Zastava Bosne i Hercegovine

PARAGRAFOV INTERVJU SA JUGOSLAVOM TINTOROM, PREDSEDNIKOM AKB, U VEZI SA IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU


Ministarstvo pravde objavilo je na svojoj internet stranici tekst Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku i otvorilo javnu raspravu koja traje do 14.6.2021. godine. Najavljene izmene i dopune Zakona izazvale su burne reakcije stručne javnosti a ubrzo po objavljivanju održani su i protesti advokata na kojima je iznet zahtev da se predlog povuče jer je, kako kažu, loš za građane Srbije.

Tim povodom razgovarali smo sa Jugoslavom Tintorom, predsednikom Advokatske komore Beograda.

1. Ministarstvo pravde objavilo je 19.05.2021. godine tekst Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku i otvorilo javnu raspravu. U pitanju su obimne izmene. Da li ste upoznati iz kojih razloga se pristupilo ovako obimnim izmenama i dopunama Zakona i zašto baš u ovom momentu?

Predložena je izmena skoro 30% odredbi ZPP-a, s tim što su izmene po svom značaju takve da možemo reći da je ovo novi zakon koji se usvaja u postupku izmena i dopuna. Kao razlog se navodi potreba da se unapredi efikasnost parničnog postupka, rekao bih po svaku cenu. Ključni problem je što se niko ne bavi negativnim efektima ovih izmena, koje će se izvesno odraziti na kvalitet vršenja pravde i prava građana.

2. Advokatske komore Beograda i Srbije su u svojim saopštenjima iznele da predložene izmene sadrže brojna problematična rešenja. Jedna od najozbiljnijih primedbi je da se ovim izmenama građanima sužava mogućnost pristupa pravdi, odnosno da se retroaktivnom primenom odredbi dovodi u pitanje pravna sigurnost građana. Na koji način je to propisano i ukoliko se izmenama ugrožava položaj građana, kome ove izmene idu u prilog?

Odredba koja propisuje da će zakon važiti retroaktivno i da će se primeniti na sve postupke koji su u toku je neprihvatljiva. Prelazne odredbe procesnih zakona uvek propisuju da se postupci koji su u toku moraju dovršiti po odredbama ranijih zakona. Ustavom je izričito zabranjena retroaktivnost zakona, što je uostalom i pretpostavka pravne sigurnosti. Ne mogu se menjati pravila postupka u toku trajanja postupka.

Odredba koja propisuje da "ako nije plaćena taksa - smatraće se da žalba nije podneta" je neprihvatljiva. U članu 36. Ustava propisano je da "svako ima pravo na pravno sredstvo", što znači da nije moguće usloviti ostvarivanje prava na pravno sredstvo plaćanjem takse. Time se smanjuje dostignuti nivo ljudskih prava, što je Ustavom izričito zabranjeno. Pored toga, postavlja se logično pitanje kakve veze ima plaćanje takse sa efikasnošću postupka. U članu 7. Zakona o sudskim taksama jasno piše da neplaćena taksa ne zadržava tok sudskog postupka i da je sud dužan da primi podneske koji nisu taksirani. Ideja da uplata takse predstavlja uslov za ostvarenje prava građana na pristup sudu nema svoje pravno utemeljenje. Ovu "genijalnu ideju" je neko smislio kako bi povećao sredstva u budžetu i smanjio broj predmeta u sudovima. Međutim, realno je očekivati da će u uslovima lošeg materijalnog stanja mnogih građana - veliki broj tužbi biti odbačen, kao i da veliki broj tužbi nikad neće biti ni podnet. Zbog toga ovo nije odgovarajuće rešenje za Srbiju u kojoj se pravo na oslobađanje od sudskih troškova u praksi priznaje restriktivno, a najveći broj građana ostvaruje pravo na nadoknadu troškova postupka tek po okončanju postupka, pod uslovom da spor dobiju. Kada im bude saopšteno da samo oni koji imaju novac da plate takse unapred mogu da ostvare pravo na sudsku zaštitu, možemo samo pretpostavljati kolika će biti tamna brojka tužbi za ostvarenje prava koje nikad nisu podnete. Ovo nije dobro, jer dugoročno gledano udaljava građane od pravosuđa, koje bi moralo omogućiti svakom građaninu da sudski zaštiti svoje pravo nezavisno od njegovog materijalnog položaja.

Dodatni problem predstavljaju i odredbe kojima je mogućnost izjavljivanja revizije značajno redukovana, dok je razrađena posebna revizija koja se nudi kao alternativno rešenje. Međutim, Vrhovni kasacioni sud je u proteklom periodu odlučivao samo o 3,75 % posebnih revizija, dok je za sve ostale našao da nisu od značaja za ujednačavanje sudske prakse. Predložene izmene ostavljaju bez ikakve kontrole drugostepene sudove i to odluke Višeg suda ostaju potpuno bez kontrole, a odluke Apelacionog suda mogu biti predmet kontrole samo kada se preinači prvostepena presuda, što će opet voditi nekritičkom potvrđivanju presuda.

