Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

STRUČNI SAVET JAVNOBELEŽNIČKE KOMORE SRBIJE: Mišljenja Stručnog saveta na postavljena pitanja


Javnobeležnička komora objavila je 25. jula 2018. godine Mišljenje Stručnog saveta Javnobeležničke komore Srbije na postavljena pitanja, koje možete videti u nastavku.

1. Da li je dovoljno, imajući u vidu član 18. stav 2. Zakona o javnom beležništvu ("Sl. glasnik RS", br. 31/2011, 85/2012, 19/2013, 55/2014 - dr. zakon, 93/2014 - dr. zakon, 121/2014, 6/2015 i 106/2015 - dalje: ZJB), da javni beležnik koji ujedno ima svojstvo sudskog prevodioca samo konstatuje da je učesniku pročitao tekst privatne isprave, bez ikakvih dodatnih procedura, a posebno bez prisustva dva svedoka?

O d g o v o r:

Ako učesnik ne zna jezik na kojem se sačinjava javnobeležnička isprava, neophodno je da mu se isprava pročita preko sudskog prevodioca u prisustvu javnog beležnika i dva pozvana svedoka koja uz službeni jezik znaju i jezik učesnika, čak i onda kada javni beležnik ima svojstvo sudskog prevodioca za jezik kojim se učesnik služi u postupku.

O b r a z l o ž e nj e:

Nezavisno od toga ko se pojavljuje kao učesnik u postupku sačinjavanja javnobeležničke isprave, svaka javnobeležnička isprava se sačinjava na jeziku i pismu koji su u službenoj upotrebi. To su, po pravilu, srpski jezik i ćirilično pismo, a izuzetno to mogu, pored srpskog jezika i ćiriličnog pisma biti i jezik i pismo nacionalne manjine u gradovima i opštinama gde su takvi jezici i pisma u službenoj upotrebi (član 18. stav 1. ZJB).

Zakon o vanparničnom postupku ("Sl. glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i "Sl. glasnik RS", br. 46/95 - dr. zakon, 18/2005 - dr. zakon, 85/2012, 45/2013 - dr. zakon, 55/2014, 6/2015 i 106/2015 - dr. zakon - dalje: ZVP) u članu 177. propisuje način postupanja kada učesnik u notarijalnom postupku, tj. lice koje sačinjava javnobeležnički zapis ili potvrđuje (solemnizuje) ispravu ne zna jezik koji je u službenoj upotrebi. U tom slučaju isprava mora biti pročitana učesniku preko sudskog prevodioca u prisustvu javnog beležnika i dva pozvana svedoka. Pozvani svedoci moraju znati jezik i pismo koje je u službenoj upotrebi, kao i jezik na kojem učesnik opšti u postupku sačinjavanja notarske isprave i na koji mu se sadržina isprave prevodi. Prema članu 177. ZVP, u takvim situacijama je obavezno prisustvo sudskog prevodioca i dva pozvana svedoka. Ratio legis pravila iz člana 177. ZVP jeste da omogući učesniku da na pouzdan način i nezavisno od postupajućeg javnog beležnika prokontroliše da li je tačna i potpuna isprava koju priznaje za svoju i potpisuje. Iz tog razloga činjenica da javni beležnik ima svojstvo sudskog prevodioca ne može da supstituiše obavezno prisustvo sudskog prevodioca i pozvanih svedoka.

Član 18. stav 2. ZVP uređuje sasvim drugačiju situaciju, tj. situaciju u kojoj se dozvoljava javnom beležniku da notarsku ispravu sačinjava na jeziku koji nije u službenoj upotrebi. On to može činiti samo ako su ispunjena dva uslova: 1º da ima svojstvo sudskog prevodioca za jezik na kojem se traži da sačini ispravu i 2º da je isprava namenjena za upotrebu u inostranstvu. Član 18. stav 2. ZJB ne isključuje primenu člana 177. ZVP. Na primer, ako učesnik koji ne zna engleski jezik želi pred notarom da solemnizuje punomoćje koje je namenjeno za upotrebu u Velikoj Britaniji, notar može sačiniti to punomoćje na engleskom jeziku ako ima svojstvo prevodioca za engleski jezik. Međutim, pošto učesnik ne zna engleski, u postupku solemnizacije tog punomoćja nužno je da mu to punomoćje bude preko sudskog prevodioca pročitano na srpskom jeziku u prisustvu javnog beležnika i dva pozvana svedoka koji znaju i srpski i engleski jezik. Na taj način se omogućuje učesniku da nezavisno od postupajućeg javnog beležnika proveri sadržinu notarske isprave koju treba da prizna za svoj pravni posao i potpiše.

2. Da li je prilikom solemnizacije ugovora dozvoljeno da se učesnici koji ne znaju jezik u službenoj upotrebi odreknu prisustva dva svedoka koja znaju i jezik u službenoj upotrebi i jezik kojim govori učesnik?

O d g o v o r:

Član 177. ZVP, kojim je predviđeno obavezno prisustvo sudskog prevodioca i pozvanih svedoka u postupku solemnizacije isprave kada učesnik ne zna jezik u službenoj upotrebi predstavlja kogentnu normu čija se primena ne može isključiti voljom učesnika.

O b r a z l o ž e nj e:

Najvažniji stadijum u postupku sačinjavanja javnobeležničkog zapisa, odnosno potvrđivanja (solemnizacije) privatne isprave jeste stadijum priznavanja (rekognicije) isprave. Svrha procesnih radnji koje se sprovode u stadijumu rekognicije isprave jeste da omoguće učesniku da pre nego što prizna ispravu za svoj pravni posao i potpiše je, proveri da li je ta isprava tačna i potpuna, tj. da li sadržina isprave u svemu odražava njegovu volju. Jedan od osnovnih razloga postojanja notarijata jeste povećanje pravne sigurnosti. Za postojanje pravne sigurnosti je veoma važno da se preduprede eventualni sporovi u pogledu toga da li je u ispravu uneto sve ono što je učesnik hteo i onako kako je hteo. Zbog toga je važno da se svakom učesniku koji sačinjava ili solemnizuje ispravu omogući da pre nego što potpiše ispravu, proveri da li je ta isprava tačna i potpuna. Da bi ta provera mogla da jemči legitimitet notarskog rada, ona mora ispunjavati dva uslova:

1. učesniku se mora omogućiti da tu proveru sprovede na pouzdan načink i

2. učesniku se mora omogućiti da se ta provera sprovodi nezavisno od javnog beležnika.

To znači da kada proverava ispravu, učesnik ne sme biti oslonjen na javnog beležnika, ne sme zavisiti od njega. U suprotnom, provera gubi svaki smisao.

