ZAKON O JAVNOM BELEŽNIŠTVU: Kada poveri ostavinski postupak beležniku, sud ima dužnost da nadzire njegov rad i ukoliko smatra da ne postupa ispravno ili odugovlači u radu, može mu oduzeti povereni predmet

Predajom ostavinskih postupaka u ruke javnih beležnika državni budžet godišnje uštedi čak pola milijarde dinara, kaže Srbislav Cvejić, predsednik Javnobeležničke komore Srbije. Sudovi su od juna 2016. počeli da poveravaju ostavine javnim beležnicima i od tada do jula ove godine oni su doneli 173.218 rešenja o zaostavštini, a broj predmeta se iz meseca u mesec povećava. Sada je to već više od 180.000 rešenih ostavina.

– Ukupno 198 javnih beležnika godišnje uradi u proseku 60.000 ostavina, što je 5.000 za mesec dana. Sudijska norma je 30 predmeta mesečno, pa bi za ovaj broj predmeta bilo potrebno 166 sudija, koje bi bile na državnoj plati od bruto 170.000 dinara mesečno, što je ukupno 28 miliona dinara za mesec ili 336 miliona za jednu godinu. Kada tome dodamo i plate zaposlenog osoblja, doći ćemo do brojke od oko 500 miliona dinara godišnje. To je ušteda koja se nigde ne vidi – kaže Srbislav Cvejić.

Građanima su usluge javnih beležnika skupe, ali većina nije svesna da porezi i doprinosi čine oko 70 odsto konačne cene, koja je detaljno "obrazložena" u fiskalnom računu za svaku njihovu uslugu, od saglasnosti roditelja za putovanje dece u inostranstvo, preko raznih ovlašćenja i overa do ugovora, a tako je i u ostavinskim postupcima.

Sve je veći broj ostavina koje sudovi poveravaju notarima, a o tome dovoljno govori podatak da su javni beležnici u drugoj polovini 2016. vodili ukupno 13.058 ostavinskih postupaka, dok im je u prvoj polovini ove godine povereno 42.150 predmeta. U isto vreme, sve je manji broj rešenja o zaostavštini, koja donose sudovi. Cvejić je upitan da li naslednici kod suda "prolaze jeftinije" nego kod notara.

– Građani koji vode postupak pred sudom plaćaju sudsku taksu koja može iznositi od 1.000 do 75.000 dinara i određuje se paušalno. Kod beležnika, građani plaćaju troškove za dostavljanje poziva strankama, sačinjavanje rešenja, u koje ulazi nagrada za sastavljanje smrtovnice (3.600 dinara), i nagradu za vođenje postupka, koja se određuje na osnovu procene tržišne vrednosti stvari koje su ostale iza pokojnika – objašnjava Cvejić.

Za tržišnu vrednost imovine merodavna je skala koju notari dobijaju od Poreske uprave i moraju da je primenjuju. Ako smatra da procena Poreske uprave nije adekvatna, naslednik može da angažuje stručnog veštaka za procenu tržišne vrednosti stana, kuće ili zemlje koju je nasledio, a tada će imati dodatan trošak – honorar za veštaka.

Ako vrednost zaostavštine prelazi 10 miliona dinara, nagrada za notara iznosi maksimalnih 72.000 dinara ukoliko ima do troje naslednika, a ako ih je više, nagrada se uvećava za 1.800 dinara po nasledniku.

– Kada poveri ostavinski postupak beležniku, sud ima dužnost da nadzire njegov rad i ukoliko smatra da ne postupa ispravno ili odugovlači u radu, može mu oduzeti povereni predmet. Do sada je bilo samo 718 žalbi na ukupno 180.000 rešenih ostavina – naglašava Cvejić.

U teškoj životnoj situaciji, kada izgube nekog bliskog, a treba da naslede njegovu imovinu, građani često ne znaju kakva je procedura pokretanja ostavinskog postupka i na koji način njihov predmet dolazi do određenog javnog beležnika.

– Sud ima obavezu da ravnopravno raspoređuje predmete na beležnike koji rade na području ostavinskog suda. Nadležnost suda zasniva se prema mestu boravka ili prebivališta preminulog lica. Ukoliko nije imao boravak ili prebivalište na teritoriji Srbije, nadležan je sud na čijem se području nalazi najveći deo imovine. Ostavinski postupak se pokreće po službenoj dužnosti – objašnjava Cvejić.

