PREDLOG STRATEGIJE RAZVOJA PRAVOSUĐA ZA PERIOD OD 2019. DO 2024. GODINE: Primedbe Advokatske komore Srbije na Predlog Strategije

Povodom Predloga Strategije razvoja pravosuđa za period od 2019. do 2024. godine, Advokatska komore Srbije u ostavljenom roku dostavlja sledeće primedbe i komentare na tekst koji je objavljen na internet stranici Ministarstva pravde. S obzirom da je Predlogom Strategije razvoja pravosuđa za period 2019 - 2024 predviđeno da će se mere iz Strategije realizovati kroz sprovođenje aktivnosti iz revidiranog Akcionog plana za Poglavlje 23, a kojim su određeni i nosioci za sprovođenje aktivnosti, kao i rokovi za sredstva za sprovođenje, Advokatska komora Srbije ostaje u svemu pri primedbama na revidirani Akcioni plan za Poglavlje 23 i dostavlja primedbe i komentare na Predlog Strategije razvoja pravosuđa za period 2019 - 2024:

- I - OPŠTE PRIMEDBE -

Advokatura nije pomenuta u Nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa za naredni period od 2019 - 2024 nijednom.

U odnosu na prethodni tekst Akcionog plana za realizaciju Nacionalne strategije reforme pravosuđa kada je advokatura bila pomenuta u smislu remetilačkog faktora koji može da dovede do blokade pravosuđa, načinjen je dodatni korak u pogrešnom pravcu.

U pomenutom Predlogu advokatura nije navedena kao pravosudna profesija:

- iako je Ustavom Republike Srbije u članu 67 propisano da advokatura pruža građanima pravnu pomoć

- iako je u članu 9 Zakona o ministarstvima -propisano da "Ministarstvo pravde obavlja poslove državne uprave koji se odnose na: (između ostalog)... advokaturu i druge pravosudne profesije..."

- advokatura je profesija od javnog značaja i isključivo je nadležna za pružanje pravne pomoći je posledica činjenice da je jedino advokatura i u okviru nje, advokat kao pojedinac, jedini stvarno samostalan i nezavisni subjekt koji građaninu može garantovati da će stručnu pomoć pružati stručno, savesno i odgovorno štiteći samo i isključivo njegova prava i interese kako od drugih građana i pravnih lica, tako i od same države, što je i ratio legis propisivanja odredbe člana 67 u Ustavu RS i definisanje pravnog položaja advokature, kao i međunarodnih konvencija koje je ratifikovala Republika Srbija, a koje garantuju građanima pravo na pravnu pomoć nezavisnog pravnog stručnjaka - a to je jedino advokat.

Posebno je sporno što se u Predlogu Strategije razvoja pravosuđa za period 2019 - 2024 kao nova pravosudna profesija navodi "medijator" iako ni u jednom propisu nije predviđeno da je medijator profesija, a pogotovo ne da je pravosudna profesija. Prema važećem Zakonu o posredovanju u rešavanju sporova - "Službeni glasnik RS" 55/2014 posrednik - medijator može biti fizičko lice koje je ispunjava sledeće uslove: da je poslovno sposobno, da je državljanin RS, da je završilo osnovnu obuku za posrednika, da ima visoku stručnu spremu, da nije osuđivano na bezuslovnu kaznu zatvora za krivično delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje poslova posredovanja, da je upisano u Registar posrednika. U međunarodnom posredovanju u prekograničnim sporovima posrednik - medijator može biti i strani državljanin pod uslovom da je ovlašćen da se bavi posredovanjem u drugoj državi, pod uslovom uzajamnosti.

Ovde posebno ukazujemo da medijator prema važećem Zakonu o posredovanju u rešavanju sporova ne mora da ima pravno obrazovanje.

Znači advokatura kao najstarija profesionalna delatnost pružanja pravne pomoći građanima nije pravosudna profesija u Predlogu Nacionalne strategije reforma pravosuđa za period od 2019 - 2024 godine, niti Ministarstvo pravde smatra da advokatura kao samostalna i nezavisna služba pravne pomoći ima bilo kakav značaj i uticaj na reformske procese u pravosuđu RS.