Kada učesnik ne zna jezik na kojem je sačinjena isprava, tačnost i potpunost isprave on proverava u skladu sa članom 177. ZVP, koji predviđa učešće sudskog prevodioca i dva pozvana svedoka koji znaju i jezik u službenoj upotrebi i jezik kojim govori učesnik. Imajući u vidu važnost postupka rekognicije za ostvarivanje pravne sigurnosti, kao i legitimiteta javnobeležničke profesije, član 177. ZVP ne dozvoljava učesniku da se odrekne prisustva pozvanih svedoka, niti da se odrekne prisustva sudskog prevodioca.

3. Da li je prilikom solemnizacije ugovora neophodno prisustvo pozvanih svedoka i prevodioca ukoliko je na području jedinice lokalne samouprave u službenoj upotrebi i jezik nacionalne manjine koji je ujedno i maternji jezik stranke, a ona ne govori srpski jezik, pri čemu javni beležnik zna maternji jezik stranke, ali nema svojstvo sudskog prevodioca?

O d g o v o r:

Ako se isprava sačinjava na jeziku u službenoj upotrebi kojim vladaju učesnik i postupajući javni beležnik i ako učesnik nema nedostatke koji ga sprečavaju da opšti s javnim beležnikom, ume da čita i piše, u postupku solemnizacije ne moraju učestvovati sudski prevodilac i pozvani svedoci, pri čemu je irelevantno to što javni beležnik nema svojstvo sudskog prevodioca.

O b r a z l o ž e nj e:

Ako je u gradu, odnosno opštini u službenoj upotrebi i jezik i pismo nacionalne manjine, učesnik ima pravo da zahteva da se javnobeležnička isprava sačini na srpskom jeziku ćiriličkim pismom ili na jeziku i pismu nacionalne manjine (član 18. stav 1. ZJB). Za javnog beležnika u takvim gradovima, odnosno opštinama može biti imenovano lice koje "poznaje jezikˮ određene nacionalne manjine ili lice koje je priložilo sporazum o saradnji sa sudskim prevodiocem za jezik te manjine (član 25. stav 1. tačka 7. ZJB). U postupku imenovanja javnog beležnika prilikom ocene da li je ispunjen zakonski uslov koji se tiče poznavanja jezika nacionalne manjine, da bi se utvrdilo da kandidat jezik poznaje, nije neophodno da kandidat za javnog beležnika ima svojstvo sudskog prevodioca za taj jezik. Drugim rečima, lice koje nema svojstvo sudskog prevodioca za jezik nacionalne manjine može na drugi način dokazati da zna taj jezik, na primer tako što će priložiti javne isprave kojima dokazuje da je završio školu na tom jeziku.

 

ZVP u članu 177. stav 1. predviđa da ako učesnik ne zna jezik koji je u službenoj upotrebi, isprava mu mora biti pročitana preko sudskog prevodioca u prisustvu javnog beležnika i dva pozvana svedoka koja uz službeni jezik znaju i jezik učesnika. Pod jezikom u službenoj upotrebi, u smislu člana 177. ZVP, podrazumeva se jezik na kojem se sprovodi postupak solemnizacije. To je srpski jezik i ćiriličko pismo. Međutim, u gradovima i opštinama u kojima se upotrebljava i jezik nacionalne manjine, jezikom u službenoj upotrebi, tj. jezikom na kojem se sprovodi postupak solemnizacije smatra se i taj jezik nacionalne manjine ako su ispunjena dva uslova:

1. da je statutom grada/opštine predviđena službena upotreba određenog jezika nacionalne manjine i

2. da učesnik zahteva da se postupak solemnizacije sprovede na tom jeziku.

Na primer, ako od javnog beležnika koji je imenovan za Grad Suboticu učesnik zahteva da se isprava sačini na mađarskom jeziku, in concreto se mađarski jezik smatra jezikom u službenoj upotrebi.

U takvom i sličnim slučajevima primena člana 177. ZVP ne ravna se prema srpskom jeziku, već prema jeziku nacionalne manjine na kojem se po zahtevu stranke sprovodi vanparnični postupak za sačinjavanje, odnosno potvrđivanje isprave. Ako učesnik u postupku i postupajući javni beležnik znaju jezik određene nacionalne manjine, onda nije potrebno da u postupku solemnizacije učestvuju sudski prevodilac i pozvani svedoci, pri čemu je irelevantno to što javni beležnik nema svojstvo sudskog prevodioca za taj jezik. Time se ne isključuje potreba za pozvanim svedocima u drugim slučajevima koji su predviđeni zakonom (npr. ako je stranka slepa, gluvonema, nepismena i sl.).

To što javni beležnik poseduje svojstvo sudskog prevodioca relevantno je za drugu pravnu situaciju, a to je situacija kada sačinjava ispravu na jeziku koji nije u službenoj upotrebi, a koja je namenjena za upotrebu u inostranstvu (član 18. stav 2. ZJB).

4. Da li je javni beležnik dužan da prilikom potvrđivanja ugovora ili sačinjavanja ugovora u formi javnobeležničkog zapisa uvek zahteva od stranaka u postupku da dostave uverenje centra za socijalni rad da protiv njih nije pokrenut postupak lišenja poslovne sposobnosti i da nisu lišene poslovne sposobnosti?

O d g o v o r:

Javni beležnik nije dužan da prilikom potvrđivanja ugovora ili sačinjavanja ugovora u formi javnobeležničkog zapisa zahteva od stranaka u postupku da dostave uverenje centra za socijalni rad da protiv njih nije pokrenut postupak lišenja poslovne sposobnosti i da nisu lišene poslovne sposobnosti, osim kada posumnja u njihovu poslovnu sposobnost.

Obrazloženje:

Poslovna sposobnost određenog fizičkog lica predstavlja njegovu mogućnost da samostalno, svojom voljom zasniva, menja i gasi prava i obaveze.

 

Za poslovnu sposobnost je presudna sposobnost za rasuđivanje. Po našem zakonu, postoje različiti obimi poslovne sposobnosti, koji zavise kako od uzrasta lica, tako i od drugih elemenata.

Fizičko lice stiče potpunu poslovnu sposobnost punoletstvom (s navršenih 18 godina života) i sklapanjem braka pre punoletstva (s navršenih 16 godina) uz dozvolu suda.

Da bi lice koje je ispunilo napred navedene uslove steklo poslovnu sposobnost, ono mora da bude duševno i telesno zdravo i zrelo da se samostalno stara o sopstvenoj ličnosti, pravima i interesima.

Fizičko lice može biti:

-           Potpuno poslovno sposobno;

-           Ograničeno poslovno sposobno;

-           Potpuno poslovno nesposobno.

Potpuno poslovno sposobno fizičko lice je sposobno da normalno rasuđuje, da se samo stara o sebi i samostalno odlučuje o svojim pravima i obavezama.

Punoletno lice koje zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju nije sposobno za normalno rasuđivanje, pa zbog toga nije u stanju da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava i interesa može biti potpuno lišeno poslovne sposobnosti.

Punoletno lice koje zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese drugih lica može biti delimično lišeno poslovne sposobnosti.

