Nazad na elektronske dodatke

U skladu sa Međunarodnim standardom finansijskog izveštavanja - MSFI 11 Zajednički aranžmani ("Sl. glasnik RS", br. 123/2020 - dalje: MSFI 11) zajednički aranžman je aranžman u kome dve ili više strana imaju zajedničku kontrolu.

Prema Pravilniku o Kontnom okviru i sadržini računa u Kontnom okviru za privredna društva, zadruge i preduzetnike ("Sl. glasnik RS", br. 89/2020), na računu 041 - Učešća u kapitalu pridruženih pravnih lica i zajedničkim poduhvatima, iskazuju se učešća u kapitalu pravnih lica na čije poslovanje postoji značajan uticaj ili učešće u zajedničkim aranžmanima dva ili više lica, u skladu sa računovodstvenom politikom.

Zajednički aranžman ima sledeće karakteristike:

• strane su vezane ugovornim aranžmanom;
• ugovorni aranžman daje dvema ili većem broju tih strana zajedničku kontrolu nad aranžmanom.

Zajednička kontrola je ugovorom utvrđena podela kontrole nad aranžmanom, koja postoji samo kada odluke o relevantnim aktivnostima zahtevaju jednoglasnu odluku strana koje dele kontrolu. U zajedničkom aranžmanu nijedna pojedinačna strana ne kontroliše aranžman samostalno. Strana sa zajedničkom kontrolom nad aranžmanom može sprečiti bilo koju drugu stranu, ili grupu strana u kontrolisanju aranžmana.

Prilikom procene da li pravno lice ima zajedničku kontrolu nad aranžmanom, pravno lice najpre treba da utvrdi da li sve strane ili grupa strana kontroliše aranžman, pri čemu se procena vrši u skladu sa Međunarodnim standardom finansijskog izveštavanja - MSFI 10 Konsolidovani finansijski izveštaji ("Sl. glasnik RS", br. 123/2020 - dalje: MSFI 10). Prema MSFI 10 investitor kontroliše entitet u koji je investirano kada je izložen, ili ima prava na, varijabilnim prinosima po osnovu svog učešća u entitetu u koji je investirao i ima sposobnost da utiče na te prinose po osnovu moći koju ima nad entitetom u koji je investirao. Kada sve strane, ili grupa strana, u kolektivnom smislu imaju sposobnost da upravljaju aktivnostima koje značajno utiču na prinose aranžmana (tj. relevantne aktivnosti), onda strane kolektivno kontrolišu aranžman.

Nakon zaključivanja da sve strane, ili grupa strana, kolektivno kontrolišu aranžman, pravno lice bi trebalo da oceni da li ima zajedničku kontrolu nad aranžmanom. Zajednička kontrola postoji samo kada odluke o relevantnim aktivnostima zahtevaju jednoglasnu odluku strana koje kolektivno kontrolišu aranžman.

Ponekad proces odlučivanja o kojem su se strane dogovorile u svom ugovornom aranžmanu implicitno može da ima za posledicu zajedničku kontrolu. Na primer, pretpostavimo da su dve strane ustanovile aranžman u kome svaka od strana ima po 50% glasačkih prava i ugovorni aranžman između njih propisuje da je najmanje 51% glasačkih prava neophodno za donošenje odluka o relevantnim aktivnostima. U tom slučaju, strane su se implicitno dogovorile da imaju zajedničku kontrolu nad aranžmanom, zato što odluke o relevantnim aktivnostima nisu moguće bez saglasnosti obe strane.

U drugim okolnostima, ugovorni aranžman zahteva minimalan odnos glasačkih prava za donošenje odluka o relevantnim aktivnostima. Kada je moguće postići minimalan odnos glasačkih prava kroz više od jedne kombinacije saglasnosti strana, onda aranžman nije zajednički aranžman, sem ako ugovorni aranžman ne propisuje koje strane (ili kombinacije strana) bi trebalo da daju jednoglasnu odluku za odluke o relevantnim aktivnostima aranžmana.

Pretpostavimo da su tri strane osnovale aranžman: A ima 50% glasačkih prava u aranžmanu, B ima 30% i C ima 20%. Ugovornim aranžmanom između A, B i C je definisano da je potrebno najmanje 75% glasačkih prava da bi se donele odluke o relevantnim aktivnostima aranžmana. Čak i ako A može da blokira bilo koju odluku, on ne kontroliše aranžman zato što mu je potrebna saglasnost od B. Uslovi njihovog ugovornog aranžmana koji zahtevaju najmanje 75% glasačkih prava za donošenje odluka o relevantnim aktivnostima ukazuju da A i B imaju zajedničku kontrolu nad aranžmanom, zato što odluke o relevantnim aktivnostima aranžmana nisu moguće bez saglasnosti i A i B.

