Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

NACRT AMANDMANA NA USTAV RS: Tekstu amandmana usprotivila se, uz nekoliko važnih izuzetaka, kompletna struka: Vrhovni savet sudstva, Državno veće tužilaca, Vrhovni kasacioni sud, strukovna udruženja sudija, tužilaca i njihovih pomoćnika


Glavni problem u tužilačkoj istrazi je slaba komunikacija između policije i tužilaštva, navodi Član Upravnog odbora Udruženja tužilaca Srbije i zamenik javnog tužioca u Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu Nenad Stefanović: "Tu onda nastaje ping-pong dopisa između tužilaštva i policije, ali bez ikakvog efekta i tu stradaju građani, odnosno oštećeni u postupku. Tako da taj predistražni postupak može da traje godinama. Bukvalno, sve do neke prve dokazne radnje, kao što je saslušavanje svedoka, to toliko dugo može da traje. Dakle, policijski operativni rad je bez kontrole tužilaštva. S druge strane, slučajevi koji se medijski spinuju dobijaju neku svoju brzinu u rešavanju."

Policajci građanima najčešće kažu da čekaju tužioce da pokrenu istragu, dok tužioci navode da im je za tužilačku istragu ostavljen samo jedan radni dan u toku nedelje. Tužilačka istraga uz korupciju, nakaradnu primenu načela oportuniteta i predugih procesa predstavljaju primere neefikasnosti srpskog pravosuđa koje građani najčešće mogu da vide, a neki i da osete na svojoj koži.

"Građani ne razumeju da u njihovom najvećem i prvom interesu nije da im sledećeg meseca povećaju platu ili penziju za deset posto, već da se uspostavi institucija pravne države", kaže advokat Vladimir Gajić, predsednik Advokatske komore Beograda, odnosno jednog njegovog dela, jer postoji i druga organizacija koja se identično predstavlja, a na čijem čelu je Jugoslav Tintor. Gajić naglašava da je stvarni interes građana Srbije da imaju vladavinu prava: "Da najzad imamo nešto što nikad u istoriji nismo imali. A kad bismo to imali, to bi dalo jedan osnov da se i život promeni. Ovako, ako imate parnični postupak protiv bilo koga ko ima veze sa vlašću, ako ste u pravu, presuda neće nikad biti doneta, a ako niste, izgubićete brzinom svetlosti."

Sudija Vrhovnog kasacionog suda Ljubica Milutinović smatra da se poverenje građana u sudstvo gradi kroz blagovremeno postupanje sudija u sudskim postupcima i kvalitet pravne zaštite: "Generalno, mislim da građani veruju u sudski sistem, ali imaju očekivanja koja su realno veća i opravdana", kaže sudija Milutinović.

Milan Marinović, predsednik Prekršajnog suda u Beogradu i predsednik Udruženja sudija prekršajnih sudova Republike Srbije kaže da im građani veruju i to uprkos pojedinim suprotnim, ne tako malobrojnim, mišljenjima u javnosti: "Svakako da stepen poverenja građana u pravosuđe, pa i u prekršajne sudove, nije na nivou na kakvom bismo svi želeli da bude, ali to, samo po sebi, ne znači da nam građani ne veruju. Nažalost, dešava se da pojedini, javnosti poznati, sudski slučajevi (koji ne predstavljaju ni promil u ukupnom broju svih sudskih predmeta) ne dobiju onakav epilog kako to građani očekuju, ali to ne mora biti isključivo posledica nerada ili lošeg rada suda, već zavisi od raznih faktora, a naročito od brojnosti i kvaliteta dokaza u svakom konkretnom sudskom predmetu – a za prikupljanje, obezbeđivanje i predlaganje dokaza u postupku nisu ovlašćeni sudovi već organi gonjenja. Takođe, pri oceni poverenja građana u sudove mora biti uzeta u obzir i činjenica da u velikom broju sudskih predmeta postoje dve strane sa suprotstavljenim interesima i da jedna od njih, na kraju postupka, mora biti nezadovoljna ishodom postupka, što direktno utiče na njenu ocenu poverenja u pravosuđe."