Sudskom odlukom o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti određuju se pravni poslovi koje lice delimično lišeno poslovne sposobnosti može, odnosno ne može samostalno preduzimati.

Punoletnom licu lišenom poslovne sposobnosti može se vratiti poslovna sposobnost kada prestanu razlozi zbog kojih je ono bilo potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti.

Pravnosnažna sudska odluka o lišenju i vraćanju poslovne sposobnosti dostavlja se bez odlaganja organu starateljstva i upisuje se u matičnu knjigu rođenih.

Ako lice lišeno poslovne sposobnosti ima nepokretnosti, pravnosnažna sudska odluka upisuje se i u javni registar prava na nepokretnosti.

 Pravne poslove poslovno nesposobnog lica (izvan kruga poslova koje može samostalno da preduzima) preduzimaju u njegovo ime i za njegov račun njegov zakonski zastupnik ili staralac.

Zakon o javnom beležništvu u opštem delu predviđa da je javni beležnik dužan da odbije da obavi službenu radnju ako utvrdi da stranka nema poslovnu sposobnost ili da iz drugog zakonskog razloga ne može punovažno zaključivati pravne poslove, izuzev ako u postupku učestvuje zakonski zastupnik tog lica.

Takođe, u delu koji reguliše potvrđivanje (solemnizaciju) privatne isprave navedeno je da javni beležnik prilikom potvrđivanja isprave o pravnom poslu ispituje da li stranke imaju pravnu i poslovnu sposobnost koja se traži za preduzimanje tog posla i da li su ovlašćene da preduzmu pravni posao, kao i da će, ako utvrdi da nisu ispunjeni uslovi iz tog člana, rešenjem odbiti da potvrdi ispravu.

Javni beležnik na osnovu razgovora sa strankom pre nego što potvrdi (solemnizuje) ugovor ili ga sačini u formi javnobeležničkog zapisa, procenjuje da li stranka pokazuje očigledne znake manjkavosti poslovne sposobnosti.

Ukoliko javni beležnik proceni da stranka ne pokazuje očigledne znake manjkavosti poslovne sposobnosti, smatraće da ona ima poslovnu sposobnost na osnovu zakonske pretpostavke.

Ukoliko javni beležnik posumnja u poslovnu sposobnost stranke, ne samo da je ovlašćen već je i obavezan da traži da mu stranka dostavi dokaz o svojoj poslovnoj sposobnosti.

Potvrda centra za socijalni rad je potvrda da se lice ne vodi u evidenciji lica lišenih poslovne sposobnosti, što nije dokaz postojanja poslovne sposobnosti određenog lica.

Iz napred navedenog sledi da i pored dostavljenog uverenja centra za socijalni rad da se lice ne vodi u evidenciji lica lišenih poslovne sposobnosti, javni beležnik ima ovlašćenje i obavezu da traži dodatnu dokumentaciju kojom stranka dokazuje svoju poslovnu sposobnost, tj. odnosno ovlašćen je da traži nalaz i mišljenje sudskog veštaka o poslovnoj sposobnosti stranke.

Takođe je važno napomenuti da čak i ukoliko postoji dostavljen nalaz i mišljenje sudskog veštaka o postojanju poslovne sposobnosti, a javni beležnik izrazi sumnju u njeno postojanje, ima ovlašćenje i obavezu da odbije da preduzme traženu radnju.

5. A) Da li javni beležnik kojem je povereno sprovođenje ostavinskog postupka treba da kao zaveštanje proglasi izjavu volje ostavioca koja je otkucana i odštampana i na kojoj se nalazi samo potpis ostavioca i advokata (nema potpisa drugog svedoka)?

B) Ako se takva izjava volje može proglasiti kao zaveštanje, šta bi trebalo učiniti kada zakonski naslednici ne osporavaju takvu izjavu volje ostavioca?

O d g o v o r:

A) Sud, odnosno javni beležnik kojem je povereno sprovođenje ostavinskog postupka dužan je da proglasi svaki ostaviočev testament, pri čemu je irelevantno da li je taj testament formalno i materijalno punovažan i da li može da proizvede pravna dejstva.

B) Povreda forme testamenta predstavlja razlog rušljivosti (relativne ništavosti), na koji sud, odnosno javni beležnik ne pazi po službenoj dužnosti. Ako niko od ovlašćenih lica ne podnese zahtev za poništenje testamenta, odnosno ako ovlašćena lica izjave da ga priznaju (ili da ga ne osporavaju), zaostavština se raspravlja prema takvom testamentu iako on nije sačinjen na zakonom propisan način.

O b r a z l o ž e nj e:

A) Proglašenje testamenta je procesna radnja u vanparničnom postupku koja se sastoji u tome što sud, odnosno javni beležnik u prisustvu dva svedoka i zainteresovanih lica otvara testament, čita njegovu sadržinu i o tome sačinjava zapisnik. Proglašenje testamenta je irelevantno za formalnu i materijalnu punovažnost testamentarnog raspolaganja. Proglašenje testamenta ima funkciju publiciteta – omogućuje zainteresovanim licima da se upoznaju s tim da postoji testament određene sadržine. Iz tog razloga sud, odnosno javni beležnik dužan je da proglasi svaki ostaviočev testament, čak i onda kada je očigledno da je reč o apsolutno ništavom testamentu (npr. testament koji je sačinilo lice potpuno lišeno poslovne sposobnosti), relativno ništavom testamentu (npr. testament koji nije sačinjen u zakonom propisanoj formi) ili o nedelotvornom testamentu − punovažan testament koji ne može da proizvede pravna dejstva zato što je opozvan ili iz nekog drugog razloga (npr. zato što je testamentarni naslednik umro pre ostavioca). To pravilo nedvosmisleno proističe iz člana 106. st. 1. i 2. ZVP: Kad sud utvrdi da je lice koje je ostavilo testament umrlo ili da je proglašeno za umrlo, otvoriće njegov testament bez povrede pečata, pročitaće ga i o tome sastaviti zapisnik. Ovako će se postupiti bez obzira da li je testament po zakonu punovažan i bez obzira da li ima više testamenata.

Sledstveno izloženom, kada se kod javnog beležnika nađe ili kada mu bude podnesen alografski testament koji nije sačinjen u zakonom propisanoj formi jer nedostaje učešće i potpis drugog testamentarnog svedoka, javni beležnik je dužan da proglasi takav testament.