Posebno ističemo da na ovakav način nastaje nezamisliv PARADOKS. Advokati u pružanju pravne pomoći i zaštiti ljudskih prava, nisu deo pravosuđa, ali kada imaju ulogu medijatora odnosno posrednika u mirnom rešavanju sporova (ZOA čl.3 tačka 5), predstavljaju deo pravosuđa.

Mišljenja smo da usklađivanje sa evropskim direktivama o uslugama ne podrazumeva automatsko smeštanje advokature u poglavlje 3 koje se odnosi na usluge i koje potpada pod resor Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija. Resorno ministarstvo koje treba da bude zaduženo za pitanja koja se tiču advokature nužno je da bude Ministarstvo pravde.

I.1. Počev od usvajanja prve Nacionalne strategije reforme pravosuđa za period 2006 - 2011 do danas kada se predlaže Strategija reforme pravosuđa za period 2019 - 2024 Advokatska komora Srbije konstantno ističe primedbu što u pristupnim pregovorima nije svrstana u Poglavlje 23 - pravosuđe, već u Poglavlje 3 - usluge.

Podsećamo da je odredbom člana 67 Ustava RS u poglavlju "Ljudska prava i slobode" građanima Srbije garantovano pravo na pravnu pomoć koju pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba i službe pravne pomoći u jedinicama lokalne samouprave.

Podsećamo da je Univerzalnom deklaracijom UN o ljudskim pravima i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima koje je ratifikovala država Srbije svima garantovano pravo na pravnu pomoć nezavisnog pravnog stručnjaka u odbrani ljudskih prava i interesa. Taj nezavisni pravni stručnjak jeste advokat.

Imajući u vidu ustavno- pravni položaj advokature u Srbiji i nespornu činjenicu da je advokatura jedina samostalna i nezavisna služba pružanja pravne pomoći čiji je osnovni zadatak zaštita i odbrana ljudskih prava i sloboda građana i njihovih interesa, ukazujemo da je nedopustivo da advokatura i Advokatska komora Srbije nisu deo Predloga Strategije razvoja pravosuđa za period 2019 - 2024 i Akcionog plana za Poglavlje 23 pristupnih pregovora sa EU.

Naglašavamo da je za advokaturu Srbije neprihvatljivo da ne učestvuje u postupku harmonizacije propisa RS tokom pristupnih pregovora za oblast pravosuđa i ljudskih prava i da se njen pravni položaj, uloga i zadaci analiziraju izvan Poglavlja 23. Advokatura Srbije ne prihvata da se o pravnoj pomoći i normativnom uređenju advokature raspravlja u Poglavlju 3 - Uslugama, jer pravna pomoć nije i ne može biti usluga na tržištu.

Pravna pomoć nije komercijalna usluga - privredna delatnost koja se pod opštim uslovima pruža na tržištu uz slobodu tržišnog poslovanja, a ovo zbog toga što je pravna pomoć ljudsko pravo garantovano Ustavom i njegovo ostvarivanje garantuje država koja je zakonom ograničila slobodu konkurencije u domenu pravne pomoći propisivanjem uslova za bavljenje advokaturom, dozvoljene pravne forme u kojima se ona može obavljati, zabranom postojanja druge samostalne delatnosti ili članstva u organima upravljanja drugog pravnog lica. Sve napred navedeno čini pravnu pomoć koju advokatura pruža specifičnom samostalnom delatnošću, a pravna pomoć koja se pruža definisana je posebnim zakonom i podzakonskim propisima i pruža se od strane ograničenog i tačno definisanog broja pružalaca koji moraju da ispune unapred tačno propisane uslove u pogledu stručnih kvalifikacija i dostojnosti za bavljenje ovom profesionalnom delatnosti.

