Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

ZATVORSKI SISTEM KOŠTA 60 MILIONA EVRA GODIŠNJE


Zatvor je najskuplja kazna. Zatvorski sistem Srbije košta državu oko 60 miliona evra godišnje. Toliko se troši na održavanje zgrada, ishranu osuđenika, plate zaposlenih, grejanje, prevoz pritvorenika od suda do zatvora i sve drugo što je neophodno da bi svakodnevno funkcionisao sistem u kome živi i radi 11.000 osuđenika i 4.000 zaposlenih.

Jedan zatvorenik u Srbiji košta državu između 14 i 15 evra dnevno. To je najnoviji podatak Uprave za izvršenje krivičnih sankcija.

Zatvor mnogo košta državu, a ne doprinosi smanjenju kriminala. Dugotrajne kazne zatvora su popularne u javnosti, a pri tome se zaboravlja da je za prevenciju kriminala mnogo efikasnija visoka verovatnoća otkrivanja i hapšenja. To je na međunarodnoj konferenciji krivičara na Tari rekla mr Jasmina Igrački, istraživač u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu.

Stroga politika kažnjavanja uzrokuje visoke troškove koji premašuju štete uzrokovane kriminalitetom, odnosno korist ostvarenu njegovim sprečavanjem – kaže mr Igrački.

Po novim pravilima, osuđenici nemaju obavezu ni da rade, pa tako provode decenije o trošku poreskih obveznika i često imaju veće privilegije od građana koji ih izdržavaju. Štaviše, veliki broj građana na slobodi ne može sebi da priušti komfor koji ima jedan broj kriminalaca iza rešetaka.

Sa druge strane, visoke zatvorske kazne ispunjavaju očekivanja građana koji su željni pravde i smatraju da je pravedna samo ona kazna koja je srazmerna težini izvršenog krivičnog dela.

To dovodi do prenaseljenosti zatvora. Oni su postali "skladišta" za izolaciju opasnih prestupnika, a veliki broj njih će ponovo izvršiti krivično delo kada izdrži kaznu i nađe se na slobodi. Ne postoje programi za prihvat osuđenika u zajednicu i njihov bezbedan povratak na slobodu – naglašava mr Jasmina Igrački.

U svetu je sve izraženija takozvana "retributivna pravda" – kažnjavanje po zasluzi, što je slično principu "taliona" – oko za oko, zub za zub. Sva istraživanja pokazuju da to dovodi do izuzetno visoke stope povrata – blizu 70 odsto, naročito u Americi, ali i u drugim zemljama.

Kažnjavanje "prema zasluzi", odnosno u proporciji sa težinom krivičnog dela, sasvim je prihvatljivo za građane koji su željni pravde i uplašeni za sopstvenu bezbednost. Međutim, to je u sukobu sa zahtevom ekonomičnosti, a često i u suprotnosti sa težnjom da se primene alternativne krivične sankcije, kao što je rad u javnom interesu – kaže mr Igrački.

Zatvori sve više imaju funkciju da izoluju kriminalca iz društva, a sve manje da ga prevaspitaju i pripreme za život na slobodi. Zato je sve veći broj povratnika – onih koji ponovo učine krivično delo po izlasku iz zatvora. Čak i oni koji su se iza rešetaka našli prvi put i to u kratkom vremenskom periodu, bivaju zaraženi kriminalnom infekcijom. Umesto da budu obučeni za neki posao, koji će im pomoći da se prilagode kada izađu, oni se u zatvorima uče kriminalu.

– Poslednjih decenija došlo je do velikih promena u načinu reagovanja na kriminalitet. Zaoštrava se kaznena politika i kriminal se politizuje. U takvim uslovima resocijalizacija osuđenika postaje neefikasna, pa je procenat recidivizma veliki. Kao posledicu imamo sve rasprostranjeniji kriminalitet– kaže mr Igrački.

U takvim okolnostima, izolacija osuđenika iz društva predstavlja jedini preventivni učinak kazne, jer su oni za vreme boravka u zatvoru onemogućeni da vrše nova krivična dela na slobodi.

Brojna istraživanja su pokazala da stopa kriminaliteta nije u korelaciji sa stopom osuđenih na kaznu zatvora i da ona može ostati nepromenjena bez obzira na to koliko učinilaca izdržava kaznu zatvora. Na njihovo mesto stupaju novi učinioci i to često u broju koji prevazilazi broj onih koji su kaznom lišenja slobode onemogućeni da vrše krivična dela. To ukazuje i na neefikasnost generalne prevencije, odnosno zastrašivanja visinom kazne – kaže Jasmina Igrački.

Ako se kazna zatvora svodi na odmazdu i izolaciju, onda su male šanse da se osuđenici "prevaspitaju" i "poprave".

Kažnjavanje treba da bude ne samo posledica učinjenog krivičnog dela, već i upozorenje da takav pojedinac mora da promeni svoje ponašanje i vrednosni sistem. Međutim, malo se u zatvorskim ustanovama čini da kod osuđenika dođe do takvih promena. U zatvorima ne postoje sredstva i metode koje bi uticati na pojedinca da promeni navike, vrednosni sistem i stav prema društvenim vrednostima – kaže mr Igrački.

Poslednjih decenija zatvori su se pokazali kao nemoćni da menjaju obrasce ponašanja prestupnika. Oni se vrlo brzo vraćaju kriminalu, često i sa znatno brutalnijim krivičnim delima, naglašava mr Igrački.

U zatvorima je sve veći broj zatvorenika sa zdravstvenim problemima i zavisnika od droge. Zaposleni su nemotivisani i njihov materijalni položaj je loš, pa nema ni adekvatnog kadrovskog potencijala.

Mr Igrački smatra da i niske kazne mogu efikasno delovati ako je verovatnoća kažnjavanja dovoljno visoka.

Jedan dan zatvora može da se zameni sa hiljadu dinara novčane kazne ili sa osam sati rada. O prednostima kazne rada u javnom interesu ilustrativno govori i podatak da su osuđeni na rad samo u 2013. godini ostvarili državi prihod od 13 miliona dinara. Naime, te godine izrečene su 253 kazne rada u javnom interesu, što je iznosilo 74.888 radnih sati. Da su ti osuđenici bili osuđeni na zatvorske kazne, proveli bi iza rešetaka ukupno 25 godina, što bi državni budžet koštalo 46.000 evra.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 29.06.2018.
Naslov: Redakcija