UTICAJ VANREDNOG STANJA NA MOGUĆNOST RASKIDA UGOVORA U PRIVREDI

S obzirom na to da su se među privrednicima javile nedoumice o mogućoj primeni odredaba zakona o višoj sili u situaciji nakon proglašenja vanrednog stanja, a na osnovu Odluke o proglašenju vanrednog stanja ("Sl. glasnik RS", br. 29/2020) - u ovom tekstu analiziraćemo norme relevantnih propisa kojima je propisano pravo na raskid obligacionopravnih ugovora, koji se može koristiti u sadašnjoj situaciji, ali i druge zakonske norme koje mogu biti od značaja za odnos saugovarača u vanrednom stanju.

Sloboda ugovaranja

Dve strane ostvaruju prava i obaveze, u međusobnom odnosu, na način na koji su to uredili ugovorom. Ovo pravilo, kao i druga pravila propisana Zakonom o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020 - dalje: ZOO), se ne odnose samo na međusobni odnos dva privredna subjekta (dva privredna društva ili npr. privrednog društva i preduzetnika itd) već i na odnos privrednog subjekta sa fizičkim licima kao potrošačima. Ipak, kako fizička lica u ovakvim ugovorima štiti i regulativa koja se odnosi na zaštitu potrošača, u ovom komentaru se nećemo osvrtati na tu vrstu odnosa, već isključivo na ugovore zaključene između privrednih subjekata.

Osim onih normi koje su imperativnog karaktera, a koje su retke u samom ZOO, strane su slobodne da svoje odnose urede onako kako njima najviše odgovara. Ipak, veliki broj ugovora ne sadrži poželjne odredbe o npr. posledicama nemogućnosti ispunjenja ugovora ili o pravu na raskid ugovora u situaciji "više sile", te se odgovori na sva takva pitanja moraju potražiti među odredbama ZOO.

Ipak, nasuprot opštem mišljenju da postoji odredba zakona koja ovlašćuje sve saugovarače da, po automatizmu u slučaju više sile (kao što je vanredno stanje uzrokovano epidemijom) ne ispunjavaju svoje ugovorima preuzete obaveze, takvu odredbu ZOO, ali ni drugi propisi ne sadrže. Šta više ZOO ni ne definiše pojam "više sile", ali ga ipak koristi u određenim odredbama.

Pregled odredaba zakona o višoj sili

NAKNADA MATERIJALNE ŠTETE u slučaju propasti stvari oduzete na nedozvoljen način:

• Član 187. stav 1. - Ako je stvar koja je bila oduzeta imaocu na nedozvoljen način propala usled više sile, odgovorno lice dužno je dati naknadu u novcu.

UGOVOR O ZAKUPU - Propast zakupljene stvari usled više sile:

• Član 598. stav 1. - Zakup prestaje ako zakupljena stvar bude uništena nekim slučajem više sile.

UGOVOR O PREVOZU - Naknada u slučaju prekida prevoza:

• Član 663. stav 3. - Prevozilac nema pravo ni na deo naknade ako u toku prevoza pošiljka propadne usled više sile.

UGOVOR O OTPREMANJU (ŠPEDICIJI) - Postupanje po uputstvima nalogodavca:

• Član 833. stav 5. - Ako je otpremnik odstupio od dobijenih uputstava odgovara i za štetu nastalu usled više sile, izuzev ako dokaže da bi se šteta dogodila i da se držao datih uputstava.

Dakle, ZOO u samo četiri slučaja, ukupno, predviđa određena oslobađanja subjekata obligacionopravnih odnosa od njihovih obaveza za slučaj više sile. U jednom slučaju je reč o naknadi štete, dok je u preostala tri slučaja reč o ugovorima propisanim samim ZOO (imenovani ugovori). U svim navedenim slučajevima je reč o propasti, odnosno uništenju stvari koja je predmet ugovora.

Iako se teško može zamisliti situacija u kojoj bi kao posledica aktuelnog vanrednog stanja došlo do uništenja predmeta zakupa, moglo bi se pak zamisliti, a verovatno je i u praksi dolazilo do takvih slučajeva - da zbog vanrednog stanja dođe do uništenja predmeta prevoza, odnosno do situacije u kojoj bi u toku prevoza propala pošiljka robe. U tom smislu, ako u ugovoru o špediciji ili u ugovoru o prevozu nije predviđena situacija nastupanja štete usled više sile, primeniće se citirane odredbe ZOO. Za sve ostale obligacione ugovore, osim ugovora o prevozu i špediciji, viša sila nije ni propisana, može biti samo ugovorena.

Ipak, ZOO ne ostavlja potpunu pravnu prazninu u ovakvim situacijama, već institutom raskidanja ugovora zbog promenjenih okolnosti, kao i institutom nemogućnosti ispunjenja za koju ne odgovara ni jedna strana, reguliše u određenoj meri obaveze subjekata u situaciji kao što je današnja.

