NACRT ZAKONA O ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI - Tekst propisa

NACRT ZAKONA O ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI

I. UVODNE ODREDBE

Član 1.

Ovim zakonom uređuje se sistem zdravstvene zaštite u Republici Srbiji, njegova organizacija, društvena briga za zdravlje stanovništva, opšti interes u zdravstvenoj zaštiti, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, kao i druga pitanja od značaja za organizaciju i sprovođenje zdravstvene zaštite.

Pojmovi upotrebljeni u ovom zakonu u gramatičkom muškom rodu, podrazumevaju prirodni muški i ženski rod lica na koje se odnose.

Zdravstvena zaštita

Član 2.

Zdravstvena zaštita, u smislu ovog zakona, je organizovana i sveobuhvatna delatnost društva, sa ciljem ostvarivanja najvišeg mogućeg nivoa očuvanja zdravlja građana.

Zdravstvena zaštita obuhvata sprovođenje mera i aktivnosti za očuvanje i unapređenje zdravlja građana Republike Srbije (u daljem tekstu: građanin), sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremeno, delotvorno i efikasno lečenje, zdravstvenu negu i rehabilitaciju.

Pravo na zdravstvenu zaštitu

Član 3.

Građanin, kao i strani državljanin i lice bez državljanstva koje je stalno nastanjeno ili privremeno boravi u Republici Srbiji ili koje prolazi preko teritorije Republike Srbije, ima pravo na zdravstvenu zaštitu, u skladu sa zakonom, i dužnost da čuva i unapređuje svoje i zdravlje drugih građana, kao i uslove životne i radne sredine.

Učesnici u zdravstvenoj zaštiti

Član 4.

Učesnici u zdravstvenoj zaštiti u Republici Srbiji su: pružaoci zdravstvene zaštite, organizacije za zdravstveno osiguranje, građani, porodica, poslodavci, obrazovne i druge ustanove, humanitarne, verske, sportske i druge organizacije, udruženja, jedinice lokalne samouprave, autonomne pokrajine i Republika Srbija.

Zdravstvena delatnost

Član 5.

Zdravstvena delatnost je delatnost kojom se obezbeđuje zdravstvena zaštita građana, a koja se sprovodi kroz sistem zdravstvene zaštite.

Mere i aktivnosti zdravstvene zaštite moraju biti zasnovane na naučnim dokazima, u skladu sa stručnim standardima, usvojenim vodičima dobre prakse, protokolima lečenja i načelima profesionalne etike, bezbedne, delotvorne i efikasne.

Sistem zdravstvene zaštite

Član 6.

Sistem zdravstvene zaštite u Republici Srbiji čine zdravstvene ustanove, privatna praksa, fakulteti zdravstvene struke i druga pravna lica za koje je posebnim zakonom predviđeno da obavljaju i poslove zdravstvene delatnosti, zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici, kao i organizacija i finansiranje zdravstvene zaštite.

Finansiranje zdravstvene zaštite

Član 7.

Sredstva za sprovođenje zdravstvene zaštite, kao i za rad i razvoj sistema zdravstvene zaštite, obezbeđuju se u skladu sa zakonom.

II. DRUŠTVENA BRIGA ZA ZDRAVLJE STANOVNIŠTVA

Član 8.

Društvena briga za zdravlje stanovništva ostvaruje se na nivou Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, poslodavca i pojedinca.

U okviru društvene brige za zdravlje iz stava 1. ovog člana obezbeđuje se zdravstvena zaštita koja obuhvata:

1)         očuvanje i unapređenje zdravlja, otkrivanje i suzbijanje faktora rizika za nastanak oboljenja, sticanje znanja i navika o zdravom načinu života;

2)         sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti;

3)         pravovremenu dijagnostiku, blagovremeno, delotvorno i efikasno lečenje, zdravstvenu negu i rehabilitaciju obolelih i povređenih;

4)         informacije koje su stanovništvu ili pojedincu potrebne za odgovorno postupanje i za ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu.

1. Društvena briga za zdravlje na nivou Republike Srbije

Član 9.

Društvenu brigu za zdravlje na nivou Republike Srbije čine mere privredne i socijalne politike kojima se stvaraju uslovi za sprovođenje zdravstvene zaštite, očuvanje i unapređenje zdravlja ljudi, kao i mere kojima se usklađuje delovanje i razvoj sistema zdravstvene zaštite.

Član 10.

Društvena briga za zdravlje na nivou Republike Srbije, u smislu člana 9. ovog zakona, obuhvata:

1)         uspostavljanje prioriteta, planiranje, donošenje posebnih programa za sprovođenje zdravstvene zaštite, kao i donošenje propisa u ovoj oblasti;

2)         sprovođenje mera poreske i ekonomske politike kojima se podstiče razvoj navika o zdravom načinu života;

3)         obezbeđivanje uslova za sticanje znanja i navika o zdravom načinu života;

4)         obezbeđivanje uslova za razvoj integrisanog zdravstvenog informacionog sistema u Republici Srbiji;

5)         razvoj naučnoistraživačke delatnosti u oblasti zdravstvene zaštite;

6) obezbeđivanje uslova za stručno usavršavanje zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika.

Društvena briga za zdravlje na nivou Republike Srbije obuhvata i donošenje republičkog programa u oblasti zaštite zdravlja od zagađenja životne sredine štetnim i opasnim materijama u vazduhu, vodi i zemljištu, odlaganjem otpadnih materija, opasnim hemikalijama, izvorima jonizujućih i nejonizujućih zračenja, bukom i vibracijama, kao i vršenje sistematskih ispitivanja životnih namirnica, predmeta opšte upotrebe, termo-mineralnih voda, mineralnih voda za piće, vode za piće i drugih voda koje služe za proizvodnju i preradu životnih namirnica i sanitarno-higijenske i rekreativne potrebe, radi utvrđivanja njihove zdravstvene i higijenske ispravnosti i propisanog kvaliteta.

Program iz stava 2. ovog člana sporazumno donose ministar nadležan za poslove zdravlja (u daljem tekstu: ministar) i ministar nadležan za poslove zaštite životne sredine.

Republika Srbija može da obezbedi zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač i sredstva za izvršavanje obaveza po izvršnim sudskim odlukama, za obaveze koje se ne finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili na drugi način u skladu sa zakonom, a za koje zdravstvena ustanova ne može da obezbedi sredstva u finansijskom planu.

Republika Srbija može da obezbedi i sredstva za osiguranje objekata i opreme za zdravstvene ustanove čiji je osnivač, u skladu sa zakonom.

Republika Srbija može da obezbedi i sredstva za dodatno osiguranje imovine i lica u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini na teritoriji Republike Srbije, a koje se ne obezbeđuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Sredstva za sprovođenje društvene brige za zdravlje na nivou Republike Srbije obezbeđuju se u skladu sa zakonom.

Član 11.

Društvena briga za zdravlje ostvaruje se obezbeđivanjem zdravstvene zaštite grupacijama stanovništva koje su izložene povećanom riziku oboljevanja, zdravstvene zaštite lica u vezi sa sprečavanjem, suzbijanjem, ranim otkrivanjem i lečenjem bolesti od većeg socijalno-medicinskog značaja, kao i zdravstvene zaštite socijalno ugroženog stanovništva, pod jednakim uslovima na teritoriji Republike Srbije.

Društvenom brigom za zdravlje iz stava 1. ovog člana obuhvaćeni su:

1)         deca do navršenih 18 godina života, školska deca i studenti do kraja propisanog školovanja, a najkasnije do navršenih 26 godina života, u skladu sa zakonom;

2)         žene u vezi sa planiranjem porodice, kao i u toku trudnoće, porođaja i materinstva do 12 meseci nakon porođaja;

3)         lica starija od 65 godina života;

4)         osobe sa invaliditetom, čiji je invaliditet utvrđen po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, odnosno propisima o socijalnoj zaštiti, odnosno propisima o zaštiti boraca, vojnih invalida i civilnih invalida rata;

5)         lica u vezi sa lečenjem od HIV infekcije ili drugih zaraznih bolesti koje su utvrđene zakonom kojim se uređuje zaštita stanovništva od zaraznih bolesti, lica obolela od malignih bolesti, hemofilije, šećerne bolesti, psihoza, epilepsije, multiple skleroze, cistične fibroze, sistemske autoimune bolesti, reumatske groznice, retkih bolesti, bolesti zavisnosti, obolela odnosno povređena lica u vezi sa pružanjem hitne medicinske pomoći, lica u terminalnoj fazi hronične bubrežne insuficijencije, kao i lica obuhvaćena zdravstvenom zaštitom u vezi sa davanjem i primanjem ćelija, tkiva i organa;

6)         monasi i monahinje;

7)         korisnici porodične invalidnine, odnosno mesečnog novčanog primanja po propisima o zaštiti boraca, vojnih invalida i civilnih invalida rata;

8)         korisnici novčane socijalne pomoći, odnosno korisnici smeštaja u ustanove socijalne zaštite ili u druge porodice, odnosno korisnici posebne novčane naknade za roditelja, po propisima o socijalnoj zaštiti;

9)         nezaposlena lica čiji su mesečni prihodi ispod prihoda utvrđenih u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje;

10)       korisnici pomoći - članovi porodice čiji je hranilac na odsluženju vojnog roka;

11)       lica romske nacionalnosti koja zbog tradicionalnog načina života nemaju prebivalište, odnosno boravište u Republici Srbiji;

12)       žrtve nasilja u porodici;

13)       žrtve trgovine ljudima;

14)       borci kojima je status borca utvrđen u skladu sa propisima o zaštiti boraca;

15)       lica kojima je nadležni republički organ utvrdio status izbeglog, odnosno prognanog lica iz bivših republika SFRJ ili status raseljenog lica, ako ispunjavaju uslov iz stava 2. tačka 9) ovog člana i ako imaju boravište na teritoriji Republike Srbije;

16)       lica kojima se obezbeđuje obavezna i preporučena imunizacija u skladu sa propisima kojima se uređuje zdravstvena zaštita stanovništva od zaraznih bolesti;

17)       lica kojima se obezbeđuju ciljani preventivni pregledi, odnosno skrining, prema odgovarajućim nacionalnim programima.

Član 12.

Zdravstvena zaštita za lica iz člana 11. ovog zakona koja su obuhvaćena obaveznim zdravstvenim osiguranjem, obezbeđuje se iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje.

Ako zakonom nije drugačije uređeno, sredstva za ostvarivanje zdravstvene zaštite iz člana 11. stav 2. ovog zakona, za lica koja nisu obuhvaćena obaveznim zdravstvenim osiguranjem, obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.

2. Društvena briga za zdravlje na nivou autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave

Član 13.

Društvena briga za zdravlje na nivou autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, obuhvata mere za obezbeđivanje i sprovođenje zdravstvene zaštite od interesa za građane, koje se sprovode na teritoriji autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, i to:

1)         praćenje zdravstvenog stanja stanovništva i rada sistema zdravstvene zaštite, kao i staranje o sprovođenju utvrđenih prioriteta u zdravstvenoj zaštiti;

2)         stvaranje uslova za pristupačnost i ujednačenost korišćenja primarne zdravstvene zaštite;

3)         koordiniranje, podsticanje, organizaciju i usmeravanje sprovođenja zdravstvene zaštite;

4)         planiranje i ostvarivanje sopstvenog programa za očuvanje i zaštitu zdravlja od zagađenja životne sredine štetnim i opasnim materijama u vazduhu, vodi i zemljištu, odlaganjem otpadnih materija, opasnih hemikalija, zagađenja izvorima jonizujućih i nejonizujućih zračenja, bukom i vibracijama, kao i vršenje sistematskih ispitivanja životnih namirnica, predmeta opšte upotrebe, termo-mineralnih voda, mineralnih voda za piće, vode za piće i drugih voda koje služe za proizvodnju i preradu životnih namirnica i sanitarno-higijenske i rekreativne potrebe, radi utvrđivanja njihove zdravstvene i higijenske ispravnosti i propisanog kvaliteta;

5)         dodatno osiguranje imovine i lica u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini na teritoriji autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, a koje se ne obezbeđuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja;

6)         saradnju sa humanitarnim i stručnim organizacijama, savezima i udruženjima, na poslovima razvoja zdravstvene zaštite;

7)         obezbeđivanje uslova za bolju kadrovsku obezbeđenost zdravstvene ustanove na teritoriji autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, do normativa, odnosno standarda propisanih ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, za koje se, zbog nedostatka finansijskih sredstava u sistemu obaveznog zdravstvenog osiguranja, sredstva ne mogu obezbediti na osnovu ugovora zaključenog sa organizacijom za obavezno zdravstveno osiguranje, odnosno zbog nedostatka sopstvenih prihoda zdravstvene ustanove, a do stvaranja uslova da se kadrovska obezbeđenost finansira iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, odnosno iz sopstvenih prihoda zdravstvene ustanove;

8)         obezbeđivanje sredstava za pružanje hitne medicinske pomoći, u skladu sa ovim zakonom.

Jedinica lokalne samouprave obezbeđuje rad mrtvozorske službe na svojoj teritoriji.

Autonomna pokrajina obezbeđuje sredstva za vršenje osnivačkih prava nad zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač u skladu sa zakonom i Planom mreže zdravstvenih ustanova, a koje obuhvata zakup poslovnog prostora i opreme, izgradnju, održavanje i opremanje zdravstvenih ustanova, odnosno investiciono ulaganje, investiciono održavanje prostorija, medicinske, nemedicinske opreme, prevoznih sredstava i opreme u oblasti integrisanog zdravstvenog informacionog sistema, izuzev troškova tekućeg održavanja objekata i prostorija i tekućeg servisiranja medicinske, nemedicinske opreme, prevoznih sredstava i opreme u oblasti integrisanog zdravstvenog informacionog sistema, kao i druge obaveze određene zakonom i aktom o osnivanju.

Autonomna pokrajina može da obezbedi i sredstva za osiguranje lica, objekata i opreme za zdravstvene ustanove čiji je osnivač, u skladu sa zakonom.

Društvena briga za zdravlje na nivou autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, može da obuhvati mere za obezbeđivanje i sprovođenje zdravstvene zaštite od interesa za građane na teritoriji autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, kojima se stvaraju uslovi za bolju dostupnost i pristupačnost u korišćenju zdravstvene zaštite na svojoj teritoriji u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, a koji su viši od normativa, odnosno standarda propisanih ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona u pogledu prostora, opreme, kadra, lekova i medicinskih sredstava, koji se ne obezbeđuju pod uslovima propisanim zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje, kao i druga neophodna sredstva za rad zdravstvene ustanove kojima se postiže viši standard u obezbeđivanju zdravstvene zaštite.

Obezbeđivanje kadra pod uslovima iz stava 1. tačka 7) i stava 5. ovog člana, podrazumeva obezbeđivanje zamene odsutnih zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika za vreme

trajanja specijalizacije odnosno uže specijalizacije, sredstava za plate zaposlenih, dodatke na plate i druge naknade u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom, kao i doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave može da obezbedi za zdravstvene ustanove u javnoj svojini na teritoriji autonomne pokrajine odnosno jedinice lokalne samouprave i sredstva za izvršavanje obaveza po izvršnim sudskim odlukama, koje se ne finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili na drugi način u skladu sa zakonom, a za koje zdravstvena ustanova ne može da obezbedi sredstva u finansijskom planu.

Autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave može doneti posebne programe zdravstvene zaštite za pojedine kategorije stanovništva, odnosno vrste bolesti koje su specifične za autonomnu pokrajinu, odnosno jedinicu lokalne samouprave, a za koje nije donet poseban program zdravstvene zaštite na republičkom nivou, u skladu sa svojim mogućnostima, i utvrditi cene tih pojedinačnih usluga, odnosno programa.

Autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave obezbeđuje sredstva za ostvarivanje društvene brige za zdravlje iz st. 1-8. ovog člana u budžetu autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, u skladu sa zakonom.

3. Društvena briga za zdravlje na nivou poslodavca

Član 14.

Poslodavac organizuje i obezbeđuje iz svojih sredstava zdravstvenu zaštitu zaposlenih, radi stvaranja uslova za zdravstveno odgovorno ponašanje i zaštitu zdravlja na radnom mestu zaposlenog, koja obuhvata najmanje:

1)         lekarske preglede radi utvrđivanja sposobnosti za rad, po nalogu poslodavca;

2)         sprovođenje mera za sprečavanje i rano otkrivanje profesionalnih bolesti, bolesti u vezi sa radom i sprečavanje povreda na radu;

3)         preventivne preglede zaposlenog (prethodne, periodične, kontrolne i ciljane preglede) u zavisnosti od pola, uzrasta i uslova rada, kao i pojave profesionalnih bolesti, povreda na radu i hroničnih bolesti;

4)         preglede zaposlenog koji se obavezno sprovode radi zaštite životne i radne sredine, radi zaštite zaposlenog od zaraznih bolesti, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast zaštite stanovništva od zaraznih bolesti, radi zaštite zaposlenog u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast zaštite od jonizujućih i nejonizujućih zračenja, radi zaštite potrošača, odnosno korisnika i druge obavezne zdravstvene preglede, u skladu sa zakonom;

5)         upoznavanje zaposlenih sa zdravstvenim merama zaštite na radu i njihovo obrazovanje u vezi sa specifičnim uslovima, kao i sa korišćenjem ličnih i kolektivnih zaštitnih sredstava, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast bezbednosti i zdravlja na radu;

6)         obezbeđivanje sanitarno-tehničkih i higijenskih uslova (sanitarnih uslova) u objektima pod sanitarnim nadzorom i drugim objektima u kojima se obavlja delatnost od javnog interesa, u skladu sa zakonom kojim se uređuje sanitarni nadzor, kao i obezbeđivanje i sprovođenje opštih mera za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita stanovništva od zaraznih bolesti;

7)         druge preventivne mere (preporučenu imunizaciju, neobavezne sistematske preglede), u skladu sa opštim aktom poslodavca;

8)         praćenje uslova rada i bezbednosti na radu, kao i procenu profesionalnih rizika, u cilju unapređivanja uslova rada i ergonomskih mera, prilagođavanjem rada psihofiziološkim sposobnostima zaposlenog;

9)         praćenje oboljevanja, povređivanja, odsutnosti sa posla i smrtnosti, posebno od profesionalnih bolesti, bolesti u vezi sa radom, povreda na radu i drugih oštećenja zdravlja koja utiču na privremenu ili trajnu izmenu radne sposobnosti;

10)       učešće u organizaciji režima rada i odmora zaposlenog, kao i u proceni nove opreme i novih tehnologija, sa zdravstvenog i ergonomskog stanovišta;

11)       sprovođenje mera za unapređivanje zdravlja radnika izloženog zdravstvenom riziku u toku procesa rada, uključujući i ocenjivanje i upućivanje radnika, zaposlenog na posebno teškim i rizičnim poslovima, na zdravstveno-preventivne aktivnosti i odmor;

12)       ukazivanje prve pomoći u slučaju povrede na radnom mestu i obezbeđivanje uslova za pružanje hitne medicinske pomoći, u skladu sa zakonom.