B) Za razliku od ugovornog prava, gde povreda forme prilikom zaključenja ugovora predstavlja razlog apsolutne ništavosti (član 70. ZOO), povreda forme prilikom sačinjavanja testamenta je razlog rušljivosti – relativne ništavosti (član 164. stav 1. i član 170. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 46/95, 101/2003 - odluka USRS i 6/2015 - dalje: ZON). Na rušljivost testamenta sud, odnosno javni beležnik ne pazi ex officio. Da se poništi testament zbog povrede forme mogu zahtevati samo ona lica koja za to imaju pravni interes (član 165. ZON). U krug takvih lica uvek se ubrajaju ostaviočevi zakonski naslednici koji bi in concreto nasledili zaostavštinu ili koji bi dobili veće nasledne kvote kada ne bi bilo rušljivog testamenta. Svojstvo zainteresovanog lica može imati i testamentarni naslednik, na primer ako je docnijim rušljivim testamentom opozvan neki raniji ostaviočev testament. Zainteresovana lica mogu podneti zahtev za poništenje testamenta koji nije sačinjen u propisanoj formi u roku od godinu dana od dana kada su saznali za testament (subjektivni rok), a najkasnije u roku od deset godina od dana kada je proglašen testament (objektivni rok). Subjektivni rok za poništenje testamenta ne može početi da teče pre nego što se testament proglasi (član 170. ZON).

Istekom rokova za poništenje testamenta gasi se pravo na isticanje ništavosti i dolazi do konvalidacije testamenta. Iako testament nije formalno punovažan, pošto je naknadno osnažen, na osnovu njega se može raspravljati ostaviočeva zaostavština. Pored takve tzv. prećutne konvalidacije rušljivog testamenta, do koje dolazi propuštanjem rokova za podnošenje zahteva za poništenje testamenta, moguća je i izričita konvalidacija. Do izričite konvalidacije rušljivog testamenta dolazi onda kada zakonski naslednik ili neko drugo lice koje ima pravni interes u ostavinskom postupku dâ izjavu da priznaje ili da ne osporava testament.

6. Da li javni beležnik može da proglasi otpravak testamenta koji je sačinio drugi javni beležnik ili mora da zahteva izvornik od javnog beležnika kod koga je sačinjen testament?

O d g o v o r:

Javni beležnik može da proglasi otpravak testamenta koji je sačinio drugi javni beležnik, odnosno ne mora da zahteva da mu javni beležnik koji je sačinio izvornik dostavi otpravak.

O b r a z l o ž e nj e:

Članom 105. ZJB je predviđeno da javnobeležnički zapisi mogu postojati u obliku izvornika, otpravka ili prepisa.

Otpravak je potpuni prepis javnobeležničke isprave, koji je označen kao otpravak, koji je overen na isti način kao izvornik i koji u pravom prometu zamenjuje izvornik.

Dakle otpravak testamenta bio proglašen, mora da ispunjava sledeće bitne elemente:

-           njegova sadržina treba da je identična sa sadržinom izvornika (da predstavlja potpuni prepis izvornika);

-           da je snabdeven potpisom i pečatom javnog beležnika;

-           da je snabdeven je potpisom stranke;

-           da je snabdeven je eventualno i potpisima svedoka, ukoliko je njihovo prisustvo po zakonu neophodno;

-           da sadrži klauzulu o otpravku, odnosno konstataciju javnog beležnika kojom se konstatuje da isprava predstavlja otpravak (sa svim napred navedenim elementima).

Ukoliko na otpravku testamenta koji je dostavljen javnom beležniku na proglašenje nedostaje bilo koji od gore navedenih elemenata, javni beležnik ga neće proglasiti zato što to nije otpravak u skladu sa zakonom.

Razlika između izvornika i otpravka jeste u tome što samo jedna isprava može da bude izvornik, koji ostaje kod javnog beležnika, a otpravak se izdaje stranci. Formalno izvornik i otpravak se razlikuju samo u tome što izvornik sadrži klauzulu kojom se potvrđuje da je u pitanju izvornik, a otpravak klauzulu kojom se potvrđuje da je u pitanju otpravak.

Funkcija otpravka je u tome da u pravnom prometu menja izvornik pošto se izvornik čuva kod javnog beležnika.

Za razliku od otpravka, javni beležnik ne može da proglasi prepis testamenta.

Prepis isprave je istovetan sa izvornikom ili delom izvornika i prilikom overe prepisa, javni beležnik navodi da se radi o prepisu.

Prepis isprave nema sve napred navedene elemente koji su obavezni i za izvornik i za otpravak (potpisi stranaka, potpis javnog beležnika, pečat javnog beležnika i dr.) i iz tog razloga se ne može tretirati na isti način.

7. Ako je pokrenut ostavinski postupak po službenoj dužnosti na osnovu izvoda iz matične knjige umrlih koji je sudu dostavio matičar i sud je predmet poverio javnom beležniku, pa beležnik odmah nakon prijema predmeta utvrdi da se isti postupak iza ostavioca već vodi pred sudom ili drugim javnim beležnikom, da li tada javni beležnik donosi rešenje o odbačaju shodno članu 294. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 - odluka US, 74/2013 - odluka US i 55/2014 - dalje: ZPP)? Ukoliko se donese rešenje o odbačaju, da li se u skladu sa članom 294. stav 2. ZPP mora održati ročište radi izjašnjenja stranke o odbačaju?

O d g o v o r :

Ako se u ostavinskom postupku utvrdi da već teče postupak za raspravljanje zaostavštine iza istog ostavioca, odnosno da je zaostavština istog ostavioca već pravnosnažno raspravljena, način na koji će postupiti javni beležnik kojem je povereno da sprovede ostavinski postupak kao poverenik suda zavisi od toga da li je ostavinski postupak pokrenut predlogom zainteresovanog učesnika ili ex officio.

Ako je postupak za raspravljanje zaostavštine pokrenut predlogom zainteresovanog učesnika, javni beležnik donosi rešenje kojim odbacuje taj predlog. U tom slučaju javni beležnik je dužan da zakaže ročište na kojem će predlagaču omogućiti da se izjasni o odbacivanju predloga.

Ako je postupak za raspravljanje zaostavštine pokrenut ex officio, javni beležnik donosi rešenje o obustavljanju ostavinskog postupka. U tom slučaju javni beležnik je dužan da konstatuje da nema mesta shodnoj primeni člana 294. stav 2. ZPP.

O b r a z l o ž e nj e:

Među procesnim pretpostavkama koje se moraju ispuniti da bi sud, odnosno notar mogao meritorno da raspravi zaostavštinu, figuriraju i te da ne postoji pravnosnažno rešenje kojim je raspravljena zaostavština istog ostavioca, kao i da ne postoji ranije pokrenut postupak za raspravljanje zaostavštine istog ostavioca (shodna primena člana 294. stav 1. tač. 3. i 4. ZPP, na osnovu člana 30. stav 2. ZVP). Javni beležnik ne sme da sprovodi ostavinski postupak ako je zaostavština konkretnog ostavioca pravnosnažno raspravljena, odnosno ako se već vodi postupak za raspravljanje zaostavštine istog ostavioca. Takva zabrana je uvedena iz razloga jednoobraznosti suđenja: vođenje dva postupka u istoj pravnoj stvari moglo bi imati za posledicu donošenje divergentnih odluka, čime bi se ugrozila pravna sigurnost i pouzdanje u rad pravosudnih organa.

