ZAKON O PENZIJSKOM I INVALIDSKOM OSIGURANJU: Invalidi mogu da se zaposle ako su psihički zdravi, ali duševno obolele osobe ne mogu da rade iako su fizički zdrave. Zakon definiše invalidnost kao potpuni gubitak radne sposobnosti, koji se medicinskim merama ne može sprečiti. Pravnici predlažu izmenu Zakona i drugačije definisanje invalidnosti

Slađana M. je bila nastavnik u osnovnoj školi. Zbog autističnog deteta i porodičnih problema obolela je od paranoidne šizofrenije. U sudskom postupku, posle veštačenja dva profesora Medicinskog fakulteta, oduzeta joj je poslovna sposobnost, što u pravu znači civilnu smrt.

- Obratila se Fondu PIO za invalidsku penziju i njen zahtev je odbijen jer su veštaci medicinske struke u komisiji rekli da ona nije invalid. Jasno je da se ona nigde i nikada ne može zaposliti, pogotovo ne u prosveti. Ugroženo joj je pravo na život, koje je osnovno ljudsko pravo, jer ne može da živi od 8.000 dinara socijalne pomoći. Nema struju u stanu jer ne može da je plati - kaže Predrag Trifunović, sudija Vrhovnog kasacionog suda u penziji, koji na "Kopaoničkoj školi prirodnog prava - Slobodan Perović" uređuje i vodi sekciju o radnom i socijalnom pravu.

Duševno obolela sugrađanka nije dobila satisfakciju ni pred Upravnim sudom, a praksa tog suda je protivrečna u ovakvim slučajevima.

- Njena tužba je odbijena s obrazloženjem da je zakon strog, a da je njena greška u tome što odbija lekove. Niko ne kaže da li bi je lekovi uopšte izlečili, jer ne znam slučaj da je neko izlečen od te bolesti, a ona odbija lekove zato što je neuračunljiva, i tako ulazimo u jedan začarani krug - kaže sudija Trifunović.

Invalidi mogu da se zaposle ako su psihički zdravi, ali duševno obolele osobe ne mogu da rade iako su fizički zdrave. Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Sl. glasnik RS", br. 34/2003, 64/2004 - odluka USRS, 84/2004 - dr. zakon, 85/2005, 101/2005 - dr. zakon, 63/2006 - odluka USRS, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014, 73/2018, 46/2019 - odluka US i 86/2019) definiše invalidnost kao potpuni gubitak radne sposobnosti, koji se medicinskim merama ne može sprečiti.

- Razumem potrebu države da smanji broj invalidskih penzionera. Od oko 1.700.000 penzionera u Srbiji skoro 200.000 su invalidski penzioneri. S druge strane, broj radno aktivnih stanovnika je oko 2.200.000. To je vrlo nepovoljan odnos između zaposlenih i penzionera jer da bi penzijski fond bio održiv, nužno je da taj odnos bude najmanje četiri prema jedan u korist zaposlenih. Ogroman novac država iz budžeta troši za pomoć penzijskom fondu i to je verovatno motiv da invalidske komisije budu tako rigorozne i obolelima praktično uskraćuju pravo na egzistenciju - kaže sudija.

Slučaj o kome je raspravljalo više od 50 stručnjaka za radno pravo na Kopaoniku pokazuje kakav je odnos između primene zakona i pravde. Kopaonička škola se zalaže za pravedno pravo i svi govore o pravdi i pravičnosti, ali kako primećuje sudija, kada je treba sprovesti u praksi onda se malo saplićemo. Zato pravnici predlažu izmenu Zakona i drugačije definisanje invalidnosti.

Još jedan primer nepravičnosti je slučaj s otpuštenim radnicima u takozvanom "zamrznutom štrajku".

- Štrajk je ne samo srpska realnost i sudska praksa je u tom pogledu kolebljiva i protivrečna. Poslodavac se ne može koristiti eventualnim nezakonitostima u organizovanju štrajka, radi kolektivnog otpuštanja radnika. Po našem Zakonu o štrajku ("Sl. list SRJ", br. 29/96 i "Sl. glasnik RS", br. 101/2005 - dr. zakon i 103/2012 - odluka US), svaki učesnik nezakonitog štrajka može dobiti otkaz. Povod za razmatranje ovog problema je slučaj portira koji nije znao za složeno pravno pitanje posledica "zamrznutog štrajka". On je učestvovao u ponovljenom štrajku koji nije organizovan na zakonom propisani način. Dobio je otkaz iako je to pitanje sporno i za pravnike i za sudije - kaže Predrag Trifunović.

Reč je o jednoj privatnoj firmi iz južnog Banata, gde je 29 zaposlenih dobilo otkaz pre nekoliko godina.

Štrajk je prvobitno bio zakonito organizovan, najavljen, sa ciljevima i formiranim štrajkačkim odborom. Prestao je kada je zaključen sporazum s poslodavcem da im isplati zarade do određenog momenta, što on nije uradio. Zato su stupili u novi štrajka bez najave, bez organizacije i bez isticanja novih zahteva. Poslodavac im je dao otkaz i sud im nije pružio zaštitu zato što su bili u nezakonitom štrajku.

- Kao što u krivičnom pravu zabluda oslobađa učinioca odgovornosti, zalagao sam se da pravna zabluda može da dovede do oslobađanja odgovornosti i u radnom pravu. Nažalost, ostao sam u manjini i portir je dobio otkaz. Zato se zalažem da izmenimo zakon po crnogorskom modelu, gde bi učesnik nezakonitog štrajka dobio zaštitu, a samo organizator takvog štrajka bi snosio posledice i on bi dobio otkaz. Običan učesnik štrajka se u pravo ne razume. Zalažem se da nezakonit štrajk ne bude izgovor poslodavcu da celo preduzeće otpusti iz procesa rada - kaže Trifunović.

Napominje da je Zakon o štrajku donet još 1996. godine i da su četiri dosadašnje radne verzije propale. Socijalni partneri, sindikati, poslodavci i vlast teško postižu saglasnost, zato što je to specifično i delikatno ne samo pravno već i političko pitanje, naročito kada je reč o odnosu minimuma procesa rada i vitalnih službi.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 25.12.2019.
Naslov: Redakcija