ZAKON O SUDIJAMA: Propisano da samo sudije Vrhovnog kasacionog suda mogu da rade do 67 godine, a predsednici i posle toga do isteka mandata

Redovnim profesorima univerziteta radni odnos može da traje do kraja školske godine u kojoj pune 70 godina života, a sudije Vrhovnog kasacionog suda odlaze u penziju sa 67 godina, dok se radni vek za ostale sudije i većinu zaposlenih građana završava kada napune 65 godina.

Trenutno jedan od najstarijih sudija u Srbiji je Predrag Trifunović, koji je već 13 godina predsednik Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda. Prvi put je za sudiju izabran pre 41 godinu, 1. juna 1978. godine, a u najvišem sudu je već 23 godine, od 10. juna 1996. U penziju će otići u oktobru ove godine, kada proslavi 67. rođendan.

– Mnogo sam radio i dolazi vreme da se od sudijskog posla odmorim, ali moram da ukažem da je u našem pravosuđu došlo do velike smene generacija i da mlade sudije imaju sve manje mogućnosti da obogate svoje znanje i veštine iskustvima starijih sudija. Zbog toga treba razmisliti o produženju radnog veka za sudije na 70 godina, kao što je to slučaj, između ostalih, u Republici Srpskoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Federaciji BiH i Mađarskoj. To je u skladu i sa Evropskim zakonom o sudijama iz 1998. godine, koji ima karakter preporuke. Sudije Vrhovnog suda SAD biraju se doživotno. Nedavno je jedna američka sudija preminula u 85. godini – kaže Predrag Trifunović.

Podseća da profesori na fakultetima mogu da rade do 70 godina, ako ispunjavaju uslove iz Zakona o visokom obrazovanju ("Sl. glasnik RS", br. 88/2017, 27/2018 - dr. zakon i 73/2018), uz saglasnost poslodavca.

– Zakon o sudijama ("Sl. glasnik RS", br. 116/2008, 58/2009 - odluka US, 104/2009, 101/2010, 8/2012 - odluka US, 121/2012, 124/2012 - odluka US, 101/2013, 111/2014 - odluka US, 117/2014, 40/2015, 63/2015 - odluka US, 106/2015, 63/2016 - odluka US i 47/2017) je u poslednje tri godine dva puta promenio pravila o radnom veku. Najpre je dopušteno da sve sudije rade do 65 godina starosti. Kasnije je propisano da samo sudije Vrhovnog kasacionog suda mogu da rade do 67 godine, a predsednici i posle toga do isteka mandata. Ostale sudije se zbog toga, a i zbog mogućnosti produženja radnog veka u opštem režimu posle 65 godine, osećaju diskriminisano – kaže Trifunović.

Većina sudija VKS odlučila je da radi dokle im to zakon omogućava, jer je razlika između njihove plate i penzije ogromna, zato što nisu stigli da reše neka životna pitanja, kao što su stambeni prostor, školovanje dece i faktička obaveza izdržavanja.

– To su motivi sudija da ostanu na poslu do 67 godine, iako je posao (sada manje popularan nego ranije) izuzetno težak i stresan. U većini evropskih zemalja penzija sudija iznosi 80 odsto od poslednje plate. Dakle, penzija im je vrlo visoka, a kod nas je odnos sudijske plate i penzije tri prema jedan, kada je u pitanju najviši sud. U Crnoj Gori sudije se bore da se primeni ova odredba o visini penzije iz Evropskog zakona o sudijama – objasnio je Trifunović.

Svestan je da su težnje za produženje radnog veka u suprotnosti sa zapošljavanjem i napredovanjem mladih kadrova.

– Sa druge strane, mi imamo u nekim oblastima deficit kadrova, ali i strahovit pritisak na penzijski fond. U svetu se smatra da je penzijski fond održiv ako je odnos četiri prema jedan u korist zaposlenih. To znači da četvoro zaposlenih izdržava jednog penzionera. U našim prilikama odnos zaposlenih i penzionera je skoro jedan prema jedan – podseća sudija.

U prilog produženju radnog veka stoji i činjenica da u mnogim profesijama, a naročito u pravosuđu, dolazi do velike smene generacija, odliva kadrova i da ima oko 500 nepopunjenih sudijskih mesta predviđenih prema važećoj sistematizaciji.