"Smatra se da je pravedna odluka kada su obe strane nezadovoljne", kaže Nenad Stefanović i dodaje: "Ta strana koja je nezadovoljna u dvostranačkom sudskom postupku uvek će smatrati da je to sudija uradio zato što je dobio neku privilegiju, najčešće novac. Ako pričamo o klasičnom obliku korupcije, primanje i davanje mita, mi mislimo da to u pravosuđu nije prisutno više nego u drugim društvenim oblastima – zdravstvu, obrazovanju, policiji. Ako pričamo o nekim privilegijama i političkom uticaju na pravosuđe i intervenisanju u pojedinim predmetima kako bi sutra neki sudija ili tužilac zbog svoje odluke napredovao – tu bismo mogli da se složimo da takva korupcija postoji."

Za preduge procese odgovornost snose i tužioci i sudije i advokati i sami građani. Nije neobično da se neke imovinske parnice vode po više decenija, čak i da ih naslednici stranaka u sporu nastavljaju. Advokatima ovakvo stanje odgovara jer tako mogu godinama da pružaju pravnu pomoć svojim vernim klijentima. I da to naplaćuju iako bi i građanima i sudstvu bolje bilo da stranke postignu nagodbu.

Napominjući da on nije taj advokat, Vladimir Gajić kaže: "Nažalost, advokati su deo lanca u korupciji. Vrlo često se dešava da neki sudija kroz glasine bude okvalifikovan kao neko ko je pod uticajem korupcije doneo odluku, a da taj sudija nema veze sa tim. Ima mnogo sudija i mnogo tužilaca, veoma mali broj njih je uključen u korupciju. Korupcija ide od izvršne vlasti. Nije korupcija samo da neko primi novac. Korupcija se sastoji u tome da je sudija svestan šta vlast može da mu uradi i da ima neku prirodnu autocenzuru. Sudija čita žutu štampu i sam zna kakvu odluku javnost očekuje, odnosno kako ju je kreirala tabloidna štampa. To je jedna vrsta korupcije. Treba da zamislite sudiju koji sudi nekom predstavniku vlasti kao fizičkom licu."

Sudije Marinović i Milutinović slažu se da javno komentarisanje sudskog postupka i presuda kojima su državni funkcioneri skloni nanose veliku štetu poverenju građana u pravosuđe.

"Treba istaći da ponekad pojedini funkcioneri iz izvršne vlasti, svesno ili nesvesno, vrše jednu vrstu pritiska na pravosuđe kada javno i u sredstvima informisanja komentarišu pojedine sudske postupke, posebno one koji su još u toku, ili pojedine nepravnosnažne sudske odluke, čime potpuno neosnovano ali značajno doprinose kreiranju negativnog javnog mišljenja u odnosu na pravosuđe", kaže Milan Marinović, a Ljubica Milutinović dodaje: "Teško je govoriti o direktnim političkim pritiscima izvršne vlasti. Veština dobrog suđenja podrazumeva da sudija ne sme da podlegne plasiranim izjavama u javnosti, ako to nije u skladu sa konkretnim činjeničnim stanjem i pravnom regulativom, bez obzira od koga te izjave dolaze."

Da u pravosuđu sve bude kako treba, pobrinula se radna grupa Ministarstva pravde izradom Nacrta amandmana na Ustav RS. Predviđeno je da se sudije i tužioci više ne biraju u Narodnoj skupštini, već u nezavisnim pravosudnim savetima u kojima će većinu (ili makar veći neformalni uticaj) imati predstavnici skupštine. Ti predstavnici će biti "istaknuti pravnici" sa minimalnim radnim iskustvom od deset godina.