Postupanje javnog beležnika kojem je povereno da sprovede ostavinski postupak kada postoje navedene smetnje za meritorno raspravljanje zaostavštine zavisi od toga da li je ostavinski postupak čije sprovođenje mu je povereno pokrenut predlogom ili ex officio.

Ako je ostavinski postupak pokrenut predlogom, situacija je jednostavnija jer javni beležnik može per analogiam da primeni pravila parničnog postupka o nedostatku procesnih pretpostavki koje se tiču predmeta spora. Naime, prema članu 294. ZPP, ako utvrdi da o istom zahtevu već teče parnica (tzv. dvostruka litispendencija), odnosno da je stvar pravnosnažno presuđena, sud donosi rešenje kojim odbacuje tužbu. Pre nego što donese to rešenje, sud je dužan da zakaže ročište na koje poziva tužioca da se izjasni o odbacivanju tužbe. Na isti način treba da postupi i javni beležnik kada utvrdi da je ostavinski postupak iza istog ostavioca pravnosnažno raspravljen, odnosno da teče postupak za raspravljanje zaostavštine iza istog ostavioca. On treba da zakaže ročište na koje poziva predlagača da se izjasni o nedostatku procesnih pretpostavki koje se tiču predmeta postupka i da odbaci predlog za pokretanje ostavinskog postupka ako utvrdi da je ostavinski postupak iza istog ostavioca pravnosnažno raspravljen, odnosno da teče postupak za raspravljanje zaostavštine iza istog ostavioca.

Situacija je složenija kada je ostavinski postupak pokrenut po službenoj dužnosti jer tada nije moguća primena pravila ZPP-a. Za razliku od ostavinskog postupka, koji se može pokrenuti predlogom i ex officio, parnični postupak se pokreće isključivo aktom stranke (tužba, predlog za sporazumni razvod braka); parnični postupak ne može pokrenuti sud po službenoj dužnosti. Kada je ostavinski postupak pokrenut ex officio, a utvrdi se da nisu ispunjene procesne pretpostavke koje se tiču predmeta postupka, javni beležnik ne može da donese rešenje kojim odbacuje predlog za pokretanje postupka, jer takav predlog ne postoji. Konstrukcija po kojoj bi se dostavljanje izvoda iz matične knjige umrlih ostavinskom sudu od strane nadležnog matičara smatralo predlogom za pokretanje ostavinskog postupka nije pravno-dogmatski održiva. Naime, predlog je procesna radnja kojom učesnik u postupku zahteva od suda da donese određenu odluku. Matičar nije učesnik u ostavinskom postupku, niti time što dostavi izvod iz matične knjige umrlih zahteva od ostavinskog suda da donese bilo kakvu odluku.

ZVP ne sadrži pravila po kojima sud postupa kada utvrdi da je postupak po istoj pravnoj stvari pravnosnažno okončan ili da već teče. Pošto je reč o procesnim pretpostavkama, rešenje bi se moglo naći u analognoj primeni pravila ZVP koja uređuju postupanje suda kada iz materijalnih ili procesnih razloga nije moguće sprovesti postupak koji se pokreće ex officio. Tako član 16. stav 1. ZVP predviđa da će sud posebnom odlukom obustaviti vanparnični postupak ako utvrdi da bi taj postupak trebalo sprovesti po pravilima parničnog postupka. Član 113. stav 1. ZVP propisuje da ostavinski sud obustavlja raspravljanje zaostavštine ako prema podacima iz smrtovnice utvrdi da umrli nije ostavio imovinu. Iz izloženih odredaba može se zaključiti da ostavinski postupak može prestati na dva načina: 1º donošenjem ostavinskog rešenja – meritorna, deklarativna odluka kojom se utvrđuju naslednopravne posledice ostaviočeve smrti ‒ ili 2º donošenjem rešenja o obustavljanju postupka zato što ne postoji zaostavština, pa je samim tim što iza ostavioca ništa nije ostalo bespredmetno utvrđivati naslednopravne posledice njegove smrti. To dalje znači da je zakonodavac predvideo da se obustavi postupak ako pravno nije moguće doneti ostavinsko rešenje, a to je u članu 113. ZVP slučaj kada ne postoji zaostavština.

Međutim, osim kada ne postoji zaostavština, ostavinsko rešenje nije moguće doneti u još nekim situacijama. Na primer, kada je ostavilac proglašen za umrlog, a u toku postupka se utvrdi da je živ; ili kada nisu ispunjene procesne pretpostavke koje se tiču predmeta postupka (ostavinski postupak iza istog ostavioca već se vodi ili je pravnosnažno okončan). Pošto i u takvim situacijama postoje materijalnopravne i procesnopravne prepreke za donošenje ostavinskog rešenja, sud, odnosno javni beležnik kao poverenik suda treba da donese rešenje o obustavljanju postupka. Pošto postupak nije pokrenut predlogom, nije moguća shodna primena člana 294. stav 2. ZPP jer ne postoji predlagač kojeg bi sud pozvao da se izjasni o odbacivanju predloga.

8. Javnom beležniku je u toku ostavinskog postupka dostavljeno punomoćje kojim je potencijalni naslednik ovlastio svog bratanca da ga zastupa u ostavinskom postupku, kao i da u njegovo ime i za njegov račun dâ nasledničku izjavu kojom se prihvata svog naslednog dela i istovremeno ga ustupa nasledniku, da preuzme rešenje o nasleđivanju i da se odrekne prava na žalbu na to rešenje. Da li je ispravno da u konkretnom slučaju javni beležnik ne prihvati predmetno punomoćje s obzirom na to da je članom 85. stav 2. ZPP propisano da punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug.

O d g o v o r:

A. Punomoćje za preduzimanje procesnih radnji u ostavinskom postupku (npr. za podnošenje predloga za pokretanje ostavinskog postupka, preuzimanje ostavinskog rešenja, podnošenje pravnog leka, odricanje od prava na podnošenje pravnog leka) učesnik koji je fizičko lice može dati samo advokatu, krvnom srodniku u pravoj liniji, bratu, sestri, supružniku, kao i predstavniku službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik s položenim pravosudnim ispitom.

B. Ako je učesnik u ostavinskom postupku pravno lice, punomoćje za preduzimanje procesnih radnji u tom postupku može se dati samo advokatu i diplomiranom pravniku koji je u radnom odnosu u tom pravnom licu.

V. Nasledna izjava, po svojoj pravnoj prirodi, ne predstavlja procesnu radnju, već pravni posao materijalnog prava, tako da se na nju ne primenjuju pravila ZPP (član 85) koja ograničavaju svojstvo punomoćnika, već opšta pravila o zastupanju koja sadrži ZOO.