Pretpostavimo da aranžman ima tri strane: A ima 50% glasačkih prava u aranžmanu, a B i C pojedinačno imaju po 25%. Ugovornim aranžmanom između A, B i C je definisano da je potrebno najmanje 75% glasačkih prava da bi se donele odluke o relevantnim aktivnostima aranžmana. Čak i ako A može da blokira bilo koju odluku, on ne kontroliše aranžman zato što mu je potrebna saglasnost ili od B ili od C. U ovom primeru, A, B i C kolektivno kontrolišu aranžman. Međutim, postoji više od jedne kombinacije strana koje mogu da se usaglase oko 75% glasačkih prava (tj. ili A i B ili A i C). U takvoj situaciji, da bi bio zajednički aranžman, ugovorni aranžman između strana trebalo bi da definiše od koje kombinacije strana se zahteva jednoglasna odluka o odlukama o relevantnim aktivnostima.

Pretpostavimo aranžman u kome A i B pojedinačno imaju po 35% glasačkih prava u aranžmanu, a preostalih 30% je široko disperzovano. Odluke o relevantnim aktivnostima zahtevaju saglasnost većine glasačkih prava. A i B imaju zajedničku kontrolu nad aranžmanom jedino ako ugovorni aranžman propisuje da odluke o relevantnim aktivnostima aranžmana zahtevaju saglasnost i od A i od B.

Vrste zajedničkih aranžmana

U skladu sa MSFI 11, vrste zajedničkih aranžmana su:

• zajedničko poslovanje i
• zajednički poduhvat.

Zajedničko poslovanje je zajednički aranžman u kome strane koje imaju zajedničku kontrolu nad aranžmanom imaju prava na imovinu i odgovornost za obaveze koje se odnose na aranžman. Takve strane se nazivaju učesnici u zajedničkom poslovanju.

Zajednički poduhvat je zajednički aranžman u kome strane koje imaju zajedničku kontrolu nad aranžmanom imaju prava na neto imovinu aranžmana. Takve strane se nazivaju učesnici u zajedničkom poduhvatu.

Klasifikacija zajedničkog aranžmana kao zajedničkog poslovanja ili kao zajedničkog poduhvata zavisi od prava i obaveza strana u aranžmanu. Pravno lice procenjuje svoja prava i obaveze tako što razmatra:

• strukturu i pravnu formu aranžmana,
• uslove koje su strane dogovorile u ugovornom aranžmanu i,
• kada je to relevantno, ostale činjenice i okolnosti.

Struktura zajedničkog aranžmana

• Zajednički aranžman koji nije strukturiran u vidu posebne finansijske strukture je zajedničko poslovanje. U takvim slučajevima, ugovornim aranžmanom se utvrđuju prava strana na imovinu i odgovornosti vezane za obaveze koje se odnose na aranžman i prava strana na odgovarajuće prihode i obaveze za odgovarajuće rashode.
• Zajednički aranžman u kome se imovina i obaveze koji se odnose na aranžman drže u posebnoj finansijskoj strukturi može biti ili zajednički poduhvat ili zajedničko poslovanje.

Da li je u pitanju zajedničko poslovanje ili zajednički poduhvat zavisi od prava koje strana ima na imovinu i odgovornost za obaveze povezane sa aranžmanom, a koja se drže u posebnoj finansijskoj strukturi. Pri tome, strane bi trebalo da procene da li im pravni oblik posebne finansijske strukture, uslovi ugovornog aranžmana i, ostale činjenice i okolnosti, ako su relevantne, daju:

• prava na imovinu, i odgovornost za obaveze koji se odnose na aranžman (tj. takav aranžman je zajedničko poslovanje); ili
• prava na neto imovinu aranžmana (tj. takav aranžman je zajednički poduhvat).

Pravni oblik posebne finansijske strukture

Pravni oblik je od pomoći u početnoj proceni prava strana na imovinu i odgovornosti za obaveze koje se nalaze u posebnoj finansijskoj strukturi, kao što su da li strane imaju učešće u imovini koja se nalazi u posebnoj finansijskoj strukturi i da li one imaju odgovornost za obaveze koje ima posebna finansijska struktura.

