ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU: Stručna javnost se zalaže za izmenu ZKP-a ili donošenje potpuno novog zakona. Sporne odredbe su dokazna uloga suda, osnovi za određivanje pritvora i tužilačka istraga
I loš zakon je ipak zakon, pa se mora primenjivati dok je na snazi, rekli su krivičari na Kopaoniku, kada su raspravljali o problematičnim rešenjima Zakonika o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014 - dalje: ZKP). Najavili su mogućnost izmena ovog zakona, koji je već pet godina na udaru kritika stručne javnosti, pa čak i mogućnost donošenja potpuno novog ZKP-a.
– ZKP je suštinski zasnovan na pogrešnoj koncepciji, ali obiluje i konkretnim pravno-tehničkim greškama. Krivičnoprocesna tradicija je vid kulturnog i pravnog identiteta, a naša tradicija je da krivični sud ima primarnu dokaznu ulogu na glavnom pretresu i da utvrđuje istinu. To je, međutim, već nekoliko godina u Srbiji potisnuto u istorijsku prošlost, jer je krivični postupak postao dokazni dvoboj tužilaštva i odbrane, dok sud ima pasivnu ulogu – podsetio je profesor dr Milan Škulić, koji vodi katedru "Pravo na slobodu" u okviru Kopaoničke škole prirodnog prava.
Zbog velikog odstupanja od dosadašnjeg pravnog i kulturnog identiteta u pravnom sistemu Srbije, krivičari su se na Kopaoniku složili sa idejom da ZKP treba da bude radikalno izmenjen ili da čak bude donesen potpuno novi ZKP.
– Katedra je zaključila da potpuno adverzijalna konstrukcija glavnog pretresa, koja liči na ono što je glavna rasprava u parničnom postupku, ne odgovara onome što je duh i suština krivičnog postupka i da je posebno negativna po siromašne okrivljene, koji su samo formalno ravnopravni sa javnim tužiocem, kao državnim organom, a da u praksi oni imaju veoma podređen položaj. Zato je potrebno u predstojećoj reformi krivičnog postupka uvesti ponovo mogućnost da sud bude dokazno znatno aktivniji na glavnom pretresu – rekao je Škulić, koji je nedavno izabran za sudiju Ustavnog suda.
U kontinentalnoj Evropi, sud je suvereni i neprikosnoveni "gospodar" dokaznog postupka.
Tužilačka istraga, koja je u Srbiji uvedena ZKP-om 2011. godine, do sada je pokazala da nije toliko efikasna kao što je bila sudska istraga, koju su vodile istražne sudije.
– Novi model javnotužilačke istrage, ispoljio je u praksi mnogobrojne slabosti, koje su delom posledica nerešenih odnosa u vezi sa kadrovskim i tehničkim potencijalom javnog tužilaštva, ali su mnogo više posledica lošeg rešenja sada važećeg ZKP-a, koji je potrebno što pre promeniti, sa idejom da javni tužilac, koji je ipak jedna stranka u krivičnom postupku, ne može biti obična zamena za nekadašnjeg nezavisnog i nepristrasnog istražnog sudiju – objašnjava profesor Škulić.
Novim ZKP-om, reformatori su pokušali ostvarenje "nemoguće misije" – da istraga bude tužilačka, ali da istovremeno svi dokazi, koje je javni tužilac kao nesudski državni organi prikupio, mogu da se putem čitanja zapisnika o datim izjavama, koriste na glavnom pretresu, isto ili slično kao što je to činjeno i sa iskazima koji se daju istražnom sudiji, kada on u sudskoj istrazi ispituje svedoke ili veštake.
– Tako nešto načelno nije moguće, odnosno nije opravdano, a potencijalno bi se moglo smatrati i kršenjem prava na pravično suđenje – napominje profesor.
Izmene bi trebalo da pretrpe i odredbe o razlozima za određivanje pritvora. Naime, pritvor je samo jedna od mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka. Po pravilu, određuje se kada postoji opasnost od bekstva, zatim opasnost od uticaja na svedoke i druge dokaze i opasnost da će okrivljeni ponovo učiniti krivično delo. Međutim, sporan je četvrti zakonski razlog za pritvor, a to je – uznemiravanje javnosti.
Četvrti razlog za pritvor odnosi se na težinu krivičnog dela i uznemirenje građana, ali nije adekvatno formulisan u zakonu, pa u praksi postaje takozvana kaučuk norma, koja je veoma rastegljiva.
– Nekada u praksi imamo i bizarna objašnjenja, poput onoga da je uznemirena svetska javnost, što se svodi često na preterano paušalno i suviše lako određivanje pritvora, samo zbog dela koje je predmet krivičnog postupka. To je neka vrsta "povampirene" odredbe iz vremena socijalističke Jugoslavije – kaže profesor Škulić.
I sudije i advokati i tužioci slažu se da je pravo na slobodu od ogromnog vitalnog značaja za svaku pravnu državu. To pravo je neophodno zaštititi i u krivičnom postupku, a samo je u nekim situacijama neophodno da se naprave izuzeci i da se odredi pritvor.
Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 07.02.2017.Naslov: Redakcije