Društvena briga za zdravlje na nivou poslodavca, u smislu stava 1. ovog člana, obuhvata i prethodne i periodične preglede radnika koji radi na radnom mestu sa povećanim rizikom, na način i po postupku utvrđenom propisima kojima se uređuje oblast bezbednosti i zdravlja na radu.

U obezbeđivanju društvene brige za zdravlje na nivou poslodavca, poslodavac je dužan da zaposlenima obezbedi i druge mere bezbednosti i zdravlja na radu, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast bezbednosti i zdravlja na radu.

Društvena briga za zdravlje iz st. 1-3. ovog člana, za zaposlene u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, obezbeđuje se iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja.

4. Društvena briga za zdravlje na nivou pojedinca

Član 15.

Pojedinac je dužan da se, u granicama svojih znanja i mogućnosti, uključi u društvenu brigu za zdravlje, kao i da povređenom ili bolesnom u hitnom slučaju pruži prvu pomoć i omogući mu dostupnost do hitne medicinske službe.

Pojedinac je dužan da čuva sopstveno zdravlje, zdravlje drugih ljudi, kao i životnu i radnu sredinu.

Pojedinac je dužan da se podvrgne obaveznoj vakcinaciji u međunarodnom saobraćaju protiv određenih zaraznih bolesti, utvrđenih zakonom kojim se uređuje zaštita stanovništva od zaraznih bolesti, kao i da snosi troškove vakcinacije nastale u postupku sprovođenja te mere.

Pojedinac je dužan da se odazove na poziv za ciljani preventivni pregled, odnosno skrining, prema odgovarajućim nacionalnim programima.

5. Obaveštavanje javnosti

Član 16.

Građanin ima pravo na informacije koje su potrebne za očuvanje zdravlja i sticanje zdravih životnih navika, kao i na informacije o štetnim faktorima životne i radne sredine, koji mogu imati negativne posledice po zdravlje.

Građanin ima pravo da bude obavešten o zaštiti svog zdravlja za slučaj izbijanja epidemije, veće nepogode i nesreće (opasnosti od jonizujućeg zračenja, trovanja i dr), kao i druge krizne i vanredne situacije.

Nadležna zdravstvena ustanova, drugo pravno lice i privatna praksa, dužni su da o izbijanju epidemije i druge krizne i vanredne situacije iz stava 2. ovog člana blagovremeno i istinito dostavljaju podatke nadležnim organima jedinice lokalne samouprave, autonomne pokrajine i Republike Srbije, koji o tome obaveštavaju javnost.

6. Plan razvoja zdravstvene zaštite

Član 17.

Radi obezbeđivanja i sprovođenja društvene brige za zdravlje na nivou Republike Srbije, Vlada Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada) donosi Plan razvoja zdravstvene zaštite (u daljem tekstu: Plan razvoja).

Radi sprovođenja Plana razvoja, Vlada donosi programe zdravstvene zaštite.

Član 18.

Plan razvoja zasniva se na analizi zdravstvenog stanja stanovništva, potreba stanovništva za zdravstvenom zaštitom, kao i raspoloživih kadrovskih, finansijskih i drugih mogućnosti.

Plan razvoja sadrži:

1) prioritete u razvoju zdravstvene zaštite;

2)         ciljeve, mere i aktivnosti zdravstvene zaštite;

3)         zdravstvene potrebe grupacija stanovništva koje su izložene povećanom riziku oboljevanja od interesa za Republiku Srbiju;

4)         specifične potrebe stanovništva za zdravstvenom zaštitom i mogućnost njihovog ostvarivanja u pojedinim područjima;

5)         pokazatelje za praćenje dostignuća u realizaciji ciljeva;

6)         nosioce mera i aktivnosti i rokove za ostvarivanje ciljeva zdravstvene zaštite;

7)         kriterijume za utvrđivanje mreže zdravstvenih ustanova u Republici Srbiji čiji je osnivač Republika Srbija, odnosno autonomna pokrajina, kao i osnove za razvoj sistema zdravstvene zaštite na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou zdravstvene zaštite;

8)         elemente za planiranje, obrazovanje i usavršavanje zaposlenih u sistemu zdravstvene zaštite, kao i elemente za planiranje izgradnje novih i restrukturiranje postojećih kapaciteta u pogledu prostora i opreme;

9)         izvore za finansiranje zdravstvene zaštite;

10)       druge podatke bitne za razvoj sistema zdravstvene zaštite.

III. OSTVARIVANJE OPŠTEG INTERESA U ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI

Član 19.

Opšti interes u zdravstvenoj zaštiti u Republici Srbiji obuhvata:

1) praćenje i proučavanje uslova života i rada i zdravstvenog stanja stanovništva, odnosno pojedinih grupacija stanovništva, uzroka pojava, širenja i načina sprečavanja i suzbijanja bolesti i povreda od većeg socijalno-medicinskog značaja;

2)         promociju zdravlja, u skladu sa programima zdravstvene zaštite i obezbeđivanje uslova za sprovođenje posebnih programa za očuvanje i unapređenje zdravlja;

3)         sprovođenje ciljanih preventivnih pregleda, odnosno skrininga, prema odgovarajućim nacionalnim programima;

4)         sprovođenje epidemiološkog i sanitarno-higijenskog nadzora i organizovanje i sprovođenje posebnih mera za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, sprovođenje vanrednih mera, utvrđenih u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita stanovništva od zaraznih bolesti, kao i sprovođenje programa za sprečavanje, suzbijanje, odstranjivanje i iskorenjivanje zaraznih bolesti, u skladu sa zakonom;

5)         sprečavanje, suzbijanje i gašenje epidemija zaraznih bolesti;

6)         praćenje i sprečavanje hroničnih masovnih nezaraznih bolesti, povreda i bolesti zavisnosti;

7)         epidemiološko i higijensko sistematsko praćenje, sistematsko praćenje i ispitivanje uticaja zagađenja životne sredine na zdravlje ljudi, kao i sistematsko ispitivanje zdravstvene ispravnosti životnih namirnica, predmeta opšte upotrebe i vode za piće;

8)         upravljanje medicinskim otpadom u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, u skladu sa zakonom i propisima kojima se uređuje upravljanje otpadom;

9)         hitnu medicinsku pomoć osobama nepoznatog prebivališta, kao i drugim licima koja pravo na hitnu medicinsku pomoć ne ostvaruju na drugačiji način u skladu sa zakonom;

10)       sprečavanje i otklanjanje zdravstvenih posledica prouzrokovanih kriznim i vanrednim situacijama;

11)       organizovanje i razvoj integrisanog zdravstvenog informacionog sistema, prikupljanje, obradu i analizu zdravstveno-statističkih i drugih podataka i informacija o zdravstvenom stanju i zdravstvenim potrebama stanovništva, kao i praćenje podataka o funkcionisanju sistema zdravstvene zaštite u pogledu obezbeđenosti prostora, kadrova, opreme i lekova, kao i praćenje pokazatelja izvršenja rada;

12)       praćenje i stalno unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite, kao i sprovođenje i kontrolu kvaliteta zdravstvene zaštite;

13)       obezbeđivanje specijalizacija i užih specijalizacija zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika, zaposlenih u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona;

14)       osiguranje imovine i lica u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini;

15)       organizovanje i sprovođenje redovne spoljne provere kvaliteta stručnog rada;

16)       organizovanje i sprovođenje vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada

17)       vanrednu kontrolu kvaliteta lekova, kao i kontrolu slučajnih uzoraka lekova koji se upotrebljavaju u humanoj medicini, po programu ministarstva nadležnog za poslove zdravlja (u daljem tekstu: Ministarstvo);

18)       podsticanje aktivnosti za unapređivanje racionalne farmakoterapije u lečenju obolelih i povređenih;

19)       podsticanje aktivnosti na omasovljavanju dobrovoljnog davalaštva krvi i sprovođenje programa prikupljanja krvi, kao i darivanja i presađivanja organa u svrhu lečenja, odnosno darivanja ćelija i tkiva za primenu kod ljudi;

20)       razvoj i unapređenje transplantacionog programa u skladu sa zakonom kojim se uređuje presađivanje ljudskih organa u svrhu lečenja;

21)       uslove za rad republičkih stručnih komisija, uključujući i sredstva za naknade za rad članova republičkih stručnih komisija;

22)       podsticanje aktivnosti humanitarnih i stručnih organizacija, saveza i udruženja, na poslovima koji su kao prioritet predviđeni Planom razvoja, odnosno posebnim programima zdravstvene zaštite;

23)       učešće u obezbeđivanju sredstava za ravnomerno ostvarivanje zdravstvene zaštite na celoj teritoriji Republike Srbije, a posebno na primarnom nivou zdravstvene zaštite u jedinicama lokalne samouprave sa nepovoljnim demografskim karakteristikama i nedovoljno razvijenim jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa prioritetima;

24)       izgradnju i opremanje zdravstvenih ustanova u javnoj svojini čiji je osnivač Republika Srbija, koje obuhvata: investiciono ulaganje, investiciono održavanje prostorija, medicinske, nemedicinske opreme i prevoznih sredstava, odnosno nabavku medicinske i druge opreme neophodne za rad zdravstvenih ustanova, prevoznih sredstava, opreme za razvoj integrisanog zdravstvenog informacionog sistema, kao i druge obaveze određene zakonom i aktom o osnivanju;

25)       tekuće održavanje objekata i prostorija i tekuće servisiranje medicinske, nemedicinske opreme, prevoznih sredstava i opreme u oblasti integrisanog zdravstvenog informacionog sistema zdravstvenih ustanova u javnoj svojini;

26)       finansiranje primenjenih istraživanja u oblasti zdravstvene zaštite;

27)       primenu mera Vlade u kriznim i vanrednim situacijama, u skladu sa propisima kojima se uređuje postupanje u kriznim i vanrednim situacijama;

28)       obavljanje poslova od opšteg interesa u oblasti medicine rada odnosno zaštite zdravlja na radu, kao i za postupak utvrđivanja nivoa jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja u oblasti zdravstvene zaštite od strane zavoda za medicinu rada osnovanog za teritoriju Republike Srbije;

29)       učešće u obezbeđivanju sredstava, u delu koji se odnosi na lekove i medicinska sredstva, vezanih za zdravstvenu zaštitu lica lišenih slobode, koja im se pruža van ustanova za izvršenje krivičnih sankcija, kao i izvršavanje mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, kao i obaveznog lečenja alkoholičara i narkomana.

Sredstva za ostvarivanje opšteg interesa u zdravstvenoj zaštiti iz stava 1. tač. 1-2, 4-7, 9-12, 16, 17-24, 26-29) ovog člana obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije, sredstva za ostvarivanje opšteg interesa iz stava 1. tač. 3, 8, 13, 14) i 25) ovog člana obezbeđuju se iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje, a sredstva za ostvarivanje opšteg interesa iz stava 1. tačka 15) ovog člana iz sredstava nadležne komore zdravstvenih radnika.

Ministar obrazuje komisiju koja predlaže prioritete za namene propisane u stavu 1. tačka 22) ovog člana.

Na pojedinačni akt zdravstvene ustanove kojim se utvrđuje iznos naknade koju dobijaju zdravstveni radnici koji učestvuju u razvoju i unapređenju transplantacionog programa iz stava 1, tačka 20) ovog člana, ne primenjuju se odredbe člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava ("Službeni glasnik RS", broj 116/14).

IV. NAČELA ZDRAVSTVENE ZAŠTITE

Načelo poštovanja ljudskih prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti

Član 20.

Načelo poštovanja ljudskih prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti podrazumeva obezbeđivanje najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti u pružanju zdravstvene zaštite, pre svega prava na život, nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta i neprikosnovenosti ljudskog dostojanstva, uvažavanja moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja građanina, kao i zabranu kloniranja ljudskih bića.

Načelo pravičnosti zdravstvene zaštite

Član 21.

Načelo pravičnosti zdravstvene zaštite podrazumeva zabranu diskriminacije u pružanju zdravstvene zaštite po osnovu rase, pola, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, imovnog stanja, kulture, jezika, vrste bolesti, psihičkog ili telesnog invaliditeta, kao i drugog ličnog svojstva koje može biti uzrok diskriminacije.

Načelo sveobuhvatnosti zdravstvene zaštite

Član 22.

Načelo sveobuhvatnosti zdravstvene zaštite podrazumeva uključivanje svih građana u sistem zdravstvene zaštite, uz primenu objedinjenih mera i aktivnosti zdravstvene zaštite koje obuhvataju promociju zdravlja, prevenciju bolesti, ranu dijagnozu, lečenje, zdravstvenu negu i rehabilitaciju.

Načelo pristupačnosti zdravstvene zaštite

Član 23.

Načelo pristupačnosti zdravstvene zaštite podrazumeva obezbeđivanje odgovarajuće zdravstvene zaštite građanima, koja je fizički, geografski i ekonomski dostupna, odnosno kulturološki prihvatljiva, a posebno zdravstvene zaštite na primarnom nivou.

Načelo kontinuiranosti zdravstvene zaštite

Član 24.

Načelo kontinuiranosti zdravstvene zaštite ostvaruje se ukupnom organizacijom sistema zdravstvene zaštite koja obezbeđuje funkcionalnu povezanost i usklađenost zdravstvene zaštite od primarnog preko sekundarnog do tercijarnog nivoa zdravstvene zaštite i koja pruža neprekidnu zdravstvenu zaštitu građanima u svakom životnom dobu.

Načelo stalnog unapređenja kvaliteta i bezbednosti u pružanju zdravstvene zaštite

Član 25.

Načelo stalnog unapređenja kvaliteta i bezbednosti u pružanju zdravstvene zaštite ostvaruje se merama i aktivnostima kojima se, u skladu sa savremenim dostignućima medicinske nauke i prakse, povećavaju mogućnosti povoljnog ishoda i smanjuju rizici i druge neželjene posledice po zdravlje i zdravstveno stanje pojedinca i zajednice u celini.

Načelo efikasnosti zdravstvene zaštite

Član 26.

Načelo efikasnosti zdravstvene zaštite ostvaruje se postizanjem najboljih mogućih rezultata u odnosu na raspoloživa finansijska sredstva, odnosno postizanjem najvišeg nivoa zdravstvene zaštite uz najniži utrošak sredstava.

V. PRUŽANJE ZDRAVSTVENE ZAŠTITE

Član 27.

Pružaoci zdravstvene zaštite su:

1)         zdravstvene ustanove u javnoj i privatnoj svojini;

2)         fakulteti zdravstvene struke i druga pravna lica za koja je posebnim zakonom predviđeno da obavljaju i poslove zdravstvene delatnosti (u daljem tekstu: druga pravna lica);

3)         privatna praksa;

4)         zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici koji obavljaju zdravstvenu delatnost, u skladu sa zakonom.

1. Oblik, vrste, uslovi za osnivanje i prestanak rada zdravstvenih ustanova

Član 28.

Zdravstvena ustanova može se osnovati sredstvima u javnoj ili privatnoj svojini, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.

Zdravstvenu ustanovu u javnoj svojini osniva Republika Srbija ili autonomna pokrajina, a zdravstvenu ustanovu u privatnoj svojini osniva pravno ili fizičko lice, pod uslovima propisanim ovim zakonom.

Zdravstvena ustanova može se osnovati kao:

1)         dom zdravlja;

2)         zdravstvena ustanova poliklinika;

3)         apotekarska ustanova;

4)         bolnica (opšta i specijalna);

5)         zdravstveni centar;

6)         zavod;

7)         zavod za javno zdravlje;

8)         klinika;

9)         institut;

10)       kliničko-bolnički centar;

11)       klinički centar.

Na organe zdravstvene ustanove u privatnoj svojini, statusne promene, promenu pravne forme i prestanak postojanja, shodno se primenjuju propisi kojima se uređuje pravni položaj društva sa ograničenom odgovornošću.

Zdravstvena ustanova može se osnovati i u skladu sa propisima kojima se uređuje javno-privatno partnerstvo, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.

Član 29.

Zdravstvena ustanova koja se osniva sredstvima u javnoj svojini (u daljem tekstu: zdravstvena ustanova u javnoj svojini), osniva se u skladu sa Planom mreže zdravstvenih ustanova (u daljem tekstu: Plan mreže), koji donosi Vlada.

Plan mreže za teritoriju autonomne pokrajine, utvrđuje se na predlog autonomne pokrajine.

Plan mreže utvrđuje se na osnovu:

1)         Plana razvoja;

2)         zdravstvenog stanja stanovništva;

3)         broja i starosne strukture stanovništva;

4)         postojećeg broja, kapaciteta i rasporeda zdravstvenih ustanova;

5)         stepena urbanizacije, razvijenosti i saobraćajne povezanosti pojedinih područja;

6)         dostupnosti zdravstvene zaštite;

7)         potrebnog obima određenog nivoa zdravstvene delatnosti;

8)         ekonomske mogućnosti Republike Srbije.

