NEMOGUĆNOST POSLODAVCA DA ODLUČUJE O PRAVU ZAPOSLENIH NA PRIVREMENU SPREČENOST ZA RAD ZA VREME VANREDNOG STANJA

Pitanje:

• Da li je dozvoljeno da poslodavac istakne zabranu zaposlenima na bolovanje u periodu vanrednog stanja?

Odgovor:

Član 68. Ustava Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006) uređuje pravo svih na zdravstvenu zaštitu, odnosno zaštitu svog psihičkog i fizičkog zdravlja, a zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju se zakonom.

Zakonom o zdravstvenom osiguranju ("Sl. glasnik RS", br. 25/2019 - dalje: Zakon) uređuju se prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i uslovi za njihovo ostvarivanje, a Zakon o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje - dalje: ZOR) uređuje obaveze zaposlenog i poslodavca kada je u pitanju ostvarivanje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, ali nema osnova da poslodavac utvrđuje privremenu sprečenost za rad, pa ni da istu brani.

Shodno odredbi člana 72. Zakona, pravo na naknadu zarade iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja imaju osiguranici zaposleni. Odredbom člana 73. Zakona su propisani "uzroci" privremene sprečenosti za rad osiguranika u kojima će ostvarivati pravo na naknadu zarade. Tako, naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad pripada osiguranicima zaposlenima ako je zdravstveno stanje osiguranika, odnosno člana njegove uže porodice takvo da je osiguranik sprečen za rad iz razloga propisanih ovim zakonom, bez obzira na isplatioca naknade zarade, i to ako je privremeno sprečen za rad:

1) usled bolesti ili povrede van rada;

2) usled profesionalne bolesti ili povrede na radu;

3) zbog bolesti ili komplikacija u vezi sa održavanjem trudnoće;

4) zbog propisane mere obavezne izolacije kao kliconoše ili zbog pojave zaraznih bolesti u njegovoj okolini;

5) zbog nege bolesnog, odnosno povređenog člana uže porodice, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom;

6) zbog dobrovoljnog davanja organa, ćelija i tkiva, izuzev dobrovoljnog davanja krvi;

7) u slučaju kada je određen za pratioca bolesnog osiguranog lica upućenog na lečenje ili lekarski pregled u drugo mesto, odnosno dok boravi kao pratilac u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi, u skladu sa propisom kojim se uređuje način i uslovi za ostvarivanje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Odredbom člana 73. stav 2. Zakona, propisano je da dužinu privremene sprečenosti za rad utvrđuje stručno-medicinski organ Republičkog fonda na osnovu medicinsko-doktrinarnih standarda za utvrđivanje privremene sprečenosti za rad kada kod osiguranika postoji privremena sprečenost za rad ako se ispune uslovi iz prethodno navedenih tačaka.

Sprečenost za rad osiguranika, prema članu 76. Zakona, nastupa danom kada izabrani lekar utvrdi da osiguranik nije sposoban za obavljanje svog rada zbog bolesti ili povrede, odnosno danom kada izabrani lekar utvrdi potrebu za negu člana uže porodice osiguranika ili kada ustanovi drugi propisani razlog za privremenu sprečenost za rad osiguranika.

Dakle, privremenu sprečenost za rad utvrđuje izabrani lekar odnosno drugi stručno medicinski organ Republičkog fonda i određuje je datumom početka privremene sprečenosti i datumom završetka privremene sprečenosti za rad. Pravo na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad osiguranika može trajati do otklanjanja uzroka sprečenosti za rad, u zavisnosti od vrste i uzroka bolesti, odnosno povrede. Poslodavcu nikako nije u nadležnosti da utvrđuje nečije pravo na "bolovanje", s obzirom da ne može niko sprečiti uzrokovanje privremene sprečenosti, a da li ona zapravo postoji može utvrditi samo nadležni medicinski organ koji ima potrebna znanja i sposobnosti da to i utvrdi.

Takva zabrana poslodavca je ništava. Činjenica da je vanredno stanje, imajući u vidu zapravo razloge uvođenja vanrednog stanja odnosno donošenje Odluke o proglašenju bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 zaraznom bolešću ("Sl. glasnik RS", br. 23/2020 i 24/2020) čije je sprečavanje i suzbijanje od interesa za Republiku Srbiju a radi sprečavanja pojave, širenja i suzbijanja zarazne bolesti COVID-19 i zaštite stanovništva od te bolesti, po ovoj odluci i izmenama i dopunama iste, upravo je pojačana potreba da se zaštiti zdravstveno stanje građana. Ukoliko je neko već narušenog zdravstvenog stanja, a poslodavac na neki način onemogućava zaposlenog da ostvari zdravstvenu zaštitu, ugrožava i potencijalno narušava zdravstveno stanje zaposlenog, a ne "samo" njegovo Ustavom zagarantovano pravo.

