UTICAJ PANDEMIJE NA UGOVOR O OSIGURANJU

Pandemija zbog koje je u Republici Srbiji uvedeno vanredno stanje dana 15.3.2020. godine ima različite uticaje na ugovorne odnose, posebno kada je reč o ugovorima o privredi. Mnoge privredne grane i delatnosti pogođene su merama vanrednog stanja i samom pandemijom. Izuzetak nije ni oblast osiguranja. Međutim, iz ugla pravnog uticaja pandemije na ugovorne odnose u oblasti osiguranja (pre svega mislimo na ugovor o osiguranju), postoji značajna razlika u odnosu na ostatak privrede. U ostalim delatnostima, da li zbog faktičkih okolnosti ili izmenjene (privremeno) regulative, veliki značaj u praksi dobile su odredbe čl. 133. do 136. (Raskidanje ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti) i člana 137. (Nemogućnost ispunjenja za koju ne odgovara ni jedna strana) Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020 - dalje: ZOO). Međutim, kada je reč o ugovorima o osiguranju, situacija je malo drugačija.

Naime, na ugovore o osiguranju, bilo da je ugovarač osiguranja pravno ili fizičko lice, dakle bez obzira da li je reč o ugovorima u privredi, navedene odredbe čl. 133. do 136. i 137. ZOO ne primenjuju se. Ovo zbog toga što ugovor o osiguranju iako dvostrano-obavezni nije tzv. uzajamni ugovor odnosno nije takva vrsta dvostrano-obaveznog ugovora kod kojeg postoji načelo jednakosti davanja. Ovo načelo, pravi razliku između dvostrano-obaveznih uzajamnih ugovora, kod kojih ovo načelo važi i ostalih dvostrano-obaveznih ugovora kod kojih ne važi.

Kako su instituti Raskida ili izmene ugovora zbog promenjenih okolnosti i Nemogućnost ispunjenja za koj ne odgovara ni jedna strana u funkciji zaštite načela jednake vrednosti davanja kod dvostrano-obaveznih uzajamnih ugovora, očigledna je njihova neprimenljivost na ugovore o osiguranju (uostalom kao i mnogih drugih instituta koji važe samo za uzajamne dvostrano-obavezne ugovore: npr. jednostrani raskid zbog neispunjenja itd) koji, poznato je, spadaju u grupu tzv. aleatornih ugovora, dvostrano-obaveznih kod kojih ne postoji jedna vrednost prestacija.

Međutim, to ne znači da pandemija nema nikakvog uticaja na ugovore o osiguranju. Naprotiv, odredbama glave XXVII Zakona o obligacionim odnosima, specifično i detaljno regulisan je ugovor o osiguranju kao imenovani ugovor. U okviru odredaba te glave predviđene su i odredbe koje se imaju primeniti u slučajevima kao što je pandemija. Mislimo pre svega na odredbu člana 916. ZOO koja u stavu prvom kaže da kada se posle zaključenja ugovora o osiguranju dogodilo smanjenje rizika, ugovarač osiguranja ima pravo zahtevati odgovarajuće smanjenje premije, računajući od dana kada je o smanjenju obavestio osiguravača. Stav 2. ovog člana kaže da ako osiguravač ne pristane na smanjenje premije, ugovarač može raskinuti ugovor.

Dakle, pandemija može imati uticaj na ugovor o osiguranju samo ukoliko je dovela do smanjenja rizika koji je osiguran (isključujemo mogućnost da je pandemija mogla dovesti do povećanja rizika, jer pandemija je najčešće rizik koji je isključen iz pokrića bilo koje vrste osiguranja, a u retkim slučajevima gde nije isključena ne utiče na povećanje rizika, jer već je nastupila). Npr. ako hotel više nema potrebu da osigurava goste od nesrećnog slučaja jer gosti više ne dolaze ili ima smanjenu potrebu jer dolaze u manjem obimu, ili ako transportno preduzeće više ne obavlja delatnost pa nema ni potrebu da osigurava robu u transportu, ili ako fabrika prekine proizvodnju pa nema više potrebu da osigurava mašine od loma itd, očigledno je da je tokom trajanja ugovora došlo do smanjenja osiguranog rizika.