Od drugih, moguće relevantnih propisa koji sadrže odredbe o višoj sili izdvajamo Carinski zakon ("Sl. glasnik RS", br. 95/2018 i 91/2019 - dr. zakon) koji koristi ovaj institut u procesnim odredbama najčešće (opet) kod slučaja propasti stvari; Zakon o autorskom i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 - odluka US i 66/2019) koji u članu 94. propisuje da ako koautor filmskog dela ili autor pojedinih doprinosa filmskom delu usled više sile nije u mogućnosti da nastavi saradnju, ne može se protiviti da se rezultat njegovog stvaralačkog rada upotrebi za dovršenje filmskog dela; Zakon o menici ("Sl. list FNRJ", br. 104/46, "Sl. list SFRJ", br. 16/65, 54/70 i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 46/96 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja) koji odredbom člana 53. da kad u predviđenim rokovima menica ne može da se podnese ili protest da podigne zbog nesavladive prepreke (zakonski propisi neke države ili koji drugi slučaj više sile), onda se ti rokovi produžuju; Zakon o platnim uslugama ("Sl. glasnik RS", br. 139/2014 i 44/2018) u članu 62. propisuje da se neće primenjivati odredbe glave Izvršavanje platnih transakcija na odgovornost pružaoca i korisnika platnih usluga u vezi sa izvršenjem platne transakcije u slučaju više sile koja je sprečila ispunjenje obaveza koje proističu iz ovog zakona ili ako je to utvrđeno drugim zakonom; Zakon o poštanskim uslugama ("Sl. glasnik RS", br. 77/2019) u članu 83. propisuje da se poštanski operator oslobađa odgovornosti za naknadu štete ako je šteta nastala usled više sile.

Kao što možemo videti iz pregleda odredaba zakona koji predviđaju višu silu, iako takvo propisivanje jeste značajno u situaciji vanrednog stanja, značajno je samo za pojedine pravne radnje, nijedna odredba pobrojanih propisa ne propisuje mogućnost raskidanja ugovora, odnosno oslobađanja od obaveza saugovarača, kao posledicu više sile. Jedino Zakon o trgovačkom brodarstvu ("Sl. glasnik RS", br. 96/2015 i 113/2017 - dr. zakon) predviđa kao način prestanka ugovora u članu 348. "Ugovor o prevozu robe prestaje da važi kada je njegovo izvršenje trajno onemogućeno dejstvom više sile."

Takođe i Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 62/2014, 6/2016 - dr. zakon i 44/2018 - dr. zakon) u članu 96. propisuje da u slučaju zaključenja ugovora o turističkom putovanju, podaci dostavljeni u predugovornom obaveštavanju, postaju sastavni deo ugovora i obavezuju organizatora i ne mogu se menjati, osim ako ugovorne strane izričito ugovore drugačije ili ako promene nastanu usled više sile. Ipak, Zakon o zaštiti potrošača se ne primenjuje na ugovore između privrednih subjekata.

Raskidanje ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti

Kako ne postoji mogućnost da se u vremenu vanrednog stanja uzrokovanog epidemijom oslonimo na institut više sile, barem kada je reč o raskidu obligacionih ugovora u vanrednom stanju, ZOO članom 133. za tu potrebu ustanovljava Pretpostavke za raskidanje ili izmene ugovora zbog promenjenih okolnosti.

Ovaj osnov raskida se odnosi na sve obligacione ugovore, a u skladu sa odredbom stava 1. ovog člana

- ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine.

Kao primer mogu poslužiti ugovori o zakupu maloprodajnih objekata zaključeni sa velikim tržnim centrima, koji zbog ograničenja broja lica u zatvorenom prostoru i obustave većine delatnosti gube svoju svrhu u vreme vanrednog stanja, te će promet robe ili usluga obavljen putem zakupljenih objekata ili biti znatno umanjen ili potpuno obustavljen. U tim uslovima štetu trpe i zakupodavci i zakupci lokala. Više o ovom slučaju i ovoj mogućnosti možete pročitati u komentaru objavljenom u Paragraf Lex pravnoj bazi pod nazivom: "Stručni komentar - Pravnik u privredi: Otkaz i raskid ugovora o zakupu poslovnog prostora zbog posledica vanrednog stanja".

Raskid ugovora, po osnovu promenjenih okolnosti, ne može se zahtevati ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati (npr. sporni ugovor je zaključen uoči ili nakon proglašenja vanrednog stanja). Takođe, propisano je i da se strana koja je zahtevala raskid ugovora, ne može pozivati na promenjene okolnosti koje su nastupile po isteku roka određenog za ispunjenje njene obaveze.

