ZAKON O IZVRŠENJU I OBEZBEĐENJU: Prigovor na rešenje o izvršenju

Prigovor na rešenje o izvršenju javnog izvršitelja je redovni pravni lek u postupku za namirenje potraživanja nastalih iz komunalnih i srodnih usluga. Njime se pobija rešenje o izvršenju, koje javni izvršitelj donosi po predlogu za izvršenje izvršnog poverioca-trgovca pomenutim uslugama a na osnovu verodostojne isprave – izvoda iz poslovnih knjiga ili računa.

Prigovor se izjavljuje u roku od osam dana od uručenja rešenja i podnosi se javnom izvršitelju. Ako prigovor ne bude izjavljen u tom roku, smatra se da nije ni podnet, a takođe se smatra da se izvršni dužnik slaže sa navodima iz rešenja o izvršenju, te ono postaje pravnosnažno i izvršno. Dužnik nadalje gubi pravo da izjavi prigovor na rešenje o izvršenju, a javni izvršitelj pristupa prinudnoj naplati. Zakonom o izvršenju i obezbeđenju ("Sl. glasnik RS", br. 106/2015, 106/2016 - autentično tumačenje, 113/2017 - autentično tumačenje, 54/2019 i 9/2020 - autentično tumačenje) je propisano da ako izvršni dužnik ne podnese prigovor, javni izvršitelj u roku od tri radna dana od isteka roka za prigovor počinje da sprovodi izvršenje.

Prigovor se može podneti iz razloga predviđenih članom 87 Zakona o izvršenju i obezbeđenju:

(1) Ako potraživanje iz verodostojne isprave nije nastalo;

(2) Ako je u verodostojnu ispravu unet neistinit sadržaj:

(3) Ako potraživanje iz verodostojne isprave nije dospelo;

(4) Ako je obaveza izvršena ili na drugi način prestala;

(5) Ako je potraživanje zastarelo:

(6) Ako potraživanje nije prešlo ili nije preneto na izvršnog poverioca ili ako obaveza nije prešla ili nije preneta na izvršnog dužnika:

(7) Iz razloga propisanih posebnim zakonom.

Prigovor se podnosi isključivo u pisanom obliku – poštom (najbolje preporučeno) ili direktnom predajom u kancelariji javnog izvršitelja. U slučaju direktne predaje, preporučljivo je odneti najmanje dva primerka prigovora, kako bi javni izvršitelj jedan primerak zapremio a na drugi, koji ostaje izvršnom dužniku, udario prijemni pečat kao dokaz da je prigovor zapremio.

Prigovor se NIKADA ne podnosi mejlom i nikada se ne podnosi usmeno. Javni izvršitelj po takvim “prigovorima” nije dužan da postupi.

Prigovor mogu podneti samo izvršni dužnik ili njegov punomoćnik.

Dužnik mora prigovor svojeručno POTPISATI, OBRAZLOŽITI I POTKOVATI DOKAZIMA. Mada zakonodavac insistira na pisanim dokazima, jasno je (što i sudska praksa potvrđuje) da pisani dokazi nisu potrebni onda kada se pobija zastarelo potraživanje (dovoljno je pozvati se na Zakon o obligacionim odnosima("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020)) i kad je reč o negativnim činjenicama.

Najbolje je da prigovor sastavlja advokat, kao profesionalac i dužnikov punomoćnik. Ako već to mora da čini sam, izvršni dužnik treba da se usredsredi na hladno isticanje činjenica na kojima zasniva razloge ulaganja prigovora, i da činjenice potkrepljuje dokazima. Nije mudro biti preopširan, već valja udariti na suštinu.

O prigovoru ODLUČUJE SUD; nikada javni izvršitelj. Izvršni dužnik se prigovorom uvek obraća sudu, ali ga formalno tj. fizički predaje javnom izvršitelju, jer je on i doneo pobijano rešenje kao prvostepeni organ.

POSTUPAK PO PRIGOVORU NA REŠENJE O IZVRŠENJU

Kad zapremi prigovor, javni izvršitelj je dužan da zastane sa postupkom do donošenja sudske odluke i da prigovor prosledi sudu na odlučivanje, bez ikakvog uplitanja. Dakle, javni izvršitelj ne odlučuje po prigovoru, već to isključivo radi sud.