"Kako se utvrđuje ko je istaknuti pravnik?", pita se Nenad Stefanović: "Stavljena je formulacija da taj neko treba da ima deset godina radnog iskustva. To znači da neko ko završi pravni fakultet sa 24 godine već sa 34 može da bude istaknuti pravnik. Mi smatramo da to može da bude samo neko ko navrši 50 godina. Sad vidimo da se sudijama i tužiocima prebacuje da je problem u njima, u njihovoj stručnosti, osposobljenosti i njihovom integritetu. To apsolutno nije tačno. Naravno, u svakoj profesiji ima dobrih i loših, kao što lekara ima dobrih i loših, ali to ne može da se generalizuje."

Tekstu amandmana usprotivila se (uz nekoliko važnih izuzetaka) kompletna struka: Vrhovni savet sudstva, Državno veće tužilaca, Vrhovni kasacioni sud, strukovna udruženja sudija, tužilaca i njihovih pomoćnika, ali čini se da od tog jedinstva neće biti prevelike vajde.

Sudija Marinović kaže da su sudije i pomoćnici prekršajnih sudova "svoje nezadovoljstvo artikulisali preko Udruženja sudija prekršajnih sudova koje je sačinilo kritički komentar navedenog teksta sa predlozima za poboljšanje teksta. Ministarstvo pravde je uvažilo neke od naših ključnih primedbi i predloga i smatramo da je novi tekst, iako nije idealan i u potpunosti saglasan sa našim stavovima, suštinski bolji od prethodnog."

Šefovi tužilaštava na čelu sa Republičkom javnom tužiteljkom Zagorkom Dolovac otišli su korak dalje i prihvatili predloge za izmenu Ustava koje je sačinilo Ministarstvo pravde. Od tada se i tumači da bi nakon usvajanja amandmana moglo doći do reizbora Republičkog javnog tužioca. Jedna od glavnih zamerki sudijama i tužiocima koje su Ministarstvo pravde i pomoćnik ministarke Čedomir Backović, upućivali tokom nečeg što je trebalo da bude javna rasprava o radnom tekstu amandmana je da su se nosioci pravosudnih funkcija odvojili od naroda, da među njima vlada klijentilizam i nepotizam i da oni, ako su nezadovoljni najavljenim promenama, izvole izaći na izbore i da dobiju podršku građana kakvu ima sadašnja vlast.

"Pravna sigurnost podrazumeva ujednačenu sudsku praksu. U pravnim sistemima zasnovanim na većem broju sudova istog stepena sasvim je moguće da dođe i do različitog tumačenja prava. Takvo tumačenje je nekada objektivno zasnovano na okolnostima konkretnog slučaja, pa naizgled ista situacija može rezultirati različitim ishodom. To je slučaj kada je stranka ili njen punomoćnik koristio pravna sredstva, procesne i materijalne prigovore koji mu po zakonu stoje na raspolaganju – ili ih nije koristio – što je dovelo do različitog ishoda. Ipak, to su situacije koje moraju biti dobro obrazložene da se iz njih nesumnjivo može zaključiti zašto je doneta takva odluka. U sistemu četiri apelaciona suda u Srbiji moguća su drugačija tumačenja u primeni prava, ali se o tome dosta vodi računa. Apelacioni sudovi se često sastaju radi provere zauzetih stanovišta i uočavanja razlika u postupanju, da bi iznošenjem pravnih argumenata, bez nametanja mišljenja, prevazišli moguće razlike. O usaglašenim mišljenjima izveštavaju Vrhovni kasacioni sud, u čijoj zakonskoj nadležnosti je praćenje i ujednačavanje sudske prakse. Mislim da su u tom cilju postignuti značajni rezultati, što je konstatovano i u Godišnjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2018. godinu, gde se naglašava napredak naročito kroz smanjenje broja zaostalih predmeta izvršenja i uspostavljanje mera za usklađivanje sudske prakse", kaže sudija Vrhovnog kasacionog suda Ljubica Milutinović.

