom slučaju dužan da psihijatra odmah obavesti o sputavanju i zatim postupi u skladu sa njegovim uputstvima. Lice koje odlučuje o sputavanju korisnika dužno je da odabere način sputavanja koji je najmanje restriktivan, odnosno najmanje štetan za korisnika.

Prema članu 38. sputavanje je dozvoljeno samo u ustanovama koje imaju obezbeđene sve potrebne uslove za njegovu primenu. Sputavanje može vršiti samo osoblje obučeno za to.

Članom 39. propisane su vrste sputavanja. Sputavanje može biti fizičko, mehaničko, hemijsko sputavanje i izdvajanje. Fizičko sputavanje je sprečavanje, ograničavanje i potiskivanje, odnosno kontrolisanje pokreta tela ili dela tela korisnika koje se vrši upotrebom fizičke snage. Mehaničko sputavanje je sprečavanje, ograničavanje i potiskivanje, odnosno kontrolisanje pokreta tela ili dela tela korisnika koje se vrši upotrebom mehaničkih sredstava, na način kojim se ne ometaju vitalne funkcije korisnika, uključujući komunikativne funkcije, niti nepotrebno nanosi bol. Hemijsko sputavanje je sprečavanje ili ograničavanje kretanja lica davanjem farmakoterapije. Izdvajanje je privremeno smeštanje lica sa mentalnim smetnjama u posebno opremljenu prostoriju. Za sputavanje ne smeju biti korišćene tehnike ili sredstva koja kod korisnika izazivaju nepotreban bol, patnju ili poniženje ili su po svojoj prirodi takva da predstavljaju opasnost po život ili zdravlje korisnika.

Odredbama čl. 40-42. propisano je trajanje sputavanja, nadzor nad primenom sputavanja, evidencija i izveštavanje o sputavanju. Sputavanje može trajati samo dok korisnik predstavlja ne-posrednu opasnost po svoj život ili zdravlje ili život ili zdravlje drugog lica. Sputavanje mora biti prekinuto ukoliko bi njegova dalja primena mogla ugroziti zdravlje korisnika. Nadzor nad primenom sputavanja vrši lice odgovorno za korisnika kod pružaoca usluge, uz konsultacije sa psihijatrom. Podaci o razlozima, načinu, vrsti i trajanju sputavanja, kao i imenima lica koja su odluku o sputavanju donela i sputavanje izvršila i nadzirala, obavezno se upisuju u posebnu evidenciju o sputavanju koju vodi pružalac usluge. Pružalac usluge je dužan da o svakom sputavanju obavesti zakonskog zastupnika korisnika i da to evidentira. Pružalac usluge je dužan da o sputavanju u ustanovi izveštava ministarstvo nadležno za poslove socijalne zaštite, najmanje jednom u šest meseci. Kao što je to navedeno, u okviru ovih odredaba propisano je da bliže uslove o konsultacijama radi donošenja od-luke o sputavanju, postupanju u okolnostima koje zahtevaju da odluka o sputavanju bude doneta hitno, odabiru načina sputavanja koji je najmanje restriktivan odnosno najmanje štetan za korisnika, uslovima koje treba da obezbedi ustanova za primenu sputavanja, korišćenju tehnika ili sredstva sputavanja, evidenciji i kontroli sputavanja, propisuje ministar nadležan za poslove socijalne zaštite u roku od tri meseca od stupanja na snagu ovog zakona.

Prema članu 43. ako stručni radnik, stručni saradnik, saradnik ili drugo lice angažovano kod pružaoca usluge ne može samo da otkloni opasnost po život ili zdravlje korisnika izazvanu ponašanjem korisnika, dužno je da zatraži pomoć policije. Policija je dužna da na poziv pružaoca usluge smeštaja pronađe i u ustanovu vrati svakog korisnika koji je tu smešten bez pristanka ako se iz ustanove udalji bez odobrenja stručnog radnika, stručnog saradnika ili drugog lica angažovanog kod pružaoca usluge, u skladu sa zakonom kojim se uređuje postupanje policije. Pružalac usluge je dužan da vodi posebnu evidenciju o svim incidentima zbog kojih je tražio pomoć policije.

