PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O ZAŠTITI PRAVA NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU - Tekst propisa

Član 1.

U Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (“Službeni glasnik RS”, broj 40/15) u članu 1. posle stava 3. dodaje se stav 4. koji glasi:

“Ovaj zakon ne primenjuje se na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Član 2.

U članu 7. posle stava 1. dodaju se novi st. 2 ‒ 4. koji glase:

“Punomoćniku stranke koji je ovlašćen da preduzima sve radnje u postupku čije se ubrzavanje traži nije potrebno posebno punomoćje za podnošenje prigovora.

Ako je punomoćnik stranke ovlašćen da preduzima samo pojedine radnje u postupku u koje ne spada podnošenje pravnih sredstava za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, dužan je da uz prigovor dostavi posebno punomoćje za njegovo podnošenje.

Ako se posumnja da je nastupio neki od zakonom propisanih razloga za prestanak punomoćja, sud će obrazloženim rešenjem protiv koga nije dozvoljena posebna žalba naložiti punomoćniku da dostavi posebno punomoćje za podnošenje prigovora, u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja, uz upozorenje da se u suprotnom prigovor odbacuje kao nedozvoljen.”

Dosadašnji st. 2 ‒ 4. postaju st. 5 ‒ 7.

Član 3.

U članu 8. stav 2. menja se i glasi:

“Prigovor se odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice, ako je preuranjen ili ako je podnet posle okončanja postupka. Protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba.”

Član 4.

U članu 10. posle stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi:

“Stranka čiji je prigovor usvojen ima pravo na naknadu troškova postupka po prigovoru.”

Dosadašnji stav 3. postaje stav 4.

Član 5.

Naziv člana 11. menja se i glasi:

“Sadržina rešenja kojim se odlučuje o prigovoru i nalozi sudiji”.

Član 6.

U članu 12. stav 1. reči: “neposredno višem” zamenjuju se rečju: “glavnom”.

U stavu 2. reči: “Neposredno viši” zamenjuju se rečju: “Glavni”.

Član 7.

U članu 13. posle stava 2. dodaju se novi st. 3. i 4. koji glase:

“Poverilac kojem je dosuđena i isplaćena naknada imovinske štete u visini zahtevanog potraživanja, nema pravo na podnošenje novog prigovora koji se vodi radi namirenja istog potraživanja.

U slučaju iz stava 3. ovog člana sud odbacuje prigovor.”.

Dosadašnji st. 3. i 4. postaju st. 5. i 6.

U stavu 6. posle reči: “novi prigovor” dodaju se zapeta i reči: “izuzev u slučaju iz stava 3. ovog člana”.

Član 8.

U članu 14. stav 2. reči: “neposredno viši” zamenjuju se rečju: “glavni”.

Posle stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi:

“Žalba može da se podnese i ako predsednik suda u rešenju kojim je usvojio prigovor i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku nije odredio rok za preduzimanje procesnih radnji koje delotvorno ubrzavaju postupak.”

Dosadašnji stav 3. postaje stav 4.

Član 9.

U članu 15. stav 3. reči: “(član 14. stav 2)” zamenjuju se rečima: “(član 14. st. 2. i 3)”.

U stavu 3. tačka 1) reči: “neposredno viši” zamenjuju se rečju: “glavni”.

Posle tačke 2) dodaje se tačka 2a) koja glasi:

“2a) od dana kada je stranka primila rešenje ‒ ako se žalba podnosi zato što predsednik suda nije odredio rok u kom se naložene procesne radnje moraju preduzeti;”

U tački 3) reči: “neposredno viši” zamenjuju se rečju: “glavni”.

Član 10.

U članu 16. stav 3. reč: “kasacioni” i reč: “kasacionog” brišu se.

Član 11.

U članu 18. stav 2. posle reči: “nadležnom” dodaje se reč: “glavnom”.

Član 12.

Član 19. menja se i glasi:

“Član 19.

Predsednik neposredno višeg suda koji preinači prvostepeno rešenje o odbijanju prigovora podnetog zato što stranka smatra da je njeno pravo povredio javni tužilac, i utvrdi povredu, dostavlja svoje rešenje neposredno višem glavnom javnom tužiocu od onog glavnog javnog tužioca kome se dostavlja rešenje predsednika suda o usvajanju prigovora (član 12. stav 1).