 - Osnovni problem sudija i tužilaca i napredovanja u njihovim karijerama jeste preveliki uticaj politike, odnosno Skupštine i Vlade na njihov izbor koji je bio do sada, a biće i ubuduće. Amandmanima je predloženo da se šefovi tužilaštava biraju u Skupštini, a ostale će birati Vrhovni savet tužilaca, u kome će većinu imati predstavnici te iste Skupštine. Tako se ništa tu neće promeniti i pogrešna je percepcija da su sudije i tužioci korumpirani i da su građani njima nezadovoljni, pa ih treba staviti pod kontrolu. Građani su nezadovoljni pravosuđem zato što imamo tripliranje nadležnosti tužilaštva: imamo Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, imamo uvođenje tužilačke istrage od 2013, imamo Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv korupcije, dakle, tu se povećavaju nadležnosti tužilaštva, a nisu praćene adekvatnim sistematizacijama. Ne pričam samo o zamenicima javnih tužilaca i sudijama, već i o referentima, zapisničarima i pratećem osoblju. Mi nismo imali konkurs za pripravnike već pet godina. Sistem od 2013. funkcioniše na volonterima koji dve godine rade posle završenog Pravnog fakulteta, kada stiču uslov za polaganje pravosudnog ispita. Takođe, par godina nije bilo konkursa za sudijske i tužilačke pomoćnike. Danas je opterećenost po jednom zameniku javnog tužioca u Beogradu od 1200 do 1500 predmeta. Upravo zato imamo katastrofalno stanje u pravosuđu jer smo mi tromi u postupanju. Izuzetak su krivična dela koja počinjemo da procesuiramo još za vreme dežurstava kao što su ubistva, razbojništva ili nasilje u porodici. Mi smo od uvođenja tužilačke istrage od istražnih sudija, kojih više nema, u samo jednom danu nasledili 50.000 starih predmeta, a novi se pokreću svakog dana. Što se starih predmeta tiče, tu ima nekih pomeranja, rešavaju se, ali na naših 1200 do 1500 predmeta sudije imaju po, otprilike 30. Mi ne možemo da stignemo da sve predmete iznesemo pred sud. Zato je sudijama sad dodeljeno da se bave i izvršenjima - kaže zamenik javnog tužioca Nenad Stefanović.

"Kvalitet presuda, nažalost, jeste podređen traženoj efikasnosti suda i postoji stalni sukob između kvaliteta i efikasnosti, odnosno kvantiteta. Ovome posebno doprinosi činjenica da, što se najbolje može uočiti na primeru tzv. sudijske norme za sudije prekršajnih sudova, ne postoji klasifikacija sudskih predmeta po težini (tzv. ponderisanje), već svaki predmet vredi i boduje se isto iako među njima postoji veoma velika razlika kako u oblasti prekršaja tako i u složenosti i težini predmeta, broju stranaka u postupku, broju dokaznih radnji koje treba sprovesti, vremenu trajanja postupka i sl. Pri ovome posebno treba ceniti činjenicu da sudije prekršajnih sudova u Srbiji postupaju po prekršajima iz svih oblasti života koji su propisani u više od 270 zakona i uredbi i više stotina odluka lokalnih samouprava. Tako se npr. sudiji prekršajnog suda podjednako računa odluka doneta u postupku vođenom zbog nenošenja lične karte ili isteka važnosti saobraćajne dozvole kao i odluka doneta u veoma složenom postupku vođenom zbog nekog carinskog ili budžetskog prekršaja, što otežava specijalizaciju sudija za postupanje u pojedinim oblastima", kaže sudija prekšajnog suda Milan Marinović.

Izvor: Vebsajt Udruženja tužilaca Srbije, 27.05.2018.
Izvod iz vesti, Naslov: Redakcija