ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU: Kada ne obezbede dovoljno dokaza da sud utvrdi krivicu, tužilaštva ne snose finansijske posledice, a sudovi su zbog oslobađanja okrivljenih platili 411 miliona dinara samo u prvih šest meseci 2017. godine

Sudovi u Srbiji isplatili su tokom prvih šest meseci 2017. godine 411 miliona dinara onima koji su bili oslobođeni optužbi za krivična dela, i to samo na ime troškova postupka.

– Reč je o troškovima krivičnog postupka, nužnim izdacima okrivljenog, izdacima i nagradama za branioca, punomoćnika, veštaka i stručnog saradnika. U slučajevima kada je postupak pravnosnažno obustavljen, kada se optužba odbije i kada se okrivljeni oslobodi od optužbe, troškovi postupka padaju na teret budžetskih sredstava opredeljenih za rad suda. Navedene troškove sudovi su redovnim putem, u periodu od 1. januara do 30. juna 2017. godine, isplatili u iznosu od 411.124.000 dinara – kažu u Visokom savetu sudstva (VSS).

Imajući u vidu nedostatak sredstava sudova za ove vrste rashoda, troškovi postupka se u velikoj meri izvršavaju prinudnim putem, na teret sredstava odobrenih za rad sudova, dodaje VSS. Zato je više sudova tokom proteklih godina bilo suočeno sa blokadom računa zbog oslobađajućih presuda koje su sami izrekli.

Pravosuđe nema tačnu evidenciju koliko je oslobađajućih i odbijajućih presuda u odnosu na ukupan broj okončanih krivičnih postupaka.

Predsednik Udruženja tužilaca Srbije dr Goran Ilić procenjuje da pravnosnažne oslobađajuće presude čine možda najviše deset odsto od svih konačnih krivičnih presuda i kaže da su one dokaz pravne države.

Postavlja se, međutim, pitanje zbog čega tužilaštva ne plaćaju troškove postupka kada ne uspeju da dokažu krivicu pred sudom. Naime, oslobađajuće presude se donose usled nedostatka dokaza, a teret dokazivanja je na tužilaštvu.

– Oslobađajuće presude su dokaz kvaliteta sistema, a ne njegova anomalija. Samo u sistemu prekih sudova svi postupci se završavaju osuđujućim presudama. Pojedine sudije guraju priču o takozvanom procesnom neuspehu tužioca. Međutim, po našem Zakoniku o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014), tužilac mora da uđe u postupak i onda kada postoji najniži stepen sumnje, kada su dokazi na vrlo niskom nivou, a to su takozvani osnovi sumnje. Ako bi tužioci mogli da ulaze u postupak samo u slučajevima gde su sto odsto sigurni da će moći da dokažu krivicu, to bi ubilo njihovu kreativnost i odvraćalo bi ih od krivičnog gonjenja, a pritom znamo da su mnoga krivična dela, kao na primer korupcija, veoma teška za dokazivanje – objašnjava dr Goran Ilić, koji je i zamenik predsednika Državnog veća tužilaca i Poverenik za samostalnost tužilaca.

Član Državnog veća tužilaca Svetlana Nenadić ističe da se sve odštete neosuđenima i neosnovano pritvorenima isplaćuju iz iste kase – iz državnog budžeta, pa da je za građane svejedno da li te odštete idu na račun suda ili na račun tužilaštva. Pritom, od toga ne zavise plate sudija i tužilaca.

– Tužioci treba da budu pre svega profesionalci, koji će raditi na dokazima koje iznose pred sud, a ne da kalkulišu sa tim kako će da prođu na sudu. Ne bih volela da živim u državi u kojoj će tužioci da procesuiraju samo ono što će sto odsto da "prođe". Uostalom, svaka optužnica mora da bude potvrđena od suda, pa zato sve ono što nije dovoljno potkrepljeno dokazima ne može nikad ni da dođe pred sud– kaže Svetlana Nenadić.

U malom broju slučajeva, dodaje, postupak se okonča oslobađajućom presudom jer se događa da svedoci promene iskaze, ali se dešava i da dođe do zastarelosti postupka.

Državno veće tužilaca dobija od države određeni budžet, iz kojeg se odvajaju sredstva za sprovođenje istraga i isplaćuju plate tužilaca i njihovih zamenika. Taj budžet je ustanovljen od kada postoji tužilačka istraga.

– Tužilaštva imaju određeni budžet za sprovođenje istrage. Iz tog budžeta plaćaju sve troškove tokom istrage. Zato bismo tezu mogli i da obrnemo pa da pitamo zašto sudovi ne nadoknade tužilaštvima troškove istrage uvek kada donesu osuđujuću presudu. Međutim, sve je to isto jer je to novac građana – kaže dr Goran Ilić.

Građani su svedoci da u nekim slučajevima sudovi donose oslobađajuće presude zbog nedostatka dokaza. Svi oslobođeni, osim nadoknade troškova postupka, koje isplaćuju sudovi, imaju pravo i na naknadu materijalne i nematerijalne štete, koju isplaćuje Ministarstvo pravde.

Naknadu troškova postupka treba razlikovati od naknade materijalne i nematerijalne štete zbog neosnovanog pritvora i krivičnog gonjenja. Dok troškove postupka automatski isplaćuju sudovi, naknada štete isplaćuje se na teret budžetskih sredstava Ministarstva pravde.

– Pre podnošenja tužbe za naknadu štete sudu, oštećeni je dužan da podnese zahtev Ministarstvu pravde radi postizanja sporazuma o postojanju štete i vrsti i visini naknade – objašnjavaju u Visokom savetu sudstva.

Ako ne postignu sporazum sa ministarstvom, oštećeni tuže državu sudu i traže višemilionske odštete.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 02.07.2017.
Izvod iz vesti, Naslov: Redakcija