O b r a z l o ž e nj e:

Član 30. stav 2. ZVP predviđa da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe ZPP ako ZVP-om ili drugim zakonom nije drukčije određeno. ZVP ne sadrži odredbe o punomoćnicima u vanparničnom postupku, tako da se na ostavinski postupak, kao vrstu vanparničnog postupka, primenjuju se shodno pravila ZPP o punomoćnicima u parničnom postupku. Član 85. ZPP predviđa ograničen krug lica koja se mogu pojaviti kao punomoćnici u parničnom postupku. To su, po pravilu, advokati. Osim advokatima, učesnik u ostavinskom postupku koji je fizičko lice može dati punomoćje za preduzimanje procesnih radnji sledećim licima: svojim najbližim članovima porodice (supružnik, preci, potomci, brat i sestra) i predstavniku službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik s položenim pravosudnim ispitom (shodna primena člana 85. stav 2. ZPP). Ako svojstvo učesnika u ostavinskom postupku ima pravno lice (npr. ustanova kojoj je zaveštalac ostavio neku stvar u legat), procesne radnje u ostavinskom postupku u svojstvu njegovog punomoćnika mogu preduzimati samo advokati ili diplomirani pravnici zaposleni u tom pravnom licu (shodna primena člana 85. stav 4. ZPP). Javni beležnik kojem je povereno da sprovodi ostavinski postupak dužan je da tokom celog postupka pazi na pravilnost punomoćja (shodna primena člana 91. ZPP). Ako se kao punomoćnik pojavljuje lice koje po zakonu ne može imati svojstvo punomoćnika za preduzimanje procesnih radnji (npr. bratanac učesnika u ostavinskom postupku), javni beležnik je dužan da takvom licu uskrati zastupanje i da o tome obavesti učesnika (vlastodavca).

Kada je reč o naslednoj izjavi, ona ne predstavlja procesnu radnju, već pravni posao materijalnog građanskog prava. Odatle dalje proističe da se njena punovažnost ne ceni prema procesnopravnim propisima, već prema materijalnopravnim normama. Navedeno pravilo važi i onda kada se nasledna izjava daje usmeno na zapisnik na ročištu za ostavinsku raspravu. Pošto nasledna izjava ne predstavlja procesnu radnju, već pravni posao materijalnog prava, na nju se ne primenjuju pravila o zastupanju u građanskim sudskim postupcima, već pravila o zastupanju u materijalnom građanskom pravu koja sadrži ZOO. Prema tim pravilima, mogućnost sticanja svojstva punomoćnika nije ograničena na advokate, članove najuže porodice vlastodavca ili diplomirane pravnike koji su u radnom odnosu kod vlastodavca, već punomoćje može biti dato svakom fizičkom i pravnom licu (član 89. ZOO).

9. Da li javni beležnik može da solemnizuje ugovor o doživotnom izdržavanju kada je primalac izdržavanja upisan u katastru kao držalac nepokretnosti – poljoprivrednog zemljišta ‒ koja je predmet njegove obaveze? Da li je nužno da primalac izdržavanja prvo izvrši brisanje državine i upis prava svojine u katastar u skladu sa članom 133. Zakona o državnom premeru i katastru ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 18/2010, 65/2013, 15/2015 - odluka US, 96/2015, 47/2017 - autentično tumačenje, 113/2017 - dr. zakon, 27/2018 - dr. zakon i 41/2018 - dr. zakon) pre nego što se ugovor potvrdi ili ugovor može biti potvrđen uz upozorenje?

O d g o v o r:

Javni beležnik može da solemnizuje ugovor i kada je primalac izdržavanja upisan kao držalac poljoprivrednog zemljišta, pa prethodni upis prava svojine u skladu s članom 133. Zakona o državnom premeru i katastru nije neophodan.

O b r a z l o ž e nj e:

Zakon o državnom premeru i katastru iz 2009. godine (u daljem tekstu: ZKN) predvideo je, u svojim članovima 96‒99, mogućnost da se u registar nepokretnosti upiše državina ako se u postupku osnivanja katastra nepokretnosti (javnog izlaganja) ne može utvrditi svojina u skladu sa odredbama tog zakona. To je bila novost u srpskom pravu registara nepokretnosti jer se dotad državina nije upisivala u registar. Ta državina je mogla, shodno članu 135. izvorne verzije ZKN iz 2009. godine, biti predmet prometa u određenom roku od trenutka upisa, a pod određenim uslovima mogla se "pretvoriti" u upis svojine (čl. 133‒134. ZKN). Iako izmenjene naknadnim zakonodavnim intervencijama u tekstu, te odredbe su ostale suštinski iste: i dalje je moguć upis državine u postupku osnivanja katastra nepokretnosti (čl. 96‒99. ZKN sa izmenama iz 2015), a omogućen je i upis u postupku održavanja (član 135. ZKN sa izmenama iz 2015), i dalje je moguće da se upis državine pretvori u upis svojine (čl. 133. i 134. ZKN), kao i promet upisanom državinom shodno pravilima za upis prava, i to sada bez vremenskog ograničenja (član 135. stav 5. ZKN sa izmenama iz 2015).

Pošto zakonodavac nije uslovio mogućnost prometa upisanom državinom njenim prethodnim pretvaranjem u upis prava svojine, javni beležnik može da solemnizuje ugovor kojim se prenosi upisana državina pošto takav ugovor nije ništav, što se odnosi i na ugovor o doživotnom izdržavanju. Imajući u vidu da do pretvaranja upisa državine u upis svojine dolazi na zahtev upisanog držaoca, ako su za to ispunjeni uslovi, javni beležnik može da upozori strane da su ti uslovi ispunjeni (ako jesu), te da mogu pretvoriti upis državine u upis svojine.

10. Da li javni beležnik može da solemnizuje ugovor o doživotnom izdržavanju čiji je predmet između ostalog i prenos osnivačkih prava na privrednom društvu, imajući u vidu odredbe Zakona o nasleđivanju?

O d g o v o r:

Javni beležnik može i mora da solemnizuje ugovor o doživotnom izdržavanju čiji je predmet, između ostalog, i prenos osnivačkih prava na privrednom društvu.

O b r a z l o ž e nj e:

Članom 19 Zakona o nasleđivanju uređeno je pitanje oblika ugovora o doživotnom izdržavanju tako da je za zaključenje tog ugovora predviđena forma javnobeležničke potvrde (solemnizacije). Jedino ako je predmet tog ugovora nepokretnost i ako je jedna od strana poslovno nesposobna, bila bi, u skladu s članom 82. stav 1. tač. 1. Zakona o javnom beležništvu, potrebna forma javnobeležničkog zapisa. Činjenica da je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju prenos osnivačkih prava na privrednom društvu ne utiče ni na koji način na primenu tih odredaba, jer je za ugovore o prenosu osnivačkih prava na privrednom društvu članom 175. stav 1, Zakona o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon, 5/2015 i 44/2018) predviđeno da se zaključuju u pismenoj formi sa overom potpisa prenosioca i sticaoca ili na drugi način predviđen zakonom.