Posebno ukazujemo da Opštom direktivom o uslugama - Direktiva 2006/123/EZ od 12.12.2006. o uslugama na unutrašnjem tržištu; Direktivom Saveta Evropske unije od 22.03.1977. o omogućavanju advokatima efektivne slobode pružanja usluga (77/249/EES), Direktivom Evropskog parlamenta i Saveta Evropske unije 98/5/EC od 16.02.1998. za olakšavanje trajnog bavljenja advokaturom u državama članicama u kojima nije stečeno advokatsko zvanje, Direktivom 2005/36/EZ Evropskog parlamenta i Saveta od 07.09.2005. o priznanju stručnih kvalifikacija; Preporukom Evropske komisije REC (2013) 8179/2 o pravu na pravnu pomoć okrivljenih u krivičnom postupku se ne zadire u pravni položaj i statusa advokature u nacionalnim okvirima, pa i posle pridruživanja EU, advokatura može ostati služba pravne pomoći, što i jeste po Ustavu RS. Sa svih ovih razloga advokatura, kao služba pružanja pravne pomoći, advokatura u pristupnim pregovorima Republike Srbije sa EU mora biti svrstana u Poglavlje 23 - pravosuđe i osnovna prava, a ne u Poglavlje 3 - usluge.

Ukazujemo da su sve države regiona u pristupnim pregovorima sa EU, propise o advokaturi usaglašavali u okviru Poglavlja za oblast pravosuđa i ljudskih prava, zbog čega razvrstavanje advokature u pristupnim pregovorima RS u Poglavlje 3 - Usluge predstavlja nedopustiv eksperiment koji je u suprotnosti sa položajem i interesima građana na stručno, efikasno i nezavisno pravosuđe.

Ovim rešenjem, Ministarstvo pravde osim što krši Ustav RS, krši i Zakon o ministarstvima ("Sl. glasnik RS", br. 44/2014, 14/2015, 54/2015, 96/2015 - dr. zakon i 62/2017) tako što advokaturu svrstavanjem u Poglavlje 3 - Usluge, izmešta iz svoje nadležnosti u nadležnost Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija.

Bez učešća advokature u Predlogu Strategije razvoja pravosuđa za period 2019 - 2024 i Akcionom planu za Poglavlje 23, isti ne mogu biti realizovan u interesu građana Srbije, jer bez učešća advokature u reformskim procesima nema ni nezavisnog, stručnog i efikasnog pravosuđa.

I.2. Predlog za promenu Ustava RS u oblasti pravosuđa usvojen je na sednici Vlade RS koja je održana 29.11.2018. Ovim predlogom je trebalo unaprediti nezavisnost pravosuđa i izmene Ustava u delu koji se odnosi na uticaj zakonodavne i izvršne vlasti na proces izbora nosilaca pravosudnih funkcija i izbornih članova Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.

Advokatska komora Srbije smatra da isključivanje predstavnika advokature iz sastava VS i DVT predstavlja pogrešan korak, snižavanje dostignutog nivoa prava propisanih Ustavom RS jer je advokatura u funkcionalnom smislu deo pravosuđa, pa bi predstavnik advokature kao samostalne i nezavisne službe pružanja pravne pomoći unapredio kvalitet rada i odluka ovih tela, uz uslov da advokatura sama odredi svog predstavnika u ovim telima. Na ovo rešenje je uputila i Venecijanska komisija u svom ekspertskom mišljenju.

Advokatska komora Srbije i dalje predlaže da se u izmenama Ustava RS u delu koji se tiče pravosuđa unese odredba koja bi definisala advokaturu na sledeći način: "Advokatura kao deo pravosuđa je samostalna i nezavisna službe pružanja pravne pomoći koja se uređuje zakonom." Ovakva odredba bi potvrdila činjenicu da je advokatura u svakom mislu deo pravosuđa i istakla suštinsku razliku između advokature i usluga na tržištu, a što bi za posledicu imalo da u pristupnim pregovorima bude svrstana u Poglavlje 23 gde i pripada.

Predlog Strategije razvoja pravosuđa za period 2019 - 2024 i predviđene mere za sprovođenje aktivnosti za realizaciju Strategije podrazumevaju samo menjanje propisa. Većina izmena normi se kosi sa pravnom kulturom i teorijskim postavkama kontinentalnog prava, zbog čega ih čine nesposobnim za punu primenu, jer se preobraćanje ka novom sistemu ne počinje u danima vacatio legis novih propisa. Pravosudni sistem, uključujući i procesno pravo, nalazi se odavno u stanju permanentne reforme. Zakonodavna reforma ne može da pretenduje na uspeh, ukoliko se pod reformom ne podrazumeva i promena pravne kulture i teorijskih postavki koje su čvrsto usađene u naš pravosudni sistem. Sve dok se ne desi promena na tom planu, bilo koja pravosudna reforma ne može da pretenduje na značajan uspeh.

