Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

DRUŠTVO SUDIJA SRBIJE: Ubrzavanje sudskih postupka po svaku cenu, paradoksalno, dovodi do dužih suđenja, povećavanja broja starih predmeta u radu kod prvostepenih i/ili drugostepenih sudova, pada kvaliteta presuda i, posledično, do nezadovoljstva građana pravosuđem


Tek polovina samih sudija smatra da su sudije nezavisne, uprkos ustavnim odredbama koje proklamuju njihovu nezavisnost. Zabrinjava podatak da je 44 odsto sudija osetilo pritisak da donese određenu odluku, kaže Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije, odgovarajući na pitanje da li postoje pritisci na sudije.

* Kakvi su to pritisci i u kom obliku se pojavljuju? Kako im se suprotstavljate?

- To nije samo praksa u našoj državi. Različiti pritisci i u različitoj meri postoje svugde. Rezultati istraživanja koje smo nedavno sproveli pokazuju zabrinjavajući podatak da je 44 odsto sudija osetilo pritisak da donese određenu odluku, i da petina od sudija koji su osetili pritiske nije učinila ništa da se zaštiti. Među sudijama koji se izjašnjavaju da su osetili pritisak, 43 odsto njih objašnjava da vlada atmosfera opšteg, sistematskog pritiska, 27 odsto da osećaju pritisak političara, i neposredan i posredan, a više od petine se izjasnilo da trpe posebnu vrstu "transmisionog" pritiska koji se od političara prenosi na sudije preko pojedinih predsednika sudova. Pisane garancije ne mogu da otklone pritisak, to se na kraju uvek svede na pitanje integriteta sudije. Društvo sudija neprekidno ukazuje na važnost nezavisnosti sudstva i uvek je tu da pomogne kolegama koji se odupiru pritisku.

* Sa kakvim iskušenjima su se sudije susretale u proteklih 20 godina? Kako biste uporedili sudstvo danas, u odnosu na vreme kada je Društvo osnovano?

- Bilo je raznih iskušenja. Trebalo je probiti psihološku barijeru među sudijama da im je uopšte potrebno udruživanje, kao i da je, osim rešavanja sporova koji dođu pred njih, neophodno razumevanje okolnosti u kojima obavljaju svoju važnu društvenu funkciju, stav o pojedinim važnim pitanjima, i odlučnost i odvažnost i da ga javno izgovore kada je potrebno. Sudije i sada u tome oklevaju, ponekad zato što im uopšte za to nedostaje interes, odvažnost ili što mare samo za sopstveni interes, a ponekad zato što nisu sigurni do koje mere mogu da se izraze. Nekoliko godina nam je prošlo samo u pokušaju da status našeg strukovnog udruženja formalno legalizujemo, što smo uspeli tek sredinom 2001. godine. Zatim je vlast shvatila da smo važan subjekat i da je saradnja sa Društvom sudija i važna i korisna na razne načine, jer smo mi imali i znanje i iskustvo i ugled koji je stalno rastao. U tom procesu suočavali smo se sa pokušajima vlasti da legitimizuje pojedine mere tako što je javnosti predstavljano da su one rezultat saradnje sa Društvom sudija, iako mi sa njima nismo bili saglasni ili nismo ni znali za njih. Poslednjih godina suočeni smo sa pokušajem marginalizacije Društva sudija. Iako smo, zajedno sa Vladom, bili osnivači sa jednakim udelima Pravosudnog centra, preteče Pravosudne akademije, mi nijednom nismo imali predstavnika u Programskom savetu Akademije. Naš predstavnik u Komisiji za reformu pravosuđa je smenjen protivpravno, predstavnici države veoma retko učestvuju u događanjima koje mi organizujemo, a i kada smo uključeni u pojedine državne aktivnosti, imamo jak utisak da je to samo formalno i iz nužde da se sarađuje sa strukovnim udruženjima, koja proizlazi iz Akcionog plana za Poglavlje 23.

* Građani Srbije nemaju poverenja u pravosudni sistem. Kako prevazići takav stav prema sudstvu i koliko su same sudije za to odgovorne?

- Poverenje se, kao i u životu, teško stiče, a lako gubi. Smatram da svakom pitanju treba pristupiti otvorenog uma i srca i bez predrasuda. Zato ne mogu da ne pomenem da su sudije u jednom dugom periodu, sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka, pored lekara i oficira, uživale veoma visok ugled i poštovanje građana, i to u vreme kada je bilo najmanje pisanih garancija njihove nezavisnosti. Stasavale su u mnogo boljem sistemu školstva i radile u vremenu kada je pravni sistem, kao i društvo, bio stabilan i uređen. Ratovi u okruženju, raspad moralnih vrednosti, tranzicione teškoće koje su ugasile dobar deo privrede i stotine hiljada ljudi ostavile bez posla i u borbi za sopstvenu i porodičnu egzistenciju, frustracije i nasilje koje su rezultat tih događanja, česte i neusaglašene izmene zakona, opšti reizbor svih sudija, menjanje do tada decenijama funkcionalne sudske mreže tri puta za manje od deset godina, izmene sudske nadležnosti, destabilizovali su državu i povećali broj sporova. Osim toga, već dve decenije vlasti sistematski nipodaštavaju sudstvo, što u velikoj meri utiče na smanjenje poverenja u pravosudni sistem i svima nama se obija o glavu konstatacijama da je pravosuđe loše. Kao dugogodišnji generalni sekretar Evropskog udruženja za demokratiju i slobode MEDEL, i inače, imam bliske i česte kontakte sa kolegama iz inostranstva i odgovorno tvrdim da naše pravosuđe, i ovakvo kakvo je, nije lošije od pravosuđa u pojedinim državama koje su članice EU. Međutim, nesumnjivo je da postoji i odgovornost sudija za nedostatke u funkcionisanju pravosudnog sistema. Kolege u krivici trpe velike pritiske da se određeni slučajevi reše na određeni način - političari i mediji presuđuju unapred, i svaka sudska odluka koja se ne slaže sa "njihovom", osuđena je na društvenu anatemu sudija koje su je donele, a te sudije na rizik od izlaganja različitim sankcijama. U građanskoj materiji, opterećene obimom posla, sudije gube motivaciju da unapređuju svoj rad, da rade sa mlađim kolegama, suštinski ne rešavaju sporove već podležu zahtevima za što bržim okončavanjem što većeg broja predmeta, a to se neminovno odražava na kvalitet njihovog rada, što građane logično čini nezadovoljnim.