11. Kada davalac izdržavanja (sin) premine pre primaoca izdržavanja (majke), da li je javni beležnik ovlašćen da potvrdi izjavu stranke koja je primalac doživotnog izdržavanja da pristaje na produženje ugovora o doživotnom izdržavanju samo sa suprugom davaoca izdržavanja, a ne i s njegovim potomcima, a imajući u vidu član 204. Zakona o nasleđivanju? Ukoliko je javni beležnik ovlašćen da solemnizuje takvu izjavu, da li moraju postojati i solemnizovane izjave potomaka preminulog davaoca izdržavanja da ne pristaju na nastavak ugovora?

O d g o v o r:

U slučaju iz člana 204. ZON, supružnik i potomci davaoca izdržavanja ne treba s primaocem izdržavanja da zaključuju aneks ugovora o doživotnom izdržavanju, već se ostavinskim rešenjem utvrđuje da su prava i obaveza davaoca izdržavanja prešle na njegovog supružnika, odnosno potomke.

Izjava supružnika, odnosno potomaka davaoca izdržavanja o tome da li pristaju ili ne pristaju da na njih pređu davaočeva prava i obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju predstavlja po svojoj prirodi naslednu izjavu i daje se u formi koja je predviđena za davanje nasledne izjave.

O b r a z l o ž e nj e:

ZON u članu 204. stav 1. predviđa da "posle smrti davaoca izdržavanja njegove obaveze prelaze na njegovog bračnog druga i potomke koji su pozvani na nasleđe, ako pristanuˮ. Navedeno pravilo višestruko odstupa od opštih principa naslednog prava.

Pre svega, njime se uvodi jedno relativno nasledivo pravo, koje se nasleđuje po specijalnom režimu. Prava i obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju ne mogu preći na bilo kog davaočevog naslednika, već samo na njegovog supružnika i potomke, pod pretpostavkom da su naslednici davaoca. Ako davalac nema supružnika i potomke, odnosno ako ih ima, a oni ne mogu da se pozovu na nasleđe (nedostojni su, dali su negativnu naslednu izjavu, testamentom su isključeni iz nasledstva), obligacija iz ugovora o doživotnom izdržavanju prestaje.

Drugo odstupanje ogleda se u tome što je zakonodavac predvideo mogućnost davanja delimične nasledne izjave, tj. naslednicima je ustanovio pravo da izjavu o odricanju od nasledstva ograniče na jedno pravo iz zaostavštine. Posledica toga je cepanje ostavinske mase i odstupanje od principa univerzalne sukcesije. Tako, ostaviočev potomak može dati izjavu kojom se prihvata nasledstva iza smrti ostavioca, ali se odriče prava da nastavi ugovor s primaocem izdržavanja. Obrnuto ne važi. Davaočev supružnik, odnosno potomak ne može dati izjavu kojom se odriče nasledstva, ali se prihvata da nastavi ugovor o doživotnom izdržavanju − jer je pravo na nastavljanje ugovora uslovljeno njegovim nasledničkim svojstvom. U slučaju iz člana 204. ZON moguće je da na različitim pravima iz zaostavštine postoje različite nasledničke zajednice, npr. da se supruga i dvoje dece prihvate nasledstva, a da samo supruga i jedno dete pristanu na produženje ugovora o doživotnom izdržavanju.

 Navedeno odstupanje od zabrane da se daje delimična nasledna izjava i načela univerzalne sukcesije nalagali su važni pravnopolitički razlozi. Zakonodavac je pošao od toga da je ugovor o doživotnom izdržavanju ličan ugovor (intuitu personae) i da za njega, u principu, treba da važe opšta pravila obligacionog prava po kojima smrću ugovornika prestaju obaveze koje su nastale s obzirom na lične osobine ugovornih strana ili lične sposobnosti dužnika (član 359. ZOO). Sledstveno tome, nakon smrti davaoca izdržavanja, njegova prava i obaveze iz ugovora prestaju, čime se ne isključuje mogućnost da primalac izdržavanja zaključi s davaočevim naslednicima novi ugovor o doživotnom izdržavanju. Izuzetak od tog pravila zakonodavac je predvideo za lica koja su po redovnim životnim prilikama članovi najuže porodice davaoca izdržavanja (supružnik i potomci). Pošlo se od toga da često ta lica pomažu davaocu u izvršenju njegove obaveze izdržavanja, a neretko i žive s primaocem i davaocem izdržavanja u istom domaćinstvu. Ratio legis zbog kojeg je predviđena nenasledivost prava i obaveza kod tipičnih ugovora intuitu personae (npr. ugovor o delu kojim se poznati slikar obavezuje da izradi portret naručioca ili ugovor o delu kojim se poslenik obavezuje da čuva decu naručioca) ne dolazi potpuno do izražaja u situaciji iz člana 204. ZON, pri čemu su interesi primaoca izdržavanja dovoljno zaštićeni time što mu je data mogućnost da raskine ugovor ako se poremete njegovi odnosi s davaočevim naslednicima (član 201. ZON).

Imajući u vidu da je su prava davaoca izdržavanja iz ugovora o doživotnom izdržavanju relativno naslediva prava, supružnik i potomci davaoca izdražavanja ne treba s primaocem izdržavanja da zaključuju aneks ugovora o doživotnom izdržavanju. U prilog tome govore teorijski i praktični razlozi.

Teorijski razlog sastoji se u tome što supružnik i potomci davaoca izdržavanja ne dolaze u poziciju novog davaoca izdržavanja na osnovu sporazuma s primaocem izdržavanja, već na osnovu nasleđivanja, tj. na osnovu toga što su naslednici davaoca izdržavanja.

 Vidi: M. Kreč, Đ. Pavić, Komentar Zakona o nasljeđivanju, Zagreb 1964, 406; O. Antić, Z. Balinovac, 539; R. Račić, 26. Uporedi: N. Subotić-Konstantinović, 154, koja kaže da "pristanak bračnog druga i potomaka na produženje ugovora sa primaocem ne znači sklapanje novog ugovora".

Nakon smrti primaoca izdržavanja, davaočev supružnik, odnosno potomak može da se uknjiži tako što će katastru priložiti ugovor o doživotnom izdržavanju i ostavinsko rešenje kojim dokazuje da su na njega prešla prava i obaveze davaoca izdržavanja. Protiv aneksa ugovora govore i praktični razlozi: supružnik, odnosno potomak davaoca izdržavanja ne izlaže se troškovima za solemnizaciju ugovora i ne dolazi pod udar člana 203. ZON, koji predviđa da na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. Ako se u momentu smrti davaoca izdržavanja primalac izdržavanja nalazi na samrti, pa se može osnovano pretpostaviti da neće dugo živeti, davaočev supružnik i potomci koji nasleđuju prava i obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju ne dolaze pod udar navedene odredbe jer se na ugovor primenjuje isti režim koji bi važio da je kao ugovorna strana ostao prvobitni davalac izdržavanja.