Planom mreže utvrđuju se: broj, struktura, kapaciteti i prostorni raspored zdravstvenih ustanova u javnoj svojini i njihovih organizacionih jedinica po nivoima zdravstvene zaštite, organizacija službe hitne medicinske pomoći, kao i druga pitanja od značaja za organizaciju sistema zdravstvene zaštite u Republici Srbiji.

Član 30.

Zdravstvenu ustanovu u javnoj svojini iz člana 28. stav 3. ovog zakona osniva Republika Srbija, a na teritoriji autonomne pokrajine - autonomna pokrajina, u skladu sa ovim zakonom i Planom mreže.

Zdravstvena ustanova koja obavlja hitnu medicinsku pomoć, pripremu krvi i komponenata krvi, uzimanje, čuvanje i presađivanje organa, ćelija i tkiva kao delova ljudskog tela, proizvodnju seruma i vakcina, patoanatomsko-obdukcijsku delatnost i sudsko-medicinsku delatnost, kao i zdravstvenu delatnost iz oblasti javnog zdravlja, osniva se isključivo u javnoj svojini.

Član 31.

Zdravstvena ustanova može obavljati zdravstvenu delatnost ako ispunjava uslove propisane ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, i to ako ima:

1)         propisanu vrstu i broj zdravstvenih radnika odnosno zdravstvenih saradnika odgovarajućeg stepena stručne spreme odnosno obrazovanja, sa položenim stručnim ispitom i sa odgovarajućim odobrenjem za samostalni rad nadležne komore (u daljem tekstu: licenca), a za obavljanje određenih poslova i sa odgovarajućom specijalizacijom ili naučnim, odnosno nastavnim zvanjem;

2)         propisanu dijagnostičku, terapijsku i drugu opremu za bezbedno i savremeno obavljanje zdravstvene delatnosti za koju je zdravstvena ustanova osnovana;

3)         propisane prostorije za prijem i smeštaj pacijenata, za obavljanje dijagnostičkih, terapijskih i rehabilitacionih postupaka, za zdravstvenu negu, kao i za čuvanje lekova i medicinskih sredstava;

4)         propisane vrste i količine lekova i medicinskih sredstava koje su potrebne za obavljanje zdravstvene delatnosti za koju je zdravstvena ustanova osnovana.

Dve ili više zdravstvenih ustanova mogu organizovati zajedničke medicinske službe za laboratorijsku, rentgen i drugu dijagnostiku, kao i zajedničke nemedicinske službe za pravne, ekonomsko-finansijske, tehničke i druge poslove.

Bliže uslove u pogledu kadra, opreme, prostora, lekova i medicinskih sredstava za osnivanje i obavljanje zdravstvene delatnosti, kao i vrstu i način pružanja zdravstvenih usluga od strane zdravstvenih ustanova, propisuje ministar.

Zdravstvena ustanova koja koristi izvore jonizujućih zračenja mora, pored uslova iz st. 1. i 3. ovog člana, ispunjavati i druge uslove propisane zakonom kojim se uređuje zaštita od jonizujućeg zračenja.

Član 32.

Osnivač zdravstvene ustanove donosi akt o osnivanju koji sadrži:

1)         naziv i sedište, odnosno lično ime i prebivalište osnivača;

2)         naziv i sedište zdravstvene ustanove;

3)         delatnost zdravstvene ustanove;

4)         iznos sredstava za osnivanje i početak rada zdravstvene ustanove, kao i način obezbeđivanja sredstava;

5)         prava i obaveze osnivača u pogledu obavljanja delatnosti zbog koje se zdravstvena ustanova osniva;

6)         međusobna prava i obaveze zdravstvene ustanove i osnivača;

7)         organe upravljanja zdravstvene ustanove u osnivanju i njihova ovlašćenja;

8)         lično ime lica koje će, do imenovanja direktora zdravstvene ustanove, obavljati poslove i vršiti ovlašćenja direktora;

9)         rok za donošenje statuta, imenovanje direktora i organa upravljanja.

Potpisi osnivača na osnivačkom aktu zdravstvene ustanove u privatnoj svojini, overavaju se u skladu sa zakonom.

Akt o osnivanju zdravstvene ustanove se registruje i objavljuje na internet stranici Agencije za privredne registre (u daljem tekstu: APR).

Član 33.

Zdravstvena ustanova može obavljati zdravstvenu delatnost ako Ministarstvo rešenjem utvrdi da su ispunjeni propisani uslovi za obavljanje zdravstvene delatnosti.

Zdravstvena ustanova može obavljati samo zdravstvenu delatnost koja je utvrđena rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti.

Izuzetno, zdravstvena ustanova u javnoj svojini može angažovati zdravstvenog radnika druge specijalnosti iz druge zdravstvene ustanove odnosno privatne prakse zaključivanjem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom zdravstvenom ustanovom odnosno privatnom praksom, odnosno zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa zdravstvenim radnikom.

Zabranjeno je da zdravstveni radnik druge specijalnosti obavlja zdravstvenu delatnost koja je izvan zdravstvene delatnosti utvrđene rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti te zdravstvene ustanove, osim u slučajevima propisanim stavom 3. ovog člana.

Zdravstvena ustanova može angažovati zdravstvenog radnika sa dozvolom za obavljanje metoda i postupaka komplementarne medicine, ukoliko je to potrebno za dijagnostiku, lečenje i rehabilitaciju pacijenta u okviru zdravstvene delatnosti za koju je zdravstvena ustanova osnovana, zaključivanjem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom zdravstvenom ustanovom odnosno privatnom praksom, odnosno zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa zdravstvenim radnikom.

Rešenje iz stava 1. ovog člana, izuzev za apotekarsku ustanovu, donosi zdravstveni inspektor, u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor i opšti upravni postupak.

Na rešenje iz stava 1. ovog člana može se izjaviti žalba ministru, u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Rešenje ministra iz stava 7. ovog člana konačno je u upravnom postupku i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

Na osnovu rešenja o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, zdravstvena ustanova i njena organizaciona jedinica van sedišta zdravstvene ustanove, upisuje se u Registar zdravstvenih ustanova, koji se vodi u APR, u skladu sa zakonom.

Zdravstvena ustanova stiče svojstvo pravnog lica i počinje sa radom danom upisa u Registar zdravstvenih ustanova iz stava 9. ovog člana.

Organizaciona jedinica van sedišta zdravstvene ustanove, počinje sa radom danom upisa u Registar zdravstvenih ustanova, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.

Član 34.

Zdravstvena ustanova se može ukinuti, spojiti sa drugom zdravstvenom ustanovom ili podeliti na više zdravstvenih ustanova, u skladu sa zakonom.

O ukidanju, spajanju i podeli zdravstvenih ustanova u javnoj svojini odlučuje Vlada, u skladu sa Planom mreže, uz konsultaciju sa osnivačem.

Član 35.

Ministarstvo donosi rešenje o zabrani obavljanja zdravstvene delatnosti ili zabrani obavljanja određenih poslova zdravstvene delatnosti u zdravstvenoj ustanovi, ako:

1)         ne ispunjava propisane uslove u pogledu kadra, opreme, prostorija i lekova;

2)         obavlja zdravstvenu delatnost koja nije utvrđena rešenjem o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti;

3)         u postupku provere kvaliteta stručnog rada, bude predložena mera zabrane;

4)         istakne naziv, odnosno obeleži zdravstvenu ustanovu suprotno rešenju o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti;

5)         oglašava obavljanje stručno - medicinskih postupaka i metoda zdravstvene delatnosti, odnosno zdravstvenih usluga suprotno rešenju Ministarstva iz člana 33. stav 2. ovog zakona ili suprotno zakonu kojim se uređuje oglašavanje;

6)         obavlja delatnost suprotno zakonu.

Zdravstveni inspektor, po utvrđenim činjenicama iz stava 1. ovog člana, donosi rešenje o zabrani obavljanja zdravstvene delatnosti ili zabrani obavljanja određenih poslova zdravstvene delatnosti u zdravstvenoj ustanovi, izuzev u apotekarskoj ustanovi, do otklanjanja nezakonitosti, u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor.

 Na rešenje zdravstvenog inspektora iz stava 2. ovog člana, može se izjaviti žalba ministru, u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Rešenje ministra iz stava 3. ovog člana konačno je u upravnom postupku i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

Zdravstvena ustanova može, nakon potvrđujućeg inspekcijskog nadzora, a na osnovu rešenja zdravstvenog inspektora o potvrđivanju zakonitosti postupanja, početi sa radom ako u roku propisanom zakonom, odnosno rešenjem zdravstvenog inspektora iz stava 2. ovog člana, otkloni razloge koji su doveli do zabrane obavljanja zdravstvene delatnosti ili zabrane obavljanja određenih poslova zdravstvene delatnosti.

2. Druga pravna lica

Član 36.

Fakulteti zdravstvene struke mogu obavljati zdravstvenu delatnost preko svojih organizacionih jedinica ako Ministarstvo rešenjem utvrdi da te organizacione jedinice ispunjavaju uslove za određenu vrstu zdravstvene ustanove, propisane ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.

Ustanove socijalne zaštite, zavodi za izvršenje krivičnih sankcija, kao i druga pravna lica za koje je posebnim zakonom predviđeno da obavljaju i poslove zdravstvene delatnosti, mogu obavljati poslove zdravstvene delatnosti za korisnike usluga te ustanove, ako zdravstveni inspektor rešenjem utvrdi da ispunjavaju propisane uslove za određenu vrstu zdravstvene ustanove, odnosno za određenu vrstu privatne prakse.

Na drugo pravno lice iz st. 1. i 2. ovog člana, shodno se primenjuju odredbe ovog zakona i propisa donetih za sprovođenje ovog zakona koje se odnose na određenu vrstu zdravstvene ustanove, odnosno određenu vrstu privatne prakse, u skladu sa rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti u drugom pravnom licu, ukoliko ovim zakonom nije drugačije uređeno.

3. Vrste, uslovi za osnivanje i prestanak rada privatne prakse

Član 37.

Privatnu praksu može osnovati:

1)         nezaposleni zdravstveni radnik;

2)         zdravstveni radnik korisnik starosne penzije.

Zdravstveni radnik iz stava 1. ovog člana može osnovati privatnu praksu pod uslovom:

1)         da ima opštu zdravstvenu sposobnost;

2)         da je završio odgovarajući fakultet, odnosno odgovarajuću školu zdravstvene struke, specijalizaciju odnosno užu specijalizaciju;

3)         da je položio stručni ispit;

4)         da je dobio, odnosno obnovio licencu, u skladu sa zakonom;

5)         da mu pravnosnažnom sudskom odlukom nije izrečena krivična sankcija - mera bezbednosti zabrane obavljanja zdravstvene delatnosti, odnosno da mu odlukom nadležnog organa komore nije izrečena jedna od disciplinskih mera zabrane obavljanja zdravstvene delatnosti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad komora zdravstvenih radnika;

6)         da ispunjava druge uslove utvrđene zakonom.

Na rad privatne prakse primenjuju se propisi kojima se uređuje oblast preduzetništva, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.

Član 38.

Privatna praksa se može osnovati kao:

1)         lekarska ordinacija (opšta, specijalistička i užespecijalistička), odnosno ordinacija dentalne medicine (opšta i specijalistička);

2)         poliklinika;

3)         laboratorija (za biohemiju, mikrobiologiju, patohistologiju);

4)         apoteka;

5)         ambulanta (za zdravstvenu negu i za rehabilitaciju);

6)         laboratorija za zubnu tehniku.

Privatnu praksu iz stava 1. tač. 1-4) ovog člana može osnovati zdravstveni radnik sa odgovarajućim fakultetom zdravstvene struke, u skladu sa zakonom.

Privatnu praksu iz stava 1. tač. 5) i 6) ovog člana može osnovati zdravstveni radnik sa odgovarajućom visokom strukovnom, višom, odnosno srednjom školskom spremom zdravstvene struke, u skladu sa zakonom.

Poliklinika se može osnovati za najmanje dve vrste privatne prakse iz stava 1. ovog člana, osim apoteke, u skladu sa zakonom.

Osnivač privatne prakse iz stava 1. ovog člana samostalno obavlja delatnost kao preduzetnik.

Zdravstveni radnik može osnovati samo jednu privatnu praksu iz stava 1. ovog člana.

Privatna praksa ne može obavljati zdravstvenu delatnost iz oblasti hitne medicinske pomoći, pripreme krvi i komponenata krvi, uzimanja, čuvanja i presađivanja organa, ćelija i tkiva kao delova ljudskog tela, proizvodnje seruma i vakcina, patoanatomsko-obdukcijsku i sudsko-medicinsku delatnost, kao i zdravstvenu delatnost iz oblasti javnog zdravlja.

Član 39.

Privatna praksa može obavljati zdravstvenu delatnost ako ispunjava uslove propisane ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, i to ako ima:

1)         propisanu vrstu i broj zdravstvenih radnika odgovarajućeg stepena stručne spreme, sa licencom nadležne komore, a za obavljanje određenih poslova i sa odgovarajućom specijalizacijom odnosno užom specijalizacijom;

2)         propisanu dijagnostičku, terapijsku i drugu opremu za bezbedno i savremeno obavljanje zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana;

3)         propisane prostorije za obavljanje zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana;

4)         propisane vrste i količine lekova i medicinskih sredstava koje su potrebne za obavljanje zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana.

Poliklinika, osim osnivača koji obavlja delatnost kao preduzetnik, mora imati zdravstvene radnike odgovarajuće stručne spreme u radnom odnosu na neodređeno vreme, za svaku od vrsta privatne prakse u sastavu poliklinike.

Bliže uslove u pogledu kadra, opreme, prostora i lekova za osnivanje i obavljanje zdravstvene delatnosti, kao i vrstu i način pružanja zdravstvenih usluga od strane privatne prakse, propisuje ministar.

Privatna praksa koja koristi izvore jonizujućih zračenja, pored uslova iz st. 1-3. ovog člana, mora ispunjavati i druge uslove propisane zakonom kojim se uređuje zaštita od jonizujućeg zračenja.

Član 40.

Privatna praksa može obavljati zdravstvenu delatnost ako Ministarstvo rešenjem utvrdi da su ispunjeni propisani uslovi za obavljanje zdravstvene delatnosti.

Privatna praksa može obavljati samo zdravstvenu delatnost koja je utvrđena rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti.

Izuzetno, ordinacija opšte dentalne medicine može angažovati doktora dentalne medicine, specijalistu, iz druge zdravstvene ustanove odnosno privatne prakse zaključivanjem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom zdravstvenom ustanovom odnosno privatnom praksom, odnosno zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa zdravstvenim radnikom, samo za određenog pacijenta te ordinacije dentalne medicine, ukoliko je prisustvo određenog specijaliste dentalne medicine, neophodno da se neposrednom saradnjom i konsultacijom sa zdravstvenim radnikom te ordinacije dentalne medicine, određenom pacijentu obezbedi kvalitetna i bezbedna zdravstvena zaštita, u okviru zakonom propisanih uslova po pitanju dijagnostičke, terapijske i druge opreme, odgovarajućih prostorija, kao i odgovarajućih vrsta i količina lekova i medicinskih sredstava koje su potrebne za obavljanje zdravstvene delatnosti za koju je ordinacija dentalne medicine osnovana.

Zabranjeno je da zdravstveni radnik druge specijalnosti obavlja zdravstvenu delatnost koja je izvan zdravstvene delatnosti utvrđene rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti te privatne prakse, osim u slučajevima propisanim stavom 3. ovog člana.

Privatna praksa može angažovati zdravstvenog radnika sa dozvolom za obavljanje metoda i postupaka komplementarne medicine, ukoliko je to potrebno za dijagnostiku, lečenje i rehabilitaciju pacijenta u okviru zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana, zaključivanjem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom zdravstvenom ustanovom odnosno privatnom praksom odnosno zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa zdravstvenim radnikom.

Rešenje iz stava 1. ovog člana, izuzev za apoteku kao privatnu praksu, donosi zdravstveni inspektor, u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor i opšti upravni postupak.

Na rešenje iz stava 1. ovog člana može se izjaviti žalba ministru, u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Rešenje ministra iz stava 8. ovog člana konačno je u upravnom postupku i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

 Na osnovu rešenja o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, privatna praksa se upisuje u registar APR, u skladu sa zakonom.

Privatna praksa počinje sa radom danom upisa u registar iz stava 10. ovog člana.

Član 41.

Privatna praksa može privremeno prestati sa obavljanjem zdravstvene delatnosti u trajanju ne dužem od 5 godina.

U slučaju privremenog prestanka obavljanja zdravstvene delatnosti kraćem od 30 dana, osnivač privatne prakse je dužan da obaveštenje o privremenom prestanku obavljanja zdravstvene delatnosti istakne na mestu na kojem obavlja zdravstvenu delatnost.

O privremenom prestanku obavljanja zdravstvene delatnosti dužem od 30 dana, osnivač privatne prakse dužan je da obavesti Ministarstvo i nadležnu komoru odmah, a najkasnije u roku od osam dana od isteka 30. dana privremenog prestanka obavljanja zdravstvene delatnosti.

Osnivač privatne prakse iz stava 3. ovog člana dužan je da o ponovnom početku obavljanja zdravstvene delatnosti obavesti Ministarstvo, kao i nadležnu komoru, odmah, a najkasnije u roku od osam dana od ponovnog početka obavljanja zdravstvene delatnosti.

Ukoliko je osnivač privatne prakse odsutan zbog privremene sprečenosti za rad, stručnog usavršavanja, ostvarivanja prava iz radnog odnosa i sl, privatna praksa može nastaviti sa radom najduže 5 godina, ukoliko obezbedi odgovarajući kadar za obavljanje zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana, u skladu sa zakonom, o čemu je osnivač privatne prakse dužan da obavesti Ministarstvo odmah, a najkasnije u roku od osam dana od dana obezbeđivanja kadra za nastavak obavljanja zdravstvene delatnosti privatne prakse.

