NACRT ZAKONA O LOBIRANJU: Funkcioneru ili imenovanom licu zabranjuje se da bude lobista u delatnosti u kojoj je bio funkcioner najmanje dve godine od prestanka funkcije

Do kraja godine Srbija bi trebalo da dobije zakon o lobiranju, a o Nacrtu zakona o lobiranju ovih dana organizovane su javne rasprave u kojima su, između ostalih, učestvovali i eksperti iz beogradske kancelarije CMS-a, članice globalne CMS advokatske firme. Jedan od njih, Duško Krsmanović doktorirao je pre nekoliko godina na tu temu na Erazmus univerzitetu u Roterdamu. Krsmanović i direktor kancelarije dr Radivoje Petrikić kažu da bi šira javnost, a ne samo stručna, trebalo da bude upoznata s tekstom predloženog propisa, ako ni zbog čega drugog onda zbog troškova koje primena ovog zakona podrazumeva.

Nacrt definiše lobiranje kao delatnost kojom se vrši uticaj na organe Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave u postupku donošenja zakona i drugih propisa radi ostvarivanja interesa naručioca lobiranja, u skladu sa zakonom. Navedeno je i šta se ne smatra lobiranjem, ali Petrikić i Krsmanović kažu da prilikom donošenja ovog zakona treba imati u vidu i to da veoma mali broj zemalja u svetu, a i u EU, ima ovakav akt i da su iskustva država u regionu koje su donele zakon često negativna. U stvari, SAD su ovu oblast odavno regulisale zakonom, dok Austrija, Francuska i Velika Britanija odnedavno imaju takav propis, takođe i Republika Irska, Slovenija, Litvanija i Poljska. Ali Mađarska je imala zakon o lobiranju pa je ukinut jer nije primenjivan. U Makedoniji je donet 2011. godine, a pošto je bio registrovan samo jedan lobista, zakon je izmenjen, ali nakon toga registrovanih lobista nije bilo uopšte. I u Crnoj Gori zakon je na snazi nekoliko godina, a tek od 2017. godine se zna za jednog lobistu.

U obrazloženju razloga za donošenje našeg zakona pominje se i borba protiv korupcije, ali Radivoje Petrikić kaže da nijedna zemlja ne rešava taj problem aktima o lobiranju nego krivičnim i drugim propisima koji se odnose na uticaj na nosioce javnih funkcija. A ne postoje, tvrde oni, nikakvi relevantni dokazi da je u zemljama u kojima je usvojen zakon o lobiranju smanjen nivo korupcije. Postoje, štaviše, primeri koji pokazuju da je posle donošenja zakona o lobiranju u nekim zemljama sledeće godine indeks percepcije korupcije čak povećan.

Ali zašto u zemljama u okruženju koje su ga donele zakon nije primenjivan? Između ostalog i zato što naši susedi, kao i mi, posle usvajanje zakona ne donose neophodne prateće pravne akte i zato je primena zakona veoma otežana. U slučaju našeg nacrta, objašnjava Petrikić, predviđeno je da Agencija za borbu protiv korupcije prati primenu i sankcioniše povredu zakona o lobiranju, a mišljenje je mnogih da ta agencija, imajući u vidu i druge njene nadležnosti, trenutno nema ni kadrovske ni tehničke mogućnosti da prati primenu takvog za naše uslove potpuno novog propisa.

Krsmanović ne sumnja da će propis o lobiranju biti donet, kao i da će ministarstvo gotovo izvesno unaprediti postojeći nacrt nakon održane javne rasprave. Jedno od tih poboljšanja odnosilo bi se na smanjenje troškova koje primena zakona donosi. Jer troškovi padaju na teret i privatnog i javnog sektora.

– Na primer, firma koja ima lobistu morala bi da se registruje i da registruje lobistu, a lobista bi bio u obavezi da polaže ispit i bude licenciran, a naravno da sve to donosi troškove. Isto tako, država će morati ili da zaposli nove ili obuči već zaposlene službenike koji će se baviti primenom zakona – kaže Krsmanović i pominje licenciranje lobista kao "pravni presedan" u našem nacrtu što znači da niko ne bi mogao da se bavi lobiranjem dok ne položi odgovarajući ispit pri Pravosudnoj akademiji, koji bi onda neko trebalo da sertifikuje, što ne postoji nigde u uporednoj praksi.

– Zato verujem da će ministarstvo te odredbe da povuče iz predloženog teksta. U protivnom, ako bi, recimo, malinari hteli da protestuju pred vladom, njihov predsednik bi prethodno morao da položi ispit za lobistu pred Pravosudnom akademijom – ističe Krsmanović dok Petrikić kaže da je problem i u tome što nacrt ne definiše precizno šta se sve smatra lobiranjem a šta ne, pa je moguće da i neke sasvim bezazlene situacije budu predmet prijava Agenciji za borbu protiv korupcije. Krsmanović, pak, iznosi primer funkcionera koji odlazi s nekim na pecanje i koji će, prema sadašnjem nacrtu zakona o lobiranju, možda imati obavezu da u roku od tri dana prijavi "događaj" agenciji.

Oni kažu da nije jasno ni to kako će se u praksi tretirati takozvani inhaus lobisti, oni zaposleni u firmama, obično u odeljenjima za odnose s javnošću, čiji je deo radnih zadataka baš lobiranje i zaštita interesa kompanije. Nije loše da imamo i zakon o lobiranju, ali bi trebalo da bude prilagođen našim uslovima, a ne da se stvara mogućnost za paradoksalnu situaciju da Privredna komora Srbije, koja ima deset hiljada članova, mora sa svakim od tih članova da potpiše ugovor o lobiranju, kaže Krsmanović. On smatra da je postojeći nacrt bolji od jedne njegove verzije iz 2009. godine, a naročito ističe dobro rešenje kojim se funkcioneru ili imenovanom licu zabranjuje da bude registrovan kao lobista u istoj delatnosti u kojoj je bio funkcioner najmanje dve godine od trenutka kad mu je prestala funkcija.

Izvor: Vebsajt Politika, Branislav Radivojša, 17.05.2018.
Naslov: Redakcija