Pošto nasleđivanje prava i obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju cepa zaostavštinu i stvara različite nasledničke zajednice u pogledu prava i obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju i ostatka ostavinske mase, u praksi može biti sporan način izrade ostavinskog rešenja. Problem se prevazilazi tako što će ostavinski sud u posebnom stavu izreke ostavinskog rešenja konstatovati da su iza ostavioca ostala prava i obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju i na koje naslednike su ta prava i obaveze prešli. Takođe, sud je dužan da ostaviočevog supružnika i potomke pouči da se mogu prihvatiti nasleđa na celokupnoj zaostavštini, a odbiti da naslede prava i obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju (argument iz člana 115. stav 3. ZVP).

12. U skladu sa članom 82a stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Sl. list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Sl. list SRJ", br. 29/96 i "Sl. glasnik RS", br. 115/2005 - dr. zakon), fizičko lice koje ne obavlja delatnost u Republici Srbiji ne može sticati svojinu na drugim vrstama zemljišta, osim ukoliko je u pitanju zemljište na kome se nalazi stan ili stambena zgrada na kojoj stiče pravo svojine, odnosno zemljište koje služi za redovnu upotrebu stana ili stambene zgrade.

Da li je kod stambenih zgrada određena minimalna i maksimalna površina zemljišta koje služi za redovnu upotrebu zgrade imajući u vidu odredbe člana 82a Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i činjenicu da je često porodična stambena zgrada na zemljištu u građevinskom području veće površine od građevinskog zemljišta, zbog čega se postavlja pitanje da li strano fizičko lice može biti kupac?

O d g o v o r:

Zemljištem koje služi za redovnu upotrebu zgrade smatra se katastarska parcela na kojoj se zgrada nalazi (arg. iz člana 105. Zakona o planiranju i izgradnji). Izuzetno, zemljište koje služi za redovnu upotrebu objekta utvrđuje se u skladu s članom 70. Zakona o planiranju i izgradnji. U svakom slučaju, strano fizičko lice koje kupuje stan ili stambenu zgradu može biti kupac, odnosno postati vlasnik zemljišta na kom je zgrada podignuta.

O b r a z l o ž e nj e:

Članom 82a Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa uređena je mogućnost da stranci pravnim poslovima inter vivos steknu pravo svojine na nepokretnim stvarima u Republici Srbiji. Tako, strana fizička i pravna lica koja obavljaju delatnost u Srbiji mogu, pod uslovom uzajamnosti, sticati nepokretnosti koje su im neophodne za obavljanje delatnosti, a strana fizička lica, takođe pod uslovom uzajamnosti, mogu sticati pravo svojine na stanu i stambenoj zgradi kao i državljani Srbije. Imajući u vidu da se, posle donošenja Ustava Republike Srbije iz 2006. godine i Zakona o planiranju i izgradnji 2009. godine, pravni režim građevinskog zemljišta promenio tako da na njemu može postojati (privatna) svojina, kao i odredbe o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na zemljištu i najposle odredbe Zakona o prometu nepokretnosti koje takođe govore o pravnom jedinstvu zemljišta i na njemu podignute zgrade, jasno je da je stranim licima omogućeno da steknu pravo svojine i na građevinskom zemljištu koje predstavlja celinu sa objektom na kom mogu steći svojinu. Ako se radi o stranom fizičkom licu koje pod uslovom uzajamnosti može steći stan ili stambenu zgradu, jasno je da to strano lice može (mora) steći i odgovarajuće pravo na zemljištu na kojem je zgrada podignuta – (nedeljivu i akcesornu) susvojinu ako se radi o stanu, odnosno svojinu ako se radi o stambenoj zgradi. Prema zakonodavstvu Republike Srbije, osnovno pravilo jeste da je zemljište na kom se stiče (su)svojina zajedno sa zgradom/stanom zapravo katastarska parcela na kojoj se zgrada nalazi (čl. 105. Zakona o planiranju i izgradnji). Izuzetno, u situacijama predviđenim zakonom, posebno se uređuje obim zemljišta koje služi za redovnu upotrebu zgrade (član 70. Zakona o planiranju i izgradnji).

Dakle odgovor na postavljeno pitanje jeste da naše zakonodavstvo ne predviđa minimalnu niti maksimalnu površinu građevinskog zemljišta koje služi za redovnu upotrebu stambenih zgrada. Takođe, činjenica da je površina zgrade veća od površine zemljišta nije od značaja, odnosno pravno je irelevantna. Strano fizičko lice svakako može, ako postoji reciprocitet, biti kupac stambene zgrade i postati vlasnik i zgrade i katastarske parcele na kojoj je zgrada izgrađena.

13. Da li javni beležnik može da potvrdi (solemnizuje) ugovor o kupoprodaji nepokretnosti ako je predmet ugovora prenos državine na objektu (stanu), a imajući u vidu član 135. stav 5. Zakona o državnom premeru i katastru, koji propisuje da će se na nepokretnostima na kojima je upisan držalac dozvoliti da se promeni držalac na osnovu isprave za upis shodnom primenom opštih uslova za upis prava iz tog zakona, kao i člana 114. Zakona o državnom premeru i katastru? Da li u konkretnom slučaju treba tražiti uverenje nadležnog organa da je u toku postupak legalizacije/ozakonjenja ili je dovoljna činjenica da je u listu nepokretnosti upisana državina prodavca?

O d g o v o r:

Javni beležnik može, odnosno ima dužnost da potvrdi (solemnizuje) ugovor o prometu nepokretnosti čiji je predmet prenos državine koja je upisana u katastar nepokretnosti shodnom primenom pravila koja se odnose na prenos prava svojine.

O b r a z l o ž e nj e:

Upis državine u katastar nepokretnosti prvi put je dozvoljen Zakonom o državnom premeru i katastru2009. godine, u slučajevima predviđenim članovima 96, 97. i 98. tog zakona. Članom 135. stav 5. tog zakona predviđeno je da će se na nepokretnostima na kojima je upisan držalac dozvoliti da se promeni držalac na osnovu isprave za upis shodnom primenom opštih uslova za upis prava iz tog zakona. To zapravo znači da se upisana državina u pravnom prometu "ponaša" kao pravo svojine, te da se njome može raspolagati na isti način kao svojinom. Ograničenja takvog prometa vezana za rok i osnove prometa, predviđena izvornim tekstom Zakona (član 135. izvornog teksta), izbrisana su iz važećeg teksta izmenama iz 2015. godine, a upisana državina trajno je, bar kad je o prometu reč, upodobljena stvarnim pravima na nepokretnostima. Isto proizlazi i iz navedenog člana 114. toga zakona, u kojem se u stavu 1. tački 10. pominje promena držaoca kao jedna od promena u postupku održavanja katastra nepokretnosti. Zbog toga u takvom slučaju javni beležnik ne treba da zahteva nikakva dodatna uverenja u smislu postupka legalizacije, već je dovoljno da je u listu nepokretnosti upisana državina prenosioca.

Izvor: Vebsajt Javnobeležničke komore Srbije, 25.07.2018.
Naslov, Izvod iz vesti: Redakcija