Nije na odmet pomenuti i obavezu zaposlenog u vezi sa dostavljanjem obaveštenja o privremenoj sprečenosti za rad. Shodno članu 103. ZOR zaposleni je dužan da:

- najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad,

- u slučaju teže bolesti, umesto zaposlenog, potvrdu poslodavcu dostavljaju članovi uže porodice ili druga lica sa kojima živi u porodičnom domaćinstvu,

- ako zaposleni živi sam, potvrdu je dužan da dostavi u roku od tri dana od dana prestanka razloga zbog kojih nije mogao da dostavi potvrdu.

Prema stavu 4. istog člana, lekar je dužan da izda potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad. Imajući u vidu da je Republički Fond za zdravstveno osiguranje preporučio osiguranim licima da se telefonom obaveste o mogućnosti ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja bez dolaska u filijalu ili ispostavu Republičkog fonda, jer je obustavljen rad sa strankama na šalterima po filijalama i ispostavama, upitno je da li će u ZOR utvrđenom roku osiguranici - zaposleni moći i da pribave i dostave potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad. Pitanje pravilnosti procedure obaveštavanja poslodavca o privremenoj sprečenosti zaposlenog za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, nije odlučujuće za ocenu zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu zbog neopravdanog odsustva sa posla. Naime, ako u ovom slučaju potvrdu koju je trebalo da izda lekar na osnovu člana 103. stav 4. Zakona o radu, lekar nije izdao, pa je ni zaposleni nije mogao dostaviti poslodacu ne može voditi zaključku o neporavdanosti odsustva zaposlenog, te ni otkaznom razlogu iz člana 179. stav 3. tačka 2) ZOR.

I u stiuaciji kada nije vanredno stanje, sud zauzima stav da nedostavljanje potvrde o nastupanju privremene sprečenosti za rad u roku od tri dana, kod činjenice da je zaposleni obavestio neposrednog rukovodioca o sprečenosti za rad usled bolesti, nije povreda radne obaveze zbog koje je poslodavac mogao zaposlenom da otkaže ugovor o radu. Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 2639/2016 od 21.9.2017. godine:

"...Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nedostavljanje potvrde o nastupanju privremene sprečenosti za rad u roku od tri dana, odnosno činjenica što je ova potvrda dostavljena 11.11.2003. godine, nije povreda radne obaveze zbog koje je poslodavac mogao tužiocu da otkaže ugovor o radu, jer je tužilac 28.10.2003. godine obavestio neposrednog rukovodioca o sprečenosti za rad usled bolesti. Osim toga, tužilac je na ovaj način postupio u skladu sa obavezom koja je propisana članom 87. tačka 49. PKU i zato ne može da mu se stavi na teret da je izvršio povredu radne obaveze iz tačke 17. PKU, koja je navedena kao razlog u otkaznom rešenju. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije upozoren na drugu povredu radne obaveze i to neopravdano izostajanje sa posla u periodu od 01.10.2003. godine do 27.10.2003. godine. U odnosu na otkazni razlog koji se odnosi na neopravdani izostanak sa posla pobijano rešenje o otkazu nije doneto u zakonitom postupku jer tužiocu nije dostavljeno upozorenje o učinjenoj povredi ove radne obaveza koja mu je stavljena na teret. Na taj način tuženi je postupio protivno odredbi člana 101. stav 2. Zakona o radu, kojom je propisano da je poslodavac dužan, da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz stava 1. tačka 3) i 4) ovog člana, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Nedostavljanjem upozorenja u vezi postojanja ovog otkaznog razloga, tužiocu je onemogućeno da se izjasni o navodima o učinjenoj povredi radne obaveze ili radne discipline koja ima za posledicu otkaz ugovora o radu i na taj način mu je onemogućeno pravo na odbranu, što pobijano rešenje čini nezakonitim. Kako je tužiocu otkazan ugovor o radu, a za otkaz nisu bili ispunjeni uslovi propisani članom 101. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, to je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos i ima pravo da se vrati na rad u smislu člana 108. Zakona o radu."

Pravo na privremenu sprečenost za rad, usled povrede ili bolesti van rada, na radu, kao i u slučajevima zbog propisane mere obavezne izolacije kao kliconoše ili zbog pojave zaraznih bolesti u njegovoj okolini, i samo trajanje privremene sprečenosti za rad utvrđuje izabrani lekar, odnosno drugi stručno-medicinski organ Republičkog fonda. Član 115. ZOR uređuje pravo zaposlenog na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad do 30 dana, i to najmanje u visini 65% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, ako je sprečenost za rad prouzrokovana bolešću ili povredom van rada. U slučaju da poslodavac ne isplati naknadu zarade, zaposleni se mogu obratiti Inspekciji rada, koja vrši nadzor nad primenom ovog zakona, imajući u vidu da je za povredu odredbe člana 115. predviđena novčana kazna od 600.000 do 1.500.000 dinara za prekršaj poslodavaca sa svojstvom pravnog lica, od 30.000 do 150.000 dinara kazniće se za prekršaj odgovorno lice u pravnom licu, odnosno od 200.000 do 400.000 dinara za prekršaj kazniće se preduzetnik.