ZASTARELOST POTRAŽIVANJA



Autor: Mirjana Stojanović



Sadržaj:

  1. Pojam
  2. Nastupanje zastarelosti
  3. Volja ugovornih strana
  4. Specifičnosti
  5. Zastarelost i prekluzija
  6. Prekid i zastoj zastarelosti
  7. Rokovi zastarelosti
  8. Zastarelost u praksi

Pojam

Zastarelost je pravni institut koji predstavlja protek vremena u kojem imalac nekog prava nije vršio svoje pravo u okviru zakonom predviđenog vremena, usled čega gubi mogućnost da svoje pravo ostvari prinudnim putem. Dakle, zastarelost označava prestanak prava poverioca da, po proteku zakonom predviđenog roka, prinudnim putem (putem države odnosno, suda) zahteva da dužnik izvrši svoju obavezu. S obzirom da „nemarni“ poverilac gubi pravo na prinudno ostvarenje zaštite, te kako zastarelost znači svojevrstan vid sankcije za „nemarnog“ poverioca koji svoje pravo nije vršio u vremenu koje mu zakonodavac daje, nema ni obaveze dužnika da po proteku zastarnog roka ispuni svoju obavezu: „Nastupanjem zastarelosti tuženi više nije dužan da izvrši svoju ugovornu obavezu“ (Presuda Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. broj 5810/01 od 24.10.2001. godine).

Nastupanje zastarelosti

Zastarelost nastupa istekom poslednjeg dana vremena u kojem je poverilac mogao tražiti od dužnika ispunjenje obaveze. Početak toka zastarelosti se, kada se obaveza sastoji u činjenju, vezuje za prvi dan nakon dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, odnosno, ukoliko se obaveza dužnika sastoji u nečinjenju, trpljenju ili propuštanju, prvog dana nakon što je dužnik postupio suprotno svojoj obavezi. Vreme proteklo u korist dužnikovih prethodnika se takođe računa u vreme zastarelosti poslednjeg dužnika.

Volja ugovornih strana

Strane u pravnom poslu ne mogu menjati, produžavati ili skraćivati rokove zastarelosti, niti se može ugovoriti da zastarelost neće teći neko vreme. Takođe, dužnik se ne može odreći zastarelosti pre nego što protekne vreme određeno za zastarelost ali će se pismeno priznanje zastarele obaveze, davanje zaloge ili nekog drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje smatrati odricanjem od zastarelosti. S druge strane, ukoliko dužnik ispuni zastarelu obavezu, čak i u slučaju da nije znao da je obaveza zastarela, nema pravo da zahteva da mu se vrati ono što je dao.

Priznanje zastarele obaveze mora biti izričito, što potvrđuje i praksa: „Priznanjem duga prekida se zastarelost samo ako je izjava kojom se dug priznaje jasna, određena i bezuslovna i ako je potpisan od stane ovlašćenih lica“ (Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 39/2008 od 26.2.2009. godine).

Specifičnosti

Specifičnost ovog instituta se ogleda u sledećem:

Zastarelost i prekluzija

U građanskom pravu postoje dve vrste rokova koje izazivaju najviše nedoumica: prekluzivni rokovi i rokovi zastarelosti.

Prekluzija. Prekluzivni su oni rokovi koji su izričito propisani zakonom i u okviru kojih se mogu steći određena prava (pravo zahtevati od drugog činjenje, nečinjenje, trpljenje ili uzdržavanje od čega), ali i po čijem se isteku neko pravo gubi. To bi značilo da, ukoliko neko sudu podnese tužbu neblagovremeno (a posebnim propisima je propisan rok za podnošenje tužbe), dakle, po isteku tzv. prekluzivnog roka, tužba će rešenjem suda biti odbačena. O ovome sud pazi po službenoj dužnosti, već u fazi prethodnog ispitivanja tužbe, te je ove rokove neophodno poštovati. Najznačajniji su rokovi za podnošenje tužbe, žalbe, za povraćaj u pređašnje stanje.

Zastarelost. S druge strane, zastarelošću se, protekom vremena, ne gasi samo pravo već se gasi mogućnost da se to pravo ostvari prinudnim putem, dakle gubi se pravo na zahtev u materijalnom smislu. Samo pravo i dalje postoji, ali više ne kao kao civilna obligacija koju je moguće ostvariti putem suda, već kao naturalna koju je moguće ostvariti jedino ukoliko druga strana dobrovoljno ispuni svoju obavezu. Upravo istekom roka zastarelosti jedna civilna obligacija postaje naturalna. Međutim, kako na ove rokove sud ne pazi po službenoj dužnosti već po prigovoru stranke (dužnika) u postupku, neophodno je, do zaključenja glavne rasprave, da se istakne prigovor zastarelosti, kako bi sud presudom odbio tužbeni zahtev. S druge strane, ukoliko dužnik propusti da istakne prigovor i ispuni obavezu, nema pravo da zahteva povraćaj datog po osnovu sticanja bez osnova, jer osnov, zapravo, još uvek postoji, pa se takvo plaćanje smatra plaćanjem dugovanog.

