ZAKON O SPREČAVANJU NASILJA U PORODICI: Sve vrste povreda moraju da se dokumentuju u roku od 72 sata po nastanku. Nepotpuna medicinska dokumentacija znatno umanjuje, a ponekad i isključuje mogućnost da se u kasnijem postupku pouzdano dokaže postojanje povreda, način povređivanja i stepen ugroženosti zdravlja, a praksa pokazuje da preko 90 odsto žrtava nasilja ulazi u sudski proces sa nepotpunom dokumentacijom i iz njega izlazi kao gubitnik
Od početka ove godine 21 žena je ubijena u porodičnom nasilju, a statistika koja brojkama slika poremećene porodične odnose svedoči da se svakog meseca prijavi oko 4.000 slučajeva nasilja. Međutim, broj podnetih tužbi je čak sto puta manji - u avgustu su, primera radi, prijavljena 5.222 slučaja nasilja u porodici, ali su podnete svega 42 tužbe protiv nasilnika. Između ostalog i zato što to podrazumeva popriličan trošak za neophodne papire, poput lekarskog uverenja i sudske takse, kao i za angažovanje advokata. Da bi žrtva nasilnika prijavila tužilaštvu, neophodno je da lekar opiše njene povrede na odgovarajući način - ukoliko njihov opis nije kompletan, žrtva će znatno teže doći do pravde u sudskom postupku.
Iako je Ministarstvo zdravlja pre deset godina donelo poseban protokol o postupanju zdravstvenih radnika u slučajevima nasilja nad ženama koji lekari popunjavaju kao dokaz o povredama pričinjenim žrtvi nasilja, praksa pokazuje da kliničari nedovoljno detaljno opisuju povrede, što umanjuje vrednost takvih nalaza na sudu. Osim toga, pregled lekara sudske medicine košta između 3.000 i 6.000 dinara, što je za mnoge žrtve nasilja nedostižan iznos - zbog toga se oni već desetak godina bore da država žrtvama plaća ovu vrstu pregleda. Na taj način bi bili spaseni brojni životi, mnogi sudski procesi bi se ubrzali, a nasilnici priveli pravdi.
Ovo su samo neke od tema o kojima se debatovalo na 27. međunarodnom kongresu sudske medicine, a kako objašnjava dr Đorđe Alempijević, profesor sudske medicine na Medicinskom fakultetu u Beogradu i predsednik organizacionog odbora kongresa, žrtve nasilja često nisu dovoljno informisane kome treba da se obrate, dok lekari sudske medicine nisu dostupni svim ženama koje prežive nasilje u Srbiji.
"Pravda za žrtve nasilja i sudsko procesuiranje nasilnika ne sme da zavisi od toga da li žrtva ima pristup specijalistima sudske medicine i novac za pregled. Država mora da stvori sistem u kome žrtva nasilja prvo najpre kod lekara koji će je zdravstveno zbrinuti, a potom kod specijaliste da verifikuje njene povrede, te sačini kompletan izveštaj i fotodokumentaciju. Sa takvom dokumentacijom žrtva ulazi u sudski postupak, nasilnik koji izgubi spor plaća sudske troškove - samim tim i troškove pregloda i na taj način se novac vraća u budžet Srbije", ističe on.
- Iako su svi lekari tokom studija obučeni za pregledanje i opisivanje povreda, praksa pokazuje da oni zbog opterećenosti, manjka vremena i punih čekaonica ozlede često ne opisuju na adekvatan način i time nesvesno lišavaju pacijenta mogućnosti da ostvare svoja prava i dođu do zadovoljenja u sudskom postupku. Tako se doktori kliničari nenamerno "stavljaju" na stranu nasilnika, jer nepotpuna medicinska dokumentacija znatno umanjuje, a ponekad i isključuje mogućnost da se u kasnijem postupku pouzdano dokaže postojanje povreda, način povređivanja i stepen ugroženosti zdravlja - praksa pokazuje da preko 90 odsto žrtava nasilja ulazi u sudski proces sa nepotpunom dokumentacijom i iz njega izlazi kao gubitnik- naglašava docent dr Aleksandra Antović iz Zavoda za sudsku medicinu u Nišu.
Ističući da je kvalitetna ekspertiza jedna od najvažnijih karika u lancu sudskih procesa, docent dr Miljen Maletin sa Medicinskog fakulteta u Novom Sadu podsetio je da sve vrste povreda moraju da se dokumentuju u roku od 72 sata po nastanku. Sa protokom vremena smanjuje se šansa da se povreda poveže sa samim događajem, jer tegobe koje osoba ima mogu imati druge uzroke.
- Statistika pokazuje da tzv. trzajne povrede vrata ima petina do polovina svih žrtava saobraćajnih nesreća, a u Srbiji oko 5.000 žrtava godišnje bude obeštećeno zbog udesa, dok su vrednosti ostvarenih odšteta između 1.000 i 3.000 evra. Kad je reč o odšteti koju država plaća za ujed psa lutalice, Beograd je iz gradske kase prošle godine u te svrhe isplatio 700.000 evra, a Novi Sad 250.000 evra. Subotica je svojim sugrađanima isplatila 120.000 evra - čak šest puta više nego 2013. godine, iako se broj lutalica nije povećao srazmerno tom iznosu. Ovo povećanje se može objasniti činjenicom da mnoge osobe lažiraju ujede pasa - tako što kupe veštačku ili pravu lobanju psa i naprave "ujed" na koži. Specijalisti sudske medicine otkrili su dobar "način" za identifikaciju "falsifikovanih" ujeda - oni su do te mere savršeni, pa je očigledno da ih nije mogao napraviti pravi pas - zaključuje dr Maletin.
Duarte Nuno Vieria, profesor sudske medicine iz Portugala istakao je da evropsko zakonodavstvo ne koristi istu metodologiju kada je u procena posledica telesnih povreda kod žrtava nasilja.
"Jedna ista povreda može biti na različiti način tretirana u različitim zemljama. S obzirom na to da građani EU dosta putuju, često se dešavaju povrede i nezgode izvan zemlje porekla koje nemaju isti sudski ishod. Primera radi, Grk koji je povređen u Nemačkoj, moći će do penzije da živi na ime sudske odštete, dok će Nemac povređen u Grčkoj za istu povredu dobiti simboličan novac", naveo je Vieria.
Izvor: Vebsajt Politika, Katarina Đorđević, 04.10.2019.Naslov: Redakcija