Istom glavnom javnom tužiocu predsednik neposredno višeg suda dostavlja žalbu i rešenje o usvajanju žalbe zato što predsednik suda nije o prigovoru odlučio u roku od dva meseca od prijema prigovora, ili zato što glavni javni tužilac nije doneo obavezno uputstvo, ili zato što neposredno viši glavni javni tužilac nije javnom tužiocu naložio procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak, ili zato što javni tužilac nije preduzeo naložene procesne radnje u roku koji mu je određen.

Glavni javni tužilac kome je predsednik neposredno višeg suda dostavio svoje rešenje ima ista prava i obaveze kao glavni javni tužilac kome je predsednik suda dostavio rešenje o usvajanju prigovora (član 12. stav 2).”.

Član 13.

U članu 20. posle stava 1. dodaje se novi stav 2. koji glasi:

“U postupku po žalbi primenjuju se odredbe člana 7. st. 2 - 4. i člana 10. stav 3. ovog zakona.”.

Dosadašnji st. 2 ‒ 4. postaju st. 3 ‒ 5.

U stavu 5. posle reči: “Nadležni” dodaje se reč: “glavni”.

Član 14.

U članu 28. stav 1. reči: “mesno je nadležan” zamenjuju se rečima: “isključivo je mesno nadležan”.

Stav 2. menja se i glasi:

“Ako tužilac nema prebivalište, boravište ili sedište u Republici Srbiji, isključivo je mesno nadležan osnovni sud koji ima sedište u mestu sedišta suda koji je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, a ako tih sudova ima dva ili više tužba se može podneti bilo kom od tih sudova.”

Član 15.

U članu 32. posle stava 1. dodaju se st. 2. i 3. koji glase:

“Rok za dobrovoljnu isplatu novčanog obeštećenja i naknade imovinske štete iz stava 1. ovog člana je četiri meseca od dana pravnosnažnosti presude.

U postupku namirenja novčanog obeštećenja i naknade imovinske štete ne primenjuje se član 368. Zakona o parničnom postupku i član 300. st. 5. i 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.”

Član 16.

Prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra se ustavnom žalbom.

Žalba protiv rešenja kojim je odbijen prigovor iz stava 1. ovog člana po kojoj nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra se ustavnom žalbom.

Tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra se ustavnom žalbom.

Tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra se ustavnom žalbom.

Sudovi su dužni da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona sve nerešene predmete iz st. 1 ‒ 4. ovog člana dostave Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje i da o tome obaveste podnosioca prigovora.

Član 17.

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

IZ OBRAZLOŽENjA

II. RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA

Evropski sud za ljudska prava je u presudi u predmetu Kačapor i druge podnositeljke protiv Srbije (broj predstavki 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06 od 7. jula 2008. godine) ustanovio praksu i zauzeo stavove koji su primenjeni u kasnijim istovetnim i bitno sličnim predmetima koji su razmatrani u tom sudu protiv Republike Srbije, a koji se odnose na neizvršenje domaćih odluka u kojima je dužnik društveno preduzeće, preduzeće kontrolisano od strane države, odnosno subjekti koji ne uživaju “dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države”. Prema stavovima zauzetim u ovom predmetu, Republika Srbija je ta koja snosi odgovornost za isplatu neizmirenih obaveza društvenih preduzeća utvrđenih pravnosnažnim domaćim odlukama za potraživanja iz radnih odnosa, i to bez obzira da li je reč o preduzeću koje je sa pretežnim delom društvenog kapitala ili je preduzeće bilo u potpunom društvenom vlasništvu. Pored toga, Evropski sud za ljudska prava je u presudi Kačapor zauzeo stav da je obaveza države da osigura da se na vreme izvršavaju odluke protiv njenih organa ili tela ili preduzeća koja su u njenom vlasništvu ili pod njenom kontrolom, pri čemu nedostatak sredstava ne može biti izgovor za njihovo neizvršavanje.

Nakon donošenja presude Kačapor, Evropski sud za ljudska prava je u većem broju presuda i odluka donetih protiv Republike Srbije u istoj vrsti predmeta istakao potrebu da se na nacionalnom nivou uspostavi delotvorni pravni lek za ubrzavanje postupka radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društenim ili državnim kapitalom.

