Zakonska zatezna kamata je akcesorno potraživanje, što znači da je kako u pogledu osnova, tako i u pogledu visine, uslovljena glavnim potraživanjem. Kamata u pravnom prometu pojavljuje se u dva osnovna vida, kao zakonska zatezna kamata i kao ugovorna kamata. Iako se u oba slučaja radi o kamati, treba odmah ukazati na to da se na obe primenjuju sasvim različita pravila.
Zakonska zatezna kamata je, načelno, kamata koju duguje svaki dužnik koji zadocni sa ispunjenjem obaveze. Sa druge strane, ugovorna kamata je proizvod saglasnosti volja i predstavlja vid naknade na koji poverilac ima pravo.
Osim ove koncepcijske razlike, u pogledu zakonske zatezne kamate postoji još nekoliko spornih pitanja kao što su pitanja međusobnog odnosa sa ugovornom kamatom, visine kamatne stope, kamate na kamatu i sl. koja će upravo biti predmet ovog rada.
Visina stope zakonske zatezne kamate i zakonska zatezna kamata na potraživanja u stranoj valuti
Kao što je prethodno rečeno, zakonska zatezna kamata je kamata koju duguje svaki dužnik onda kada nastupi njegova docnja u izvršenju obaveze. Pravo na zakonsku zateznu kamatu nezavisno je od činjenice da li je poverilac zbog docnje dužnika pretrpeo bilo kakvu štetu.
Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja - dalje: ZOO) u članu 277. propisuje da se stopa zakonske zatezne kamate propisuje zakonom.
Od stupanja na snagu ZOO, pitanje zakonske zatezne kamate uređivano je Zakonima o visini stope zatezne kamate (ukupno tri zakona u periodu od 1989. godine do 2012. godine), dok je sada zakonska zatezna kamata, odnosno njena visina, uređena Zakonom o zateznoj kamati ("Sl. glasnik RS", br. 119/2012 - dalje: ZZK).
Po prirodi stvari, zakonska zatezna kamata prati novčane obligacije, pa se postavlja pitanje da li drugačija valuta novčane obaveze ustanovljava različita pravila za obračun zatezne kamate. Ovo pitanje bilo je naročito aktuelno u vreme kada je uveden euro kao valuta plaćanja na teritoriji pojedinih evropskih zemalja.
Istorijski uticaj prethodnih zakonskih rešenja
Naime, tada se postavilo pitanje na koji način urediti isplatu kamate na potraživanja u eurima. Način na koji je to naša sudska praksa rešila ovde navodimo iz razloga što je to rešenje, prilikom donošenja važećeg ZZK, praktično, postalo zakonsko rešenje. Naime, stopa zatezne kamate određena je Zakonom o visini stope zatezne kamate. Zakonom o visini stope zatezne kamate ("Sl. list SRJ", br. 32/93, 24/94 i 28/96) propisano je u članu 1. da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze plaća zateznu kamatu na iznos duga od dana isplate po stopi utvrđenoj zakonom.
Stopa zatezne kamate sastoji se od stope rasta cena na malo i fiksne stope od 1,2% mesečno. Članom 2. istog zakona, predviđeno je da, izuzetno od odredbe člana 1. na potraživanje između domaćih i stranih fizičkih i pravnih lica koja glase na plaćanje u stranoj valuti, zatezna kamata se plaća po stopi od 6% godišnje. Iz tog razloga, u periodu važenja ovog zakona za potraživanja između domaćih i stranih pravnih lica koja su bila u stranoj valuti dosuđivana je zatezna kamata po stopi od 6% na godišnjem nivou.
U istom periodu za potraživanja za plaćanja u stranoj valuti između dva domaća pravna lica dosuđivana je domicilna kamata - odnosno kamata zemlje porekla valute, jer ona u sebi sadrži i obezbeđuje očuvanje vrednosti dugovane valute i kaznenu stopu kao što i stopa zatezne kamate iz člana 1. istog zakona to predviđa i obezbeđuje za dinarska dugovanja.
Zakonom o visini stope zatezne kamate ("Sl. list SRJ", br. 9/2001, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 31/2011 i 73/2012 - odluka US), izostavljen je član kojim je za potraživanja između domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica, a koja se odnose na stranu valutu propisana zatezna kamata u visini od 6% na godišnjem nivou. Iz tog razloga sudska praksa je za period od 2.3.2001. godine i za navedena potraživanja zauzela stanovište da je stopa zatezne kamate u visini domicilne kamate zemlje porekla valute odnosno da je zatezna kamata identična kao i na potraživanja između domaćih lica, ako se ista odnose na stranu valutu. Međutim, sa uvođenjem evra kao zajedničke valute plaćanja u pojedinim evropskim zemljama, postavilo se pitanje kako odrediti "zemlju porekla valute".