SHODNA PRIMENA PROPISA (čl. 44-46.)

U ovom delu zakona propisano je da se na postupak smeštaja u smislu ovog zakona, shodno se primenjuju odredbe zakona kojim je uređena zaštita lica sa mentalnim smetnjama, a na pitanja postupka koja nisu posebno uređena tim zakonom primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuje vanparnični postupak. Odredbe zakona kojim je uređena zaštita lica sa mentalnim smetnjama koje se odnose na postupak suda po saznanju o zadržavanju lica sa mentalnim smetnjama bez njegovog pristanka i odlučivanju o zadržavanju bez pristanka ili otpustu lica sa mentalnim smetnjama, shodno se primenjuju na preispitivanje smeštaja bez pristanka. Prilikom pružanja usluge smeštaja licima sa mentalnim smetnjama shodno se primenjuju odredbe zakona kojim je uređena socijalna zaštita i dru-gi propisi u socijalnoj zaštiti. Odredbe ovog zakona shodno se primenjuju prilikom pružanja usluge dnevnog boravka, stanovanja uz podršku i drugih usluga koje se pružaju licima sa mentalnim smetnjama, a koje podrazumevaju višesatni ili duži boravak korisnika u prostorijama u kojima se pruža usluga.

Na ovaj način napravljena je normativna celina sa drugim odnosnim propisima odnosno nor-mama koje su relevantne za primenu ovog zakona.

KAZNENE ODREDBE (čl 47. i 48.)

Prema članu 47. novčanom kaznom za prekršaj od 100.000 do 1.000.000 dinara kazniće se pružalac usluge, ako: 1) korisniku ne obezbedi dostupnost odgovarajućeg medicinskog pregleda bez odlaganja (suprotno članu 20. stav 2. tačka 1.); 2) ne evidentira sve povrede korisnika i mehanizme njihovog nastanka ili ne vodi posebnu evidenciju o povredama korisnika (suprotno članu 20. stav 2. tačka 2.); 3) ne zabeleži sve preduzete radnje u dosijeu i medicinskoj dokumentaciji korisnika, shodno članu 20. stav 2. tačka 3.); 4) ako su prava korisnika usluge smeštaja iz čl. 24, 27. i 30. ograničena suprotno odredbama člana 32. ovog zakona; 5) sputavanje korisnika sprovodi suprotno odredbama članova 36-42. ovog zakona; 6) ne vodi evidenciju iz člana 43. stav 3. ovog zakona. Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se i odgovorno lice kod pružaoca usluge novčanom kaznom od 50.000 do 200.000 dinara.

Članom 48. propisano je da će se novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniti stručni radnik, stručni saradnik, saradnik ili drugo lice angažovano kod pružaoca usluge ako postupi suprotno odredbama čl. 20. stav 2. tač. 1-3; člana 32; čl. 36-42. ovog zakona.

Kaznene odredbe treba da omoguće prevenciju postupanja suprotno konkretno navedenim odredbama zakona, kao i primereno kažnjavanje u slučaju njihovog kršenja, što treba da pozitivno utiče na zaštitu prava lica sa mentalnim smetnjama prilikom smeštaja.

STUPANjE NA SNAGU

Prema članu 49. ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se od 1. januara 2020. godine. Propisivanje da se zakon primenjuje od 1. januara 2020. godine ima za cilj da se za to vreme sprovedu radnje s ciljem kvalitetne primene zakona, tj. za to vreme treba da se sačine i donesu podzakonski akti čije je do-nošenje propisano ovim zakonom, kao i da se sprovedu obuke svih profesionalaca čije znanje i kompetencije su neophodni za primenu zakona (sudija, stručnih radnika centara za socijalni rad, kao i svih angažovanih lica kod pružalaca usluge smeštaja).

Izvor: Vebsajt Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, 29.03.2019.