Evropski sud za ljudska prava ukazao je na vezanost prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije, smatrajući da odredba člana 13. ove konvencije jemči delotvorni pravni lek pred nacionalnim vlastima zbog kršenja prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije u pogledu zaštite prava stranke na suđenje u razumnom roku, kao i prava na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Jasno izraženi stav Evropskog suda za ljudska prava u brojnim presudama i odlukama donetim protiv Republike Srbije, ali i protiv drugih država, kao i poštovanje principa supsidijarnosti konvencijskog sistema, ukazuje da je potrebno da se na nacionalnom nivou uspostavi delotvorni pravni lek za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Izmena Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku je neophodna u cilju efikasnijeg sprovođenja postupka sudske zaštite prava na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društenim ili državnim kapitalom, jer su se dosadašnja pravna sredstva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u ovim postupcima (prigovor radi ubrzavanja postupka, žalba protiv rešenja kojim je odbijen prigovor, tužba za novčano obeštećenje, tužba za naknadu imovinske štete) pokazala kao nedovoljno delotvorna.

Dokaz tome je, pored ostalog, stalni porast broja predstavki iz ove vrste predmeta pred Evropskim sudom za ljudska prava, a koji su, po pravilu, okončani zaključivanjem prijateljskih poravnanja pred Evrospkim sudom za ljudska prava.

Na osnovu člana 46. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, postupak izvršenja presuda i odluka u grupi predmeta Kačapor i druge protiv Srbije (predstavka broj 2269/06 i dr.), a koja se tiče neizvršenja domaćih odluka donetih protiv preduzeća sa pretežnim državnim, odnosno društvenim kapitalom, nalazi se u pojačanom nadzoru od strane Komiteta ministara Saveta Evrope. U poslednjoj odluci Komiteta ministara Saveta Evrope u grupi predmeta Kačapor i druge protiv Srbije sa 1451. sastanka, koji je održan u periodu od 6. do 8. decembra 2022. godine, Komitet ministara je, najpre, konstatovao da se ova grupa predmeta, između ostalog, tiče dugoročnog kompleksnog problema neizvršenja, odnosno odloženog izvršenja sudskih odluka donetih protiv ovih preduzeća. Komitet ministara je, zatim, u delu koji se tiče opštih mera, u tački 5. konstatovao da je Republika Srbija usvojila strategiju za izvršenje spornih odluka putem donošenja Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine. Međutim, Komitet ministara je, u tački 6. Odluke naglasio da i dalje postoji više spornih pitanja koje je potrebno rešiti, uključujući i visok procenat odbijanja i odbacivanja pravnih lekova u stečajnom postupku (po predmetnom Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku), a što sprečava izvršenje odluka. U tački 7. Odluke, Komitet ministara je pozvao “vlasti da prioritetno razmisle o ovim tačkama i daju informacije Komitetu ministara Saveta Evrope o tome koje su dalje mere predviđene kako bi se ovi prijavljeni nedostaci prevazišli”.

Sa druge strane, Evropski sud za ljudska prava je u ranije donetim odlukama (Marinković protiv Srbije, broj predstavke 5353/11, od 29. janaura 2013. godine i Ferizović protiv Srbije, broj predstavke 65713/13, od 26. novembra 2013. godine) konstatovao da je ustavna žalba bila delotvorno pravno sredstvo za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku (kao i prava na imovinu) u ovoj grupi predmeta.

Iz navedenih razloga, neophodno je izmeniti i dopuniti Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kako bi ponovnim propisivanjem ustavne žalbe kao delotvornog pravnog leka, bila obezbeđena zaštita poverilaca u izvršnim postupcima po odlukama koje su donete protiv preduzeća sa pretežnim društvenim ili državnim kapitalom, kao i u stečajnim postupcima u kojima su ova preduzeća stečajni dužnici. U tom smislu, a i po stavovima Evropskog suda za ljudska prava i preporukama Komiteta ministara, izrađene su odgovarajuće izmene i dopune Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, a u cilju poštovanja principa supsidijarnosti i smanjenja broja predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava koje se odnose na predmetne sudske postupke.