U praksi je, povodom ovog pitanja, prihvaćeno stanovište da se kamata obračunava po stopi koju Centralna Evropska banka propisuje za evro, jer ne postoji zemlja domicila navedene valute, već je s obzirom da se radi o više zemalja koje imaju zajedničku valutu jedino moguće i opravdano kao važeću kamatnu stopu obračunavati stopu Centralne - zajedničke banke navedenih zemalja za označenu valutu.
Kao što je prethodno navedeno, ovaj stav prakse je, delimično, postao važeće zakonsko rešenje. Međutim, važno je ukazati na to da je ZZK pitanje visine kamate na dug u evrima konačno rešeno tako što je propisano da se na potraživanja u evrima kamata obračunava u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena. Navedeno rešenje koje podrazumeva uvećanje od osam procentnih poena prihvaćeno je iz razloga što referentna kamatna stopa ECB nije bila one visine koja je na odgovarajući način otklanjala negativne posledice docnje u privrednom poslovanju.
Današnje stanovište sudske prakse
Međutim, nakon što je na snagu stupio ZZK 2012. godine, za sudsku praksu se postavilo kao sporno kako rešiti pitanje kamate u situaciji kada se radi o potraživanju dospelom pre stupanja na snagu ZZK, kod kojeg je kamata nastavila da teče i nakon stupanja na snagu ovog zakona. Naime, do stupanja na snagu ZZK 2012. godine, tužioci su se prilikom definisanja potraživanja na ime kamate na dug u evrima opredeljivali, najčešće, za neku od uopštenih formulacija (po stopi ECB..., po stopi koju ECB plaća na glavne operacije za refinansiranje; po referentnoj kamatnoj stopi ECB; po eskontnoj stopi ECB i sl.).
Kod tako opredeljenih zahteva sudska praksa je, prvobitno, pribegla rešenju da pravo na kamatu prizna do stupanja na snagu ZZK (25.12.2012. godine) na način kako je to potraživao tužilac, a da od ovog datuma kamatu dosudi po stopi koju propisuje ZZK. Međutim, kod primene ovog rešenja treba biti jako oprezan.
Prethodno, potrebno je ukazati na to sa kojom vrstom kamatnih stopa uopšte operiše Evropska centralna banka, što je naročito značajno imajući u vidu da i danas nisu retki tužbeni zahtevi kod kojih se potražuje kamata po eskontnoj (diskontnoj) stopi Evropske centralne banke.
Najpre, eskontna kamatna stopa, u domaćem sistemu, predstavlja najnižu kamatnu stopu po kojoj emisiona banka (Narodna banka Srbije) daje kredite drugim bankama i po kojoj od tih banaka prima eskontne menice i državne hartije od vrednosti.
Odlukom Narodne banke Srbije o visini eskontne stope ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 17/2010 i 31/2010) eskontna kamatna stopa utvrđuje se u visini od 100% u odnosu na referentnu kamatnu stopu, što znači da su navedene kamatne stope izjednačene. Sa druge strane, Evropska centralna banka uopšte ne poznaje kategoriju eskontne kamatne stope.
Konkretno, Evropska centralna banka operiše sa tri različite kategorije kamatnih stopa i, uopšteno, iste se mogu definisati na sledeći način: Kamatna stopa na mogućnost granične pozajmice (takozvana Granična kamatna stopa - MLFR) po kojoj Evropska centralna banka odobrava kredite drugim bankama preko noći u situaciji kada im je hitno potreban novac; Kamatna stopa na depozite (DFR) koju Evropska centralna banka plaća za iznos novca položen kod nje u formi depozita (a koja je inače negativna počev od 2014. godine); Referentna kamatna stopa (MRO) kojubanke plaćaju Evropskoj centralnoj banci prilikom sedmodnevne pozajmice.
Dakle, definiciji eskontne kamatne stope koja postoji u ekonomskom sistemu Republike Srbije, najpribližnije odgovara definicija referentne kamatne stope (posebno imajući u vidu da su ove kamatne stope jednake visine) pa je upravo to kamatna stopa koja se može priznati tužiocu u situaciji kada je tužbom tražena eskontna (diskontna) stopa.
Uostalom, kako je to prethodno navedeno, referentna kamatna stopa Evropske centralne banke je i vrsta kamatne stope koja se u našem pravnom sistemu dosuđuje na potraživanje u valuti evro, s obzirom na to da je ovo izričito propisano ZZK.