Ugovor se neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene, a strana koja je ovlašćena da zbog promenjenih okolnosti zahteva raskid ugovora dužna je da o svojoj nameri obavesti drugu stranu čim je saznala da su takve okolnosti nastupile, u suprotnom - odgovara za štetu koju je druga strana pretrpela zbog toga (čl. 133. i 134. ZOO).

Takođe, treba imati u vidu da su okolnosti od značaja za odluku suda uređene članom 135. ZOO kojim je propisano da će se, pri odlučivanju o raskidanju ugovora, odnosno o njegovoj izmeni, sud rukovoditi načelima poštenog prometa, vodeći računa naročito o cilju ugovora, o normalnom riziku kod ugovora odnosne vrste, o opštem interesu, kao i o interesima obeju strana.

Nemogućnost ispunjenja

Dalje, ZOO predviđa još jedan mogući osnov raskida ugovora koji se može primeniti u situaciji proglašenog vanrednog stanja. Reč je o gašenju obaveza strana ugovornica usled nemogućnosti ispunjenja za koju ne odgovara nijedna strana iz člana 137:

"Kad je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova."

Dakle, stavom 1. člana 137. jeste propisano raskidanje ugovora uz oslobađanje od obaveza, ali uz ispunjenje dva uslova:

1) da je ispunjenje obaveze jedne strane postalo nemoguće, kao i

2) da je uzrok tome - događaj za koji nije odgovorna nijedna strana.

U slučaju delimične nemogućnosti ispunjenja, stav 2. istog člana propisuje da druga strana može raskinuti ugovor ako takvo delimično ispunjenje ne odgovara njenim potrebama. Ukoliko ne bi zahtevala raskid, ugovor bi ostao na snazi, a imala bi pravo da zahteva srazmerno smanjenje svoje obaveze.

Ipak, iako se čini pogodnim, ovaj osnov se može primeniti za raskid ugovora samo u slučaju da uvedeno vanredno stanje dovodi do toga da je ispunjenje neke obavezepostalo nemoguće, što bi se cenilo od slučaja do slučaja. Npr. s obzirom na to da platni promet i dalje funkcioniše i u vanrednom stanju, za neispunjenje novčanih obaveza ovaj institut ne bi bio automatski primenljiv, odnosno ne bi otpala ova obaveza dužnika po samom proglašenju vanrednog stanja, osim ukoliko bi se npr. dokazalo da dužnik nema više nikakve prihode usled zabrane rada zbog vanrednog stanja npr. poseduje frizerski salon kojem je zabranjen rad odlukom nadležnog organa.

Navedeno važi i za većinu drugih ugovorenih obaveza privrednih subjekata - treba da postoji jasan razlog i uzročna veza koja dovodi do nemogućnosti ispunjenja u svakom pojedinom slučaju. Vanredno stanje izazvano epidemijom ne dovodi do nemogućnosti ispunjenja svih obaveza, već samo pojedinih, ali to treba i dokazati. Npr. proizvodi se i pored vanrednog stanja i dalje mogu dostaviti kupcu poštom, prevoz tereta unutar granica i dalje funkcioniše nesmetano, sve veći broj usluga se može pružiti i u elektronskom obliku itd.

Naravno, postojaće situacije u kojima je zaista postalo nemoguće ispunjenje neke ugovorne obaveze upravo zbog vanrednog stanja i posledica izazvanih istim - npr. planirana isporuka medicinskog alkohola nije izvršena jer je sav proizvedeni medicinski alkohol predat vlastima radi snabdevanja zdravstvenih centara.

U eventualnom postupku sud bi razmatrao kakav uticaj proglašeno vanredno stanje ima na poslovanje privrednog subjekta i na osnovu toga donosio odluku. Ukoliko bi sud stao na stanovište da je u konkretnom odnosu dva privredna subjekta došlo do nemogućnosti ispunjenja jednog saugovarača primenila bi se pravila o vraćanju primljenog kao stečenog bez osnova zbog posledica raskida ugovora: "Kad je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna nijedna strana, ugovorna strana koja je ispunila svoju obavezu može da zahteva vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova, zbog toga što je druga strana nešto primila po osnovu koji se nije ostvario, odnosno koji je kasnije otpao." - Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1340/2005 od 21.9.2005. godine.

Viša sila u sudskoj praksi

Pored znatne sudske prakse u pogledu primene citiranih čl. 133. i 137. ZOO, u postojećoj sudskoj praksi termin "viša sila" se retko pronalazi, ipak postoji nekoliko presuda koje mogu biti od koristi u ovoj situaciji npr. Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 9088/2006 od 13.8.2007. godine,

Naročito korisno, u ovoj situaciji, može biti Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 328/2003 od 11.3.2003. godine, kojim se rešava pitanje uticaja više sile na dospele obaveze. Ipak, reč je o tumačenju odredaba konkretnog ugovora kojim je uređen odnos između dve strane:

Zaključak