Privatna praksa može nastaviti sa radom u slučaju iz stava 5. ovog člana nakon potvrđujućeg inspekcijskog nadzora, a na osnovu rešenja zdravstvenog inspektora o ispunjenosti propisanih uslova za nastavak rada privatne prakse, ako posebnim zakonom nije drugačije uređeno.

Član 42.

Privatna praksa je dužna da:

1)         pruži hitnu medicinsku pomoć, u skladu sa zakonom;

2)         učestvuje, na poziv nadležnog državnog organa, u radu na sprečavanju i suzbijanju zaraznih bolesti, kao i na zaštiti i spasavanju stanovništva u slučaju kriznih i vanrednih situacija;

3)         istakne raspored radnog vremena i pridržava se tog rasporeda;

4)         istakne cenovnik zdravstvenih usluga i izda račun za pružene zdravstvene usluge;

5)         organizuje, odnosno obezbeđuje upravljanje medicinskim otpadom, u skladu sa zakonom i propisima kojima se uređuje upravljanje otpadom.

Član 43.

Privatna praksa iz člana 38. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakona može obezbediti laboratorijsku i drugu dodatnu dijagnostiku koja je potrebna za postavljanje dijagnoze i

praćenje lečenja svog pacijenta, zaključivanjem ugovora sa zdravstvenom ustanovom, odnosno privatnom praksom.

Za troškove nastale pružanjem hitne medicinske pomoći u privatnoj praksi, sredstva se obezbeđuju u skladu sa zakonom.

Član 44.

Ministarstvo donosi rešenje o zabrani obavljanja zdravstvene delatnosti u privatnoj praksi, ako:

1)         ne ispunjava propisane uslove u pogledu kadra, opreme, prostora i lekova;

2)         obavlja zdravstvenu delatnost koja nije u skladu sa delatnošću utvrđenom rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti;

3)         u postupku provere kvaliteta stručnog rada, bude predložena mera zabrane;

4)         osnivač privatne prakse ne obnovi licencu, odnosno ako mu licenca bude oduzeta, u skladu sa ovim zakonom;

5)         odlukom nadležnog organa komore, osnivaču privatne prakse bude izrečena jedna od disciplinskih mera zabrane obavljanja zdravstvene delatnosti;

6)         istakne poslovno ime, odnosno obeleži privatnu praksu u suprotnosti sa rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti;

7)         oglašava obavljanje stručno medicinskih postupaka i metoda zdravstvene zaštite, odnosno zdravstvenih usluga suprotno rešenju Ministarstva iz člana 40. stav 2. ovog zakona ili suprotno zakonu kojim se uređuje oglašavanje;

8)         obavlja delatnost suprotno zakonu.

Zdravstveni inspektor, po utvrđenim činjenicama iz stava 1. ovog člana, donosi rešenje o zabrani obavljanja zdravstvene delatnosti u privatnoj praksi, izuzev u apoteci kao privatnoj praksi, do otklanjanja nezakonitosti, u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor.

Na rešenje zdravstvenog inspektora iz stava 2. ovog člana, može se izjaviti žalba ministru, u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Rešenje ministra iz stava 3. ovog člana konačno je u upravnom postupku i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

Privatna praksa može, nakon potvrđujućeg inspekcijskog nadzora, a na osnovu rešenja zdravstvenog inspektora o potvrđivanju zakonitosti postupanja, ponovo početi sa obavljanjem zdravstvene delatnosti, ako u roku propisanim zakonom, odnosno utvrđenim rešenjem zdravstvenog inspektora iz stava 2. ovog člana, otkloni razloge koji su doveli do zabrane obavljanja zdravstvene delatnosti u privatnoj praksi.

Član 45.

Privatna praksa briše se iz registra u slučaju:

1)         odjave;

2)         smrti osnivača privatne prakse;

3)         trajnog gubitka radne sposobnosti osnivača privatne prakse za obavljanje zdravstvene delatnosti, po odluci nadležnog organa;

4)         potpunog ili delimičnog gubitka poslovne sposobnosti osnivača privatne prakse, po odluci nadležnog suda;

5)         da osnivač privatne prakse zasnuje radni odnos, odnosno počne da obavlja drugu samostalnu delatnost kao osnovno zanimanje;

6)         da osnivač privatne prakse osnuje više od jedne privatne prakse;

7)         da ne započne obavljanje zdravstvene delatnosti u roku od 12 meseci od dana upisa u registar kod nadležnog organa, u skladu sa zakonom;

8)         da obavlja delatnost u vreme privremenog prekida rada po odluci nadležnog organa;

9)         da po isteku privremenog prestanka, ne započne sa ponovnim obavljanjem zdravstvene delatnosti u roku od 12 meseci od dana isteka roka propisanog članom 41. stav 1. ovog zakona;

10)       da u roku određenom u izrečenoj meri zabrane obavljanja zdravstvene delatnosti zbog neispunjavanja propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, ne ispuni te uslove, odnosno ne uskladi delatnost;

11)       kažnjavanja, više od tri puta, za obavljanje delatnosti za koje ne ispunjava propisane uslove;

12)       drugih razloga utvrđenih zakonom.

4. Registar zdravstvenih ustanova i Jedinstvena evidencija subjekata u zdravstvu

Član 46.

Registar zdravstvenih ustanova, kao povereni posao, i Jedinstvenu evidenciju subjekata u zdravstvu (u daljem tekstu: Jedinstvena evidencija), vodi APR.

U Registar zdravstvenih ustanova se upisuju zdravstvene ustanove u javnoj i privatnoj svojini, u skladu sa zakonom.

Registar zdravstvenih ustanova je elektronska, centralna, javna baza podataka o registrovanim zdravstvenim ustanovama koje obavljaju zdravstvenu delatnost na osnovu rešenja zdravstvenog odnosno farmaceutskog inspektora o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, u skladu sa zakonom.

Jedinstvenu evidenciju čine objedinjeni podaci o zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi na teritoriji Republike Srbije.

Na uslove i postupak imenovanja registratora, na njegova ovlašćenja i obaveze, kao i na način određivanja i visinu naknada za vođenje Registra zdravstvenih ustanova, primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje rad APR, a na postupak upisa u Registar zdravstvenih ustanova i vođenja Jedinstvene evidencije, primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje postupak registracije u APR.

Bližu sadržinu Registra zdravstvenih ustanova i dokumentaciju potrebnu za registraciju, propisuje ministar.

Član 47.

U Registar zdravstvenih ustanova se upisuju podaci i dokumenta, promena i brisanje podataka i dokumenata, u skladu sa ovim zakonom, propisima donetim za sprovođenje ovog zakona i zakonom kojim se uređuje postupak registracije u APR.

U Registar zdravstvenih ustanova se upisuju:

1)         naziv i sedište zdravstvene ustanove;

2)         oblik zdravstvene ustanove (zdravstvena ustanova u javnoj svojini ili zdravstvena ustanova u privatnoj svojini);

 3)        vrsta zdravstvene ustanove;

4)         podaci o osnivaču;

5)         podaci o zastupniku;

6)         podaci o zdravstvenim radnicima koji obavljaju zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi u privatnoj svojini;

7)         podaci o zdravstvenim radnicima koji obavljaju zdravstvenu delatnost u dopunskom radu u zdravstvenoj ustanovi;

8)         registarski broj i PIB zdravstvene ustanove;

9)         kontakt podaci i brojevi računa u banci zdravstvene ustanove;

10)       podaci o osnivačkom aktu odnosno statutu zdravstvene ustanove i izmenama i dopunama osnivačkog akta odnosno statuta, kao i njihovi prečišćeni tekstovi;

11)       zabrana obavljanja zdravstvene delatnosti ili zabrana obavljanja određenih poslova zdravstvene delatnosti u zdravstvenoj ustanovi;

12)       podaci o statusnoj promeni, likvidaciji i stečaju;

13)       broj i datum donošenja rešenja Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti;

14)       broj i datum donošenja rešenja o upisu u Registar zdravstvenih ustanova;

15)       nedeljni raspored rada, početak i završetak radnog vremena u zdravstvenoj ustanovi.

Podaci o domaćem fizičkom licu koji se registruju su: lično ime i jedinstveni matični broj građana.

Podaci o strancu koji se registruju su: lično ime, broj pasoša i država izdavanja odnosno lični broj za stranca odnosno broj lične karte stranca i zemlja izdavanja u skladu sa propisima kojima se uređuju uslovi za ulazak, kretanje i boravak stranaca na teritoriji Republike Srbije.

Za fizička lica iz stava 2. tač. 6) i 7) ovog člana se, pored podataka iz stava 3. ili stava 4. ovog člana, registruju i broj licence nadležne komore, specijalnost zdravstvenog radnika, naziv zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse u kojoj zdravstveni radnik radi puno radno vreme, kao i broj ugovora o radu odnosno dopunskom radu, datum zaključenja i period važenja ugovora o radu odnosno dopunskom radu.

Podaci o domaćem pravnom licu koji se registruju su: poslovno ime, adresa sedišta i matični broj, koji se dokazuju izvodom iz nadležnog registra ako pravno lice nije registrovano u registru koji vodi Agencija za privredne registre.

Podaci o stranom pravnom licu koji se registruju su: poslovno ime, adresa sedišta, broj pod kojim se to pravno lice vodi u matičnom registru i država u kojoj je to lice registrovano, koji se dokazuju izvodom iz nadležnog registra sa prevodom na srpski jezik, ovlašćenog sudskog tumača.

Registar zdravstvenih ustanova sadrži i sledeće podatke, ako ti podaci postoje, i to:

1)         naziv na jeziku i pismu nacionalne manjine;

2)         naziv u prevodu na strani jezik;

3)         naziv, adresu i vrstu organizacione jedinice van sedišta zdravstvene ustanove;

4)         zabeležbe podataka od značaja za pravni promet.

Odrebe stava 2. tač. 6, 7) i 15) i st. 3-5. ovog člana shodno se primenjuju i na upis privatne prakse u nadležni registar.

 Dokumenta propisana ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, javno se objavljuju na internet stranici APR.

5. Procena zdravstvenih tehnologija

Član 48.

Zdravstvena ustanova i privatna praksa dužne su da u sprovođenju zdravstvene zaštite primenjuju naučno dokazane, proverene i bezbedne zdravstvene tehnologije u prevenciji, dijagnostici, lečenju, zdravstvenoj nezi i rehabilitaciji obolelih i povređenih.

Pod zdravstvenim tehnologijama, u smislu ovog zakona, podrazumevaju se sve zdravstvene metode i postupci koji se mogu koristiti u cilju unapređivanja zdravlja ljudi u prevenciji, dijagnostici, lečenju, zdravstvenoj nezi i rehabilitaciji obolelih i povređenih, koji obuhvataju bezbedne, kvalitetne i efikasne lekove i medicinska sredstva, medicinski softver, medicinske procedure, kao i uslove za njihovu primenu.

Procena zdravstvenih tehnologija je poređenje novih ili već postojećih zdravstvenih tehnologija sa tehnologijom koja se koristi u praksi ili se smatra najboljom mogućom, na osnovu kliničke delotvornosti i bezbednosti, ekonomskih analiza, etičkih, pravnih, socijalnih i organizacionih posledica i efekata.

Procena zdravstvenih tehnologija je multidisciplinarna, stručna, nepristrasna, objektivna i transparentna i objedinjuje načela medicine zasnovane na dokazima i ekonomske analize, u cilju davanja mišljenja o opravdanosti primene nove tehnologije odnosno zamene dosadašnje zdravstvene tehnologije.

Procena zdravstvenih tehnologija odnosi se na procenu jedne tehnologije za jednu indikaciju u poređenju sa najboljom postojećom, ili procenu više tehnologija za jednu indikaciju ili jedne tehnologije za više indikacija u poređenju sa najboljom postojećom.

Član 49.

Procenu zdravstvenih tehnologija iz člana 48. ovog zakona vrši Ministarstvo.

Radi procene zdravstvenih tehnologija, ministar obrazuje Komisiju za procenu zdravstvenih tehnologija.

Komisiju za procenu zdravstvenih tehnologija čine 7 članova, i to:

1)         istaknuti stručnjak iz reda redovnih profesora medicinskih fakulteta u Republici Srbiji, koji je vrhunski naučni radnik sa međunarodno priznatim radovima ili sa osvedočenim doprinosom za unapređenje i razvoj sistema zdravstvene zaštite;

2)         istaknuti stručnjak iz reda redovnih profesora stomatološkog fakulteta u Republici Srbiji, koji je vrhunski naučni radnik sa međunarodno priznatim radovima ili sa osvedočenim doprinosom za unapređenje i razvoj dentalne medicine;

3)         istaknuti stručnjak iz reda redovnih profesora farmaceutskih fakulteta u Republici Srbiji, koji je vrhunski naučni radnik sa međunarodno priznatim radovima ili sa osvedočenim doprinosom za unapređenje i razvoj sistema farmaceutske zdravstvene zaštite;

4)         inženjer elektrotehničkih nauka;

5)         doktor medicine ili dentalne medicine, predstavnik Agencije za akreditaciju zdravstvenih ustanova Srbije;

6)         diplomirani ekonomista, predstavnik organizacije za zdravstveno osiguranje;

7)         doktor medicine ili doktor dentalne medicine, predstavnik Ministarstva.

Mandat članova Komisije za procenu zdravstvenih tehnologija je pet godina.

Komisija za procenu zdravstvenih tehnologija donosi poslovnik o svom radu.

Bliže uslove, način vršenja procene zdravstvenih tehnologija i davanja mišljenja u skladu sa ovim zakonom, kao i druga pitanja kojima se bliže uređuje rad Komisije za procenu zdravstvenih tehnologija, propisuje ministar.

Član 50.

Komisija za procenu zdravstvenih tehnologija:

1)         prati i koordinira razvoj zdravstvenih tehnologija u Republici Srbiji i usaglašava njihov razvoj sa ciljevima utvrđenim u Planu razvoja;

2)         usaglašava razvoj zdravstvenih tehnologija u Republici Srbiji sa međunarodnim standardima i iskustvima;

3)         vrši procenu postojećih i utvrđuje potrebe za uvođenjem novih zdravstvenih tehnologija u pružanju zdravstvene zaštite, koja je zasnovana na dokazima o kvalitetu, bezbednosti i efikasnosti metoda i postupaka zdravstvene zaštite;

4)         učestvuje u izradi nacionalnih vodiča dobre prakse za pojedine oblasti zdravstvene zaštite;

5)         obavlja druge poslove u skladu sa aktom o obrazovanju ove komisije.

Komisija za procenu zdravstvenih tehnologija, u postupku procene zdravstvene tehnologije u kojoj se koristi medicinska oprema sa izvorima jonizujućih zračenja, pribavlja mišljenje organa nadležnog za poslove zaštite od jonizujućeg zračenja.

Komisija za procenu zdravstvenih tehnologija može, radi procene i davanja mišljenja u skladu sa ovim zakonom, da zatraži stručni stav od nadležne republičke stručne komisije, nadležnih zdravstvenih ustanova, odgovarajućih fakulteta, naučnoistraživačkih ustanova, javnih agencija i drugih organa, odnosno organizacija, kao i od istaknutih stručnjaka po pitanjima iz nadležnosti komisije.

Sredstva za rad Komisije za procenu zdravstvenih tehnologija, obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.

Član 51.

Zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa podnosi Ministarstvu zahtev za izdavanje dozvole za korišćenje nove zdravstvene tehnologije.

Pod novom zdravstvenom tehnologijom, u smislu ovog zakona, podrazumeva se zdravstvena tehnologija koja se po prvi put uvodi za korišćenje u Republici Srbiji, odnosno na određenom nivou zdravstvene zaštite, kao i zdravstvena tehnologija koju po prvi put koristi određena zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa.

Za svaku novu tehnologiju definiše se očekivana korist za zdravlje i zdravstvenu politiku i očekivani uticaj na unapređenje zdravstvene zaštite.

Komisija za procenu zdravstvenih tehnologija vrši procenu zdravstvene tehnologije i daje mišljenje o opravdanosti uvođenja nove zdravstvene tehnologije, rukovodeći se novim zdravstvenim tehnologijama iz određene oblasti koje se primenjuju u drugim visokorazvijenim zemljama, čija je naučna prihvatljivost potvrđena u praksi tih zemalja, a mogu se primenjivati u sprovođenju zdravstvene zaštite u Republici Srbiji.

Na osnovu mišljenja Komisije za procenu zdravstvenih tehnologija iz stava 4. ovog člana, ministar rešenjem izdaje dozvolu za korišćenje nove zdravstvene tehnologije u zdravstvenoj ustanovi odnosno privatnoj praksi, koje sadrži:

1)         opis zdravstvenog problema;

2)         opis nove zdravstvene tehnologije;

3)         kliničke efekte nove zdravstvene tehnologije;

4)         procenu bezbednosti nove zdravstvene tehnologije;

5)         troškove i ekonomsku evaluaciju nove zdravstvene tehnologije;

6)         ocenu opravdanosti uvođenja nove zdravstvene tehnologije;

7)         uslove za primenu nove zdravstvene tehnologije.

Rešenje iz stava 5. ovog člana konačno je u upravnom postupku i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

Rešenje iz stava 5. ovog člana dostavlja se Agenciji za akreditaciju zdravstvenih ustanova Srbije, zavodu za javno zdravlje osnovanom za teritoriju Republike Srbije, a za zdravstvene ustanove i privatnu praksu osnovane na teritoriji autonomne pokrajine i zavodu za javno zdravlje osnovanom za teritoriju autonomne pokrajine.

Član 52.

Zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa ne sme koristiti novu zdravstvenu tehnologiju bez dozvole za korišćenje nove zdravstvene tehnologije, izdate od strane Ministarstva u skladu sa ovim zakonom.

Ako zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa koristi novu zdravstvenu tehnologiju bez dozvole Ministarstva za korišćenje nove zdravstvene tehnologije, Ministarstvo donosi rešenje o zabrani korišćenja nove zdravstvene tehnologije preko nadležne inspekcije.

