PREDNACRT GRAĐANSKOG ZAKONIKA: Uvodi se neimarsko pravo koje može da traje najduže sto godina i za to vreme može da se nasledi, proda ili pokloni. Neimar na tuđoj parceli mora da izgradi ugovoreni građevinski objekat, koji će biti njegovo vlasništvo. Međutim, kada jedan vek prođe, neimarsko pravo prestaje i taj objekat će postati vlasništvo onoga čija je parcela, odnosno njegovih naslednika

Kada je završio gradnju crkve manastira Ljubostinja kod Trstenika, zadužbinu kneginje Milice, i uklesao svoj potpis na pragu u priprati crkve, čuveni srednjovekovni graditelj Rade Neimar nije ni slutio da će u 21. veku njegovo ime nositi jedno sasvim novo pravo u Građanskom zakoniku – neimarsko pravo.

Evropa poznaje ovo pravo više od jednog veka, a kod nas ono nije postojalo ni u predratnim propisima. Neimarsko pravo može da traje čak i sto godina i predstavlja nešto sasvim drugačije od onoga što obično nazivamo pravom na izgradnju nekog objekta, koje traje nekoliko godina.

Neimar je turska reč koja potiče iz persijskog i arapskog jezika i označava graditelja, a u širem smislu i arhitektu, građevinskog inženjera ili projektanta, kao i sve one koji grade i nadziru radove. Neimarsko pravo koje uvodi Prednacrt građanskog zakonika, označava pravo oročene svojine na zgradi koja će biti podignuta na tuđem zemljištu, uz nadoknadu vlasniku parcele.

Ovo pravo može da traje najduže sto godina i za to vreme može da se nasledi, proda ili pokloni. Neimar na tuđoj parceli mora da izgradi ugovoreni građevinski objekat, koji će biti njegovo vlasništvo. Međutim, kada jedan vek prođe, neimarsko pravo prestaje i taj objekat će postati vlasništvo onoga čija je parcela, odnosno njegovih naslednika.

– Ako pribavite parcelu na sto godina da biste na njoj napravili zgradu, ta zgrada je vaša do isteka tog perioda, a za upotrebu parcele plaćate naknadu. Kada prođe sto godina, onda ta zgrada postaje vlasništvo vlasnika parcele. To je, u najkraćem, suština neimarskog prava, koje može biti od koristi mnogima – siromašnijim slojevima stanovništva koji na ovaj način mogu da izgradnjom obezbede sebi kuću bez kupovine parcele, kao i dobrostojećim investitorima u velikim gradovima, posebno u centralnim gradskim zonama, gde je teško pronaći plac koji se prodaje. Investitori na ovaj način ipak mogu da dođu do takvih parcela i sagrade luksuzne i profitabilne objekte. Vlasnici parcela, koji nisu u mogućnosti da ih sami izgrade, dobijaju naknadu ustupajući zemljište drugima za gradnju – kaže dr Nina Planojević, profesorka građanskog prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu.

Naglašava da je regulisanje neimarskog prava bilo jedan od najtežih zadataka vladine komisije za izradu Građanskog zakonika, koja je ispravno procenila da je sada pravi trenutak da u naše pravo prvi put bude uveden ovaj institut.

Neimarsko pravo definisano je kao otuđivo i nasledivo stvarno pravo na tuđoj parceli, koje titulara ovlašćuje na njenu upotrebu na određeno vreme u cilju izgradnje, držanja i korišćenja trajnog građevinskog objekta, na kome stiče svojinu koja traje koliko i pravo građenja, za šta vlasniku parcele plaća naknadu. Po prestanku prava građenja, vlasnik parcele takođe isplaćuje naknadu titularu ovog prava za izgrađeni objekat, koji prelazi u njegovu svojinu.

– Još ne znamo kako će neimarsko pravo izgledati u praksi, a sve će to biti novo i za advokate, javne beležnike i sudije, koji bi morali detaljno da se upoznaju sa ovim institutom, kako bi uspešno mogli da rešavaju konkretne slučajeve. Takođe treba rešiti i određene dileme u vezi sa uknjiženjem neimarskog prava i načinom njegovog upisa u katastar nepokretnosti, upisom svojine na novoizgrađenoj zgradi, kao i upisom ovog prava kao tereta na zemljišnoj parceli – kaže dr Planojević.

Neimarsko pravo može biti oročeno i na kraće vreme. Zakonik ne određuje najkraći rok, pa se može događati da se ugovori zaključuju na 20 ili 30 godina. U nekim državama neimarsko pravo je trajno, pa samim tim i pravo svojine na objektu.

– I vlasnik zemlje i vlasnik zgrade treba da imaju korist od zaključenog posla. Vlasnik zemlje bi dugoročno primao naknadu od osobe kojoj pripada neimarsko pravo, dok bi neimar za to vreme imao pravo svojine na objektu koji izgradi. Međutim, ako se ugovor zaključi na prekratak rok, onda bi njegov objekat brže prešao u svojinu vlasnika parcele, pa ostaje pitanje koliko je ovaj pravni posao za njega isplativ i da li je dobro promislio pre nego što ga je zaključio – kaže dr Planojević.

Nekome će biti u interesu da ovakav posao sklopi da bi sagradio kuću na određenoj lokaciji i rešio stambeni problem štedeći novac, jer ne kupuje parcelu, dok će imućniji investitori možda graditi luksuzne hotele i tržne centre u centralnim gradskim zonama i ubirati velike prihode, koje mogu naslediti i njihova deca i unuci. Sto godina kasnije, taj hotel ili tržni centar može i ne mora da bude u dobrom stanju, ali će preći u svojinu vlasnika zemlje, odnosno njegovih naslednika.

– Svojina na građevini na tuđem zemljištu stiče se izgradnjom, ali je pravo ove svojine vremenski ograničeno – kaže profesorka.

Neimarsko pravo neće biti moguće na poljoprivrednom zemljištu, već isključivo na građevinskim parcelama, koje čak mogu da budu i već izgrađene, ali moraju imati mogućnost za gradnju još nekog objekta ili za njegovu dogradnju i obnovu. Zakonik treba da precizira i odredbe o nadgradnji postojećih objekata, kao i izgradnju nadzemnih i podzemnih objekata.

– U mentalitetu našeg čoveka je da svojinu na nepokretnostima prenosi trajno, prodajom ili poklonom, a svrha izgradnje svoje zgrade na tuđem zemljištu jeste pojeftinjenje sticanja sopstvenog doma ili poslovnog prostora, jer se štedi na ceni parcele. Zbog nedostatka i visokih cena zemljišta, uvođenje neimarskog prava odgovara potrebama stanovništva Srbije. Za rešavanje stambenih problema naših građana, možda bi bilo dobro uvesti i jednu podvrstu neimarskog prava, čiji predmet bi osim tuđe zemlje bila i tuđa zgrada, koja bi se mogla nadzidati sopstvenim spratovima. Ovo pravo je uređeno u većini država Evrope – kaže dr Planojević.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 02.06.2019.
Naslov: Redakcija