Prekid i zastoj zastarelosti

Prekid podrazumeva situaciju koja nastaje radnjom poverioca ili dužnika, a ima za posledicu da se vreme koje je proteklo pre prekida ne računa u zakonom predviđeni rok za zastarelost, te zastarni rok počinje teći iznova posle prekida. Zastarevanje koje počinje teći iznova posle prekida, navršava se kad protekne onoliko vremena koliko je zakonom određeno za zastarevanje koje je prekinuto.

Radnje koje utiču na prekid zastarelosti jesu radnje dužnika i poverioca.

Tako su dužnikove radnje koje prekidaju zastarevanje sledeće: priznanje ili isplata duga, davanje obezbeđenja, otplata kamate od strane dužnika.

Poveriočeve radnje koje prekidaju zastarevanje jesu: podnošenje tužbe odnosno preduzimanje bilo koje druge radnje pred sudom ili nadležnim organom u cilju utvrđivanja, ostvarenja ili obezbeđenja potraživanja.

Poveriočeva radnja se neće smatrati prekidom ukoliko odustane od podnošenja tužbe ili preduzimanja radnje, ili ukoliko poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena. Međutim, ukoliko je tužba protiv dužnika odbačena zbog nenadležnosti suda ili kog drugog uzroka koji se ne tiče suštine (merituma) stvari, pa poverilac podigne ponovo tužbu u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke o odbacivanju tužbe, smatra se da je zastarevanje prekinuto prvom tužbom. Isto pravilo važi i za pozivanje u zaštitu, i za isticanje prebijanja potraživanja u sporu, kao i u slučaju kad je sud ili drugi organ uputio dužniku da svoje prijavljeno potraživanje ostvaruje u parničnom postupku.

Za prekid zastarevanja nije dovoljno da poverilac samo pozove dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni.

Sam ZOO propisuje rokove zastarelosti u slučaju prekida:

Zastoj sprečava početak toka zastarelosti iz uzroka koje predviđa sam zakon, usled čega vreme potrebno za zastarelost ne može početi da teče ili ukoliko je već započeto, vreme prestaje da teče. Nakon prestanka okolnosti/uzroka koji su doveli do zastoja, rok zastarelosti se nastavlja, a proteklo vreme se uračunava u zakonom određeni rok zastarelosti.

Okolnosti koje utiču na zastoj zastarelosti se mogu podeliti na subjektivne i objektivne okolnosti. Tako, kod subjektivnih su te okolnosti lične prirode, pa sam zakonodavac zabranjuje da se u toku trajanja ličnih odnosa određena lica međusobno utužuju (roditelji i deca za vreme trajanja roditeljskog prava, bračni drugovi za vreme trajanja braka itd.). S druge strane, objektivne okolnosti bi bile one koje se tiču opšte nemogućnosti da zastarelost teče (ratno stanje, neposredna ratna opasnost, mobilizacija, poplave, požari).  

 Zakon o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) propisuje u kojim to slučajevima zastarevanje ne teče:

A. Za potraživanja između određenih lica:

B. Za potraživanja određenih lica:

C. Za vreme postojanja nesavladive prepreke

D. Specifičnosti kada su u pitanju posebne kategorije lica:

Rokovi zastarelosti

Rokovi zastarelosti su imperativne prirode, te ih ugovorne strane svojom voljom ne mogu menjati. Naše pravo predviđa opšti i posebne rokove. Opšti rok jeste onaj u kome zastarevaju sva prava osim ukoliko za neka prava nisu predviđeni posebni, kraći rokovi zastarelosti. Opšti rok iznosi 10 godina. Posebni rokovi jesu od  5, 3 i 1 godina i predviđa ih kako ZOO, tako i drugi zakoni.

A. Povremena potraživanja i pravo iz kojeg prositiču

B. Međusobna potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga

C. Potraživanje zakupnine

D. Potraživanje naknade štete

E. Potraživanje naknade štete prouzrokovane krivičnim delom

F. Potraživanja utvrđena pred sudom ili drugim nadležnim organima

G. Jednogodišnji rok zastarelosti

Potraživanja koja zastarevaju za 1 godinu i kod kojih zastarevanje teče iako su isporuke ili usluge produžene jesu:

 Zastarelost u praksi

U poslednje vreme ovaj institut u praksi izaziva brojne nedoumice, naročito kada su u pitanju pravnički neuke stranke. Najveći problem zadaju jednogodišnji rokovi zastarelosti. Iako je mnogo situacija, izdvojićemo samo neke.