Rešenje iz stava 2. ovog člana konačno je u upravnom postupku i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

6. Obeležavanje i oglašavanje

Član 53.

Zdravstvena ustanova i privatna praksa dužne su da istaknu naziv, odnosno poslovno ime sa podacima o delatnosti koja je utvrđena rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, radnom vremenu i sedištu zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse, u skladu sa zakonom.

Dozvoljeno je oglašavanje zdravstvenih usluga, stručno-medicinskih postupaka i metoda zdravstvene zaštite koje se obavljaju u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi u skladu sa rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, metoda i postupaka komplementarne medicine u skladu sa dozvolom Ministarstva za obavljanje određene metode i postupka komplementarne medicine, kao i kontakt podataka zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse, u cilju informisanja pacijenta, u skladu sa zakonom.

Zabranjeno je oglašavanje zdravstvenih usluga, stručno-medicinskih postupaka i metoda zdravstvene zaštite, uključujući metode i postupke komplementarne medicine, koje nije u skladu sa stavom 2. ovog člana, odnosno koje nije u skladu sa zakonom kojim se uređuje oglašavanje.

Rezultati u primeni stručno-medicinskih metoda i postupaka zdravstvene zaštite mogu se saopštavati samo na stručnim i naučnim skupovima i objavljivati u stručnim i naučnim časopisima i publikacijama.

7. Vođenje zdravstvene dokumentacije i evidencija

Član 54.

Zdravstvena ustanova i privatna praksa dužne su da vode propisanu zdravstvenu dokumentaciju i evidencije i da u propisanim rokovima dostavljaju individualne i zbirne izveštaje nadležnom zavodu, odnosno institutu za javno zdravlje, kao i drugim organizacijama, na način propisan zakonom kojim se uređuje zdravstvena dokumentacija i evidencije.

Zagarantovana je tajnost podataka iz medicinske dokumentacije pacijenta koja se obrađuje i dostavlja za individualne i zbirne izveštaje iz stava 1. ovog člana, odnosno koja se obrađuje za zdravstvenu dokumentaciju i evidencije, u skladu sa zakonom.

Zdravstvena ustanova i privatna praksa, dužne su da čuvaju medicinsku dokumentaciju pacijenta od neovlašćenog pristupa, kopiranja i zloupotrebe, nezavisno od oblika u kome su podaci iz medicinske dokumentacije sačuvani, u skladu sa zakonom.

Vođenje zdravstvene dokumentacije, unos podataka i rukovanje podacima iz zdravstvene dokumentacije isključivo obavlja ovlašćeno lice, u skladu sa zakonom.

Vrste i sadržina zdravstvene dokumentacije i evidencija, način i postupak vođenja, lica ovlašćena za vođenje zdravstvene dokumentacije i unos podataka, rokovi za dostavljanje i obradu podataka, način raspolaganja podacima iz medicinske dokumentacije pacijenata koja se koristi za obradu podataka, kao i druga pitanja od značaja za vođenje zdravstvene dokumentacije i evidencija, uređuju se posebnim zakonom.

8. Integrisani zdravstveni informacioni sistem

Član 55.

Radi planiranja i efikasnog upravljanja sistemom zdravstvene zaštite, kao i prikupljanja i obrade podataka u vezi sa zdravstvenim stanjem stanovništva i funkcionisanjem sistema zdravstvene zaštite, odnosno prikupljanja i obrade zdravstvenih informacija, organizuje se i razvija integrisani zdravstveni informacioni sistem u Republici Srbiji, u skladu sa zakonom.

Program razvoja i organizacije integrisanog zdravstvenog informacionog sistema, kao i sadržaj zdravstvenih informacija iz stava 1. ovog člana, donosi Vlada.

9. Raspored rada i radno vreme

Član 56.

Nedeljni raspored rada, početak i završetak radnog vremena u zdravstvenoj ustanovi i privatnoj praksi, utvrđuje se u zavisnosti od vrste zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse, kao i vrste zdravstvene delatnosti koju obavljaju, a u skladu sa potrebama građana i organizacijom rada drugih zdravstvenih ustanova i privatne prakse na određenoj teritoriji.

Nedeljni raspored rada, početak i završetak radnog vremena u zdravstvenoj ustanovi i privatnoj praksi utvrđuje osnivač, a za zdravstvene ustanove koje osniva Republika Srbija - Ministarstvo.

Zdravstvena ustanova u privatnoj svojini, kao i privatna praksa, o nedeljnom rasporedu rada, početku i završetku radnog vremena, obaveštava APR, radi upisa u nadležni registar.

Nedeljni raspored rada, početak i završetak radnog vremena zdravstvenih ustanova i privatne prakse za vreme epidemija i otklanjanja posledica prouzrokovanih kriznim i vanrednim situacijama utvrđuje ministar, a za zdravstvene ustanove i privatnu praksu koje se nalaze na teritoriji autonomne pokrajine, utvrđuje ministar na predlog pokrajinskog organa uprave nadležnog za poslove zdravlja.

Zdravstvena ustanova dužna je da u okviru utvrđenog nedeljnog rasporeda rada, početka i završetka radnog vremena, pruža zdravstvenu zaštitu radom u jednoj, dve ili više smena, u skladu sa delatnošću zdravstvene ustanove, o čemu odluku donosi direktor zdravstvene ustanove.

Privatna praksa dužna je da u okviru utvrđenog nedeljnog rasporeda rada, početka i završetka radnog vremena pruža zdravstvenu zaštitu u jednoj ili u dve smene, o čemu odluku donosi osnivač.

Drugo pravno lice dužno je da u okviru utvrđenog nedeljnog rasporeda rada, početka i završetka radnog vremena, pruža zdravstvenu zaštitu korisnicima usluga radom u jednoj, dve ili više smena, o čemu odluku donosi rukovodilac tog pravnog lica.

10. Zdravstvena zaštita za vreme štrajka

Član 57.

Za vreme štrajka, zdravstvena ustanova dužna je da, u zavisnosti od delatnosti, obezbedi minimum procesa rada koji obuhvata:

1)         neprekidno i nesmetano obavljanje imunizacije prema propisanim rokovima;

2)         sprovođenje higijensko-epidemioloških mera za slučaj opasnosti izbijanja epidemije zarazne bolesti, odnosno za vreme trajanja epidemije zarazne bolesti;

3)         dijagnostiku i lečenje pacijenata sa hitnim i akutnim oboljenjima, stanjima i povredama, uključujući prevoz pacijenata;

4)         prikupljanje, testiranje, obradu i distribuciju krvi i komponenata krvi, kao i izdavanje krvi i komponenata krvi;

5)         snabdevanje lekovima i medicinskim sredstvima neophodnim za obezbeđivanje minimuma procesa rada;

6)         zdravstvenu negu i ishranu hospitalizovanih pacijenata;

7)         druge vidove neophodne medicinske pomoći.

Zabranjeno je organizovanje štrajka u zdravstvenim ustanovama koje pružaju hitnu medicinsku pomoć.

Minimum procesa rada za vreme štrajka iz stava 1. ovog člana, prema vrstama zdravstvenih ustanova u javnoj svojini, bliže utvrđuje Vlada.

11. Prekovremeni rad u zdravstvenoj ustanovi

Dežurstvo

Član 58.

Zdravstvena ustanova može da uvede dežurstvo kao prekovremeni rad, samo ako organizacijom rada u smenama, iz člana 57. ovog zakona, rasporedom radnog vremena zaposlenih, odnosno preraspodelom radnog vremena, nije u mogućnosti da obezbedi kontinuitet pružanja zdravstvene zaštite.

Zdravstvenom radniku koji radi na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno radno vreme u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje rad, a koji radi na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima, utvrđenim zakonom ili opštim aktom, na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog, ne može da se odredi dežurstvo kao prekovremeni rad na tim poslovima, ako zakonom nije drugačije uređeno.

Za vreme trajanja dežurstva, zdravstveni radnik mora biti prisutan u zdravstvenoj ustanovi.

Dežurstvo iz stava 1. ovog člana može da se uvede noću, u dane državnog praznika i nedeljom.

Dežurstvo koje se uvodi noću, počinje posle druge smene, a završava se početkom rada prve smene.

Odluku o uvođenju i obimu dežurstva na nivou zdravstvene ustanove, kao i po zdravstvenom radniku, donosi direktor zdravstvene ustanove.

Zdravstvenom radniku dežurstvo ne može trajati duže od deset časova nedeljno.

Izuzetno od stava 7. ovog člana, direktor zdravstvene ustanove može doneti odluku da za određenog zdravstvenog radnika dežurstvo traje i duže, a najviše do 20 časova nedeljno, u zavisnosti od delatnosti zdravstvene ustanove, raspoloživog kadra, kao i organizacije rada drugih zdravstvenih ustanova na toj teritoriji, uz prethodno pribavljeno mišljenje nadležnog zavoda za javno zdravlje.

Zdravstveni radnik kojem je odlukom direktora zdravstvene ustanove uvedeno dežurstvo, ima pravo na uvećanu zaradu za dežurstvo kao prekovremeni rad, u skladu sa zakonom i propisima kojima se uređuje rad.

Rad po pozivu i pripravnost

Član 59.

Zdravstvena ustanova može uvesti rad po pozivu, kao prekovremeni rad i pripravnost.

 Rad po pozivu je poseban oblik prekovremenog rada kod kojeg zdravstveni radnik dolazi na poziv radi pružanja zdravstvene zaštite van njegovog utvrđenog radnog vremena.

Zdravstvenom radniku koji radi na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno radno vreme u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje rad, a koji radi na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima, utvrđenim zakonom ili opštim aktom, na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog, ne može da se odredi rad po pozivu, kao prekovremeni rad na tim poslovima, ako zakonom nije drugačije uređeno.

Rad po pozivu može se uvesti po osnovu pripravnosti, povećanog obima posla i kriznih i vanrednih situacija.

Za vreme pripravnosti, zdravstveni radnik nije prisutan u zdravstvenoj ustanovi, ali mora biti dostupan radi pružanja neodložne medicinske pomoći u zdravstvenoj ustanovi.

Odluku o uvođenju i obimu rada po pozivu i pripravnosti, donosi direktor zdravstvene ustanove.

Zdravstveni radnici koji obavljaju rad po pozivu i koji su uključeni u pripravnost, imaju pravo na uvećanu zaradu u skladu sa zakonom i propisima kojima se uređuje rad.

12. Dopunski rad

Član 60.

Zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, odnosno drugo lice zaposleno u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi (u daljem tekstu: drugo zaposleno lice), koji radi puno radno vreme, može da obavlja određene poslove iz svoje struke kod drugog poslodavca, van redovnog radnog vremena, zaključivanjem najviše tri ugovora o dopunskom radu sa drugim poslodavcima u ukupnom trajanju do jedne trećine punog radnog vremena.

O zaključenom ugovoru o dopunskom radu sa drugim poslodavcem, zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, odnosno drugo zaposleno lice, dužno je da pismeno obavesti direktora zdravstvene ustanove, rukovodioca drugog pravnog lica, odnosno osnivača privatne prakse, gde radi puno radno vreme.

Zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa, dužni su da vode evidenciju o ugovorima o dopunskom radu koje su zaključili.

Jedan primerak originala ugovora o dopunskom radu, u roku od 15 dana od dana zaključenja ugovora, zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa dostavlja APR-u, radi upisa u nadležni registar.

Zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, odnosno drugo zaposleno lice koje obavlja poslove po osnovu ugovora o dopunskom radu u skladu sa ovim zakonom, ostvaruje prava iz obaveznog socijalnog osiguranja u skladu sa zakonom.

VI. DELATNOST I ORGANIZACIJA ZDRAVSTVENIH USTANOVA

1. Zajedničke odredbe

Član 61.

Zdravstvena delatnost obavlja se na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou zdravstvene zaštite.

Član 62.

Zdravstvena ustanova dužna je da:

1)         pruži hitnu medicinsku pomoć svim građanima, u skladu sa zakonom;

2)         pruži neodložnu zdravstvenu uslugu, u oblasti za koju je osnovana;

3)         prati zdravstveno stanje stanovništva u oblasti za koju je osnovana i da preduzima i predlaže mere za njegovo unapređivanje;

4)         prati i sprovodi metode i postupke prevencije, dijagnostike, lečenja, zdravstvene nege i rehabilitacije zasnovane na dokazima, a naročito utvrđena stručno-metodološka i doktrinarna uputstva, vodiče i protokole;

5)         obezbeđuje uslove za stalno stručno usavršavanje svojih zaposlenih;

6)         sprovodi programe zdravstvene zaštite;

7)         sprovodi mere radi sprečavanja neželjenih komplikacija i posledica pri pružanju zdravstvene zaštite, kao i mere opšte sigurnosti za vreme boravka građana u zdravstvenim ustanovama i obezbeđuje stalnu kontrolu ovih mera;

8)         organizuje i sprovodi mere stalnog unapređenja kvaliteta stručnog rada;

9)         organizuje i sprovodi mere u slučaju kriznih i vanrednih situacija;

10)       organizuje, odnosno obezbeđuje upravljanje medicinskim otpadom, u skladu sa zakonom;

11)       obavlja druge poslove, u skladu sa zakonom.

Član 63.

Zdravstvene ustanove koje obavljaju zdravstvenu delatnost na tercijarnom i na više nivoa zdravstvene zaštite, pored poslova iz člana 62. ovog zakona, dužne su da:

1)         istražuju i otkrivaju uzroke, pojave i načine širenja oboljenja, odnosno povreda, kao i način i mere za njihovo sprečavanje, suzbijanje, rano otkrivanje i efikasno i blagovremeno lečenje, zdravstvenu negu i rehabilitaciju;

2)         vrše istraživanje i predlažu uvođenje novih metoda prevencije, dijagnostike, lečenja, zdravstvene nege i rehabilitacije;

3)         učestvuju u utvrđivanju stručno-medicinskih i doktrinarnih stavova i pružaju stručno-metodološku pomoć u njihovom sprovođenju;

4)         organizuju i sprovode praktičnu nastavu u toku školovanja i stručnog usavršavanja zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika;

5)         učestvuju u sprovođenju spoljne provere kvaliteta stručnog rada u drugim zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi;

6)         organizuju i sprovode i druge mere, u skladu sa zakonom.

Klinika koja je organizacioni deo kliničko - bolničkog centra ili kliničkog centra, kao i institut koji je organizacioni deo kliničkog centra, dužni su da obavljaju poslove iz stava 1. ovog člana i moraju ispunjavati uslove propisane ovim zakonom za kliniku, odnosno institut.

2. Referentne zdravstvene ustanove

Član 64.

 Radi primene, praćenja i unapređenja jedinstvene doktrine i metodologije u prevenciji, dijagnostici, lečenju, zdravstvenoj nezi i rehabilitaciji u pojedinim oblastima zdravstvene zaštite, ministar rešenjem utvrđuje referentne zdravstvene ustanove za pojedine oblasti zdravstvene delatnosti, koje ispunjavaju uslove propisane ovim zakonom.

Referentne zdravstvene ustanove, pored uslova iz člana 31. ovog zakona moraju ispunjavati i sledeće uslove:

1)         da prate i predlažu uvođenje novih zdravstvenih tehnologija, vrše proučavanje i evaluaciju zdravstvene zaštite u oblasti za koju su osnovane;

2)         da primenjuju najsavremenija dostignuća u oblasti zdravstva;

3)         da imaju priznate rezultate u fundamentalnom i primenjenom naučnoistraživačkom radu;

4)         da imaju priznate rezultate u oblasti stručnog usavršavanja u oblasti zdravstvene delatnosti za koju su referentne.

3. Apotekarska delatnost

Član 65.

Zdravstvene ustanove koje obavljaju zdravstvenu delatnost na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou zdravstvene zaštite, obavljaju i poslove apotekarske delatnosti, koja se uređuje posebnim zakonom.

4. Zdravstvena delatnost na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou zdravstvene zaštite

Član 66.

Zdravstvena delatnost na primarnom nivou zdravstvene zaštite obuhvata:

1)         zaštitu i unapređenje zdravlja, sprečavanje i rano otkrivanje bolesti, lečenje, zdravstvenu negu i rehabilitaciju obolelih i povređenih;

2)         preventivnu zdravstvenu zaštitu grupacija stanovništva izloženih povećanom riziku oboljevanja i ostalih stanovnika, u skladu sa posebnim programom preventivne zdravstvene zaštite;

3)         zdravstveno vaspitanje i savetovanje za očuvanje i unapređenje zdravlja;

4)         sprečavanje, rano otkrivanje i kontrolu malignih bolesti;

5)         sprečavanje, otkrivanje i lečenje bolesti usta i zuba;

6)         patronažne posete, lečenje, zdravstvenu negu i rehabilitaciju u kući;

7)         sprečavanje i rano otkrivanje bolesti, zdravstvenu negu i rehabilitaciju za lica smeštena u ustanove socijalne zaštite;

8)         prehospitalno urgentno zbrinjavanje obolelih i povređenih i sanitetski prevoz;

9)         farmaceutsku zdravstvenu zaštitu;

10)       rehabilitaciju dece i omladine sa smetnjama u telesnom i duševnom razvoju;

11)       zaštitu mentalnog zdravlja;

12)       palijativno zbrinjavanje;

13)       druge poslove utvrđene zakonom.

U obavljanju zdravstvene delatnosti na primarnom nivou zdravstvene zaštite, radi pripremanja i izvođenja programa za očuvanje i unapređenje zdravlja, zdravstvene ustanove ostvaruju saradnju sa drugim zdravstvenim, socijalnim, obrazovnim i drugim ustanovama i organizacijama.

Član 67.

Specijalističko - konsultativna delatnost može se obavljati u domu zdravlja i drugoj zdravstvenoj ustanovi na primarnom nivou zdravstvene zaštite, u skladu sa zakonom.

Dom zdravlja, kao i druge zdravstvene ustanove na primarnom nivou zdravstvene zaštite, u obavljanju specijalističko - konsultativne delatnosti sarađuju sa drugom zdravstvenom ustanovom, u skladu sa zakonom.