Neselektivno i nedosledno preuzimanje pojedinih pravnih instituta i zakonodavnih rešenja iz anglosaksonskog pravnog sistema i njihovo prenošenje u sistem kontinentalnog prava koji je preovlađujući u zemljama EU i na čijim principima počiva celokupan pravni sistem Republike Srbije stvara neusklađenost pravnih normi što za posledicu ima nepostojanje pravne sigurnosti i kršenje ljudskih prava na slobodan pristup pravdi, jednakost u postupku i pravo na pravično i fer suđenje.

- II - POSEBNE PRIMEDBE -

Posebne primedbe se odnose, pre svega, na mere za ostvarivanje posebnih ciljeva Strategije.

- II.1. NEZAVISNOST I SAMOSTALNOST PRAVOSUĐA -

U Predlogu Nacionalne strategije reforme pravosuđa za period 2019 - 2024 se navodi da bi Amandmanima na Ustav bio promenjen sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. Predstavnike sudija i tužilaca u savetu, odnosno veću birale bi sudije, odnosno tužioci, a ne Narodna skupština kao što je sada slučaj. Sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca izražavao bi i legitimistički princip (jedan broj članova birala bi Narodna skupština kvalifikovanom većinom glasova narodnih poslanika) i princip zastupljenosti predstavnika profesije (jedan broj članova birale bi sudije i tužioci). Broj jednih i drugih članova saveta, odnosno veća bio bi izjednačen, a sistem odlučivanja takav da se odluka ne može doneti bez odgovarajućeg oblika saglasnosti obe grupe članova. Bila bi uspostavljena ravnoteža. Ovo rešenje na koje je Advokatska komora Srbije ukazivala kao pogrešno neće imati za posledicu izbor nosilaca pravosudnih funkcija bez političkih uticaja. Izmena Ustava treba da unapredi nepristrasnost, stručnost i odgovornost nosilaca pravosudnih funkcija, kao i da minimizuju političke uticaje na pravosuđe. Treba isključiti Narodnu skupštinu iz procesa izbora članova VSS i DVT, a iz članstva u ovim telima treba isključiti predstavnike zakonodavne i izvršne vlasti. Većinu u VSS i DVT trebalo bi da imaju predstavnici sudijske i tužilačke profesije koji su izabrani od svojih kolega. Međutim, ako se želi depolitizacija rada VSS i DVT onda i svi ostali članovi ovih tela treba da budu predstavnici svojih profesija, a ne "istaknuti pravnici" koje bira Narodna skupština po meri nosilaca političke vlasti. Rešenjem koje je Ministarstvo pravde predložilo za izmenu Ustava u ovom delu je rezultiralo isključivanjem predstavnika advokature i predstavnika pravnih fakulteta iz sastava VSS i DVT koji su dosada jedini bili stvarno nezavisni/autonomni u svom radu i koji su u radu ovih tela iznosili kritičke stavove. Učešće predstavnika advokature i univerziteta u VSS i DVT je zamenjeno "istaknutim pravnicima" koje bira Narodna skupština po meri nosilaca političke vlasti.

- II.2. PODIZANjE KVALITETA PRAVOSUDNOG SISTEMA - STRUČNOST PRAVOSUĐA -

U Predlogu Nacionalne strategije reforme pravosuđa za period 2019 - 2024 ponovo se insistira, a u cilju daljeg podizanja kvaliteta pravosudnog sistema i jačanja stručnosti i osposobljenosti nosilaca pravosudnih funkcija i zaposlenih u pravosuđu da se uspostavi mehanizam ulaska u pravosuđe zasnovan na postignutim rezultatima, transparentnost i ravnopravnost prilikom ulaska u pravosuđe, te da se nastavi sa uspešnom realizacijom programa početne i stalne obuke koju sprovodi Pravosudna akademija kao jedina tačka ulaska u pravosudne profesije, čime se ograničava pristup pravosudnim profesijama. U tom smislu je neophodno da se ojača položaj i uloga Pravosudne akademije, kao mehanizma ulaska u pravosuđe zasnovanog na postignutim rezultatima, kroz transparentan postupak. Pravosudna akademija ne bi trebalo da bude obavezan uslov za prvi izbor na sudijsku ili tužilačku funkciju, jer se na taj način znatno otežava pristup sudijskim i tužilačkim funkcijama iz advokature. Kao uslov za prvi izbor, pravosudna akademija bi ojačala postojeće barijere između pravosudnih profesija i pogodovala bi nepotizmu i internom protekcionizmu u postupku izbora nosilaca pravosudnih funkcija.