Na primer, strane mogu upravljati zajedničkim aranžmanom putem posebne finansijske strukture čiji pravni oblik prouzrokuje da bi posebna finansijska struktura trebalo da se razmatra sama za sebe (tj. imovina i obaveze koji se nalaze u posebnoj finansijskoj strukturi su imovina i obaveze posebne finansijske strukture i nisu imovina i obaveze strana). U tom slučaju, procena prava i obaveza prenetih na strane po osnovu pravnog oblika posebne finansijske strukture ukazuje na to da je aranžman zajednički poduhvat. Međutim, uslovi koje su strane dogovorile u njihovom ugovornom aranžmanu i ostale činjenice i okolnosti gde je to relevantno mogu nadjačati procenu prava i obaveza strana koji proističu iz pravnog oblika posebne finansijske strukture.

Procena prava i obaveza prenetih na strane po osnovu pravnog oblika posebne finansijske strukture dovoljna je za zaključak da je aranžman zajedničko poslovanje samo ako strane upravljaju zajedničkim aranžmanom putem posebne finansijske strukture čiji pravni oblik ne dozvoljava razdvajanje između strana i posebne finansijske strukture (tj. imovina i obaveze koji pripadaju posebnoj finansijskoj strukturi su imovina i obaveze strana).

Procena uslova ugovornog aranžmana

U mnogim slučajevima, prava i obaveze o kojima su se strane dogovorile u njihovom ugovornom aranžmanu su dosledni, ili nisu u sukobu, sa pravima i obavezama prenetim na strane, a po osnovu pravnog oblika posebne finansijske strukture u okviru koje je aranžman strukturiran.

U drugim slučajevima, strane koriste ugovorni aranžman za ukidanje ili izmenu prava i obaveza koji proističu iz pravnog oblika posebne finansijske strukture u okviru koje je aranžman strukturiran.

Pretpostavimo da dve strane strukturiraju zajednički aranžman u vidu registrovanog entiteta. Svaka od strana ima 50% vlasničkog udela u registrovanom entitetu. Registrovanje entiteta dozvoljava njegovo razdvajanje od njegovih vlasnika i za posledicu ima da su imovina i obaveze koji pripadaju entitetu imovina i obaveze registrovanog entiteta. U tom slučaju, procena prava i obaveza strana koji proističu iz pravnog oblika posebne finansijske strukture ukazuju na to da strane imaju prava nad neto imovinom aranžmana.

Međutim, strane, kroz njihov ugovorni aranžman, modifikuju karakteristike registrovanog entiteta, tako da svaka od njih ima učešće u imovini registrovanog entiteta i svaka je odgovorna za obaveze registrovanog entiteta u određenoj proporciji. Takva ugovorna modifikacija karakteristika registrovanog entiteta može da prouzrokuje da aranžman bude zajedničko poslovanje.

U tabeli koja sledi upoređuju se uobičajeni uslovi ugovornih aranžmana strana u zajedničkom poslovanju i uobičajeni uslovi ugovornih aranžmana strana u zajedničkom poduhvatu. Primeri ugovornih uslova koji su dati u tabeli koja sledi nisu sveobuhvatni.

Kada se ugovornim aranžmanom određuje da strane imaju prava na imovinu i odgovornost za obaveze koje proističu iz aranžmana, onda su one strane u zajedničkom poslovanju i ne bi trebalo da za svrhe klasifikovanja zajedničkog aranžmana razmatraju druge činjenice i okolnosti.

Procena drugih činjenica i okolnosti

Kada se uslovima ugovornog aranžmana ne definiše da strane imaju prava na imovinu i odgovornost za obaveze povezane sa aranžmanom, strane bi trebalo da razmotre druge činjenice i okolnosti kako bi procenile da li je aranžman zajedničko poslovanje ili zajednički poduhvat.

Zajednički aranžman može biti strukturiran kao posebna finansijska struktura čiji pravni oblik dozvoljava razdvajanje između strana i posebne finansijske strukture. Ugovorni uslovi dogovoreni između strana možda ne definišu prava strana na imovinu, niti odgovornost za obaveze, ali zato razmatranje drugih činjenica i okolnosti može da doprinese da takav aranžman bude klasifikovan kao zajedničko poslovanje. Ovo je slučaj kada druge činjenice i okolnosti daju stranama pravo na imovinu i odgovornost za obaveze povezane sa aranžmanom.

