Cenzura i drugi izazovi novinara u ostvarivanju prava na rad

Redakcija časopisa Pravnik u privredi i pravosuđu imala je zadovoljstvo da razgovara sa gospođom Gordanom Konstantinović, advokatom Udruženja novinara Srbije o pravnim aktuelnostima iz sfere javnog informisanja, ali i stalnim pitanjima koje prate novinarski posao. Pravni aspekt zaštite novinarskog posla krucijalan je kako bi zaposleni iz ove sfere mogli nesmetano da obavljaju svoj posao i informišu javnost o relevantnim temama za građane Republike Srbije.

Možete li nam reći nešto više o obavezama poslodavaca uvedenim Zakonom o javnom informisanju i medijima („Sl. glasnik RS”, br. 92/2023) čija primena kreće 1. januara 2025. godine.

Novi Zakon o javnom informisanju i medijima uvodi nekoliko značajnih novih obaveza za poslodavce u medijima. Ove obaveze su implementirane u cilju povećanja transparentnosti vlasničke strukture, izveštavanja o finansijskom poslovanju, zaštite novinarskih prava, odgovornosti za poštovanje Kodeksa novinara Srbije i slično.

Iako je rano o tome govoriti, u kojoj meri smatrate da bi iste izmene mogle doprineti inkluzivnosti, samostalnosti i odgovornosti u radu zaposlenih iz sfere medija u odnosu na pređašnje stanje.

Iako je za preciznu procenu uticaja novih izmena Zakona o javnom informisanju i medijima potrebno sačekati prvu analizu efekata, odredbe bi trebalo da obezbede povećanje ravnoteže i različitosti u medijskom izveštavanju. Mediji koji učestvuju u projektnom sufinansiranju su pod većim nadzorom i biće obavezni da se pridržavaju profesionalnih i etičkih kodeksa imajući u vidu odredbe koje propisuju da se prilikom bodovanja projekata uzima u obzir i da li su izrečene sankcije i mere od strane Saveta za štampu i Regulatornog tela za elektronske medije. Zakonom se teži obezbediti zaštita novinarske slobode i zajamčena sloboda izražavanja. To uključuje jaču zaštitu novinara od političkih i poslovnih pritisaka, kao i zaštitu novinarskih izvora. Poslovi novinara ne bi smeli biti podložni direktnim ili indirektnim uticajima poslodavaca, oglašivača ili političkih subjekata, čime bi se povećala samostalnost novinarskog rada.

Neretko se govori o revanšizmu koji ume da zadesi novinare koji se bave istraživačkim novinarstvom, s obzirom da isti često ume da se odrazi i na njihov tretman na radnom mestu, u smislu pritisaka, vrste mobinga, mogućnosti napredovanja, itd. Koliko su česte takve situacije, odnosno u kom smislu novinari traže svoju zaštitu ukoliko je traže?

Ovakve situacije u praksi nisu retke, i često se novinari obraćaju udruženjima novinara i organizacijama civilnog sektora tražeći zaštitu i reakciju. Ova udruženja pomažu novinarima u pronalaženju pravne pomoći, javno ističu slučajeve ugrožavanja novinarskih prava i vrše pritisak na nadležne organe da reše te slučajeve. Zaštita se ostvaruje i u sudskom postupku ali primetno je izvesno nepoverenje i institucije i strah usled neravnoteže moći.

Isto tako se pominju uslovi rada novinara, dostupnost, pripravnost, dežurstva, činjenica da neretko rade prekovremeno, itd. U kojoj meri mislite da postoji adekvatna kompenzacija, odnosno da li se ona može uopšte i ostvariti?

Adekvatna kompenzacija može i mora biti obezbeđena. Uslovi rada novinara, uključujući pripravnost, dežurstva, prekovremeni rad, i dostupnost van redovnog radnog vremena, predstavljaju ozbiljan izazov u novinarstvu, posebno kada se uzme u obzir nizak nivo kompenzacije za mnoge novinare, kao i neadekvatni radni uslovi u određenim medijskim kućama. Ovi faktori čine rad novinara veoma zahtevnim, često pod velikim stresom i bez adekvatne nagrade za njihov rad. Iako postoje pravni okviri koji regulišu prava novinara, u praksi kompenzacija za takve uslove rada često nije dovoljna, a pravičnu nadoknadu često je teško ostvariti.

Povrede na radnom mestu u smislu fizičkih i verbalnih napada na novinare umeju čak i da utiču na odluke mladih ljudi u pogledu izbora tog zanimanja. U kojoj meri je moguće ostvariti adekvatnu pravnu zaštitu, te da li postoji pomak u odnosu na stanje od pre 20-30 godina?

Pomak svakako postoji u pogledu zaštite novinara, ali postoje i stalno novi izazovi, te je nužno kontinuirano praćenje stanja i usklađivanje propisa, kako bi se postigao i održao zadovoljavajući nivo zaštite. Praksa pokazuje da zakoni nisu uvek efikasni u zaštiti novinara, posebno u slučajevima napada koji nisu dovoljno istraženi ili gde se napadači ne suočavaju sa odgovornošću. Često se ne istražuju dovoljno ozbiljno prijave, ili se napadači ne sankcionišu na odgovarajući način.

Na osnovu Vašeg iskustva u kojoj meri dokumenti kojima su predviđene mere i procedure za zaštitu uređivačke politike bivaju „mrtvo slovo na papiru”, a u kojoj se zapravo sprovode? Da li vlasnici medija utiču na pomenutu uređivačku politiku i u kojoj meri?

Zaštita nezavisnosti uređivačke politike je ideal kome treba težiti. Izveštavanje lišeno svih vidova i oblika pritisaka je izveštavanje koje jedino može ostvariti javni interes u javnom informisanju. Pritisci postoje a javnost bi za njih trebalo da zna.

Cenzura i autocenzura sastavni su deo novinarskog posla uprkos zakonskim načelima. Postoje li načini da se oni smanje na minimum?

Garancije slobode javnog informisanja, podrazumevaju i zabranu cenzure. Kompatibilno sa zabranom cenzure, je i zabrana diskriminacije urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja. Sloboda javnog informisanja ne sme se ugrožavati zloupotrebom službenog položaja i javnih ovlašćenja, svojinskih i drugih prava, kao ni uticajem i kontrolom nad sredstvima za štampanje i distribuciju novina ili mrežama elektronskih komunikacija koje se koriste za distribuciju medijskih sadržaja, odnosno platformama posredstvom kojih se vrši distribucija medijskih sadržaja. Obrazovanje, obaveštavanje javnosti, obraćanje udruženjima novinara i organizacijama koje se bave zaštitom slobode izražavanja na nacionalnom i međunarodnom nivou bi mogao biti način da se ove neželjene pojave svedu na najmanju meru.