Član 68.

Zdravstvena delatnost na sekundarnom nivou zdravstvene zaštite obuhvata specijalističko-konsultativnu i bolničku zdravstvenu delatnost.

Specijalističko-konsultativna delatnost na sekundarnom nivou zdravstvene zaštite, u odnosu na zdravstvenu delatnost na primarnom nivou zdravstvene zaštite, obuhvata složenije mere i postupke otkrivanja bolesti i povreda, kao i lečenja i rehabilitacije obolelih i povređenih.

Bolnička zdravstvena delatnost obuhvata smeštaj pacijenta, dijagnostiku, lečenje, zdravstvenu negu i rehabilitaciju, kao i apotekarsku delatnost u bolničkoj apoteci, u skladu sa zakonom.

Član 69.

Zdravstvena delatnost na tercijarnom nivou zdravstvene zaštite obuhvata pružanje najsloženijih mera i postupaka zdravstvene zaštite i specijalističko-konsultativne i bolničke zdravstvene delatnosti, kao i naučnoistraživačku i obrazovnu delatnost, u skladu sa zakonom kojim se uređuje naučnoistraživačka delatnost, odnosno delatnost obrazovanja.

Zdravstvena delatnost na tercijarnom nivou zdravstvene zaštite obuhvata obavljanje i apotekarske delatnosti u bolničkoj apoteci, u skladu sa zakonom.

Član 70.

Pored zdravstvenih ustanova koje obavljaju zdravstvenu delatnost na tercijarnom nivou zdravstvene zaštite, obrazovna delatnost može se obavljati i u zdravstvenim ustanovama na primarnom, sekundarnom i na više nivoa zdravstvene zaštite.

Obrazovnu delatnost zdravstvena ustanova može obavljati ako zaključi ugovor sa odgovarajućom školom, odnosno fakultetom zdravstvene struke.

Uslove koje zdravstvena ustanova mora ispunjavati za obavljanje praktične nastave učenika i studenata zdravstvene struke, sporazumno propisuju ministar i ministar nadležan za poslove obrazovanja.

5. Centar za kontrolu trovanja

Član 71.

 Ministar rešenjem određuje zdravstvenu ustanovu odnosno drugo pravno lice koje obavlja poslove centra za kontrolu trovanja Republike Srbije.

Centar za kontrolu trovanja iz stava 1. ovog člana:

1)         prikuplja i obrađuje podatke o dejstvu otrovnih hemikalija i prirodnih otrova;

2)         vodi registar o incidentima trovanja;

3)         učestvuje u formiranju i nadzoru nad centralnim zalihama protivotrova u Republici Srbiji;

4)         pruža informacije i savete u vezi sa akutnim trovanjima zdravstvenim ustanovama, privatnoj praksi, zdravstvenim radnicima, kao i drugim pravnim i fizičkim licima;

5)         vrši ispitivanje i primenu novih metoda prevencije od trovanja;

6)         utvrđuje stručno-medicinske i doktrinarne stavove u vezi sa zaštitom od trovanja, kao i pružanja medicinske pomoći i otklanjanja posledica trovanja.

Centar za kontrolu trovanja mora imati toksikološku laboratoriju i informacioni centar za prikupljanje i obradu podataka iz svoje nadležnosti.

Član 72.

Zdravstvena ustanova i privatna praksa dužni su da centru za kontrolu trovanja dostavljaju podatke o trovanjima, u skladu sa zakonom.

Centar za kontrolu trovanja dužan je da do 31. marta tekuće godine dostavi prikupljene podatke o trovanjima za prethodnu godinu Ministarstvu, kao i ministarstvu nadležnom za poslove upravljanja hemikalijama.

Način prikupljanja, obrade i čuvanja podataka o trovanjima i dejstvu otrova, kao i obim i sadržaj podataka koji se dostavljaju nadležnim ministarstvima iz stava 5. ovog člana, sporazumno propisuju ministar i ministar nadležan za poslove upravljanja hemikalijama.

6. Centar za retke bolesti

Član 73.

Ministar rešenjem određuje zdravstvene ustanove na tercijarnom nivou zdravstvene zaštite koje obavljaju poslove centra za određenu vrstu retkih bolesti (u daljem tekstu: centar za retke bolesti).

U okviru centra za retke bolesti obavljaju se poslovi:

1)         dijagnostike obolelih od retkih bolesti;

2)         prenatalnog, neonatalnog skrininga i genetskog savetovanja;

3)         zbrinjavanja obolelih od retkih bolesti;

4)         vođenja registra obolelih od retkih bolesti za teritoriju Republike Srbije, u skladu sa zakonom;

5)         saradnje sa referentnim međunarodnim centrima za dijagnostikovanje i lečenje retkih bolesti, kao i sa mrežom evropskih i svetskih organizacija za retke bolesti;

6)         kontinuirane edukacije iz oblasti retkih bolesti.

Na osnovu rešenja ministra, centar za retke bolesti može obavljati i druge poslove, radi unapređivanja dijagnostikovanja i lečenja obolelih od retkih bolesti.

Statutom zdravstvenih ustanova iz stava 1. ovog člana bliže se uređuje unutrašnja organizacija, poslovi, kao i druga pitanja od značaja za rad centra za retke bolesti.

Zdravstvena ustanova i privatna praksa dužne su da, u skladu sa zakonom, dostavljaju centru za retke bolesti podatke neophodne za vođenje registara obolelih od retkih bolesti iz stava 2. ovog člana.

VII. ZDRAVSTVENE USTANOVE KOJE OBAVLJAJU ZDRAVSTVENU DELATNOST NA PRIMARNOM NIVOU ZDRAVSTVENE ZAŠTITE

1. Dom zdravlja

Član 74.

Dom zdravlja je zdravstvena ustanova koja obavlja zdravstvenu delatnost na primarnom nivou zdravstvene zaštite.

Dom zdravlja u javnoj svojini osniva Republika Srbija, a na teritoriji autonomne pokrajine-autonomna pokrajina, u skladu sa zakonom i Planom mreže.

Član 75.

Dom zdravlja je zdravstvena ustanova koja obezbeđuje najmanje:

1)         preventivnu zdravstvenu zaštitu za sve kategorije stanovništva;

2)         zdravstvenu zaštitu dece;

3)         zdravstvenu zaštitu žena;

4)         zdravstvenu zaštitu iz oblasti opšte medicine;

5)         zdravstvenu zaštitu iz oblasti polivalentne patronaže, kućnog lečenja i zdravstvene nege.

Dom zdravlja mora obezbediti laboratorijsku i drugu dijagnostiku, samostalno ili preko druge zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse.

U domu zdravlja može se obavljati i delatnost dentalne medicine, apotekarska delatnost, delatnost medicine rada i druga specijalističko-konsultativna delatnost, u skladu sa zakonom.

Dom zdravlja može obezbediti sanitetski prevoz, kao i prevoz pacijenata na dijalizu, samostalno ili preko druge zdravstvene ustanove.

Član 76.

U domu zdravlja u javnoj svojini, u zavisnosti od broja stanovnika, njihovih zdravstvenih potreba, udaljenosti najbliže opšte bolnice, odnosno postojanja drugih zdravstvenih ustanova na teritoriji za koju je dom zdravlja osnovan, može se obavljati hitna medicinska pomoć, odnosno specijalističko-konsultativna delatnost, u skladu sa Planom mreže.

Dom zdravlja može organizovati ogranke na teritoriji Republike Srbije, a zdravstvene stanice i zdravstvene ambulante na teritoriji upravnog okruga na kojem se nalazi sedište odnosno ogranak doma zdravlja.

Član 77.

U ogranku doma zdravlja obezbeđuje se najmanje zdravstvena delatnost iz člana 75. stav 1. ovog zakona.

U zdravstvenoj stanici obezbeđuje se najmanje zdravstvena delatnost opšte medicine i zdravstvena zaštita dece.

U zdravstvenoj ambulanti obezbeđuje se najmanje zdravstvena delatnost opšte medicine.

Izuzetno, na područjima sa specifičnim potrebama pružanja zdravstvene zaštite stanovništvu, gde saobraćajni i geografski uslovi to opravdavaju, u skladu sa Planom mreže, u domu zdravlja može se organizovati stacionar odnosno vanbolničko porodilište.

2. Zdravstvena ustanova poliklinika

Član 78.

Zdravstvena ustanova poliklinika obavlja zdravstvenu delatnost na primarnom nivou zdravstvene zaštite i obezbeđuje specijalističko-konsultativnu zdravstvenu delatnost iz najmanje pet različitih oblasti medicine odnosno dentalne medicine.

Zdravstvena ustanova poliklinika može obezbediti laboratorijsku i drugu dijagnostiku, samostalno ili preko druge zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse.

Zdravstvena ustanova poliklinika može organizovati ogranke na teritoriji Republike Srbije.

U ogranku zdravstvene ustanove poliklinike obezbeđuje se zdravstvena delatnost iz najmanje tri različite oblasti medicine odnosno dentalne medicine.

3. Apotekarska ustanova

Član 79.

Apotekarska ustanova obavlja apotekarsku delatnost na primarnom nivou zdravstvene zaštite, u skladu sa zakonom.

Apotekarsku ustanovu u javnoj svojini osniva Republika Srbija, a na teritoriji autonomne pokrajine-autonomna pokrajina, u skladu sa zakonom i Planom mreže.

Apotekarska ustanova u privatnoj svojini osniva se u skladu sa zakonom.

4. Zavod

Član 80.

Zavod je zdravstvena ustanova koja obavlja zdravstvenu delatnost na primarnom nivou zdravstvene zaštite i koja sprovodi zdravstvenu zaštitu pojedinih grupacija stanovništva, odnosno obavlja zdravstvenu delatnost iz pojedine oblasti zdravstvene zaštite.

Zavod na primarnom nivou zdravstvene zaštite se osniva kao:

1) zavod za zdravstvenu zaštitu studenata;

2) zavod za zdravstvenu zaštitu radnika;

3) zavod za urgentnu medicinu;

4) zavod za gerijatriju i palijativno zbrinjavanje;

5) zavod za palijativno zbrinjavanje;

6) zavod za dentalnu medicinu;

7) zavod za plućne bolesti i tuberkulozu;

8) zavod za kožno-venerične bolesti;

9) zavod za laboratorijsku dijagnostiku;

10) zavod za radiološku dijagnostiku.

Zavod iz stava 2. tač. 1-8) ovog člana može obavljati i specijalističko-konsultativnu delatnost.

Zavod iz stava 2. ovog člana može imati organizacione jedinice izvan sedišta zavoda, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.

Zavod u javnoj svojini iz stava 2. ovog člana osniva Republika Srbija, a na teritoriji autonomne pokrajine-autonomna pokrajina, u skladu sa zakonom i Planom mreže.

Zavod za zdravstvenu zaštitu studenata

Član 81.

Zavod za zdravstvenu zaštitu studenata je zdravstvena ustanova koja obavlja zdravstvenu zaštitu studenata, najmanje iz oblasti opšte medicine i ginekologije.

U zavodu za zdravstvenu zaštitu studenata može se obavljati i specijalističko-konsultativna delatnost, kao i delatnost dentalne medicine.

Zavod za zdravstvenu zaštitu studenata mora obezbediti laboratorijsku i drugu dijagnostiku, samostalno ili preko druge zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse.

Zavod za zdravstvenu zaštitu studenata može imati i stacionar.

Zdravstvena zaštita studenata može se obezbediti i u domu zdravlja, u skladu sa zakonom.

Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika

Član 82.

Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika je zdravstvena ustanova koja obavlja zdravstvenu zaštitu zaposlenih, obavljanjem delatnosti medicine rada.

U zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika može se obavljati i zdravstvena delatnost iz oblasti opšte medicine, dentalne medicine, ginekologije, kao i specijalističko-konsultativna delatnost.

Poslodavac može za potrebe svojih zaposlenih osnovati ordinaciju medicine rada, koja obavlja zdravstvenu delatnost iz oblasti medicine rada.

Ministar propisuje uslove za obavljanje zdravstvene delatnosti ordinacije medicine rada iz stava 3. ovog člana.

Zavod za urgentnu medicinu

Član 83.

Zavod za urgentnu medicinu je zdravstvena ustanova koja obavlja hitnu medicinsku pomoć na licu mesta, kao i hitan sanitetski prevoz i zbrinjavanje tokom prevoza obolelih i povređenih u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu radi definitivnog zbrinjavanja i lečenja, prevoz pacijenata na dijalizi, kao i snabdevanje lekovima koji se daju u hitnim slučajevima.

Zavod za urgentnu medicinu obavlja i sanitetski prevoz obolelih i povređenih u druge odgovarajuće zdravstvene ustanove, kada je to opravdano i medicinski neophodno, u skladu sa propisima kojima se uređuje obavezno zdravstveno osiguranje.

Zavod za urgentnu medicinu osniva se za teritoriju jedne ili više jedinica lokalne samouprave.

Zavod za gerijatriju palijativno zbrinjavanje

Član 84.

Zavod za gerijatriju i palijativno zbrinjavanje je zdravstvena ustanova koja obavlja zdravstvenu zaštitu starih lica i sprovodi mere za očuvanje i unapređenje zdravlja i prevenciju bolesti, delatnost kućnog lečenja, zdravstvene nege i rehabilitacije starih lica, kao i poslove palijativnog zbrinjavanja starih lica, odnosno lica svih starosnih dobi.

Zavod za gerijatriju i palijativno zbrinjavanje može imati i stacionar.

Zavod za palijativno zbrinjavanje

Član 85.

Zavod za palijativno zbrinjavanje obavlja poslove palijativnog zbrinjavanja lica svih starosnih dobi.

Zavod za palijativno zbrinjavanje može imati i stacionar.

Zavod za dentalnu medicinu

Član 86.

Zavod za dentalnu medicinu je zdravstvena ustanova koja obavlja zdravstvenu delatnost koja obuhvata preventivne, dijagnostičke, terapijske i rehabilitacione zdravstvene usluge u oblasti dentalne medicine.

U zavodu za dentalnu medicinu može se obavljati i specijalističko-konsultativna delatnost iz oblasti dentalne medicine.

Zavod za plućne bolesti i tuberkulozu

Član 87.

 Zavod za plućne bolesti i tuberkulozu je zdravstvena ustanova koja obavlja specijalističko-konsultativnu delatnost i pruža preventivne, dijagnostičke, terapijske i rehabilitacione zdravstvene usluge iz oblasti zdravstvene zaštite obolelih od tuberkuloze i drugih plućnih bolesti, a koje se mogu lečiti na ambulantnom nivou.

Zavod za plućne bolesti i tuberkulozu, u sklopu preventivne zdravstvene zaštite, organizuje i sprovodi mere za sprečavanje, suzbijanje, rano otkrivanje i praćenje tuberkuloze i drugih plućnih bolesti.

Zavod za plućne bolesti i tuberkulozu može imati i stacionar.

Zavod za kožne i venerične bolesti

Član 88.

Zavod za kožne i venerične bolesti je zdravstvena ustanova koja obavlja specijalističko-konsultativnu delatnost i pruža preventivne, dijagnostičke, terapijske i rehabilitacione zdravstvene usluge iz oblasti dermatovenerologije i mikrobiologije sa parazitologijom.

Zavod za kožne i venerične bolesti, u sklopu preventivne zdravstvene zaštite, organizuje i sprovodi mere za sprečavanje, suzbijanje, rano otkrivanje i praćenje polno prenosivih infekcija.

Zavod za laboratorijsku dijagnostiku

Član 89.

Zavod za laboratorijsku dijagnostiku je zdravstvena ustanova koja obavlja zdravstvenu delatnost iz najmanje tri oblasti laboratorijske dijagnostike.

Zavod za laboratorijsku dijagnostiku može imati ogranke i jedinice za uzimanje uzoraka, kao organizacione jedinice izvan sedišta zavoda.

Zavod za laboratorijsku dijagnostiku može organizovati ogranke na teritoriji Republike Srbije, a jedinice za uzimanje uzoraka na teritoriji upravnog okruga na kojem se nalazi sedište odnosno ogranak zavoda.

U ogranku zavoda za laboratorijsku dijagnostiku obezbeđuje se zdravstvena delatnost iz najmanje jedne oblasti laboratorijske dijagnostike.

U jedinici za uzimanje uzoraka zavoda za laboratorijsku dijagnostiku može se obavljati zdravstvena delatnost samo iz oblasti laboratorijske dijagnostike koju obavlja sedište odnosno ogranak zavoda za laboratorijsku dijagnostiku koji se nalazi na teritoriji upravnog okruga te jedinice za uzimanje uzoraka.

Zavod za radiološku dijagnostiku

Član 90.

Zavod za radiološku dijagnostiku je zdravstvena ustanova koja obavlja zdravstvenu delatnost iz oblasti radiološke dijagnostike.

VIII. ZDRAVSTVENE USTANOVE KOJE OBAVLJAJU ZDRAVSTVENU DELATNOST NA SEKUNDARNOM NIVOU ZDRAVSTVENE ZAŠTITE

1. Bolnica

Član 91.

Bolnica je zdravstvena ustanova koja obavlja zdravstvenu delatnost na sekundarnom nivou zdravstvene zaštite.

Bolnica obavlja zdravstvenu delatnost kao nastavak dijagnostike, lečenja, zdravstvene nege i rehabilitacije započete u zdravstvenoj ustanovi koja obavlja zdravstvenu delatnost na primarnom nivou zdravstvene zaštite, odnosno privatnoj praksi, odnosno kada su zbog složenosti i težine oboljenja potrebni posebni uslovi u pogledu kadrova, opreme, prostora i lekova, u skladu sa zakonom.

Bolnica je dužna da sarađuje sa domom zdravlja i pruža stručnu pomoć u sprovođenju mera primarne zdravstvene zaštite.

Stacionarna i specijalističko-konsultativna zdravstvena delatnost bolnice čine funkcionalnu i organizacionu celinu.