Postupak po prigovoru ima dve faze:

• Postupak pred tročlanim IPV većem suda
• Postupak pred parničnim sudijom.

Postupak pred tročlanim IPV većem suda najlakše je opisati kao čistilište na ulazu u sud.

IPV veće suda je načelno tu da proveri da li je prigovor obrazložen i potkovan dokazima, tj. da li su tvrdnje iz prigovora učinjene verovatnim. Ako jesu, IPV veće usvaja prigovor i postupak se dalje nastavlja u parnici, kao da je uložen prigovor protiv platnog naloga. Ako IPV veće odbije ili odbaci prigovor, javni izvršitelj pristupa sprovođenju izvršenja.

Na odluku IPV veća o odbacivanju prigovora može se uložiti prigovor.

Postupak pred parničnim sudijom, koji sledi posle usvojenog prigovora na rešenje o izvršenju, načelno se odvija po pravilima parničnog postupka male vrednosti, jer vrednost spora koji pružalac usluga vodi protiv potrošača veoma retko prelazi iznos od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan utuženja.

Potrošač kao tuženi treba da zna da će ga eventualni izostanak sa ročišta za glavnu raspravu koštati gubitka spora, jer će sud, primenjujući pravila spora male vrednosti, doneti presudu zbog izostanka.

Potrošač treba da zna da se na njega kao tuženu stranu ne primenjuju pravila potrošačkog spora – što je ogroman propust zakonodavca, koji potrošačkim sporom u smislu Zakona o parničnom postupku isključivo smatra spor u kojem se potrošač javlja kao tužilac.

Ali još gore od toga je to što sudije veoma često ne primenjuju Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021) u situaciji kada je potrošač tuženi. Deo problema leži u tome što podosta sudija pogrešno misli da se potrošačko pravo primenjuje samo u potrošačkom sporu, to jest samo onda kad je potrošač tužilačka strana. Udruženje Efektiva i druge organizacije civilnog društva kao što su Centar za evropske politike i Komitet pravnika za ljudska prava pokušavaju kroz projekat Otvorena vrata pravosuđa da isprave ovu pravno neosnovanu i neprihvatljivu praksu, koja je potrošačima u poslednjih 10 godina nanela ogromnu štetu.

Savetujemo potrošačima (i njihovim advokatima) koji kao izvršni dužnici ulaze u parnicu na osnovu podnetog prigovora, da stalno insistiraju na tome da sudija primenjuje Zakon o zaštiti potrošača (jer je taj zakon materijalno pravo za svakog potrošača nezavisno od toga da li je on u parnici tužilačka ili tužena strana), i da traže da se to insistiranje unese u sudski zapisnik. Ako u prvostepenoj presudi Zakon o zaštiti potrošača ipak ne bude primenjen uprkos tome što su potrošač ili njegov punomoćnik izričito tražili da se on primeni, to obavezno treba istaći u žalbi koja će se odnositi na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ako potrošač kao tužena strana izgubi u parnici, on na prvostepenu presudu može da se žali višem sudu. Međutim, zbog primene pravila sporova male vrednosti, potrošač u žalbi ne može da ističe nove činjenice i nove dokaze, već prvostepenu presudu može da pobija samo zbog pogrešne primene materijalnog prava ili kršenja pravila parničnog postupka. To znači da pred drugostepenim sudom neće biti nikakvih ročišta. Prema tome, izuzetno je važno da potrošač u prvostepenom postupku istakne sve činjenice i sve dokaze, jer u žalbenom postupku to više neće moći da radi.

Naposletku, nije naodmet upozoriti potrošače da u parnicu ne ulaze bez advokata, jer druga strana po pravilu ima advokata a povrh toga osnivač su joj (najčešće) lokalna samouprava ili Republika Srbija.

REGULATIVA PRIGOVORA U PRETHODNIM VERZIJAMA ZAKONA (2011, 2015)

Regulativa prigovora na rešenje o izvršenju povodom dugovanja za komunalne i srodne usluge izneta je u skladu sa trenutnim zakonskim rešenjima. Međutim, u postupcima pokrenutim pre početka njihove primene (2020), važe pravila ranije donetih zakona.