Dalje sužavanje nadležnosti Vrhovnog suda dodatno će kompromitovati kvalitet sudske zaštite. Pravosuđe nema problem sa Vrhovnim sudom nego sa prvostepenim i drugostepenim sudovima. Međutim, onaj ko ostvaruje pretežni uticaj na definisanje predloženih rešenja očigledno je nastojao da sebi uredi nadležnosti kako bi imao što manje posla za veliku platu koja mu se isplaćuje iz budžeta od strane poreskih obveznika. Dakle izmenama se degradiraju procesna prava građana u cilju obezbeđenja što komfornijeg položaja suda.

3. Jedna od primedbi je da bi, kada je reč o tužbama protiv banaka, dužnik koji ima više tužbi morao banci kao drugoj strani da plati sve troškove postupka kao da je spor izgubio, dok bi mu samo u prvom postupku troškovi bili dosuđeni. Na koji način komentarišete ovu vrstu predloženog rešenja?

Mislim da je predloženo rešenje loše. Sud i prema važećem zakonu ima mogućnost da donese odluku o spajanju postupaka koji se vode između istih stranaka i proizilaze iz istog činjeničnog ili pravnog osnova. Međutim, sudovi u praksi to ne čine, jer im više odgovara da presude više predmeta kako bi prikazali veći učinak i ispunili kriterijume vezane za broj rešenih predmeta mesečno, koji predstavljaju meru efikasnosti sudskog rada. Građanin ima pravo da odluči šta će biti predmet tužbenog zahteva u tužbi koju podnosi. Primera radi, kada neko tuži za naknadu nematerijalne i materijalne štete usled povrede časti i ugleda zbog neosnovanog lišenja slobode, on zna da postupak za nematerijalnu štetu traje znatno kraće od postupka za naknadu materijalne štete. Zbog toga građani, pogotovo oni lošijeg imovinskog stanja, u praksi uvek tuže najpre za nematerijalnu štetu a tek nakon toga za materijalnu štetu, i to ne zbog troškova već zbog bržeg ostvarenja prava na naknadu štete. Predložene izmene podrazumevaju da trošak drugog sudskog postupka snosi građanin u celosti, kao i da nema pravo na naknadu troškova postupka, nezavisno od toga što je uspeo u sporu. Dodatni problem su slučajevi u kojim su troškovi postupka već naplaćeni na osnovu prvostepene odluke, gde se očekuje da građani novac vrate bankama samo zbog toga što su vodili više postupaka, iako su to činili u vreme kada je bilo zakonom dopušteno. Jednom rečju, veštački je kreiran pravni osnov kako bi se banke zaštitile od tužbi građana i to ne samo za ubuduće već i retroaktivno, da bi im se kompenzovala šteta koju su već pretrpeli. Nemam dilemu da je ova odredba rezultat delovanja bankarskog lobija, ali je poražavajuće da banke mogu ostvariti uticaj na zakonodavca koji ne bi trebao da interes građana pretpostavlja interesu krupnog kapitala.

4. U saopštenju Ministarstva pravde ističe se da je cilj izmena i dopuna Zakona o parničnom postupku između ostalog i postizanje usklađenosti sa EU standardima. Da li se navedeno usklađivanje moglo bolje uraditi i da li postoji šansa da se na javnoj raspravi ipak dođe do prihvatljivih rešenja?

Usklađivanje sa EU standardima je uvek načelna poštapalica koja bi trebalo da posluži da objasni sve. Međutim, ovo ne može biti opravdan razlog da se građanski sudski postupak bukvalno "okrene naopačke" jer posledice ovakvih rešenja neće trpeti sudije koje primaju platu nezavisno od ostvarenih rezultata rada, niti tvorci ovih odredbi "eksperimentalnog karaktera" koji su kada pišu zakon obavezni da predvide sve štetne posledice do kojih će dolaziti u praksi i da prepoznaju u kojoj meri će se problematična normativna rešenja odraziti na prava građana. Smatram da su i radne grupe i javne rasprave u funkciji stvaranja privida učešća stručne javnosti u kreiranju normativnih rešenja, iako u suštini finalna rešenja kreira nekoliko ljudi koji imaju zadatak da izbalansiraju javni interes sa zaštitom individualnih prava građana. U konkretnom slučaju nisu valjano izbalansirali jer su se umešali i bankarski lobi s jedne strane i sudijski lobi s druge strane, koji uz pomoć predloženih izmena ZPP-a ostvaruju direktnu korist na štetu građana Srbije.