Međutim, ZZK je, takođe, propisano da se kamatna stopa na potraživanja u valuti evro određuje u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke uvećane za osam procentnih poena. Shodno tome, u situaciji kada je tužilac potraživao kamatu na neki od prethodno navedenih uopštenih načina, tada sud, dosuđujući kamatu u skladu sa ZZK za period počev od 25.12.2012. godine, zapravo, prekoračuje tužbeni zahtev odnosno izlazi van njegovih granica, s obzirom na to da je kamata koja se na valutu evro dosuđuje prema ZZK, za osam procentnih poena viša od kamate koja je tražena tužbom na ovaj način.
Ovo posebno dobija na značaju kada je, prema zvaničnim podacima Evropske centralne banke, visina referentne kamatne stope 0% počev od 16.3.2016. godine. Drugim rečima, ako je potraživanje tužioca u valuti evro dospelo nakon 16.3.2016. godine i ako tužilac ne potražuje kamatu na način kako je to propisano ZZK (već ostane kod neke od prethodno navedenih opštih formulacija) finansijski efekat takvog zahteva u pogledu kamate je nepostojeći, jednak je nuli.
Takođe, ukoliko tužiocu pravo na kamatu pripada i za period pre 25.12.2015. godine, propuštajući da svoj tužbeni zahtev precizira na način kako je to propisano ZZK, tužilac ostaje uskraćen za značajan prihod, s obzirom na to da je kamata potraživana na neki od uopštenih načina za osam procentnih poena niža od one na koju tužilac inače ima pravo.
Odnos između ugovorne i zakonske zatezne kamate
Kao što je rečeno na početku ovog teksta, ugovorna kamata predstavlja naknadu na koju poverilac ima pravo. ZOO je u članu 399. dozvolio ugovaranje kamate između fizičkih lica, ali je njena visina ograničena visinom kamatne stope koja se plaća na štedne uloge po viđenju u mestu ispunjenja obaveze. Ova vrsta kamate duguje se nezavisno od toga da li je dužnik pao u docnju prilikom izvršenja obaveze.
Međutim, ako dužnik padne u docnju prilikom izvršenja određene obaveze kod koje je ugovorena i isplata kamate, tada postoje dve mogućnosti u zavisnosti od toga kolika je stopa ugovorene kamate. Prema odredbi člana 277. ZOO, ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, tada ona teče i posle dužnikove docnje, a ako je niža, onda se primenjuje stopa zatezne kamate.
Kako konkretno funkcioniše odnos između ugovorene i zakonske zatezne kamate možemo videti na primeru drugostepene preinačujuće odluke donete od strane Višeg suda u Beogradu u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 10560/16. U ovom predmetu činjenično stanje bilo je sledeće:
Banka je odobrila korisniku kredita potrošački kredit za kupovinu. Istim ugovorom je određen rok vraćanja kredita od 60 meseci, kao i kamata koja se obračunava po efektivnoj kamatnoj od 6,48% na godišnjem nivou.
Dalje je ugovorom navedeno da se obračun kamate vrši mesečno i u roku dospeća kredita, za protekli obračunski period, primenom proporcionalnog metoda, na iznos duga u evrima i preračunava se u dinare po važećem kursu NBS koji se primenjuje na dan obračuna, odnosno zaduženja po obračunu za kamate.
Članom 8 ugovora, stavom 1, predviđeno je da će se na dospele, a o roku neizmirene obaveze koje su nastale po ovom Ugovoru, od dana dospelosti obaveze za plaćanje do dana izmirenja iste, obračunavati i naplaćivati od korisnika kredita zatezna kamata utvrđena Zakonom o visini stope zatezne kamate, dok je stavom 3 istog člana predviđeno da ukoliko je zatezna kamata, utvrđena Zakonom o visini stope zatezne kamate, niža od ugovorene kamatne stope uvećane za 30%, primenjivaće se ugovorena kamatna stopa uvećana za 30%. Kako je tužilac kasnila sa otplatom kredita, tužena je odlukom raskinula ugovor sa tužiocem i pokrenula sudski postupak izvršenja.
Dakle, u ovom konkretnom primeru, banka je ugovorila jednu visinu kamatne stope za plasiranje kreditnih sredstava, dok je za slučaj docnje u izmirenju obaveze ugovorom ugovorena sasvim druga visina kamatne stope.