ZAKON O IZVRŠENJU I OBEZBEĐENJU IZ 2011. godine, koji je važio do polovine 2016. godine, bio je znatno restriktivniji i nepravičniji prema izvršnom dužniku od njegovih kasnijih verzija, i besramno je povlašćivao pružaoce komunalnih i srodnih usluga na štetu utuženih potrošača. Njegova pravila su bila sledeća:

• prigovor se nije ulagao na rešenje o izvršenju već na tzv. “zaključak o izvršenju”, jer u to vreme zakonodavac nije dozvoljavao javnim izvršiteljima da donose rešenja već samo zaključke;
• prigovor na “zaključak o izvršenju” se mogao uložiti u roku od pet radnih dana (što su neki izvršitelji “tumačili” na štetu dužnika kao – pet dana);
• prigovor nije imao suspenzivno dejstvo, tj. njegovim ulaganjem nije se odlagalo izvršenje;
• prigovor se mogao uložiti iz samo četiri taksativno pobrojana razloga: (1) ako se verodostojna isprava ne odnosi na izvršnog dužnika; (2) ako obaveza iz verodostojne isprave nije dospela, odnosno ako uslov nije ispunjen; (3) ako je obaveza izvršena ili na drugi način prestala, u celini ili delimično; (4) ako je potraživanje zastarelo;
• prigovorom se, samo u ovom specijalnom postupku, nije mogla osporiti neistinita sadržina verodostojne isprave, a to su račun i izvod iz poslovnih knjiga pružaoca usluga kao verodostojnih isprava. Što znači da su poslovna dokumentacija pružaoca usluga i njegov račun, bili privilegovani u odnosu na menicu, čiju je neistinitu sadržinu sve vreme bilo moguće osporiti!
• javni izvršitelj je po zakonu bio dužan da sačini nacrt sudskog rešenja po prigovoru, što znači da se javni izvršitelj kao preduzetnik-profesionalac motivisan zaradom – nagradom za uspešno sprovođenje izvršenja – praktično mešao u rad suda kao nezavisnog organa. Iako je IPV veće donosilo konačnu odluku po prigovoru, što je bio smokvin list odbrane od tvrdnji da je sud u ovom postupku i dalje nezavistan, javni izvršitelj je imao ulogu da suflira IPV veću kakva će odluka biti, a članove veća, zatrpane lavinom predmeta, moglo je prosto da mrzi da se bave navodima iz izvršiteljskog nacrta rešenja – bilo je dovoljno da udare pečat kojim se slažu sa nacrtom, pa da izvršiteljski nacrt stekne pravnu snagu sudskog rešenja.

ZAKON O IZVRŠENJU I OBEZBEĐENJU IZ 2015. godine je odustao od ove sulude, ekstremističke regulative, pa je:

• “zaključak o izvršenju” postao rešenje o izvršenju;
• rok za ulaganje prigovora fiksiran na osam dana;
• prigovor je ponovo postao suspenzivan, što znači da se njegovim ulaganjem odlaže izvršenje do donošenja sudske odluke;
• izvršnom dužniku je vraćeno pravo da prigovorom ospori neistinitu sadržinu verodostojne isprave;
• javnom izvršitelju je ukinuta obaveza da sačinjava nacrt sudskog rešenja po prigovoru, i njegovo je od tada samo da zapremi prigovor i da ga prosledi sudu na odlučivanje.

IZMENAMA ZAKONA O IZVRŠENJU I OBEZBEĐENJU IZ 2019. godine, položaj potrošača-izvršnih dužnika dodatno je poboljšan odustajanjem zakonodavca od stroge “numerus clasus” koncepcije ograničavanja razloga za ulaganje prigovora na one koji su taksativno pobrojani u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju. Predvidevši da se prigovor može uložiti i “iz razloga propisanih posebnim zakonom”, zakon se mudro, na mala vrata, vratio na koncepciju koju je imao u doba kada mu je naziv bio Zakon o izvršnom postupku (pre 2011. godine), pre uvođenja javnih izvršitelja.

Izvor: Vebsajt Efektive, 07.04.2023.
Naslov: Redakcija