III. OBJAŠNjENjA OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA I POJEDINAČNIH REŠENjA

Članom 1. Predloga zakona predviđeno je da se ovaj zakon ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Članom 2. Predloga zakona predviđeno je da se punomoćniku stranke koji je ovlašćen da preduzima sve radnje u postupku čije se ubrzavanje traži nije potrebno posebno punomoćje za podnošenje prigovora. Ako je punomoćnik stranke ovlašćen da preduzima samo pojedine radnje u postupku u koje ne spada podnošenje pravnih sredstava za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, dužan je da uz prigovor dostavi posebno punomoćje za njegovo podnošenje. Ako se posumnja da je nastupio neki od zakonom propisanih razloga za prestanak punomoćja, sud će obrazloženim rešenjem protiv koga nije dozvoljena posebna žalba naložiti punomoćniku da dostavi posebno punomoćje za podnošenje prigovora, u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja, uz upozorenje da se prigovor odbacuje kao nedozvoljen.

Članom 3. Predloga zakona predviđeno je da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice, ako je preuranjen ili ako je podnet posle okončanja postupka, kao i da žalba protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena.

Članom 4. Predloga zakona predviđeno je da stranka čiji je prigovor usvojen ima pravo na naknadu troškova postupka po prigovoru.

Članom 5. Predloga zakona predviđena je preciziranje naziva člana 11. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Članom 6. Predloga zakona vrši se usklađivanje člana 12. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku sa Aktom o promeni Ustava Republike Srbije i Zakonom o javnom tužilaštvu.

Članom 7. Predloga zakona predviđeno je da poverilac kojem je dosuđena i isplaćena naknada imovinske štete u visini zahtevanog potraživanja, nema pravo na podnošenje novog prigovora koji se vodi radi namirenja istog potraživanja. U tom slučaju sud odbacuje prigovor.

Članom 8. Predloga zakona predviđeno je da žalba može da se podnese i ako predsednik suda u rešenju kojim je usvojio prigovor i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku nije odredio rok za preduzimanje procesnih radnji koje delotvorno ubrzavaju postupak. Takođe, vrši se usklađivanje člana 14. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku sa Aktom o promeni Ustava Republike Srbije i Zakonom o javnom tužilaštvu.

Članom 9. Predloga zakona precizira se rok za podnošenje žalbe stranke koja ima pravo na žalbu ako je prigovor usvojen. Žalba se podnosi u roku od osam dana od dana kada je stranka primila rešenje ‒ ako se žalba podnosi zato što predsednik suda nije odredio rok u kom se naložene procesne radnje moraju preduzeti. Pored toga, vrši se usklađivanje člana 15. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku sa Aktom o promeni Ustava Republike Srbije i Zakonom o javnom tužilaštvu.

Članom 10. Predloga zakona vrši se usklađivanje člana 16. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku sa Aktom o promeni Ustava Republike Srbije i Zakonom o uređenju sudova.

Odredbama čl. 11. i 12. Predloga zakona vrši se usklađivanje čl. 18. i 19. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku sa Aktom o promeni Ustava Republike Srbije i Zakonom o javnom tužilaštvu.

Članom 13. Predloga zakona predviđeno je da se u postupku po žalbi primenjuju odredbe člana 7. st. 2 - 4. i člana 10. stav 3. Zakona o Zaštiti prava na suđenje u razumnom roku kojim se uređuje postupak po prigovoru i naknada troškova u postupku po prigovoru. Pored toga vrši se usklađivanje člana 20. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku sa Aktom o promeni Ustava Republike Srbije i Zakonom o javnom tužilaštvu.

Članom 14. Predloga zakona precizira se stvarna i mesna nadležnost za vođenje postupka za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Članom 15. Predloga zakona određuje se rok za dobrovoljnu isplatu novčanog obeštećenja i naknade imovinske štete i isključuje se primena određenih odredaba zakona koji uređuju parnični i izvršni postupak.

Član 16. Predloga zakona predviđeno je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom. Žalba protiv rešenja kojim je odbijen prigovor iz stava 1. ovog člana po kojoj nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra se ustavnom žalbom. Tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra se ustavnom žalbom. Tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra se ustavnom žalbom. Sudovi su dužni da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona sve nerešene predmete iz st. 1 ‒ 4. ovog člana dostave Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje i da o tome obaveste podnosioca prigovora.

Članom 17. Predloga zakona predviđeno je njegovo stupanje na snagu.

Izvor: Vebsajt Narodne skupštine, 29.09.2023.
Naslov: Redakcija