* Brzina presuđivanja ipak nije donela i kvalitet?

- Da pojasnim. Deo sudija je zahtev za brzinom shvatio kao imperativ nad svim ostalim i presuđuje po svaku cenu. Dešava se, zarad bržeg okončanja predmeta, posebno u starim predmetima, da ne budu izvedeni potrebni dokazi uprkos predlozima stranaka. U slučaju kada viša instanca ukine odluku, dešava se da pojedine sudije samo prepišu (bukvalno) svoju prethodnu odluku. Drugostepeni sudovi odluke mogu da ukinu samo jednom i ako, u ponovnom postupku po žalbi, ne potvrde ponovljenu odluku prvostepenog suda, drugostepeni sudovi su dužni da otvaraju rasprave, što usporava njihov rad, kako u tom predmetu, tako i u drugim drugostepenim predmetima. Osim toga, zarad bržeg okončanja predmeta, dešava se i da drugostepeni sudovi potvrđuju ponovljene prvostepene odluke, iako su u istoj stvari prethodnu identičnu odluku ukinuli. Upravo zbog toga, uočeno je da Ustavni sud sve češće konstatuje da je sudskim odlukama, pa i odlukama najviših sudova, povređeno pravo na pravično suđenje, čiji je deo i pravo stranke na obrazloženu sudsku odluku. I Sud u Strazburu konstatuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u oko petini od presuda koje donosi protiv Srbije (dakle, ipak ne u onom broju u kome se to predstavlja, te nije tačno da je neefikasnost osnovni problem našeg sudstva). Takvo ubrzavanje postupka po svaku cenu, paradoksalno, dovodi do dužih suđenja, povećavanja broja starih predmeta u radu kod prvostepenih i/ili drugostepenih sudova, pada kvaliteta presuda i, posledično, do nezadovoljstva građana pravosuđem. Jasno je da treba uspostaviti balans između svih aspekata prava građana na suđenje u razumnom roku i prava na obrazloženu sudsku odluku.

* U društvu preovladava mišljenje da sudstvo nije zavisno, već pod jakim političkim uticajem. Koliko ima istine u tome? Kao primer najčešće se navodi slučaj Savamala. Zašto on do sada nije rešen?

- Pozvaću se još jednom na istraživanje koje je Društvo sudija sprovelo u razgovoru sa 1585 sudija. Svega 52 odsto samih sudija smatra da su sudije nezavisne, uprkos ustavnim odredbama koje proklamuju nezavisnost sudija. O problemu koji postoji sa nezavisnošću sudija svedoči i činjenica da je u istraživanju učestvovalo 57 odsto, umesto svih 100 odsto sudija kako je planirano. Trauma reizbora iz 2009. godine koja je razrešena, i to ne u potpunosti, 2012. godine je ostavila, kako je Društvo sudija i upozoravalo, posledice koje će se osećati decenijama. Slučaj Savamala, ma kako neki želeli da se on ostavi po strani, jeste paradigmatičan za stanje u pravosuđu Srbije. Kako se meni čini, slučaj ne bi trebalo da je pravno komplikovan i davno je morao da dobije svoj zakoniti epilog. On govori i o funkcionalnim problemima u odnosu tužilaštva i policije, jer je novi Zakonik o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014) poverio tužilaštvu sprovođenje istrage, preko policije, koja pak za svoj rad ne odgovara tužiocu, već policijskim organima.

* Kako unaprediti pravosudni sistem Srbije?

- Postoje mere koje bi odmah dale značajne rezultate, ali bi i sa njima bila potrebna bar još decenija sistematskog rada. Ove prve mere bile bi da država, javna preduzeća i lokalne samouprave počnu da ispunjavaju svoje obaveze u skladu sa zakonom, bez sudskih postupaka, da poštuju radna prava zaposlenih, pogotovo u pravosuđu, da se zahtev za efikasnošću shvati realno, a kvalitet sudske zaštite dobije najmanje jednak značaj. Dugoročne mere suštinski pretpostavljaju dijalog između političke vlasti i struke, stvarni napor da se pravosuđe unapredi u zajedničkom interesu, bez kratkoročnih ubiranja poena i simulacija.

Izvor: Vebsajt Danas, Katarina Živanović, 10.07.2017.
Naslov: Redakcija