Ako zaposlenom u lokalnom javnom preduzeću treba isplatiti putne troškove, da li je neophodno da isti dostavi autobuske karte ili račune za utrošeno gorivo, kao dokaz o trošku? I kojim propisom je predviđena obaveza dostavljanja dokaza o trošku od strane zaposlenog?
Zakonom o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017, 95/2018 - autentično tumačenje i 109/2025 - dr. zakon – dalje: Zakon o radu) u članu 118. tačka 1) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova, za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.
Prema tome, opštim aktom (kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu) ili ugovorom o radu potrebno je utvrditi kriterijume i merila za isplatu troškova za dolazak i odlazak sa posla, odnosno pod kojim uslovima i na koji način se zaposlenima obezbeđuje naknada ovih troškova. Poslodavac može zaposlenima da kupi mesečnu pretplatnu kartu, da obezbedi sopstveni prevoz, isplati naknadu prevoza u novcu ili na drugi način obezbedi prevoz za dolazak i odlazak sa rada.
Nema smetnji da poslodavac, svojim opštim aktom ili ugovorom o radu uredi visinu, kriterijume i merila za isplatu naknade troškova prevoza zaposlenima na različit način, u zavisnosti od mesta stanovanja zaposlenih (gradske opštine, drugi gradovi i opštine), kao i da utvrdi maksimalnu visinu troškova prevoza koju nadoknađuje zaposlenima.
Poslodavac na odgovarajući način, u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, utvrđuje činjenice od kojih zavisi visina troškova prevoza (npr. mesto stanovanja zaposlenog, da li je zaista došlo do ostvarivanja ovih troškova). Dakle, zaposleni imaju pravo na naknadu troškova prevoza ukoliko su takve troškove imali, a čija visina se utvrđuje na način i iznosu određenim opštim aktom i ugovorom o radu.
Navedeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično).
Zakonodavac je ostavio mogućnost da poslodavac drugačije uredi visinu putnih troškova (opštim aktom i ugovorom o radu), ali i u situaciji da to ne uradi ili ne uredi povoljnije, uređena je nadoknada troškova u onoj visini koja svakom zaposlenom daje jednako pravo - da dolazak i odlazak sa rada ne prouzrokuje dodatne troškove. Ovo zato što je javni prevoz - prevoz koji je pod jednakim uslovima dostupan svim korisnicima prevoznih usluga i za koji se naplaćuje usluga prevoza. U tom smislu, bez obzira na koji način zaposleni zaista dolazi na posao, sam snosi troškove svoje slobode izbora, jer je nadoknadom upravo u ovoj visini, svim zaposlenima data jednaka mogućnost.
Mišljenja smo da, ukoliko poslodavac isplaćuje naknadu troškova prevoza u visini prevozne karte u javnom saobraćaju, takvu isplatu nije neophodno dokumentovati.
Pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove. Ovo pravo zaposlenih je priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pri čemu navedeno pravo nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio troškove.
Ovakav stav zauzet je u sudskoj praksi:
Presuda Vrhovnog kasacioni sud Rev2 240/2022 od 4.5.2023. godine:
"Prema citiranim odredbama, pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva i dokaza da je zaposleni stvarno snosio ove troškove, te je tuženi u obavezi da tužilji naknadi štetu zbog neisplaćenih putnih troškova u međugradskom saobraćaju za traženi period, zbog čega je preinačena drugostepena presuda i potvrđena prvostepena presuda."
Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1901/2021 od 12.1.2023. godine:
"Prema citiranim odredbama, pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva i dokaza da je zaposleni stvarno snosio ove troškove, te je tuženi u obavezi da tužilji naknadi štetu zbog neisplaćenih putnih troškova u međugradskom saobraćaju za traženi period, zbog čega je preinačena drugostepena presuda i potvrđena prvostepena presuda."
Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2780/2022 od 5.10.2022. godine:
"Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza zato što je morao da podnosi pismeni zahtev za naknadu, jer o pravima i dužnostima državnih službenika odlučuje rukovodilac, rešenjem u smislu člana 140. stav 1. Zakona o državnim službenicima. Suprotno ovom shvatanju, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove.
Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranoj odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Navedenim zakonskim propisima tužiocu je, kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene, priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pri čemu navedeno pravo nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno podnosio troškove."
Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1 100/2016 od 20.4.2016. godine:
"Naime, pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada priznato je zakonom i Posebnim kolektivnim ugovorom, pri čemu ono nije uslovljeno dokazivanjem da su navedeni troškovi nastali. Ovo stoga što je smisao naknade troškova prevoza da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, zbog čega se ona po pravilu isplaćuje unapred. Činjenica da je zaposleni radio podrazumeva da je na neki način stigao do mesta rada, što znači da ukoliko udaljenost do mesta rada pretpostavlja troškove dolaska zbog prevoza, aktivira se njegovo pravo na naknadu tih troškova, na šta se osnovano ukazuje i žalbom."
Međutim, poslodavac ima mogućnost da opštim aktom (kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu) ili ugovorom o radu uredi i zaposlenima vrši nadoknadu i drugih troškova prevoza - taksi vozilom, sopstvenim vozilom i slično. Ali kako važi princip stvarnih troškova, to znači da bi za ovaj slučaj poslodavac temeljno morao da utvrdi parametre na osnovu kojih će utvrditi visinu tako nastalih troškova, ako npr. ukoliko poslodavac želi da vrši nadoknadu troškova goriva, u slučaju zaposlenih koji na posao dolaze sopstvenim vozilom, morao bi da utvrdi na osnovu kojih parametra može doći do visine tako nastalih troškova. Mišljenja smo da u ovom slučaju poslodavac opštim aktom ili ugovorom o radu može predvideti da mu se radi dokumentovanja isplate naknade ovih troškova dostave računi.
Takođe, napominjemo da je naknada troškova prevoza kod korisnika javnih sredstava uređena posebnim kolektivnim ugovorima.
Prema odredbama Zakona o radu, zaposleni nije uslovljen dostavljanjem bilo kakvih dokaza poslodavcu (računa) radi ostvarivanja prava na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada kada se ti troškovi nadoknađuju u visini prevozne karte u javnom saobraćaju. Ukoliko poslodavcu nije poznat podatak o visini cene karte javnog prevoza od mesta rada do mesta stanovanja, eventualno može zahtevati od zaposlenog da poslodavcu dostavi podatak o istoj - npr. jednu prevoznu kartu ili potvrdu javnog prevoznika o visini cene prevozne karte za tu relaciju.
Ukoliko poslodavac, na osnovu pomenute DOKUMENTACIJE - podataka o mestu rada, mestu stanovanja, visini prevozne karte u javnom saobraaćaju, mesečne evidencije prisustva / odsustva sa rada, zaposlenom nadoknađuje troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada do iznosa koji je kao neoporezivi propisan odredbama člana 18. stav 1. tačka 1) Zakona o porezu na dohodak građana ("Ne plaća se porez na zarade na primanja zaposlenog od poslodavca po osnovu naknade dokumentovanih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada - do visine cene mesečne prevozne karte u javnom saobraćaju, odnosno do visine stvarnih troškova prevoza, a najviše do 5.630 dinara mesečno"), poslodavac nema obavezu da pri isplati obračuna i plati porez na zarade.
Preporuka je da poslodavac pitanje nadoknade troškova prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju detaljnije uredi opštim aktom i ugovorom o radu, kao i da obezbedi dodatnu pomoćnu evidenciju za zaposlene u kojoj će imati pojedinačne podatke o zaposlenom, u smislu adrese stanovanja i adrese rada, cene mesečne pretplatne karte ili pojedinačne karte i druge podatke koje su od značaja za pravilan obračun i nadoknadu troškova prevoza. To može biti na primer i neki posebno napravljen obrazac/formular napravljen za potrebe poslodavca u kome će svaki zaposleni navesti podatke (činjenice) koji su od značaja za njegov trošak prevoza za dolazak i odlazak sa rada kada se ovaj trošak nadoknadjuje u visini prevozne karte, bez obzira na način kako taj zaposleni stvarno dolazi na posao i da li ima veći ili manji trošak od propisanog iznosa (jer nije u pitanju nadoknada stvarnih troškova).