Međutim, ukoliko pandemija nije uticala na smanjenje rizika, ostaje bez uticaja na ugovor o osiguranju (npr. fabrika koja nije prekinula proizvodnju ima jednaku potrebu za pokrićem rizika loma mašina, isto kao i za pokrićem požara bez obzira da li je prekinula proizvodnju; dalje, osiguranje domaćinstva bez obzira na obim pokrića nije pod uticajem pandemije u smislu smanjenja rizika, itd).

Uslovi za uticaj pandemije na ugovor o osiguranju

Dakle, prvi uslov, condicio sine qua non, da bi se govorilo o uticaju pandemije na ugovor o osiguranju je da je usled pandemije došlo do smanjenje osiguranog rizika.

Ukoliko pandemija nije uticala na smanjenje rizika, ugovor o osiguranju ostaje neugrožen i to bez obzira na druge okolnosti (smanjenje prihoda ugovarača osiguranja/osiguranika, njegovu solventnost ili solventnost osiguravača itd). Međutim, ukoliko je pandemija uticala na smanjenje rizika, ugovarač osiguranja onda ima mogućnost da zahteva odgovarajuće smanjenje premije osiguranja, pa ako osiguravač ne prihvati smanjenje premije, može raskinuti ugovor.

Ovde se na prvom mestu postavlja pitanje šta znači odgovarajuće smanjenje? Odgovor na to pitanje teško je unapred dati jer treba svaku situaciju posmatrati posebno i ići od slučaja do slučaja. Ovo zbog toga što ako se premija ne plaća u fiksnom iznosu već ukoliko se plaća po ostvarenom obimu (npr. hotel ne plaća premiju u fiksnom iznosu već po svakom gostu posebno) onda bez obzira na smanjenje rizika do kojeg je nesporno došlo, ugovarač osiguranja nema pravo na umanjenu premiju. U ovakvim slučajevima su promenjene okolnosti ukalkulisane su na neki način prilikom ugovaranja. Međutim, ukoliko se premija plaća u jednakim ratama ili je plaćena unapred, onda ugovarač osiguranja ima pravo na odgovarajuće smanjenje premije. Odgovarajuće čini se znači srazmerno smanjenju rizika. Koliko će to u svakom konkretnom slučaju biti zavisi od nekoliko faktora: dužine trajanja perioda smanjenja rizika, vrste rizika koje su pokrivene, da li je za sve rizike ili samo za pojedine došlo do smanjenja, itd. Najjednostavnije rečeno treba posmatrati od slučaja do slučaja i svaku polisu zasebno ceniti i utvrditi u kom obimu je došlo do smanjenja rizika i onda opredeliti srazmeran deo premije za umanjenje.

Drugi uslov da pandemija utiče na ugovor o osiguranju je da ugovarač osiguranja zahteva smanjenje premije. U vezi s tim uslovom kao sporna mogu biti dva pitanja. Prvo pitanje, od kog momenta ugovarač osiguranja ima pravo na umanjenu premiju, da li od momenta kada je o smanjenju rizika obavestio osiguravača ili od momenta kada je zaista došlo do smanjenja rizika. Odredba člana 916. stav 1. ZOO propisuje da je to od momenta kada je obavestio osiguravača o smanjenju rizika. Tu se može postaviti pitanje šta ako je reč o okolnostima (smanjenju rizika) koje su osiguravaču kao opšte poznate bile poznate od ranije ili ih je ranije saznao na drugi način. Međutim, čini se da se ipak treba držati odredbe člana 916. stav 1. ZOO koja kao važan momenat prepoznaje volju osiguranika za smanjenje premije osiguranja.