Najvažniji i najteži deo ostavinskog postupka je sastavljanje smrtovnice. Građani je često ne razlikuju od umrlice – izvoda iz matične knjige umrlih, koja je dokaz o smrti. Po prijemu umrlice, sud donosi rešenje kojim poverava beležniku da sastavi smrtovnicu. Do danas je javnim beležnicima povereno 188.579 predmeta radi sastavljanja smrtovnice, od čega u prvoj polovini ove godine 46.483.

– U smrtovnicu se upisuju podaci o naslednicima, imovini preminulog, postojanju testamenta ili ugovora s nasledno-pravnim dejstvom, ukoliko postoje. Beležnik ima rok od 30 dana da sastavi smrtovnicu, a onda je šalje sudu, koji obično predmet dodeljuje istom javnom beležniku, ukoliko za to ne postoje prepreke – kaže Cvejić.

Javni beležnik tada zakazuje ročište za raspravljanje zaostavštine, na koje poziva naslednike. Postupak se okončava u kratkom roku, donošenjem Rešenja o nasleđivanju. Ako prekorači rok od tri meseca, koji propisuje sud, beležnik čini disciplinski prestup.

– Pred sudovima se ranije vodilo oko 150.000 ostavina godišnje, a rešenja su se čekala više od šest meseci, pa i duže od godinu dana. Sada se svih 198 javnobeležničkih kancelarija bavi ostavinskim postupcima, sa ciljem da se rasterete sudovi, ali još nemamo ujednačenu praksu koja jasno definiše koji se predmeti dostavljaju javnim beležnicima, a koji ostaju u sudovima – kaže Cvejić.

Javni beležnik ima vrlo odgovoran posao da tačno utvrdi ko su naslednici i šta je od imovine pokojnik ostavio. To je i najteži deo posla, naglašava Cvejić, jer matične knjige u Srbiji nisu savršene.

– Treba pronaći sve potencijalne naslednike i njihove adrese, a takođe i utvrditi celokupnu zaostavštinu. Građani se kod nas najčešće opredeljuju da njihova imovina bude raspodeljena bez ugovora i testamenata, na osnovu Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 46/95, 101/2003 - odluka USRS i 6/2015). Ako ostavilac želi da njegova zaostavština bude raspodeljena drugačije nego što bi to bilo po zakonu, onda se najčešće odlučuje na ugovor o doživotnom izdržavanju. Testamenata je vrlo malo, ali se primećuje rast broja javnobeležničkih testamenata – kaže Cvejić.

Testamenti se lakše obaraju od ugovora, koje građani doživljavaju kao čvršće i sigurnije pravne poslove. Uglavnom znaju da je najteže oboriti ugovor o doživotnom izdržavanju jer je dvostrano teretan. Cvejić smatra da je najsigurnije i najpoštenije napraviti ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života. U takvoj situaciji građanin rešava imovinska pitanja za slučaj smrti - dok je još živ. Ako umre bez ugovora ili testamenta, onda sve prepušta zakonu, sudu i javnom beležniku.

U cenu svake usluge javnog beležnika uračunati su PDV i porez državi od 30 odsto. Kasnije dolaze na naplatu i porezi na dobit i dohodak, a beležnik svakog meseca mora da plati i troškove kancelarije i plate zaposlenih.

– Mi smo jedina profesija, ne samo u Srbiji nego u celom svetu, koja plaća toliki porez. Zato ne možemo da popunimo mrežu od potrebnih 370 javnih beležnika. U Beogradu treba da ih bude 60, a ima ih 40. Nekoliko opština ni danas nema beležnika, a neke kancelarije u unutrašnjosti jedva opstaju jer nemaju dovoljan promet. Nije isto raditi ovaj posao u Beogradu i u Ivanjici ili Senti, na primer. Kada bi nam država ukinula porez od 30 odsto, bilo bi više kancelarija, a građanima bi naše usluge bile dostupnije i jeftinije – kaže Srbislav Cvejić.

Predsednik Međunarodne unije javnih beležnika Hose Markenjo de Ljano i predsednik Visokog saveta javnog beležništva Francuske Žan-Fransoa Umber, koji su ove godine bili u zvaničnoj poseti kolegama u Beogradu, rekli su da notari svuda u svetu plaćaju poreze u skladu sa zakonom, ali da nigde nemaju obavezu dodatne takse od 30 odsto, koja ide državi. Prihod od ovog poreza namenjen je poboljšanju rada sudova, a notari pritom rasterećuju sudove i povećavaju pravnu sigurnost.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 02.09.2019.
Naslov: Redakcija