- II.3. UNAPREĐENjE EFIKASNOSTI RADA PRAVOSUĐA -

Revidirani Akcioni plan kao mere za poboljšanje efikasnosti prepoznaje aktivnosti na podizanju stručnosti nosilaca pravosudnih funkcija kroz razvoj sistema kvaliteta početne, kontinuirane i specijalizovane obuke, i sprovođenje jedinstvenog programa rešavanja starih predmeta. Kao razlog neostvarivanja jedinstvenog programa rešavanja starih predmeta navodi se ustanovljenje nove mreže sudova i protest advokata, kao objektivne okolnosti koje su onemogućavale sudove da rade u punom kapacitetu.

Ustanovljena nova mreža sudova ne odgovara stvarnim potrebama građana i nužno je nakon usvajanja izmena Ustava RS i donošenja zakona u oblasti pravosuđa, ustanoviti drugačiju mrežu sudova koja će imati u vidu ravnomernu opterećenost nosilaca pravosudnih funkcija, što se može učiniti i procesnim zakonima - odredbama o mesnoj nadležnosti sudova.

Neprihvatljiva je ocena iz Revidiranog Akcionog plana za Poglavlje 23 da jedan od razloga za neostvarivanje jedinstvenog programa rešavanja starih predmeta protest advokata od 17.09.2014. do 26.01.2015. Činjenica da je protest advokata trajao 4 meseca nije od uticaja na rešavanje predmeta koji su stari i po više desetina godina i u kojima se ročišta po redovnom toku stvari i danas zakazuju dva puta godišnje, iako je protest advokata okončan pre 4 godine, a deo sudske nadležnosti prešao na javne beležnike i javne izvršitelje.

Poboljšanje efikasnosti rada pravosuđa može se ostvariti putem obezbeđivanja adekvatnih uslova za rad nosilaca pravosudnih funkcija, zapošljavanjem potrebnog broja sudijskih pomoćnika, odgovornošću nosilaca pravosudnih funkcija i sankcionisanjem neodgovornih.

Namera da se unapredi efikasnost pravosuđa uvođenjem novih pravosudnih profesija - javnih beležnika i javnih izvršitelja i njihovo uvođenje u pravosudni sistem nije dalo očekivane rezultate.

Uspostavljanje efikasnog i kvalitetnog javnog beležništva i javnih izvršitelja koje će biti u stanju da smanje opterećenje u sudovima se nije dogodilo, jer nosioci ovih novih pravosudnih profesija nisu dovoljno stručni, niti u okviru svojih organizacija imaju funkcionalno profesionalno telo koje nadzire i kontroliše njihov rad, ustanovljava profesionalne standarde i sprovodi disciplinske postupke kada je to potrebno.

Advokati uočavaju svakodnevno da javni beležnici i javni izvršitelji u svom postupanju izlaze iz okvira svojih nadležnosti propisanih zakonom na štetu građana. I pred izmena pojedinih odredbi javnobeležničke tarife kojima su naknade javnih beležnika umanjene, te naknade su i dalje znatno više u odnosu na period kada su te poslove građani obavljali pred sudovima. Poseban problem je tarifa za rad javnih izvršitelja koja mora biti izmenjena, jer javnim izvršiteljima omogućava enormne zarade tarifiranjem radnji koje su nepotrebne za sprovođenje izvršenja ili koje se nepotrebno multipliciraju radi sticanja prava na nagradu.

