NACRT ZAKONA O ZAŠTITI PRAVA LICA SA MENTALNIM SMETNJAMA, KORISNIKA USLUGA SMEŠTAJA U SOCIJALNOJ ZAŠTITI: Mišljenje Zaštitnika građana na Nacrt zakona
Zaštitnik građana u obavljanju poslova Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture, uputio je Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Mišljenje na Nacrt zakona o zaštiti prava lica sa mentalnim smetnjama, korisnika usluga smeštaja u socijalnoj zaštiti.
- Načelni komentari -
Nakon sveobuhvatnog razmatranja rešenja predloženih Nacrtom zakona, Zaštitnik građana u obavljanju poslova Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture (NPM) već u fazi javne rasprave želi da ukaže na pojedine aspekte koji zavređuju posebnu pažnju, imajući u vidu značaj oblasti koja se reguliše sa stanovišta prevencije torture.
Pozitivan pomak u zaštiti prava osoba sa mentalnim smetnjama od eventualnih zloupotreba predstavlja nepriznavanje zamenskog odlučivanja o smeštaju u ustanovu socijalne zaštite, pribavljanje mišljenja psihijatra prilikom davanja izjave o pristanku na smeštaj o sposobnost tog lica da iskaže svoju volju, zakonsko regulisanje smeštaja bez pristanka, odnosno lišenja slobode, tako da o tome odlučuje sud, u zakonom propisanom postupku, pošto sasluša lice o čijem smeštaju odlučuje i obezbedi mu zastupnika, uz određivanje roka za preispitivanje svoje odluke, kao i odredbe o zaštiti od zlostavljanja. Takođe, od značaja za zaštitu prava su i odredbe kojima se predviđa pravo korisnika na podnošenje pritužbe, ukoliko smatra da mu je pružalac usluge onemogućio ostvarenje nekog prava propisanog zakonom ili nije zadovoljan kvalitetom pružanja usluge, postupkom ili ponašanjem pružaoca usluge, ili drugog korisnika, a potom i pravo korisnika na podnošenje prigovora organu nadležnom za vršenje inspekcijskog nadzora.
Zaštitnik građana je od početka ostvarivanja svog mandata u obavljanju poslova Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture upućivao preporuke Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja da unaprede propise u cilju uspostavljanja deinstitucionalizacije - smanjenja broja osoba sa mentalnim smetnjama koja su na dugi rok smeštena u psihijatrijskim bolnicama i ustanovama socijalne zaštite domskog tipa. Takođe je ukazivao da ne postoji pravni osnov za lišenje slobode korisnika u ustanovama socijalne zaštite domskog tipa i da je, radi zaštite prava građana i prevencije torture, potrebno propisati uslove, postupak i organ nadležan da prema korisniku usluge socijalne zaštite domskog tipa primeni meru ograničenja slobode kretanja unutar ustanove i napuštanja ustanove i meru fizičkog sputavanja. U mišljenju na Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti koje je Zaštitnik građana uputio Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja decembra 2018. godine istaknuto je da je ova pitanja potrebno regulisati Zakonom o socijalnoj zaštiti, shodno odgovarajućim odredbama Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama.
Uređivanje ovih pitanja posebnim zakonom, u okolnostima kada su u pravnom sistemu Republike Srbije osnovna načela i sprovođenje zaštite mentalnog zdravlja i lečenje i smeštaj bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama u stacionarne i druge zdravstvene ustanove regulisani Zakonom o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama ("Sl. glasnik RS", br. 45/2013), i kada su delatnost socijalne zaštite, prava i obaveze korisnika socijalne zaštite i druga pitanja od značaja za socijalnu zaštitu uređeni Zakonom o socijalnoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 24/2011), kojim je propisana i mogućnost osnivanja socijalno-zdravstvenih ustanova, obrazlaže se činjenicom da se radi o aktivnosti predviđenoj u procesu pridruživanja Evropskoj uniji Akcionim planom za pregovaračko poglavlje 23 – Pravosuđe i osnovna prava - za 2017. godinu.
Zaštitnik građana ukazuje da bi prilikom zakonskog uređivanja lišenja slobode i ograničavanja prava građana, a posebno ograničavanja prava ranjivih grupa trebalo izbeći fragmentaran pristup, koji u konkretnom slučaju zavisi od vrste ustanove u koju se smeštaju osobe sa mentalnim smetnjama. Parcijalnim i privremenim rešenjima ne stvara se konzistentan normativni okvir za zaštitu njihovih prava, ostvarivanje osnovnih ciljeva Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, ciljeva socijalne zaštite, sprovođenje procesa deinstitucionalizacije i razvoj usluga u zajednici primerenih potrebama korisnika.
Suštinska zaštita prava osoba sa mentalnim smetnjama zahteva sistematičan pristup i međuresornu saradnju, posebno saradnju Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Ministarstva zdravlja, usmerenu na iznalaženje sistemskog rešenje koje će biti bazirano na strateškim dokumentima u oblasti zaštite i unapređenja mentalnog zdravlja, deinstitucionalizacije i razvoja usluga u zajednici, praćeno izmenama Porodičnog zakona ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005, 72/2011 - dr. zakon i 6/2015) u delu koji se odnosi na institute starateljstva i lišenja poslovne sposobnosti, u cilju napuštanja načela najboljeg interesa korisnika i osnaživanja osoba sa mentalnim smetnjama za samostalan život u zajednici uz razvijen koncept potpomognutog odlučivanja.
- Pojedinačni komentari -
Zaštitnik građana koristi priliku da ukaže na pojedina ključna pitanja i rešenja Nacrta zakona koja nisu usklađena sa drugim propisima i/ili međunarodnim standardima u ovoj oblasti.
