KRIVIČNI ZAKONIK: Transparentnost Srbija ukazuje na brojne nedorečene informacije o "Tijaninom zakonu" kojim se traži uvođenje doživotnog zatvora za ubice i silovatelje dece i trudnica, ali i da je ostalo nejasno zašto je iz parlamenta taj nacrt upućen Vladi RS

- Brojne vesti o podnošenju predloga da se ubice i silovatelji dece i trudnica ubuduće kažnjavaju doživotnim zatvorom ostale su začuđujuće nedorečene u pogledu bitnih pitanja. Tako su građani koje zanima šta će se dalje dešavati uskraćeni za mogućnost da objektivno sagledaju da li su državni organi učinili sve što je u njihovoj nadležnosti - navodi se u saopštenju Transparentnosti Srbije.

 Svuda se može pročitati da je predlog Fondacije "Tijana Jurić" za izmene Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016 - dalje: KZ) kako bi se kazne povećale (sa sadašnjih maksimalnih 40 godina, na doživotnu kaznu zatvora), i ukinulo pravo na uslovni otpust, podržalo 158 hiljada građana. Međutim, niko ne može pouzdano da zaključi šta ovaj predlog predstavlja u formalnom smislu. Forma nije nebitna, zato što od nje zavisi kakve su obaveze državnih organa.

U mnogim vestima i na sajtu Fondacije govori se o narodnoj inicijativi. "Narodna inicijativa" je ustavni termin, i označava pravo građana da predlože donošenje, izmene ili dopune nekog zakona. Prema Ustavu i zakonu, potrebno je da predlog svojim potpisom u kratkom roku (nedelju dana), i na propisani način (inicijativni odbor, prijavljivanje MUP-u, prikupljanje potrebnih podataka građana) podrži najmanje 30 hiljada birača. Dalji postupak uključuje proveru podataka, kako bi inicijativa bila priznata kao predlog. Problem je to što nisu propisani rokovi, pa se zato nekoliko puta dogodilo da u svemu validni predlozi nikada ne budu izneti na glasanje u Narodnoj skupštini, zato što ih predsednik nije uvrstio u dnevni red. U konkretnom slučaju, broj potpisa je daleko veći nego traženi broj za narodnu inicijativu, a vreme prikupljanja se poklapa sa zakonskim rokom od sedam dana, tako da bi se zaista moglo pomisliti da je reč upravo o ovom vidu ostvarivanja prava građana i da se pred Narodnom skupštinom našao predlog zakona, a ne tek ideja za razmatranje.

Promotivni spot akcije prikupljanja potpisa naziva ovu akciju "peticijom". Građani imaju pravo na peticiju, ali ono nije operacionalizovano – državni organi mogu da razmotre peticiju, ali i ne moraju to da učine. Takođe, za prikupljanje potpisa za peticiju nisu propisani nikakvi posebni uslovi, rokovi, obim prikupljenih podataka i slično.

Dilemu nije razrešila ni Narodna skupština, već su samo otvorene nove. Naime, prema vesti sa zvaničnog sajta, "Predsednica Narodne skupštine je, imajući u vidu značaj izmena koje se tom inicijativom predlažu, pozvala da Vlada, sa nadležnim ministarstvom, analizira predloženi nacrt, utvrdi Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i uputi ga Narodnoj skupštini Republike Srbije na razmatranje". Ako bi bila u pitanju narodna inicijativa, predsednica Narodne skupštine bi morala od Vlade da zatraži mišljenje o predlogu zakona, a ne da od Vlade traži da bilo šta formuliše i da sama upućuje predlog. Naime, kad god zakon predloži neko drugi osim Vlade, Vladi se mora dati prilika da se o tome izjasni.

U saopštenju se ipak koristi izraz "inicijativa" (bez "narodna") i izraz "predloženi nacrt", a ne "predlog zakona", što upućuje na mogućnost da nisu ispunjeni uslovi za to da se predlog stavi na dnevni red Narodne skupštine. Mogući razlog za to su formulacije – možda su predlozi Fondacije formulisani na nivou ideja šta treba učiniti, a ne i konkretne odredbe po modelu "član.... menja se i glasi" ili "u članu.... iza stava.... dodaje se novi stav... koji glasi". Drugi mogući razlog bi bio da se i dalje vrše provere ispunjenosti uslova, u pogledu broja prikupljenih potpisa i forme.

Dalje, iz ovog saopštenja je jasno da predsednica Narodne Skupštine podržava inicijativu. Naime, ona je Vladu izričito i bezuslovno pozvala da predloži izmene KZ-a. Ako je tako, logično se nameće pitanje zašto Maja Gojković, kao narodna poslanica i diplomirana pravnica nije sama formulisala predlog za izmenu i dopunu KZ-a, nego traži od Vlade i Ministarstva pravde. Kao što je već navedeno, Vlada i Ministarstvo bi se svakako morali izjasniti i u slučaju kada neki narodni poslanik (svaki narodni poslanik ima pravo da to učini, jednako kao i 30 hiljada građana) predloži zakon.

Transparentnost Srbija je ukazala da na ovom primeru možemo da se zapitamo koliko kao građani imamo na raspolaganju informacija o zakonodavnom postupku u slučajevima koji su znatno manje ili nisu uopšte medijski propraćeni, i u kojima je reč o stotinama članova koji su povezani sa desetinama drugih zakona, ako u ovom slučaju, koji prati cela Srbija i gde se predlažu dve lako razumljive intervencije postoji toliko nepoznanica.