Pre poveravanja predmeta u rad javnim beležnicima po Zakonu o vanparničnom postupku, mora se sačiniti sveobuhvatna analiza kako broja predmeta, broja javnih beležnika i njihove stručne osposobljenosti i očekivani uticaj na efikasnost pravosuđa sa stanovišta građana. Efikasnost pravosuđa ne može biti sama sebi cilj i podrazumevati da se efikasnost ostvaruje smanjenjem broja predmeta u sudovima. Efikasnost se mora analizirati u odnosu na efikasnost ostvarivanja prava građana i da li imaju delotvorno pravno sredstvo i postupak za ostvarenje i zaštitu prava i interesa.

****

Podsticanje upotrebe alternativnih metoda rešavanja sporova ne sme ići u pravcu propisivanja obaveznosti u pojedinim vrstama sporova, jer je osnovno načelo postupka medijacije dobrovoljnost, a ne obaveznost u bilo kom obliku, kao uslov za pokretanje sudskog postupka. Medijacija bi morala predstavljati mogućnost za građane, ali ne i njihovu obavezu, te postojeća zakonska rešenja daju dovoljno mogućnosti građanima za primenu medijacije i mirno rešavanja svih sporova kod kojih postoji mogućnost za uređenje spornih odnosa bez pokretanja sudskog spora. Uvođenje prvog obaveznog sastanka sa medijatorom, kao uslov za podnošenje tužbe, predstavljalo bi ograničenje prava građana na pristup sudu, produžavalo bi trajanje postupka i uvećava troškove postupka. Advokatura Srbije se protivi mogućnosti stvaranje nove pravosudne profesije - medijatora koji bi kao preduzetnici registrovali delatnost medijacije. Ovo bi predstavljalo još jedan atak na advokaturu kao profesiju, jer se advokatura, između ostalog, bavi zastupanjem stranaka i posredovanjem u rešavanju sporova kao svojom osnovnom delatnošću, a omogućavanje licima koja nemaju pravno obrazovanje da se bave medijacijom narušava pravnu sigurnost i nije u interesu ni pravosuđa ni građana.

****

Advokatska komora Srbije je saglasna sa stavom da je neophodno unaprediti mehanizme ujednačavanja sudske prakse proširenjem nadležnosti najvišeg suda u Republici Srbiji u postupku redovnih pravnih lekova, što podrazumeva jačanje kapaciteta tog suda i podržava izmene zakonodavnog okvira u tom cilju.

Razlozi za neujednačenu sudsku praksu u Republici Srbiji su sledeći:

1. Vrhovni kasacioni sud nema uopšte instancionu nadležnost u određenim stvarima. To je samo po sebi dovoljno da se zaključi da divergentna sudska praksa žalbenih sudova predstavlja sistemski poremećaj koji nije institucinalno rešen. Usled nedostupnosti VKS, Ustavni sud je preuzeo njegovu ulogu jer je ustavna žalba uvek dopuštena.

2. Postoji instanciona nadležnost VKS, ali je praksa žalbenih sudova neujednačena. Zbog toga je posebna revizija delotvorno pravno sredstvo.

3. Postoji instanciona nadeležnost VKS i on je u svojoj sudskoj praksi ili korz stavove svojih odeljenja saopštio rešenja pojedinih pravnih pitanja, ali pojedini žalbeni sudovi sude drugačije.

4. Sama praksa VKS je neujednačena. Postoje dve situacije: različito presuđenje različitih veća (što je sistemski poremećaj) i menjanje sudske prakse - razvoj prava, ali je tada potrebno da se daju potrebni razlozi zbog čega se odstupa od do tada uspostavljene prakse.

Prema tome, divergenta sudska praksa, kao realan problem, postoji samo kada zbog nedostsupnosti VKS opstaju divergentne odluke žalbenih sudova. Ako je VKS dostupan, onda se problem prebacuje na njega, te je stoga posebna revizija potrebna da bi najviši sud omogućio ujednačavanje sudske prakse.

Radi realizacije tog cilja, Advokatska komora Srbije podržava proširenje nadležnosti VKS u pogledu omogućavanja ulaganja redovnog pravnog leka kod najtežih krivičnih dela.

Iz revidiranog Akcionog plana se ne mogu sagledati pravci delovanja i potencijalnih izmena ustavnog i zakonskog okvira, kada je ujednačenost sudske prakse u pitanju.