Drugo pitanje, kako se određuje visina umanjene premije, da li sporazumno ili na zahtev ugovarača osiguranja ili jednostavnije rečeno šta se dešava u slučaju da ugovarač osiguranja zahteva nesrazmerno smanjenje premije osiguranja? Čini se da bi procenat ili obim umanjenja premije trebalo sporazumno da utvrde ugovarač osiguranja i osiguravač, pri čemu bi inicijativa svakako trebala da bude na strana osiguravaču u smislu da je od ugovarača dovoljno da obavesti osiguravača o smanjenju rizika i da traži umanjenje premije, a osiguravač bi trebalo da ponudi visinu umanjenja. Međutim, ne bi bilo neispravno ni da sâm ugovarač osiguranja proceni procenat smanjenja rizika i da sâm predloži visinu umanjenja premije. U tom slučaju, ukoliko bi taj iznos umanjenja bio utvrđen u obimu srazmernom smanjenju rizika, nema sumnje da bi osiguravač trebalo da prihvati takvo smanjenje premije, a da ukoliko odbije, ugovarač osiguranja ima pravo na raskid propisano odredbom člana 916. stav 2. ZOO.

Međutim, u situaciji kada ugovarač osiguranja zahteva nesrazmerno veliko umanjenje premije, pa osiguravač odbije takvo umanjenje, trebalo bi smatrati da ugovarač osiguranja nema pravo na jednostrani raskid ugovorao osiguranju u skladu sa odredbom člana 916. stav 2. ZOO. Ovo zbog toga što bi takav zahtev za umanjenje bio protivan odredbi člana 13. ZOO (Zabrana zloupotrebe prava) koji zabranjuje ugovornim stranama da prava iz obligacionih odnosa koriste protivno cilju zbog kojeg im je to pravo priznato. U situaciji kada zbog smanjenja rizika ima pravo da zahteva umanjenje premije osiguranja, pa u slučaju da osiguravač ne prihvati smanjenje, da ima pravo da jednostrano raskine ugovor o osiguranju, zahtevati nesrazmerno smanjenje premije osiguranja bilo bi suprotno načelu zabrane zloupotrebe prava jer bi predstavljalo pokušaj da se svoja obaveza (plaćanja premije) umanji u nesrazmernom iznosu u odnosu na smanjenje rizika do kojeg je došlo i time nanese šteta drugoj ugovornoj strani (osiguravaču). Pravo propisano odredbom člana 916. ZOO svakako nije propisano i priznato ugovaraču osiguranja s tim ciljem, već s ciljem da zaštiti svoje interese i premiju osiguranja plati u srazmerno manjem iznosu u odnosu na smanjenje osiguranog rizika.

Ukoliko su prethodna dva uslova ispunjena, došlo je do smanjenja rizika i ugovarač osiguranja je tražio srazmerno smanjenje premije osiguranja, pandemija počinje da deluje na ugovor o osiguranju. Međutim, kakvo će konačno dejstvo biti još nije poznato. Naime, osiguravač može prihvatiti ili odbiti zahtev za srazmernim umanjenjem premije od čega direktno zavisi sudbina ugovora o osiguranju.

Međutim, ukoliko osiguravač ne prihvati smanjenje premije osiguranja sudbina ugovora zavisiće isključivo od volje ugovarača osiguranja, naravno pod uslovom da je zahtev za smanjenje premije osiguranja bio valjan odnosno da je ugovarač osiguranja tražio srazmerno smanjenje premije. U tom slučaju on stiče tzv. pravo moći, subjektivno pravo koje ga ovlašćuje da odluči o sudbinu ugovora o osiguranju. On stiče pravo na jednostrani raskid ugovora o osiguranju. Da li će do raskida ugovora doći zavisi tada samo od njegove volje i on može odlučiti da raskine ugovor ili da ne raskine. Ukoliko odluči da ne raskine, nije dužan ništa da učini dovoljno je pasivno da se ponaša i u tom slučaju pandemija ipak neće uticati na ugovor o osiguranju. Međutim, ukoliko se odluči za raskid ugovora, potrebno je da izjavi volju u formi podobnoj da dođe do raskida ugovora. Ta forma bi bila pisana forma (ili forma elektronskog dokumenta) budući da je i za ugovor o osiguranju propisana takva forma (član 901. stav 1. ZOO) a nema mesta primeni odredbe člana 68. ZOO o neformalnom raskidanju formalnih ugovora, budući da ovde nije reč o sporazumnom raskidu (što je uslov primene navedene odredbe) već o jednostranom raskidu.