Komunalne usluge. Pružaoci komunalnih usluga su poverioci čije pravo zastareva za godinu dana. Međutim, sve češće se dešava da ovi poverioci dužnicima, fizičkim licima, šalju opomene pred utuženje ili razna obaveštenja kojima ih pozivaju da plate dugove koji su nastale pre nekoliko godina. Ovde ne treba zaboraviti da ovakva obaveštenja ne predstavljaju radnju poverioca koja prekida tok zastarelosti. Upravo u ovakvim situacijama, zakon štiti dužnike odnosno, kažnjava ove nemarne poverioce ostavljajući dužnicima mogućnost pozivanja na zastarelost. Ono što je neophodno jeste da dužnik čiji je dug po osnovu komunalnih, radio-televizijskih ili poštanskih usluga zastareo, istakne prigovor zastarelosti. Ovo potvrđuje i brojna praksa: „Neosnovano se izjavljenom žalbom tužioca ukazuje da je prvostepeni sud zastarelost trebao da ceni shodno odredbama člana 388. ZOO, jer je tužilac tuženog redovno opominjao uz svaki račun na dug, te je time sprečen i prekinut tok roka zastarelosti. Potraživanje naknade za isporučenu električnu energiju zastareva za jednu godinu, kada je isporuka usluga izvršena za potrebe domaćinstva. Naime, u pogledu zastarelosti, shodno članu 388. ZOO, propisano je da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, radi utvrđenja, osiguranja ili ostvarenja potraživanja. Zastarevanje se prekida i kad dužnik prizna dug. Kako u konkretnom slučaju tuženi nije dug priznao, već je u toku postupka istakao prigovor zastarelosti potraživanja, a tužilac nije preduzeo nikakvu procesnu radnju protiv tuženog pred sudom i drugim nadležnim organom radi naplate potraživanja na ime isporučene električne energije, to pre podnošenja tužbe u ovom sporu nije ni prekinut tok roka zastarelosti, koji u konkretnom slučaju iznosi godinu dana“ (Presuda Višeg suda u Užicu, Gž. 165/2010 od 22.2.2010. godine).

RTV pretplata. Sve češće fizičkim licima stižu opomene pred utuženje za period od pre nekoliko godina, u kojem su pozvani da plate dug. I ovde važi pravilo o jednogodišnjem roku zastarelosti, te dužnici ne treba da priznaju ovakav dug, odnosno, neophodno je da blagovremeno istaknu prigovor zastarelosti. Da je kod RTV pretplate primenljiv jednogodišnji rok, potvrđeno je i u praksi: „Odredbom člana 378. stav 1. tačka 2) ZOO jednogodišnji rok zastarelosti propisan je da potraživanja radio stanice, radio TV stanice za upotrebu radio prijemnika i televizijskog prijemnika zastarevaju za godinu dana, u koju vrstu potraživanja spada i pretplata TV prijemnika koju tužilac potražuje tužbom. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da je, iz tog razloga, neosnovan navod tužioca da se radi o povremenim potraživanjima, te da treba primeniti rok zastarelosti od tri godine. Iz navedenih razloga neosnovan je žalbeni navod tužioca da je obaveza plaćanja RTV pretplate utvrđena Zakonom o radiofuziji, te navedeni zakon ne tretira obavezu plaćanja TV pretplate kao obavezu plaćanja komunalne usluge. Napred citirani član 378. ZOO ne odnosi se samo na potraživanja po osnovu vršenja komunalnih usluga, kako tužilac u žalbi neosnovano navodi, već su taksativno nabrojane vrste potraživanja, te se, pored ostalih, u tački 2) jasno navodi i pretplata TV prijemnika, što je osnov podnošenja tužbe u konkretnom slučaju" (Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 482/2012 od 20.4.2012. godine)

Potraživanja iz radnih odnosa i sporazum o isplati zaostalih zarada. Takođe, problem koj se često javlja kada su u pitanju radno-pravni odnosi jeste u vezi sa potraživanjem zaostalih zarada. Zakon o radu propisuje da „sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od 3 godine od dana nastanka obaveze”. Često poslodavci sa zaposlenima zaključuju svojevrsne sporazume o neisplaćenim, zaostalim, zaradama, kojima se obavezuju da će neisplaćene zarade isplatiti u nekom budućem periodu. Na ovaj način poslodavci smatraju da su sebe zaštitili institutom zastarelosti, te u sporovima ističu prigovor zastarelosti. Međutim, praksa svakako stoji na drugačijem stanovištu, te se sačinjen sporazum ima smatrati priznanjenm duga, što dovodi do prekida zastarelosti i samim tim, otpočinjanja novog roka: „Zaključenjem sporazuma o regulisanju međusobnih odnosa u vezi neisplaćenih zarada poslodavac je učinio pismeno priznanje duga i time učinio prekid zastarelosti, tako da nije protekao trogodišnji rok predviđen članom 196. Zakona o radu za isplatu zaostalih zarada, a u vezi člana 392. stav 6. Zakona o obligacionim odnosima“ (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 771/2009 od 10.7.2009. godine).


  • >>> Ugovori