– Sudije sa puno iskustva odlaze u penziju a mladi su relativno bez iskustva. Naš narod voli da se sudi, pa smo mi i dalje zemlja sa ogromnim brojem sudskih predmeta. Trenutno u srpskom pravosuđu ima oko dva miliona nezavršenih predmeta po izveštaju iz 2018. godine. Mladi se relativno teško snalaze u tolikom prilivu predmeta, a to se naročito odnosi na građanske, privredne i radne sporove, kao i postupke izvršenja – kaže sudija Trifunović.

U Vrhovnom kasacionom sudu prošle godine rešeno je više od 13.000 predmeta, na kojima su radili: 21 sudija u parnici, 12 sudija krivičara i dvoje sudija u upravnom veću. Krivičari su manje opterećeni prilivom, dok je u građanskom sektoru (opšta radna i privredna materija), trenutno oko 14.000 predmeta u radu po reviziji. Upravni sud i Viši sud u Beogradu su još opterećeniji.

– To je ogromno opterećenje za sud, a pritom VKS ima i druge obaveze izvan suđenja, kao što je ujednačavanje sudske prakse, zauzimanje stavova o složenim i spornim pitanjima u praksi, učešće u radu radnih tela za pripremu zakona, Pravosudnoj akademiji i slično. Sednice Građanskog odeljenja, koje se održavaju petnaestak puta godišnje, i po broju i složenošću tema liče na višednevna savetovanja. Napori Vrhovnog kasacionog suda na ujednačavanju prakse pohvaljeni su od strane Evropskog suda za ljudska prava. Naš stav o konverziji kredita (švajcarcima) poslužio je kao inspiracija za donošenje zakona. Pravičan je jer je pomirio oprečne interese, održao ugovore na snazi, olakšao položaj dužnika, otklonio eventualnu krizu bankarskog sistema i potencijalno smanjio broj sudskih sporova. Slovenija je usvojila Zakon o konverziji po modelu stava Vrhovnog kasacionog suda – kaže Trifunović.

U najvišem sudu u Srbiji poštuju se stavovi Evropskog suda za ljudska prava, koja nalažu da predmet u trećem stepenu treba da bude rešen za jednu godinu. Sudija Trifunović kaže da se ogromna većina, oko 80 odsto predmeta, rešava u tom roku.

– To uspevamo vanrednim naporima, jer sudije u građanskoj materiji završavaju više od 40 predmeta mesečno. Međutim, to se odražava na kvalitet sudskih odluka, koje bi nekada mogle biti bolje – kaže sudija.

Kada je reč o kvalitetu sudijskog kadra, ističe da se problem mora sagledati još od obrazovanja na fakultetu.

– Nedopustivo je da se važni predmeti na državnom Pravnom fakultetu u Beogradu izučavaju dva i po do tri meseca, odnosno samo u jednom semestru. Na primer, obligaciono pravo, građansko-procesno, radno, privredno i stvarno pravo, izučavaju se samo u jednom semestru, iako udžbenici imaju preko 800 stranica. Očigledno je da se celokupna materija izučava izuzetno brzo, u nekoj skraćenoj formi. Studenti na pravnim fakultetima u SAD izučavaju godinu dana samo ugovore, a još godinu dana naknadu štete. Kod nas se to sve završava za tri meseca – kaže Predrag Trifunović.

Sudija Trifunović ističe da je ogroman broj radnih sporova rezultat nepreciznih kolektivnih ugovora i nepoštovanja tih ugovora od strane poslodavaca, a nekada i od države.

– Primeri za to su "Železnica", MUP i Nacionalna službe za zapošljavanje, dečji vrtići, škole, koje uzrokuju ogroman broj nepotrebnih sporova. Sada su veoma aktuelne tužbe zbog neplaćenih troškova prevoza zaposlenima, a ima na stotine predmeta zbog neisplaćenog prekovremenog rada, toplog obroka, regresa i doprinosa – kaže Trifunović.

Sudove dodatno opterećuje i problem takozvanog "cepanja potraživanja". Naime, umesto da se podnese jedna tužba za sva potraživanja iz radnog odnosa, zaposleni podnose za svaku stavku posebnu tužbu i tako se uvećavaju troškovi postupka.

– Mi nemamo pravilo, kao što postoji u uporednom pravu da, ako si danas mogao da tužiš za četiri stvari, a nisi, za sve nove zahteve koje postavljaš – nemaš pravo na troškove. Primera radi, ako zaposleni podnosi tužbu za topli obrok, treba istovremeno da tuži za regres, prekovremeni rad i doprinose, a ne da podnosi četiri odvojene tužbe – objašnjava sudija. Zato se zalaže da to pravilo bude uneto i u naš parnični postupak.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 23.06.2019.
Naslov: Redakcija