Bolnica može imati organizacione jedinice izvan sedišta bolnice na teritoriji upravnog okruga na kojem ima sedište, odnosno na teritoriji za koju je bolnica u javnoj svojini osnovana, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.

Bolnica organizuje svoj rad tako da se zdravstvene usluge pacijentima pružaju pretežno u ambulantno-polikliničkim uslovima, a u stacionarnim uslovima samo kada je to opravdano i medicinski neophodno, u skladu sa zakonom.

Bolnica može obavljati produženo bolničko lečenje i negu, palijativno zbrinjavanje, fizikalnu medicinu i rehabilitaciju, kao i lečenje obolelih u toku dnevnog rada (dnevna bolnica).

Bolnica može biti opšta i specijalna.

Član 92.

Bolnica u javnoj svojini dužna je da se povezuje i sarađuje sa zdravstvenim ustanovama na primarnom nivou na području za koje je osnovana, u cilju poštovanja načela sveobuhvatnosti, kontinuiranosti i efikasnosti zdravstvene zaštite i razmene stručnih znanja i iskustava.

Opšta bolnica

Član 93.

Opšta bolnica pruža zdravstvenu zaštitu licima svih uzrasta, obolelih od raznih vrsta bolesti.

Opšta bolnica u javnoj svojini osniva se za teritoriju jedne ili više jedinica lokalne samouprave.

Opšta bolnica mora obavljati zdravstvenu delatnost najmanje u oblasti: 1) prijema i zbrinjavanja hitnih stanja;

2)         specijalističko-konsultativne i stacionarne delatnosti u oblasti interne medicine, pedijatrije, ginekologije i akušerstva i opšte hirurgije;

3)         laboratorijske, radiološke i druge dijagnostike u skladu sa svojom delatnošću;

4)         anesteziologije sa reanimatologijom i intenzivnom terapijom;

5)         apotekarske delatnosti, preko bolničke apoteke.

Opšta bolnica mora obezbediti, samostalno ili preko druge zdravstvene ustanove, i:

1)         sanitetski prevoz za upućivanje pacijenata u drugu zdravstvenu ustanovu na sekundarnom ili tercijarnom nivou zdravstvene zaštite;

2)         adekvatne količine krvi i komponenata krvi za pacijente te zdravstvene ustanove;

3)         patološko-anatomsku delatnost.

Opšta bolnica može imati porodilište i obavljati specijalističko-konsultativnu i stacionarnu delatnost iz drugih oblasti medicine.

Specijalna bolnica

Član 94.

Specijalna bolnica pruža zdravstvenu zaštitu licima određenih kategorija stanovništva, odnosno obolelima od određenih bolesti, odnosno iz jedne ili više grana ili oblasti medicine.

Specijalna bolnica obavlja specijalističko-konsultativnu i stacionarnu zdravstvenu delatnost u oblasti za koju je osnovana.

Specijalna bolnica, u skladu sa delatnošću koju obavlja, mora obezbediti samostalno ili preko druge zdravstvene ustanove i:

1)         laboratorijsku i drugu dijagnostiku;

2)         apotekarsku delatnost;

3)         sanitetski prevoz za upućivanje pacijenata u drugu zdravstvenu ustanovu na sekundarnom ili tercijarnom nivou;

4)         adekvatne količine krvi i komponenata krvi za pacijente te zdravstvene ustanove;

5)         patološko-anatomsku delatnost.

Specijalna bolnica u javnoj svojini, u čijem sedištu ne postoji opšta bolnica u javnoj svojini, obavlja za stanovništvo teritorije za koju je osnovana i odgovarajuću zdravstvenu delatnost sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite.

Član 95.

Specijalna bolnica koja u obavljanju zdravstvene delatnosti koristi prirodni faktor lečenja (gas, mineralnu vodu, peloid i dr.), dužna je da u toku korišćenja prirodnog faktora prati njegova lekovita svojstva i najmanje jednom u tri godine izvrši ponovno ispitivanje njegove lekovitosti u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi.

Specijalna bolnica iz stava 1. ovog člana može pružati i usluge iz turizma, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast turizma.

2. Zdravstveni centar

Član 96.

Zdravstveni centar obavlja delatnost doma zdravlja i opšte bolnice, utvrđene ovim zakonom.

Zdravstveni centar u javnoj svojini osniva Republika Srbija, a na teritoriji autonomne pokrajine-autonomna pokrajina, u skladu sa zakonom i Planom mreže.

IX. ZDRAVSTVENE USTANOVE KOJE OBAVLJAJU ZDRAVSTVENU DELATNOST NA TERCIJARNOM NIVOU ZDRAVSTVENE ZAŠTITE

1. Klinika

Član 97.

Klinika je zdravstvena ustanova koja obavlja visokospecijalizovanu specijalističko-konsultativnu i stacionarnu zdravstvenu delatnost iz određene oblasti medicine, odnosno dentalne medicine.

Klinika iz oblasti dentalne medicine može obavljati samo visokospecijalizovanu specijalističko-konsultativnu zdravstvenu delatnost.

Klinika obavlja i obrazovnu i naučnoistraživačku delatnost, u skladu sa zakonom.

Klinika, u skladu sa zdravstvenom delatnošću koju obavlja, mora ispunjavati uslove za specijalnu bolnicu, propisane članom 94. st. 2. i 3. ovog zakona.

Klinika se može osnovati samo u sedištu fakulteta zdravstvene struke.

Klinika u javnoj svojini, u čijem sedištu ne postoji opšta odnosno odgovarajuća specijalna bolnica u javnoj svojini, obavlja za stanovništvo teritorije za koju je osnovana i odgovarajuću zdravstvenu delatnost sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite.

2. Institut

Član 98.

Institut je zdravstvena ustanova koja obavlja visokospecijalizovanu specijalističko-konsultativnu i stacionarnu zdravstvenu delatnost ili samo visokospecijalizovanu specijalističko-konsultativnu zdravstvenu delatnost, iz jedne ili više oblasti medicine ili dentalne medicine.

Institut obavlja obrazovnu i naučnoistraživačku delatnost, u skladu sa zakonom.

Institut, u skladu sa zdravstvenom delatnošću koju obavlja, mora ispunjavati uslove za specijalnu bolnicu, propisane članom 94. st. 2. i 3. ovog zakona.

Pored uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti propisanih ovim zakonom, institut mora ispuniti i uslove koji su propisani zakonom kojim se uređuje naučnoistraživačka delatnost.

Institut se može osnovati samo u sedištu univerziteta, koji u svom sastavu ima fakultet zdravstvene struke.

Institut u javnoj svojini, u čijem sedištu ne postoji opšta odnosno odgovarajuća specijalna bolnica u javnoj svojini, obavlja za stanovništvo teritorije za koju je osnovan i odgovarajuću zdravstvenu delatnost sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite.

3. Kliničko-bolnički centar

Član 99.

Kliničko - bolnički centar je zdravstvena ustanova koja obavlja specijalističko - konsultativnu i stacionarnu zdravstvenu delatnost na sekundarnom nivou zdravstvene zaštite i visokospecijalizovanu specijalističko - konsultativnu i stacionarnu zdravstvenu delatnost na tercijarnom nivou zdravstvene zaštite iz više grana medicine.

Pored uslova predviđenih ovim zakonom za specijalnu bolnicu, kliničko-bolnički centar u granama medicine iz kojih obavlja visokospecijalizovanu zdravstvenu delatnost, mora ispunjavati i uslove predviđene ovim zakonom za kliniku.

Kliničko-bolnički centar se može osnovati samo u sedištu univerziteta koji u svom sastavu ima fakultet zdravstvene struke.

Kliničko-bolnički centar u javnoj svojini, u čijem sedištu ne postoji opšta bolnica u javnoj svojini, obavlja za stanovništvo teritorije za koju je osnovan i odgovarajuću zdravstvenu delatnost sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite.

4. Klinički centar

Član 100.

Klinički centar je zdravstvena ustanova koja objedinjuje delatnost tri ili više klinika, odnosno instituta, koje čine organizacionu i funkcionalnu celinu, koja obavlja visokospecijalizovanu specijalističko-konsultativnu i stacionarnu zdravstvenu delatnost iz više oblasti zdravstvene zaštite.

Klinički centar može imati organizacione jedinice izvan sedišta kliničkog centra na teritoriji upravnog okruga na kojem klinički centar ima sedište.

Klinički centar obavlja obrazovnu i naučnoistraživačku delatnost, u skladu sa zakonom.

Klinički centar može se osnovati samo u sedištu univerziteta, koji u svom sastavu ima fakultet zdravstvene struke.

Klinički centar u javnoj svojini, u čijem sedištu ne postoji opšta bolnica u javnoj svojini, za stanovništvo teritorije za koju je osnovan, obavlja i zdravstvenu delatnost sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite.

X. ZDRAVSTVENE USTANOVE KOJE OBAVLJAJU ZDRAVSTVENU DELATNOST NA VIŠE NIVOA ZDRAVSTVENE ZAŠTITE

1. Zavod za javno zdravlje

Član 101.

 Pod javnim zdravljem, u smislu ovog zakona, podrazumeva se ostvarivanje javnog interesa stvaranjem uslova za unapređenje zdravlja stanovništva putem organizovanih sveobuhvatnih mera i aktivnosti društva, usmerenih na unapređenje fizičkog i psihičkog zdravlja, odnosno životne sredine, kao i sprečavanje i suzbijanje faktora rizika za nastanak bolesti i povreda, koji se ostvaruje primenom mera i aktivnosti promocije zdravlja, prevencije bolesti i povreda i produženja i poboljšanja kvaliteta života.

Zavod za javno zdravlje osniva Republika Srbija, a na teritoriji autonomne pokrajine - autonomna pokrajina.

Zavod za javno zdravlje je zdravstvena ustanova koja se osniva za teritoriju više jedinica lokalne samouprave, za teritoriju autonomne pokrajine, kao i za teritoriju Republike Srbije, u skladu sa Planom mreže.

Zavod za javno zdravlje:

1)         prati i analizira zdravstveno stanje stanovništva, epidemiološku situaciju i stanje životne sredine i izveštava nadležne organe i javnost;

2)         prati i analizira zdravstvene probleme i rizike po zdravlje stanovništva;

3)         predlaže elemente zdravstvene politike, planove i programe namenjene očuvanju i unapređenju zdravlja stanovništva, prati njihovo sprovođenje i vrši njihovu evaluaciju;

4)         vrši informisanje i edukaciju stanovništva za usvajanje zdravih stilova života i sprečavanje i suzbijanje rizičnih ponašanja;

5)         vrši edukaciju stanovništva o načinima očuvanja i unapređenja stanja životne sredine, zdravstveno bezbednoj vodi i hrani i preveniranju štetnog dejstva faktora rizika iz životne sredine;

6)         vrši procenu efikasnosti, dostupnosti i kvaliteta zdravstvene zaštite;

7)         sprovodi sanitarno-higijenski i epidemiološki nadzor i vrši preduzimanje mera u cilju sprečavanja i suzbijanja bolesti, u skladu sa zakonom;

8)         vrši planiranje kadrova u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini;

9)         učestvuje u razvoju integrisanog zdravstvenog informacionog sistema;

10)       vrši istraživanja u oblastima javnog zdravlja;

11)       sarađuje i razvija partnerstvo sa učesnicima u oblasti javnog zdravlja na identifikaciji i rešavanju zdravstvenih problema stanovništva, u skladu sa zakonom;

12)       sprovodi i koordinira aktivnosti javnog zdravlja u kriznim i vanrednim situacijama, u skladu sa zakonom;

13)       obavlja druge poslove, u skladu sa zakonom.

Zavod za javno zdravlje je zdravstvena ustanova koja obavlja socijalno - medicinsku, higijensko - ekološku, epidemiološku i mikrobiološku zdravstvenu delatnost.

Zavod za javno zdravlje vrši mikrobiološke, parazitološke, serološke, fizičko-hemijske, hemijske i toksikološke preglede i ispitivanja u vezi sa dijagnostikom zaraznih i nezaraznih bolesti, proizvodnjom i prometom životnih namirnica, kao i preglede i ispitivanja vode, vazduha, zemljišta i predmeta opšte upotrebe.

Zavod za javno zdravlje koordinira, usklađuje i stručno povezuje rad zdravstvenih ustanova i privatne prakse na teritoriji za koju je osnovan i sarađuje sa drugim učesnicima u oblasti javnog zdravlja, u skladu sa zakonom.

Zavod za javno zdravlje može biti osnovan i kao institut, ukoliko ispunjava uslove za institut, propisane ovim zakonom.

Zavod za javno zdravlje može obavljati poslove dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije, ako na području za koje je osnovan ne postoji druga zdravstvena ustanova u javnoj svojini koja obavlja te poslove.

Član 102.

Zavod za javno zdravlje, osnovan za teritoriju Republike Srbije, pored poslova iz člana 101. ovog zakona, obavlja i sledeće poslove:

1)         koordinira i prati stručni rad zavoda za javno zdravlje i drugih zdravstvenih ustanova koje obavljaju higijensko-epidemiološku i socijalno-medicinsku delatnost u Republici Srbiji;

2)         predlaže dugoročnu strategiju zdravstvene zaštite sa prioritetima i metodološki rukovodi njenim sprovođenjem, u saradnji sa drugim zdravstvenim ustanovama i fakultetima zdravstvene struke;

3)         utvrđuje potrebne mere u kriznim i vanrednim situacijama i vrši njihovo sprovođenje, u saradnji sa drugim ustanovama.

Način i postupak, kao i uslovi za organizaciju i sprovođenje javnog zdravlja uređuju se posebnim zakonom.

Član 103.

Poslove u oblasti unapređivanja, organizovanja i sprovođenja skrining programa obavlja organizaciona jedinica za skrining, u okviru zavoda za javno zdravlje osnovanog za teritoriju Republike Srbije.

Organizaciona jedinica za skrining obavlja sledeće poslove:

1)         predlaže donošenje posebnih skrining programa zdravstvene zaštite, odnosno njihovu izmenu i dopunu;

2)         predlaže donošenje standarda za sprovođenje skrining programa;

3)         predlaže donošenje stručno-metodoloških uputstava za sprovođenje skrining programa;

4)         organizuje i prati sprovođenje skrining programa;

5)         predlaže Ministarstvu mere za unapređenje organizacije i rada zdravstvenih ustanova, odnosno privatne prakse, radi sprovođenja skrining programa;

6)         pruža stručnu pomoć zdravstvenim ustanovama, odnosno privatnoj praksi, u sprovođenju skrining programa;

7)         utvrđuje i sprovodi program kontinuirane edukacije za sprovođenje skrining programa;

8)         vrši procenu efikasnosti sprovođenja skrining programa i predlaže mere za njihovo unapređenje;

9)         predlaže mere za unapređivanje zdravstvenog stanja stanovništva u oblastima za koje se sprovode skrining programi;

10)       učestvuje u organizaciji i sprovođenju promocija skrining programa;

11)       vrši istraživanja u oblasti skrining programa;

12)       obavlja druge poslove u skladu sa zakonom.

Programe iz stava 2. tačka 1) ovog člana donosi Vlada, a akte iz stava 2. tač. 2) i 3) donosi ministar.

Član 104.

 Organizaciona jedinica za skrining iz člana 103. ovog zakona uspostavlja i vodi evidenciju, u elektronskom obliku, koja se odnosi na sprovođenje nacionalnih programa za rano otkrivanje bolesti od većeg socijalno–medicinskog značaja za ciljnu populaciju (u daljem tekstu: skrining evidencija).

Podaci za skrining evidenciju pribavljaju se u skladu sa zakonom na osnovu evidencija zdravstvenih ustanova, koje se odnose na organizovani skrining program, preko nadležnih zavoda za javno zdravlje, čuvaju se i obrađuju u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita podataka o ličnosti.

Skrining evidencija sadrži podatke koji se odnose na naziv nacionalnog programa, ciljnu populaciju, pozivanje, rezultate odaziva i rezultate skrininga.

Podaci o ciljnoj populaciji sadrže:

1)         ime i prezime;

2)         JMBG, odnosno evidencioni broj za strane državljane;

3)         pol;

4)         adresu prebivališta, odnosno boravišta;

5)         datum slanja poziva;

6)         datum prijema poziva, odnosno povraćaja poziva kao neuručenog;

7)         broj poslatih poziva;

8)         datum kada je realizovan skrining;

9)         razlog zbog kojeg skrining nije realizovan;

10)       rezultat skrininga.

Lične podatke iz stava 4. tač. 1-4) ovog člana zdravstvena ustanova može dobiti i iz baze podataka ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove i drugih nadležnih organa i organizacija od kojih se mogu pribaviti ti podaci.

Član 105.

Dostavljanje poziva licima na koja se odnosi određeni skrining program, u skladu sa odredbama ovog zakona, vrši ličnom dostavom pravno lice sa kojim Ministarstvo ima zaključen ugovor o vršenju usluga pozivanja na skrining preglede.

Zdravstvena ustanova koja organizuje određeni skrining program dostavlja pravnom licu iz stava 1. ovog člana u elektronskoj formi spisak lica kojima treba poslati, odnosno uručiti poziv za obavljanje određenog skrininga.

Spisak iz stava 2. ovog člana sadrži ime i prezime lica koja se pozivaju, adrese prebivališta, odnosno boravišta tih lica, datum, vreme i mesto određeno za skrining.

Poziv za skrining sadrži sledeće podatke:

1)         ime i prezime lica koje se poziva;

2)         adresu prebivališta, odnosno boravišta;

3)         vrstu skrininga, datum, vreme i mesto određeno za skrining;

4)         pouku o odlaganju skrininga;

5)         informaciju o cilju i značaju skrininga, kao i o posledicama neopravdanog neodazivanja na skrining.

 Pravno lice iz stava 1. ovog člana dostavlja zdravstvenoj ustanovi iz stava 2. ovog člana izveštaj o izvršenom pozivanju sa dokazom o pozivanju (povratnica).

Zdravstvena ustanova dostavlja organizacionoj jedinici za skrining iz člana 103. ovog zakona, u elektronskoj formi, podatke koji se odnose na skrining evidenciju, u skladu sa zakonom.