Odredbe člana 39. Nacrta zakona kojima je predviđeno izdvajanje lica sa mentalnim smetnjama u posebno opremljenu prostoriju, kao vid sputavanja korisnika, potrebno je brisati. Predloženim rešenjem proširuje se pojam sputavanja i dozvoljava izolacija korisnika. Prema standardima formiranim u praksi međunarodnih institucija koje nadziru sprovođenje odredaba o ljudskim i manjinskim pravima, izolacija osoba sa teškim ili akutnim mentalnim smetnjama nije dozvoljena, a njihovo osamljivanje u bilo kom trajanju, predstavlja surovo, nečovečno ili ponižavajuće postupanje. Dok se Nacrtom zakona pojam sputavanja proširuje i na izolaciju, međunarodni mehanizmi za zaštitu ljudskih prava ukazuju na potrebu da se, radi zaštite prava osoba sa mentalnim smetnjama na zdravlje i slobodu od zlostavljanja, upotreba prinude u kontekstu mentalnog zdravlja znatno redukuje.
Za razliku od odredaba Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, prema kojima odluku o sputavanju pacijenta u psihijatrijskoj ustanovi može doneti samo psihijatar, Nacrtom zakona, članom 37, predviđen je izuzetak kada odluku o sputavanju u ustanovama socijalne zaštite mogu doneti stručni radnik, stručni saradnik ili zdravstveni saradnik angažovan kod pružaoca usluge. Nacionalni mehanizam za prevenciju torture je tokom poseta ustanovama socijalne zaštite domskog tipa uočio da većina ovih ustanova nema potrebne uslove, niti opremu za primenu ove mere, a da je evidentan i nedostatak potrebnog broja obučenog medicinskog osoblja, uključujući i lekare psihijatre, koji su uglavnom angažovani kao konsultanti. Kada se ima u vidu nedostatak medicinskog, negovateljskog i drugog osoblja, kao i izostanak kontinuirane edukacije osoblja za sticanje znanja i razvoj potrebnih veština za rad sa korisnicima kojima je potrebna pojačana pažnja i intenzivna podrška, Zaštitnik građana smatra da ovakvoj odredbi nema mesta u zakonu, jer ne doprinosi zaštiti prava korisnika sa mentalnim smetnjama i otvara široku mogućnost za proizvoljnu i diskrecionu primenu. Kontradiktorno je da se sputavanje dozvoljava samo u ustanovama koje imaju obezbeđene sve potrebne uslove za njegovu primenu, a sa druge strane predviđa se mogućnost da psihijatar nije dostupan.
Poseban problem predstavlja to što je za ustanove socijalne zaštite normativima predviđen mali broj stručnih radnika za rad sa odraslim licima sa intelektualnim teškoćama i duševno obolelim licima (1 stručni radnik ili stručni saradnik na 25 korisnika), pri čemu nije uzet u obzir rad po smenama. U obezbeđivanju adekvatne edukacije osoblja koje se brine o korisnicima, posebnu pažnju bi trebalo posvetiti usaglašavanju dva postojeća sistema licenciranja medicinskih radnika koji se razlikuju u zavisnosti od vrste licence, odnosno vrste ustanove u kojoj su zaposleni (zdravstvena ustanova ili ustanova socijalne zaštite).
U pogledu odredbe člana 32. Nacrta zakona kojom se predviđa da se prava korisnika na učešće u donošenju odluka, pravo na kontakt sa spoljnim svetom (članovima porodice i drugim licima, pravo na posete) i sloboda kretanja, mogu ograničiti odlukom tima pružaoca usluge, kada je to neophodno da se zaštiti život ili bezbednost korisnika ili drugog lica i kada to zahteva zdravstveno stanje korisnika, Zaštitnik građana ukazuje da je ograničavanje prava moguće samo zakonom, u skladu sa Ustavnim garancijama ljudskih i manjinskih sloboda i prava. Članom 20. Ustava Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006) propisano je da ljudska i manjinska prava zajamčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajamčenih prava; da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati; da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročiti sudovi dužni da vode računa o suštini prava koja se ograničava, važnosti svrhe ograničavanja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava. U tom kontekstu, Zaštitnik građana ukazuje da predložena rešenja ostavljaju prostor za proizvoljno postupanje bazirano na internim pravilima pružalaca usluga i kršenje prava osoba sa mentalnim smetnjama, te stoga napominje da se ograničenja prava lica sa mentalnim smetnjama moraju zakonski urediti, u svemu u skladu sa Ustavom.
Odredba člana 14. stav 1. Nacrta zakona, kojom se za lice za koje sud proceni da, usled mentalnih smetnji, ozbiljno i direktno ugrožava sopstveni život ili zdravlja ili bezbednost, odnosno život ili zdravlje ili bezbednost drugog lica, predviđa mogućnost smeštaja u ustanovu socijalne zaštite, u suprotnosti je sa odredbom člana 21. stav 1. Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama kojom su propisani razlozi za zadržavanje bez pristanka i smeštaj bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijsku ustanovu. Socijalna zaštita je, kako je to Zakonom o socijalnoj zaštiti propisano, organizovana društvena delatnost od javnog interesa čiji je cilj pružanje pomoći i osnaživanje za samostalan i produktivan život u društvu pojedinaca i porodica, kao i sprečavanje nastajanja i otklanjanje posledica socijalne isključenosti, te ustanove socijalne zaštite po svojoj ulozi, svrsi i nameni nisu odgovarajuće za smeštaj lica koja direktno ugrožavaju sopstveni ili život ili zdravlja ili bezbednost drugih lica, već je tim licima potrebno obezbediti smeštaj u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi.
Izvor: Vebsajt Zaštitnika građana, 24.04.2019.Naslov: Redakcija