Kada su aktivnosti aranžmana prevashodno usmerene da se stranama obezbede proizvodi za strane, to ukazuje na činjenicu da strane imaju značajna prava na sve ekonomske koristi od imovine aranžmana. Strane u takvom aranžmanu sebi najčešće obezbeđuju pristup proizvodima takvog aranžmana tako što sprečavaju aranžman da prodaje proizvode svog poslovanja trećim stranama.

Efekat aranžmana sa takvom strukturom i namenom je da su obaveze koje aranžman stiče suštinski izmirene tokovima gotovine koji su primljeni po osnovu njihove kupovine proizvoda poslovanja. Kada su strane suštinski jedini izvor tokova gotovine koji doprinose stalnosti poslovanja aranžmana, to ukazuje da strane imaju odgovornost za obaveze povezane sa aranžmanom.

Pretpostavimo da dve strane strukturiraju zajednički aranžman u vidu registrovanog entiteta (entitet C) u kome svaka od strana ima 50% vlasničkog udela. Svrha aranžmana je proizvodnja materijala koji su potrebni stranama u njihovim sopstvenim, pojedinačnim proizvodnim procesima. Aranžman obezbeđuje da strane upravljaju pogonom koji proizvodi materijal u pogledu količine i kvaliteta po specifikacijama strana.

Pravni oblik entiteta C (registrovanog entiteta), u okviru koga se aktivnosti sprovode, inicijalno ukazuje na to da su imovina i obaveze koji se nalaze u entitetu C imovina i obaveze entiteta C. Ugovornim aranžmanom između strana nije određeno da strane imaju prava na imovinu ili odgovornost za obaveze entiteta C. Shodno tome, pravni oblik entiteta C i uslovi ugovornog aranžmana ukazuju na to da je aranžman zajednički poduhvat.

Međutim, strane takođe razmatraju sledeće aspekte aranžmana:

• Strane su se dogovorile da kupuju celokupnu proizvodnju entiteta C u odnosu 50:50. Entitet C ne sme da prodaje svoje proizvode trećim stranama, osim ako to nije odobreno od obe strane koje učestvuju u aranžmanu. S obzirom da je svrha aranžmana obezbeđivanje proizvoda koji su potrebni stranama, očekuje se da takve prodaje trećim stranama budu retke i da ne budu materijalno značajne.
• Cenu proizvoda koji se prodaje stranama određuju obe strane na nivou koji je takav da omogućava pokriće troškova proizvodnje i administrativnih rashoda entiteta C. Na osnovu takvog modela poslovanja cilj aranžmana je da posluje na nivou prelomne tačke rentabiliteta.

Na osnovu navedenog skupa činjenica, relevantne su sledeće činjenice i okolnosti:

• Obaveza strana da kupe celokupnu proizvodnju entiteta C odražava isključivu zavisnost entiteta C od strana za generisanje tokova gotovine i, prema tome, strane imaju odgovornost da finansiraju izmirenje obaveza entiteta C.
• Činjenica da strane imaju pravo na celokupnu proizvodnju entiteta C znači da strane troše, i prema tome imaju prava na sve ekonomske koristi od imovine entiteta C.

Takve činjenice i okolnosti ukazuju na to da je aranžman zajedničko poslovanje. Zaključak o klasifikaciji zajedničkog aranžmana u takvim okolnostima ne bi se promenio da strane, umesto što koriste svoj deo proizvodnje u svojim daljim proizvodnim procesima, prodaju svoj deo proizvodnje trećim stranama.

Kada bi strane izmenile uslove ugovornog aranžmana na način da aranžmanu bude omogućeno da prodaje proizvode trećim licima, to bi imalo za posledicu da entitet C preuzima rizik tražnje, rizik zaliha i kreditni rizik. U takvom scenariju, takva promena u činjenicama i okolnostima bi zahtevala ponovnu procenu klasifikacije zajedničkog aranžmana. Takve činjenice i okolnosti bi ukazivale na to da je aranžman zajednički poduhvat.

Računovodstveno obuhvatanje zajedničkog poslovanja u pojedinačnim i konsolidovanim finansijskim izveštajima

Računovodstveno obuhvatanje zajedničkog poslovanja u pojedinačnim i konsolidovanim finansijskim izveštajima regulisano je MSFI 11.

Učesnik u zajedničkom poslovanju trebalo bi da računovodstveno obuhvata imovinu, obaveze, prihode i rashode koji se odnose na njegovo učešće u zajedničkom poslovanju u skladu sa MRS/MSFI koji se primenjuju na datu imovinu, obavezu, prihod ili rashod.