Iz sadržine prethodno citiranih odredbi ZOO proističe to da banka, kao finansijska organizacija, može ugovorom o kreditu predvideti visinu kamatne stope za kreditna sredstva koja stavlja na raspolaganje klijentu, kao i to da, u slučaju docnje, ista prethodno predviđena visina kamatne stope teče i u slučaju docnje, ukoliko je to povoljnije za banku kao poverioca.
Ovo iz razloga što ugovorena kamata, po svojoj prirodi, predstavlja prihod banke koji ona ostvaruje kao plod plasiranog kapitala, pa joj je zakonom dozvoljeno da, ukoliko korisnik padne u docnju, ovaj svoj prihod i dalje ostvaruje, ukoliko je to za nju povoljnije od prava na naplatu kamate po stopi koja jeinače propisana zakonom za slučaj docnje.
Međutim, ovo nikako ne znači da banka ima ovlašćenje da ugovori jednu visinu kamatne stope za plasiranje kreditnih sredstava, a da za slučaj docnje u izmirenju obaveze ugovorom predvidi sasvim drugu visinu kamatne stope. Ovo iz razloga što su odredbe člana 277. ZOO odredbe imperativnog karaktera.
Drugim rečima, banka, prilikom plasiranja kreditnih sredstava klijentima, u slučaju docnje, ima dve opcije: prvo, ima mogućnost da u slučaju docnje od dužnika naplati zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom ili pak, ukoliko je to za nju povoljnije, od dužnika naplati kamatu koja je prethodno predviđena odredbama ugovora prilikom puštanja samog kredita u tečaj, ali ni u kom slučaju nije ovlašćena da za slučaj docnje predviđa različitu kamatnu stopu, odnosno zaračunava posebnu kamatnu stopu, jer je takvo ugovaranje protivno prinudnim propisima, odnosno odredbi člana 277. ZOO.
Međutim, onda kada je ugovorena kamata veća od dozvoljene, tada takva odredba ugovora nije po automatizmu ništava u celini, već se primenjuje maksimalna dozvoljena stopa kamate. Pri tom, s obzirom na to da se radi o prinudnim propisima i pravilnoj primeni materijalnog prava, u smislu ostvarenja navedenog, potrebna je aktivna uloga suda, odnosno zahtev stranke (dužnika) u tom pravcu nije nužan.
To znači da u takvim situacijama, sud, na pogodan način treba da utvrdi da li je visina kamatne stope ugovorena preko limita koji propisuje zakon i da ako jeste, svojom odlukom umeri visinu kamate i vrati je u zakonom propisan okvir.
Anatocizam
Zabrana plaćanja kamate na kamatu važi kako kada je u pitanju zakonska zatezna kamata, tako i kada je u pitanju ugovorna kamata. Prema odredbama člana 400. ZOO, kamata na kamatu se ne može ugovoriti.
Međutim, ako je kamata dospela za plaćanje, tada je novim ugovorom moguće predvideti plaćanje kamate na dospelu, a neisplaćenu kamatu. Konkretno, tada je moguće napraviti sporazum po kom poverilac dospelu, a neisplaćenu kamatu dodaje glavnici i predviđa na tako novoformirani iznos glavnog duga plaćanje kamate.
Sa druge strane, poverilac može biti značajno oštećen zbog neplaćanja kamate. Iz tog razloga predviđena je mogućnost za poverioca da unapred ugovori povećanje stope kamate ako dužnik dospele kamate ne isplati na vreme, ali treba imati u vidu da i tada važi ograničenje iz člana 399. ZOO. Pri tom, član 400. stav 2. ZOO nije u suprotnosti sa članom 277. stav 2. istog zakona, jer član 400. stav 2. govori o mogućnosti da se ugovori povećanje kamatne stope za slučaj docnje u isplati kamate, dok član 277. govori o opciji na koju poverilac ima pravo u slučaju da docnja nastupi.
Takođe, jedan od slučajeva kada je moguće zahtevati isplatu zakonske zatezne kamate na dospelu kamatu propisan je članom 279. stav 2. ZOO. Naime, radi se o slučaju tzv. procesne kamate koju tužilac ima pravo da potražuje kada podnese formalan zahtev (tužbu) za isplatu dospele, a neisplaćene kamate.
Po prirodi stvari, mogućnost za ispostavljanje zahteva ove vrste javlja se onda kad je dužnik isplatio glavni dug ali ne i pripadajuću kamatu. Tada poverilac na dospelu, a neisplaćenu pripadajuću kamatu, može zahtevati isplatu zakonske zatezne kamate počev od trenutka kada je podneo zahtev za njenu isplatu, odnosno počev od dana podnošenja tužbe.
PRETPLATITE SE NA
Časopis Pravnik u privredi i pravosuđu