Problem neujednačene sudske prakse je prisutan i ima uticaja na kvalitet pravde, jednakost građana i na pravično suđenje. Obezbeđivanje ujednačene sudske prakse bi morao da bude prvorazredni cilj u domaćem pravnom poretku, jer on obezbeđuje ustavni princip pravne sigurnosti i pravne jednakosti kroz visoki stepen predvidljivosti sudskih odluka.

Sudska praksa u našem zakonodavstvu nije izvor prava, ali zakonodavac nije bio dosledan pa je zadržana odredba o sednicama Vrhovnog kasacionog suda na kojima se zauzimaju pravni stavovi koji su obavezujući za sva veća sudskih odeljenja. Takođe, u nadležnosti Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda je sadržana i nadležnost "da razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova".

Potreba za ovakvo zakonsko rešenje objašnjavana je potrebom da se stavovi Vrhovnog kasacionog suda zauzimaju kada postoje duboke i dugoročne razlike u sudskoj praksi kao sistemski poremećaj koji je doveo do kršenja prava na pravnu sigurnost. Međutim, u praksi Vrhovni kasacioni sud često zauzima stavove koje nemaju uporište u zakonima (kao na primer: kada je VKS zauzeo stav da javni beležnici mogu da sačinjavaju ugovore o prometu nepokretnosti poslovno sposobnih lica u formi javnobeležničkog zapisa).

Advokatura smatra da je nadležnost Vrhovnog kasacionog suda van suđenja neustavna, jer je protivna podeli vlasti, sudskoj nezavisnosti i ulozi sudova. Zauzimanje pravnog stava jeste donošenje opšte pravne norme i to je aktivnost koja je slična zakonodavnoj za šta Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen po Ustavu RS. Organizacija sudstva mora da se u temelju reformiše u skladu sa Ustavom RS, tako što će se, pre svega, brisati sve nadležnosti koje nemaju nikakve veze sa vršenjem sudske vlasti, a usmerene su ka zauzimanju pravnih stavova. Vrhovni kasacioni sud je pozvan da ujednačava sudsku praksu kroz vršenje sudske vlasti, a takvo ujednačavanje sudske prakse zavisi o dostupnosti Vrhovnog kasacionog suda u konkretnim predmetima. Sadašnje stanje pokazuje da je Vrhovni kasacioni sud u dobrom delu dostupan kroz pravi pravni lek, ali istih nema dovoljno da kroz vršenje sudske vlasti Vrhovni kasacioni sud zauzme stav. Stoga je potrebna analiza procesnih zakona i omogućavanje da se kroz delotvorne pravne lekove i kroz vršenje sudske vlasti u konkretnom predmetu ujednačava sudska praksa.

Iako sudska praksa nije izvor prava, svrsishodno je izmeniti pravnu kulturu i sadržinu presude i uvesti citiranje sudske prakse, jer je citiranje samo upućivanje na argumente i nema veze sa statusom sudske prakse. Kada bi sudije u svojim odlukama citirale sudsku praksu VKS, time bi suđenje bilo transparentnije, a saopštavanje stranci kakva je sudska praksa VKS štiti stranku od nepotrebnih troškova ulaganja revizije, pa bi samim tim i VKS bio rasterećeniji. Takođe, to podrazumeva i izvršavanje zakonske dužnosti o objavljivanju svake odluke VKS.

****

Ustanovljena mreža sudova ne odgovara stvarnim potrebama građana i nužno je nakon usvajanja izmena Ustava RS i donošenja zakona u oblasti pravosuđa, ustanoviti drugačiju mrežu sudova koja će imati u vidu ravnomernu opterećenost nosilaca pravosudnih funkcija, što se može učiniti i procesnim zakonima - odredbama o mesnoj nadležnosti sudova.

U merama za podizanje efikasnosti pravosuđa i praćenje i unapređenje efikasnosti pravosudne mreže, nije predviđeno razmatranje promene postojeće pravosudne mreže u smislu opravdanosti postojanja dva žalbena suda - viši i apelacioni, što takođe utiče na neujednačenost sudske prakse. Npr. u građansko pravnoj materiji viši i apelacioni sud odlučuju po žalbama u istim vrstama sporova različite vrednosti, tako da odluka viših sudova kao drugostepenih nemaju proveru od strane VKS, osim po posebnoj reviziji. Postojanje 4 apelaciona suda u praksi je dovelo do situacija da u istim stvarima ti sudovi imaju različitu sudsku praksu zbog čega je neophodno razmotriti opravdanost postojeće mreže sudova.