Verujem da je advokatura blagovremeno popalila alarme i da će Ministarstvo pravde uočiti probleme na koje ukazujemo i korigovati sva sporna rešenja. Najbolji put bi bio da se kroz pregovarački proces između Ministarstva pravde i AK Srbije dođe do adekvatnih normi koje bi bile prihvatljive i sa pozicije države i sa pozicije građana. Ukoliko pregovarački proces izostane ili propadne, advokatura kao nezavisna profesija je u obavezi da preduzme sve što je u njenoj moći kako bi izrazila protivljenje nakaradnim procesnim rešenjima i izvršila pritisak na državne organe da odustanu od eksperimenta nad sopstvenim građanima. Te mere uključuju i protest obustavom rada kao poslednju meru, koja predstavlja legitimno sredstvo borbe u jednoj ovakvoj situaciji. Posledice te borbe ponovo će se odraziti na efikasnost pravosuđa i ponovo će predstavljati opravdanje sudovima u narednoj deceniji da pravosuđe nema rezultata zbog advokata koji ili opstruišu efikasnost postupka u svakom konkretnom slučaju - kada postupaju u pojedinačnom predmetu ili opstruišu efikasnost postupka u svim postupcima - kada protestvuju zbog loših zakonskih rešenja, pa sud ne može da radi i ostvari rezultat. Međutim, mi to ne činimo iz besa, već iz nužde - kada prepoznamo da su svi drugi oblici borbe iscrpljeni i da nema prostora za razgovor i dogovor sa predlagačem zakona.

5. Advokatska komora Beograda je još 2019. godine podnela inicijativu Ministarstvu pravde da se obavezno tonski snimaju sva suđenja u krivičnom i parničnom postupku. Obavezno snimanje suđenja bi uspostavilo red u sudnici i omogućilo sankcionisanje svake zloupotrebe procesnih prava. Koliko smo u ovom trenutku daleko od toga da snimanje suđenja u svim postupcima bude obavezno?

Procesni zakoni propisuju da se u zapisnik unosi bitna sadržina iskaza u obliku pripovedanja. Ovo pravo se u praksi često zloupotrebljava tako što se prilikom parafraziranja iskaza gube značajni detalji. U takvim situacijama otpočinje rasprava između suda, stranaka i svedoka povodom toga da li je svedok nešto rekao ili nije i šta je tačno rekao. Kad bi se izračunalo koliko vremena efektivno traje iznošenje iskaza a koliko unošenje iskaza u zapisnik, utvrdilo bi se da znatno više traje unošenje reči u zapisnik. Kada taj problem sagledamo u svetlu ograničenog broja sudnica i ograničenog broja sudija, zaključujemo da se isuviše vremena u sudnicama nedelotvorno troši. Rešenje ovog problema trebalo bi da ide u pravcu bolje alokacije raspoloživih resursa koja podrazumeva skraćenje vremena korišćenja sudnica u svakom predmetu tako što bi se tok suđenja snimao. Na ovaj način bi se smanjio broj sati korišćenja sudnice po predmetu i količina rada svakog sudija po predmetu, a povećao rad na transkribovanju audio zapisa koji mogu obavljati i tehnička lica čiji rad nije toliko skup kao sudijski. Obavezno snimanje suđenja uspostavilo bi red u sudnici, obezbedilo pristojnost u ponašanju suda i stranaka i omogućilo sankcionisanje zloupotrebe procesnih prava. Stranke na razne načine opstruišu tok postupka ali i sud često doprinosi ekscesnim situacijama svojim nezakonitim postupanjem. Zbog toga bi tonsko snimanje suđenja doprinelo da u postupcima bude uveden red, jer se može očekivati da bi se i stranke i sud uzdržavali od ekscesnih postupaka kada bi znali da se ceo tok postupka tonski beleži i da taj snimak može poslužiti kao formalni dokaz u postupku pred nadležnim disciplinskim organima ili u postupku za izuzeće sudije. Na ovaj način bi se ostvarile višestruke uštede i obezbedile pretpostavke za delotvorno funkcionisanje pravosuđa, tako što bi sa istim brojem sudija i sudnica bilo moguće unaprediti i efikasnost i kvalitet vršenja pravde.

6. Da li pak sa druge strane postoje pozitivni aspekti ovih izmena?

Dobro rešenje je vraćanje člana 85. ZPP koji propisuje da zastupnik građana u postupku može biti samo advokat. Uveren sam da će ova odredba doprineti i efikasnosti i kvalitetu vršenja pravde jer je laicizam u parničnom postupku samo zakomplikovao stvari i doveo nas u situaciju u kojoj se danas nalazimo. Međutim, opšti je utisak da veliki broj problematičnih rešenja kompromituju ovaj nacrt zakona u celosti, tako da bi za sve bilo najbolje da nacrt zakona nikada ne postane predlog zakona.

Izvor: Redakcija, 03.06.2021.