Email Print

PREDSEDNICI SUDOVA SU DUŽNI DA SE STARAJU O ODRŽAVANJU UGLEDA SUDA


Demokratske promene društva, koje su počele 2000. godine, zahtevale su i promene u sudskoj vlasti. Građani nisu imali poverenja u rad sudija. Sudstvo je trebalo obnoviti, obezbediti mu uslove da postane nezavisno, učiniti ga pravednim i efikasnim.

Sudije koje su razrešene u vreme prethodne vlasti nova vlast je vratila na sudijske funkcije. Izabrani su novi predsednici sudova u gotovo svim sudovima.

Doneti su zakoni koji uređuju položaj sudija, organizaciju i postupanje sudova. I pored toga stanje u sudovima se nije značajno promenilo.

Iz tog razloga su tadasnji premijer i ministar pravde, organizovali, početkom marta 2003, sastanak sa predstavnicima sudske vlasti, tridesetak predsednika okružnih i opštinskih sudova. Premijer je predložio da se razgovara o problemima koji prate rad sudova i usporavaju neophodne promene i načinima da se ti problemi reše. Zamolio je prisutne da kažu šta je to što bi izvršna vlast mogla i trebalo da uradi kako bi se uvođenje promena ubrzalo. Sa druge strane, tražio je od sudija da probleme koji su u nadležnosti sudske vlasti rešavaju same. Jedan od problema ove druge vrste bio je sve češće sukobljavanje predsednika sudova između sebe, ali i sukobi sudija i političara. Činilo se da znamo šta nam je činiti, šta ćemo i kako dalje.

Nakon toga donet je novi Ustav, a nakon toga još jedan set novih zakona koji uređuju položaj sudija, organizaciju i postupanje sudova. Sproveden je opšti izbor. Veliki broj sudija ovog puta nije izabran. Neizabrane sudije su, nakon odluke Ustavnog suda, vraćene na sudijske funkcije. I ponavlja se ono što je već viđeno. Niti sudovi rade bolje, niti su efikasniji, niti građani imaju više poverenja u njihov rad.

U dugom procesu preobražaja pravosuđa političari su, eto, stalno nešto radili. Radili su i one poslove za koje su nadležni, a mešali su se i tamo gde ne bi ni trebali ni smeli.

Sudije su se bavile svojim poslom, sudile su, primenjivale su zakone, donosile presude, stručno se usavršavale, učestvovale na stručnim seminarima i savetovanjima. Ali, ma koliko da su sudije radile na reformisanju sudova, nedovoljno je urađeno. Stiče se utisak da je sudska vlast čekala, kao što još uvek čeka, da nagomilane probleme rešava neko drugi.

Sudska vlast kao da ne mari što se donose novi i menjaju postojeći zakoni koji su od značaja za obavljanje sudijske funkcije i koje sudovi primenjuju, a da se sudije o tome, iako je to njihovo pravo i obaveza, ništa ne pitaju.

Sudskoj vlasti čini se ne smetaju ni kritike na rad sudova, jer na to uglavnom ne reaguju, čak ni onda kada su te kritike neopravdane.

PREDSEDNICI SUDOVA SU DUŽNI DA SE STARAJU O ODRŽAVANJU UGLEDA SUDA.

Sudije ništa ne preduzimaju da iz svojih redova uklone one koji su te funkcije nedostojni, valjda opet u iščekivanju da će to učiniti neko drugi.

O radu Visokog saveta sudstva, na primer, javnost najčešće obaveštava ministar pravde, iako je on samo jedan od 11 članova ovog Saveta.

 

Čini se da više ne znamo šta nam je činiti, šta ćemo i kako dalje. Sudstvo je rezignirano, uplašeno, nesigurno. Kriza u sudovima je takva da se raditi može samo oprezno, promišljeno, strpljivo i postepeno, korak po korak. Promene mogu da naprave samo ljudi koji u sudu rade, koji su svesni značaja te institucije, a znaju i hoće da se njome bave. Njima je potrebna velika pomoć celog društva, a pomoć mogu da dobiju samo ako znaju gde da je traže.

 

Izvor: http://www.danas.rs, Sonja Brkić