Kada pravno lice stupa u transakciju sa zajedničkim poslovanjem u kojem je ono učesnik u zajedničkom poslovanju, kao što su prodaja ili unošenje imovine, pravno lice vrši transakciju sa drugim stranama u zajedničkom poslovanju i, kao takav, učesnik u zajedničkom poslovanju trebalo bi da prizna dobitke i gubitke koji rezultiraju iz takve transakcije samo u obimu učešća ostalih strana u zajedničkom poslovanju.

Kada takve transakcije pružaju dokaz o smanjenju neto prodajne vrednosti imovine koja će biti prodata ili uneta u zajedničko poslovanje, ili o gubitku po osnovu umanjenja vrednosti te imovine, takve gubitke učesnik u zajedničkom poslovanju trebalo bi da prizna u punom iznosu.

Takođe, kada pravno lice stupa u transakciju sa zajedničkim poslovanjem u kome je ono učesnik u zajedničkom poslovanju, kao što je kupovina imovine, pravno lice ne bi trebalo da prizna svoj deo dobitaka i gubitaka sve do momenta dalje preprodaje imovine trećim licima.

Kada takve transakcije pružaju dokaz o smanjenju neto prodajne vrednosti imovine koja je predmet kupovine ili o gubitku po osnovu umanjenja vrednosti te imovine, učesnik u zajedničkom poslovanju bi trebalo da prizna svoj deo takvih gubitaka.

Pravno lice A i pravno lice B su zaključili ugovor o zajedničkoj proizvodnji i prodaji proizvoda. U skladu sa ugovorom, pravno lice A nabavlja i isporučuje materijal kao svoju robu pravnom licu B, a privredno društvo B proizvodi i prodaje finalne proizvode. Pri tome, ukupan bruto prihod se raspodeljuje u srazmeri 70%:30%. Ugovorni aranžman je klasifikovan kao zajedničko poslovanje.

1) Pravno lice A je prodalo svoju robu pravnom licu B koja će biti upotrebljena kao materijal u proizvodnji u vrednosti od 2.400.000 dinara bruto. Nabavna cena robe iznosi 2.000.000 dinara.

2) Finalni proizvodi su prodati po ceni od 3.000.000 dinara plus PDV 600.000 dinara. Društvo A je na osnovu konačnog obračuna fakturisalo društvu B razliku prihoda.

3) Pravno lice B je izvršilo uplatu ugovorenog iznosa pravnom licu A.

Knjiženje u poslovnim knjigama pravnog lica A:

Knjiženje u poslovnim knjigama pravnog lica B:

Napomena za promenu 2b: Radi jednostavnosti primera i mogućnosti njegovog lakšeg razumevanja od strane pretplatnika, apstrahovana su prethodna knjiženja proizvodnje preko klase 9. Imajući u vidu da je materijal evidentiran u poslovnim knjigama pravnog lica B na teret računa zaliha, te da se nakon njegovog trošenja uključuje u cenu koštanja zaliha gotovih proizvoda, prodaja gotovih proizvoda ima za rezultat iskazivanje rashoda po osnovu smanjenja zaliha učinaka u visini cene koštanja tih zaliha. Pored navedenog iznosa od 2.000.000 dinara koji odgovara nabavnoj vrednosti materijala utrošenog u procesu proizvodnje, na računima 980 i 960 se iskazuju i ostali sastavni elementi cene koštanja gotovih proizvoda kao troškovi koji su nastali prilikom obavljanja proizvodnje od strane pravnog lica B.

U skladu sa MSFI 11, učesnik u zajedničkom poslovanju trebalo bi da u svojim pojedinačnim i konsolidovanim finansijskim izveštajima vrši:

1. a) odmeravanje prepoznatljive imovine i obaveza po fer vrednosti;
2. b) priznavanje troškova vezanih za sticanje kao rashod u periodima u kojima su ti troškovi nastali i usluge izvršene, sa izuzetkom da se troškovi emitovanja dužničkih i vlasničkih hartija od vrednosti priznaju u skladu sa Međunarodnim računovodstvenim standardom - MRS 32 Finansijski instrumenti: prezentacija ("Sl. glasnik RS", br. 123/2020) i Međunarodnim standardom finansijskog izveštavanja - MSFI 9 Finansijski instrumenti ("Sl. glasnik RS", br. 123/2020 - dalje: MSFI 9);
3. c) priznavanje odloženih poreskih sredstava i poreskih obaveza koje proističu iz početnog priznavanja imovine ili obaveza, osim za odložene poreske obaveze koje proističu iz početnog priznavanja gudvila, kao što zahtevaju Međunarodni standard finansijskog izveštavanja - MSFI 3 Poslovne kombinacije ("Sl. glasnik RS", br. 123/2020 - dalje: MSFI 3) i Međunarodni računovodstveni standard - MRS 12 Porezi na dobitak ("Sl. glasnik RS", br. 123/2020) za poslovne kombinacije;
4. d) priznavanje viška nadoknade prenete preko neto iznosa stečenih sredstava i preuzetih obaveza na datum sticanja, kao gudvila; i
5. e) testiranje umanjenja vrednosti jedinice za generisanje gotovine na koju je gudvil alociran na godišnjem nivou i kada postoje pokazatelji da bi vrednost jedinice mogla da bude umanjena u skladu sa zahtevima Međunarodnog računovodstvenog standarda - MRS 36 Umanjenje vrednosti imovine ("Sl. glasnik RS", br. 123/2020) za gudvil stečen u poslovnoj kombinaciji.

Učesnik u zajedničkom poslovanju može da poveća svoje učešće u zajedničkom poslovanju na način na koji je definisano u MSFI 3. U takvim slučajevima, učešća u zajedničkim poslovanjima ne odmeravaju se ponovo ako učesnik u zajedničkom poslovanju zadrži zajedničku kontrolu.

Računovodstveno obuhvatanje zajedničkog poduhvata u pojedinačnim i konsolidovanim finansijskim izveštajima

U pojedinačnim finansijskim izveštajima zajednički poduhvat se u skladu sa Međunarodnim računovodstvenim standardom - MRS 27 Pojedinačni finansijski izveštaji ("Sl. glasnik RS", br. 123/2020 - dalje: MRS 27) računovodstveno obuhvata:

• po nabavnoj vrednosti,
• po fer vrednosti kroz bilans uspeha u skladu sa MSFI 9, ili
• primenom metoda udela kao što je opisano u Međunarodnim računovodstvenim standardom - MRS 28 Investicije u pridružene entitete i zajedničke poduhvate ("Sl. glasnik RS", br. 123/2020 - dalje: MRS 28), a u skladu sa MRS 27.

Metod nabavne vrednosti podrazumeva da se učešće u kapitalu početno priznaje po vrednosti plaćenoj za sticanje tog učešća i da se učešće iz godine u godinu vodi po nabavnoj vrednosti, osim ukoliko dođe do obezvređenja tog učešća kada je potrebno da se knjigovodstvena vrednost svede na nadoknadivu vrednost i istovremeno prizna gubitak od obezvređenja.

Metod fer vrednosti podrazumeva da se investicija početno priznaje po fer vrednosti uvećanoj za transakcione troškove koji se direktno mogu pripisati sticanju učešća u kapitalu povezanog pravnog lica. Na svaki dan bilansa stanja, pravno lice treba da odmerava svoje investicije po fer vrednosti, sa promenama fer vrednosti kroz bilans stanja.

Procena fer vrednosti se vrši u skladu sa Međunarodnim standardom finansijskog izveštavanja - MSFI 13 Odmeravanje fer vrednosti ("Sl. glasnik RS", br. 123/2020).

Učešća u zajedničkim poduhvatima se u konsolidovanim finansijskim izveštajima obuhvataju primenom metode udela u skladu sa MRS 28.

Metod udela je računovodstveni metod prema kome se udeo u kapitalu početno priznaje po nabavnoj vrednosti, odnosno visini investicije, a zatim se, nakon datuma sticanja, knjigovodstvena vrednost povećava ili smanjuje da bi se priznao udeo investitora u dobitku ili gubitku povezanog pravnog lica. Udeo investitora u dobitku ili gubitku povezanog pravnog lica priznaje se u dobitku ili gubitku investitora, dok se udeo investitora u ukupnom ostalom rezultatu povezanog pravnog lica priznaje u okviru ostalog rezultata investitora.

Svaki učesnik u zajedničkom poduhvatu obično ulaže gotovinu ili druge resurse kao nenovčani ulog u zajednički kontrolisano društvo. Uložena sredstva od strane učesnika u zajedničkom ulaganju evidentiraju se u zajedničko društvo kao osnovni kapital u zajednički kontrolisanom društvu, a svaki od učesnika u zajedničkom poduhvatu evidentira svoje učešće.

Redakcija
dr Marina Protić