ZAKON O RADU: Da bi angažovani na digitalnim platformama bili prepoznati u zakonodavstvu, potrebna je izmena postojeće zakonske regulative
Da bi se digitalni radnici - a među njima i oni angažovani preko različitih platformi rasejanih po celom svetu, a čiji rad nadzire algoritam, a ne neka "živa" osoba, koji inače nemaju pravo na osiguranje u slučaju nesreće, rade više od 40 sati nedeljno, nemaju pravo ni na bolovanje, odmor, topli obrok - približili dostojanstvenom načinu obavljanja svog posla, Srbija ima u planu da izradi zakon o fleksibilnim oblicima rada.
Zasad je oformljena samo radna grupa na tu temu, ali kako smatra prof. Mario Reljanović, naučni saradnik sa Instituta za uporedno pravo, da bi ovi radnici uopšte bili prepoznati u domaćem zakonodavstvu, suštinski je potrebno da se izmeni Zakon o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje), odnosno da se radnik vrati u okvir tog zakona.
- Naša današnja podela na rad u radnom odnosu i van njega je besmislena, jedinstvena u Evropi. Zahvaljujući njoj, naša država tera radnike na platformama u lažno samozapošljavanje i preduzetništvo, jer ih naš zakonodavac zasad samo tako prepoznaje. Radnici na internetu imaju veliki problem, jer rade za stranog poslodavca koji u Srbiji nije registrovan i nema imovinu - nabraja Reljanović i podseća da zbog toga takvi radnici ostaju nemoćni da reaguju u slučaju ako im poslodavac ne ispuni obaveze predviđene najčešće ugovorom o delu.
- Osnovni okvir za rešavanje takvih problema treba tražiti u Zakonu o radu, a ne u nekom budućem zakonu o fleksibilnim oblicima radnog angažovanja. Uliva mi strah osećaj da će se tim novim zakonom bez izmena postojećeg uvesti neke stvari kao što je, recimo, ugovor o radu sa nultim radnim vremenom - napominje prof. Reljanović.
Ko su ti ljudi, kako dolaze do posla, koliko mesečno zarađuju, jesu li im radna prava dovoljno zaštićena u Srbiji, kakav pristup imaju socijalnim, zdravstvenim i penzionim uslugama, mogu li da očekuju podršku države?
Zahvaljujući Centru za istraživanje javnih politika, koji već duže vreme sprovodi anketu među digitalnim radnicima u našoj zemlji, na mnoštvo takvih pitanja dati su odgovori.
Studije o profilima i socioekonomskom statusu onih koji rade na globalnim digitalnim platformama pokazuju da takvi radnici imaju dobru zaradu, ali ne i zadovoljavajuću zaštitu tokom rada. Kako ističe Branka Anđelković, ekspertkinja ovog centra, problem je što naš zakonodavac prepoznaje digitalne radnike isključivo kao preduzetnike.
- Dostavljači recimo nemaju klasičnu radnu nedelju od 40 sati, već rade i po 60 sati sedmično. Rad im nije plaćen po satu, već po dostavi. Ako se povrede dok rade, nemaju osiguranje, a sve češće imaju probleme i sa parkiranjem - nabraja Anđelkovićeva i dodaje da ovakve radnike na takvu vrstu angažmana motiviše pre svega relativno dobra zarada.
- Sem toga, odgovara im i fleksibilnost rada, odnosno to što mogu sami da biraju radne sate, a dopada im se i osećaj slobode koji imaju. Pogoduje im i to da je ulazak na to tržište rada veoma lak, jer takav posao mogu da obavljaju svi, čak i oni koji već imaju posao, i penzioneri i studenti - navodi Branka Anđelković.
Izvor: Vebsajt Politika, Marija Brakočević, 28.05.2021.Naslov: Redakcija