DOMAĆI PROPISI O BEZBEDNOSTI HRANE STROŽIJI OD EVROPSKIH
Trovanja hranom su u letnjoj sezoni češća nego tokom ostalog dela godine, jer su tad namirnice podložnije kvarenju, bilo zbog neodgovarajućeg načina čuvanja ili njihove nedovoljne termičke obrađenosti. A kako je u drugim mesecima? Da li je, opšte uzevši, hrana na srpskom tržištu bezbedna?
– Proizvodi koji zahtevaju posebne uslove čuvanja i/ili upotrebe hrane, jer mogu uticati na svojstva hrane i rok trajanja, moraju imati uputstvo na samoj deklaraciji proizvoda i preporuka je za potrošače da posebnu pažnju obrate na tu vrstu informacija u periodima ekstremnih temperatura. Dodatno, sve mikrobiološki lako kvarljive namirnice, pored specifičnih uslova čuvanja, imaju i oznaku „upotrebljivo do…” i nakon tog datuma ne bi trebalo konzumirati tu vrstu proizvoda – kaže Dragana Stikić, tehnolog hrane, koja je učestvovala u kreiranju lokalnih, regionalnih i međunarodnih regulativa o bezbednosti hrane, tim povodom sarađivala sa ministarstvima poljoprivrede i sa Privrednom komorom Srbije, gde je predstavnik Udruženja za prehrambenu industriju.
Prema njenim rečima, bezbednost i kvalitet hrane, koja se plasira na tržište Srbije, ne bi trebalo da je lošiji ili drugačiji od hrane na tržištima zemalja Evropske unije i u okruženju, budući da se naše zakonodavstvo konstantno usaglašava sa evropskim. Nije redak slučaj da su propisi u Srbiji, koji nisu usaglašeni sa EU, često stroži od onih na snazi u EU, ističe.
Šta je kvalitetan prehrambeni artikal, za svakog potrošača znači da je ispunio njegova očekivanja, i to se ne odnosi samo na ukus, miris, izgled, nutritivne karakteristike, količinu određenih sastojaka… već i na način na koji je prezentovan, uslužen i slično. Ali, kad je u pitanju kontrola bezbednosti hrane, zakonom je to jasno definisano.
– Nadzor je poslednjim izmenama i dopunama zakona reorganizovan i podeljen između Ministarstva poljoprivrede i Ministarstva zdravlja, odnosno između njihovih nadležnih inspekcija, čime su pokriveni svi subjekti u poslovanju, od proizvodnje i uvoza, do maloprodaje i objekata javne ishrane – podseća ona.
Postoje različiti sistemi kontrole u različitim zemljama, objašnjava, ali su u osnovi oni zasnovani na istim principima i sprovode se uglavnom kroz ministarstva nadležna za poljoprivredu i poslove zdravlja.
– U većini zemalja EU, kao i država u okruženju, osnovane su agencije za bezbednost hrane, koje imaju važnu ulogu u osiguravanju efikasne primene propisa u praksi na području bezbednosti hrane, sprovođenjem preventivnog pristupa, koji se zasniva na modelu analize rizika i konceptu „od njive do trpeze”. U Srbiji imamo Stručni savet za procenu rizika koji je Ministarstvo poljoprivrede uz saglasnost Ministarstva zdravlja zvanično formiralo aprila 2017. Njega čini 15 eksperata iz različitih oblasti – kaže sagovornica.
Svi koji se bave proizvodnjom, preradom i prometom hrane moraju da imaju uspostavljene sisteme upravljanja kvalitetom i bezbednošću hrane, koji se zasnivaju na primeni principa dobre proizvođačke i higijenske prakse, HACCP i ostalim međunarodno priznatim i prepoznatim standardima.
– Istakla bih i ulogu udruženja, kao što je Savet stranih investitora, koji preko Odbora za hranu i poljoprivredu, koristeći široka znanja i veliko iskustvo svojih članica, doprinosi poboljšanju regulatornog okvira, koji se odnosi na prehrambenu i poljoprivrednu industriju – ukazuje ona.
U svetu se dosta radi na razvoju usklađenih transparentnih sistema označavanja, kao što je to u slučaju evropskih zemalja, koje su podržale dobrovoljni sistem „Nutri-Score” klasifikacije hrane i pića u skladu sa njihovim nutritivnim profilom. Taj sistem je kodiran bojama sa skalom od A (zdraviji izbor) do E (manje zdraviji izbor). Ovakvim označavanjem osigurao bi se najbolji mogući ishod za sve Evropljane, jer će samo jedinstven pristup pomoći proizvođačima hrane i pića da pruže iste informacije potrošačima, bez obzira na zemlju ili regiju.
Izvor: Politika, Aleksandra Mijalković, 11.08.2019.Naslov: Redakcija