****

U Predlogu Nacionalne strategije reforme pravosuđa za period 2019 - 2024 se insistira na unapređenju efikasnosti rada pravosuđa, što je svakako pozitivan cilj. Međutim, u realizaciji ovog cilja Ministarstvo pravde je predložilo omogućavanje pristupa e-pravosuđu svima osim advokatima. Ministarstvo pravde planira da usmeri aktivnosti na nadgradnju e-servisa za građane kojima se proširuje dijapazon dostupnih informacija o sudskom postupku i efikasnosti pravosuđa koje omogućavaju bolji pristup pravdi, ali ne i advokatima koji su punomoćnici/branioci u sudskom postupku. Advokatima nije omogućeno praćenje toka predmeta, uvid u spise ili podnošenje podnesaka elektronskim putem, niti pristup bazama podataka koje mogu biti od značaja za pružanje pravne pomoći građanima (pristup koji se omogućava javnim beležnicima ili javnim izvršiteljima).

- II.4. UNAPREĐENjE ODGOVORNOSTI PREDSTAVNIKA PRAVOSUDNIH PROFESIJA -

Nesporno je da je cilj koji je dat u Predlogu Nacionalne strategije reforme pravosuđa za period 2019 - 2024 koji je usmeren kao unapređenju odgovornosti predstavnika pravosudnih profesija (javnih izvršitelja i javnih beležnika) pozitivan, a u cilju da se omogući zakonito i efikasno postupanje i zaštita prava građana, zbog čega je potrebno povećati svest o njihovoj odgovornosti u svojstvu vršilaca javnih ovlašćenja i dalje unaprediti mehanizme nadzora nad njihovim radom. Međutim, uvođenje ovih profesija u pravni sistem RS nije doprineo niti pravnoj sigurnosti niti efikasnosti pravosudnog sistema. Na primer, ostavinski postupci koji su iz sudske nadležnosti povereni javnim beležnicima, po pravilu, duže traju u odnosu na period kada su se ostavinski postupci isključivo vodili pred sudovima. Advokati su obavestili Advokatsku komoru Srbije i o pojedinim nezakonitim postupanjima javnih beležnika i/ili javnih izvršitelja, ali ove pritužbe nisu imale odgovarajući rezultat u utvrđivanju odgovornosti, odnosno u unapređenju nadzorne funkcije Javnobeležničke komore, odnosno Izvršiteljske komore.

- ZAKLjUČCI -

Advokatura kao profesija koja je najdirektnije uključena u svakodnevnu primenu prava predstavlja profesiju koja ima neposredan dodir sa svim problemima koje imaju građani i uvek može ponuditi praktična i kvalitetna rešenja koja bi dovela do ispunjavanja uslova potrebnih za pridruživanje Srbije EU, a koja su predmet Poglavlja 23.

U pogledu harmonizacije propisa RS sa propisima EU koji se tiču advokature, Advokatska komora Srbije ostaje otvorena za saradnju sa relevantnim činiocima i zastupaća rešenja koja odgovaraju tradicijama srpske advokature i srpskog pravosuđa. Upravni odbor Advokatske komore Srbije ističe da advokatura poseduje ogromne resurse u smislu znanja, iskustva i spremnosti učestvuje u procesu iznalaženja najboljih rešenja za regulisanje pravnog okvira kojim se uređuje pravosuđe u Republici Srbiji, i na tom zajedničkom poslu je prirodni saveznik.

S toga, insistiramo da je advokaturi mesto u Poglavlju 23 koje govori o pravosuđu, a ne u Poglavlju 3 koje uređuje privredne usluge, jer smatramo da se Akcioni plan za Poglavlje 23 ne može realizovati u interesu građana Srbije bez advokature.

Izvor: Vebsajt Advokatske komore Srbije, 10.12.2019.
Naslov: Redakcija