Pravno lice iz stava 1. ovog člana formira tim, odnosno određuje lice odgovorno za realizaciju ugovora iz stava 1. ovog člana, koji su dužni da u svom radu postupaju u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita podataka o ličnosti.

2. Zavod za transfuziju krvi

Član 106.

Zavod za transfuziju krvi osniva Republika Srbija, a na teritoriji autonomne pokrajine - autonomna pokrajina.

Zavod za transfuziju krvi je zdravstvena ustanova koja obavlja delatnost pripreme krvi i komponenata krvi, odnosno delatnost promocije, planiranja, prikupljanja i testiranja, obrade, čuvanja i distribucije krvi i komponenata krvi, u skladu sa zakonom.

Zavod za transfuziju krvi može obavljati i delatnost proizvodnje lekova iz krvi i krvne plazme, ukoliko ispunjava uslove propisane zakonom kojim se uređuje proizvodnja lekova.

Zavod za transfuziju krvi može se osnovati samo u sedištu univerziteta koji u svom sastavu ima fakultet zdravstvene struke.

Zavod za transfuziju krvi, osnovan za teritoriju Republike Srbije, pored poslova iz st. 2. i 3. ovog člana, obavlja i druge poslove, u skladu sa zakonom kojim se uređuje oblast transfuzijske medicine, oblast primene ćelija i tkiva, kao i presađivanja organa u svrhu lečenja.

Zavod za transfuziju krvi može biti osnovan kao institut, ukoliko ispunjava uslove za institut, propisane ovim zakonom

Način i postupak, kao i uslovi i organizacija delatnosti transfuzijske medicine, uređuju se posebnim zakonom.

3. Zavod za medicinu rada

Član 107.

Zavod za medicinu rada osniva Republika Srbija.

Zavod za medicinu rada iz stava 1. ovog člana je zdravstvena ustanova koja obavlja zdravstvenu delatnost iz oblasti medicine rada, odnosno zaštite zdravlja na radu, i to:

1)         prati i proučava uslove rada, organizovanje i sprovođenje prikupljanja podataka i praćenja epidemiološke situacije na teritoriji Republike Srbije u oblasti profesionalnih bolesti, bolesti u vezi sa radom i povredama na radu;

2)         predlaže mere za sprečavanje i suzbijanje profesionalnih bolesti, bolesti u vezi sa radom i povredama na radu;

3)         planira, organizuje, sprovodi i evaluira mere, aktivnosti i postupke u oblasti zaštite zdravlja na radu, utvrđuje stručno-medicinske i doktrinarne stavove u oblasti medicine rada, vrši promociju zdravlja na radu i pruža stručno-metodološku pomoć u njihovom sprovođenju;

4)         unapređuje organizaciju i rad zdravstvenih ustanova u oblasti medicine rada, odnosno zaštite zdravlja na radu i koordinira njihov rad;

5)         utvrđuje jedinstvenu metodologiju i postupke u programiranju, planiranju i sprovođenju mera preventivne zaštite radnika;

6)         uvodi i ispituje nove zdravstvene tehnologije, kao i primenu novih metoda prevencije, dijagnostike, lečenja i rehabilitacije u oblasti medicine rada;

7)         prati savremena dostignuća u oblasti organizacije medicine rada i predlaže zdravstvene standarde za unapređenje i razvoj ove oblasti;

8)         izučava faktore profesionalnih rizika i vrši njihovu identifikaciju, kvalifikaciju i procenu;

9)         vrši zdravstvene i druge preglede i merenja u vezi sa jonizujućim i nejonizujućim zračenjem u zdravstvenoj zaštiti, odnosno radiološku zdravstvenu zaštitu;

10)       obavlja stručno-medicinske postupke i aktivnosti u vezi sa utvrđivanjem radnih mesta, poslova sa povećanim rizikom, odnosno poslova na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem;

11)       predlaže i sprovodi preventivne lekarske preglede radnika koji rade na radnim mestima sa povećanim rizikom;

12)       predlaže kriterijume za ocenu zdravstvene sposobnosti za upravljanje motornim vozilima i držanje i nošenje oružja;

13)       vrši ocenu zdravstvene sposobnosti za upravljanje motornim vozilima, držanje i nošenje oružja i druge ocene zdravstvene sposobnosti, u skladu sa zakonom;

14)       ocenjuje radnu sposobnost obolelih od profesionalnih bolesti, bolesti u vezi sa radom, posledice povreda na radu i van rada, vrši ocenu radne i opšte životne sposobnosti, procenjuje telesno oštećenje i vrši druga veštačenja u vezi sa radnom sposobnošću zaposlenih;

15)       obavlja dijagnostiku i lečenje profesionalnih bolesti, subakutnih i hroničnih trovanja, bolesti u vezi sa radom, kao i posledica povreda na radu;

16)       obavlja druge poslove u oblasti medicine rada, odnosno zaštite zdravlja na radu, u skladu sa zakonom.

Zavod za medicinu rada obavlja i obrazovnu delatnost iz oblasti medicine rada, odnosno zaštite zdravlja na radu.

Zavod za medicinu rada može se osnovati kao institut, ukoliko ispunjava uslove za institut, propisane ovim zakonom.

4. Zavod za sudsku medicinu

Član 108.

Zavod za sudsku medicinu osniva Republika Srbija.

Zavod za sudsku medicinu je zdravstvena ustanova koja obavlja delatnost u oblasti sudske medicine, odnosno sudsko-medicinske dijagnostike i ekspertize, a na osnovu obdukcija, kliničkih pregleda i laboratorijske dijagnostike, za potrebe suda, zdravstvenih ustanova, medicinskih fakulteta i drugih pravnih i fizičkih lica.

Zavod za sudsku medicinu obavlja najmanje sudsko-medicinsku i hemijsko-toksikološku delatnost, proveru uspešnosti operativnih i drugih postupaka i metoda lečenja, kao i proveru ispravnosti postavljene dijagnoze.

 Zavod za sudsku medicinu može obavljati i druge poslove iz oblasti sudske medicine.

Zavod za sudsku medicinu može se osnovati samo u sedištu univerziteta koji u svom sastavu ima fakultet zdravstvene struke.

Zavod za sudsku medicinu može se osnovati kao institut, ukoliko ispunjava uslove za institut, propisane ovim zakonom.

5. Zavod za virusologiju, vakcine i serume

Član 109.

Zavod za virusologiju, vakcine i serume osniva Republika Srbija.

Zavod za virusologiju, vakcine i serume je zdravstvena ustanova koja prati, proučava, ispituje, utvrđuje, uvodi i sprovodi stručne i naučne metode prevencije i dijagnostike zaraznih bolesti i proizvodi serume, vakcine i druge imunobiološke i dijagnostičke preparate i sredstva.

Zavod za virusologiju, vakcine i serume, preko zavoda za javno zdravlje, snabdeva zdravstvene ustanove na teritoriji Republike Srbije vakcinama iz programa obavezne imunizacije, kao i drugim vakcinama i serumima.

Zavod za virusologiju, vakcine i serume učestvuje u utvrđivanju i sprovođenju doktrinarnih uputstava u oblasti prevencije i dijagnostike zaraznih bolesti.

Zavod za virusologiju, vakcine i serume može se osnovati samo u sedištu univerziteta koji u svom sastavu ima fakultet zdravstvene struke.

Zavod za virusologiju, vakcine i serume može se osnovati kao institut, ukoliko ispunjava uslove za institut, propisane ovim zakonom.

Zavod za virusologiju, vakcine i serume može obavljati i druge poslove, u skladu sa zakonom.

6. Zavod za antirabičnu zaštitu

Član 110.

Zavod za antirabičnu zaštitu osniva autonomna pokrajina.

Zavod za antirabičnu zaštitu obavlja zdravstvenu delatnost iz oblasti prevencije i laboratorijske dijagnostike besnila i drugih zaraznih bolesti, odnosno prati i proučava raširenost besnila i predlaže mere za njegovo suzbijanje.

Zavod za antirabičnu zaštitu vrši ispitivanje i primenu novih metoda prevencije i imunoprofilakse besnila, odnosno utvrđuje stručno-medicinske i doktrinarne stavove iz antirabične zaštite i pruža stručno-metodološku pomoć u njihovom sprovođenju.

Zavod za antirabičnu zaštitu može obavljati i druge poslove zdravstvene zaštite, u skladu sa zakonom.

7. Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju

Član 111.

 Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju u javnoj svojini osniva Republika Srbija.

Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju obavlja vanbolničku i stacionarnu zdravstvenu delatnost iz oblasti psihofizioloških i govornih poremećaja, prati i proučava stanje razvojnih poremećaja, oštećenja sluha kod dece i omladine, govornih poremećaja lica svih uzrasta, kao i razvojnih poremećaja slepe i slabovide dece predškolskog uzrasta.

Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju istražuje uzroke i pojave poremećaja iz stava 2. ovog člana, kao i način i mere njihovog ranog otkrivanja, efikasnog i kvalitetnog lečenja, rehabilitacije i sprečavanja invalidnosti.

Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju u javnoj svojini prati i sprovodi stručno i naučno utvrđene metode dijagnostike, lečenja, zdravstvene nege i rehabilitacije, utvrđuje stručno - metodološke i doktrinarne kriterijume i koordinira rad zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika koji obavljaju ovu zdravstvenu delatnost na teritoriji Republike Srbije.

Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju može obavljati i druge poslove zdravstvene zaštite, u skladu sa zakonom.

8. Zavod za biocide i medicinsku ekologiju

Član 112.

Zavod za biocide i medicinsku ekologiju u javnoj svojini osniva Republika Srbija.

Zavod za biocide i medicinsku ekologiju obavlja zdravstvenu delatnost iz oblasti preventivne zdravstvene zaštite stanovništva od zaraznih bolesti.

Zavod za biocide i medicinsku ekologiju sprovodi mere dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije radi sprečavanja i suzbijanja zaraznih bolesti u zdravstvenim i drugim ustanovama, u skladu sa zakonom.

Zavod za biocide i medicinsku ekologiju utvrđuje i prati sprovođenje jedinstvene doktrine u primeni biocida u sprečavanju i suzbijanju zaraznih bolesti i sprovodi programe medicinske ekologije kroz procenu rizika u primeni biocida.

Zavod za biocide i medicinsku ekologiju iz stava 1. ovog člana je referentna ustanova za poslove dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije u sprečavanju i suzbijanju zaraznih bolesti.

Zavod za biocide i medicinsku ekologiju može obavljati i druge poslove, u skladu sa zakonom.

XI. ORGANI ZDRAVSTVENE USTANOVE U JAVNOJ SVOJINI

Član 113.

Organi zdravstvene ustanove u javnoj svojini su: direktor, upravni odbor i nadzorni odbor.

Zdravstvena ustanova može imati i zamenika direktora, koji se imenuje i razrešava pod uslovima, na način i po postupku koji je propisan za imenovanje i razrešenje direktora zdravstvene ustanove.

Direktora, zamenika direktora, predsednika i članove upravnog odbora i predsednika i članove nadzornog odbora zdravstvene ustanove, imenuje i razrešava osnivač.

Organe iz stava 3. ovog člana zdravstvenih ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, imenuje i razrešava ministar.

Lica iz stava 3. ovog člana u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, kao i njihov supružnik ili vanbračni partner, krvni srodnik u pravoj liniji, odnosno u pobočnoj liniji zaključno sa drugim stepenom srodstva, usvojitelj ili usvojenik, kao i svako drugo pravno ili fizičko lice koje se prema drugim osnovama i okolnostima može opravdano smatrati interesno povezanim sa licem iz stava 3. ovog člana, ne smeju, direktno ili preko trećeg fizičkog ili pravnog lica, imati učešća kao vlasnici udela, odnosno akcionari u zdravstvenoj ustanovi, odnosno drugom pravnom licu koje obavlja zdravstvenu delatnost, odnosno ne smeju obavljati ovu delatnost kao preduzetnici, o čemu potpisuju izjavu radi sprečavanja sukoba javnog i privatnog interesa.

Organi zdravstvene ustanove, po isteku mandata, nastavljaju da obavljaju poslove u skladu sa zakonom i statutom zdravstvene ustanove do dana imenovanja novih, odnosno privremenih organa.

1. Direktor

Član 114.

Direktor organizuje rad i rukovodi procesom rada, predstavlja i zastupa zdravstvenu ustanovu i odgovoran je za zakonitost rada zdravstvene ustanove.

Za stručno-medicinski rad zdravstvene ustanove, ako direktor nema visoku školsku spremu zdravstvene struke, odgovoran je zamenik, odnosno pomoćnik direktora.

Direktor podnosi upravnom odboru pismeni šestomesečni izveštaj o poslovanju zdravstvene ustanove.

Direktor prisustvuje sednicama i učestvuje u radu upravnog odbora, bez prava odlučivanja.

Član 115.

Za direktora zdravstvene ustanove može biti imenovano lice koje:

1)         je doktor medicine, doktor dentalne medicine, farmaceut odnosno farmaceut-medicinski biohemičar ili ima visoku školsku spremu pravne ili ekonomske struke odnosno završen fakultet organizacionih nauka, sa obimom studija od najmanje 300 ESPB bodova na akademskim studijama u skladu sa zakonom kojim se uređuje visoko obrazovanje;

2)         ima završenu akreditovanu edukaciju iz oblasti zdravstvenog menadžmenta u trajanju od najmanje godinu dana;

3)         ima najmanje pet godina radnog staža kao rukovodilac zdravstvene ustanove odnosno ruovodilac organizacione jedinice u zdravstvenoj ustanovi;

4) ispunjava i druge uslove predviđene statutom zdravstvene ustanove.

Ako za direktora zdravstvene ustanove nije imenovano lice koje je doktor medicine, doktor dentalne medicine, farmaceut odnosno faramaceut-medicinski biohemičar, već lice sa visokom školskom spremom pravne ili ekonomske struke, zamenik direktora mora biti lice sa visokom školskom spremom zdravstvene struke i najmanje pet godina radnog staža na rukovodećim radnim mestima u oblasti zdravstvene zaštite.

Direktor zdravstvene ustanove imenuje se na osnovu javnog konkursa, koji raspisuje upravni odbor zdravstvene ustanove.

Javni konkurs iz stava 3. ovog člana raspisuje se 120 dana pre isteka mandata direktora.

Upravni odbor zdravstvene ustanove dužan je da u roku od 30 dana od dana završetka javnog konkursa, izvrši izbor kandidata za direktora i predlog dostavi osnivaču.

Na osnovu predloga upravnog odbora, osnivač u roku od 15 dana od dana dostavljanja predloga, imenuje direktora zdravstvene ustanove.

Član 116.

Direktor zdravstvene ustanove imenuje se na period od četiri godine, i može biti ponovo imenovan.

Mandat direktora zdravstvene ustanove računa se od dana stupanja na dužnost.

Član 117.

Ako upravni odbor zdravstvene ustanove ne izvrši izbor kandidata za direktora zdravstvene ustanove, odnosno ako osnivač zdravstvene ustanove ne imenuje direktora zdravstvene ustanove, u skladu sa odredbama ovog zakona, osnivač će imenovati vršioca dužnosti direktora na period od šest meseci.

Uslovi za izbor, prava, obaveze i odgovornosti direktora zdravstvene ustanove, odnose se i na vršioca dužnosti direktora zdravstvene ustanove.

Član 118.

Dužnost direktora zdravstvene ustanove prestaje istekom mandata i razrešenjem.

Osnivač razrešava direktora zdravstvene ustanove pre isteka mandata:

1)         na lični zahtev;

2)         ako obavlja funkciju suprotno zakonu;

3)         ako nestručnim, nepravilnim i nesavesnim radom prouzrokuje veću štetu zdravstvenoj ustanovi ili tako zanemaruje ili nesavesno izvršava svoje obaveze da su nastale ili mogu nastati veće smetnje u radu zdravstvene ustanove;

4)         ako mu nadležna komora izrekne jednu od disciplinskih mera propisanih zakonom;

5)         ako je nalazom zdravstvene inspekcije ustanovljena teža povreda propisa i opštih akata zdravstvene ustanove ili nezakonitost rada direktora;

6)         ako nastupe okolnosti iz člana 113. stav 5. ovog zakona;

7)         ako u toku trajanja mandata bude pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora u trajanju od najmanje šest meseci;

8) ako zdravstvena ustanova stiče sredstva suprotno ovom zakonu, odnosno naplaćivanjem zdravstvenih usluga osiguranim licima suprotno zakonu kojim se uređuje zdravstveno osiguranje; 9) iz drugih razloga utvrđenih zakonom ili statutom zdravstvene ustanove.

Direktor zdravstvene ustanove, izabran na javnom konkursu, kome je istekao mandat ili koji je razrešen na lični zahtev, ima pravo da u istoj zdravstvenoj ustanovi bude premešten na drugo radno mesto za koje ispunjava uslove ako ono postoji, a ako ne postoji, prestaje mu radni odnos u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast rada.

2. Upravni odbor

Član 119.

Upravni odbor zdravstvene ustanove:

1)         donosi statut zdravstvene ustanove, uz saglasnost osnivača;

2)         donosi druge opšte akte zdravstvene ustanove, u skladu sa zakonom;

3)         odlučuje o poslovanju zdravstvene ustanove;

4)         donosi program rada i razvoja zdravstvene ustanove;

5)         donosi finansijski plan i godišnji obračun zdravstvene ustanove, u skladu sa zakonom;

6)         usvaja godišnji izveštaj o popisu imovine i obaveza;

7)         usvaja godišnji izveštaj o radu i poslovanju zdravstvene ustanove;

8)         odlučuje o korišćenju sredstava zdravstvene ustanove, u skladu sa zakonom;

9)         raspisuje javni konkurs i sprovodi postupak izbora kandidata za direktora zdravstvene ustanove;

10)       obavlja i druge poslove utvrđene zakonom i statutom zdravstvene ustanove.

Akta iz stava 1. tač. 5) i 6) ovog člana, za deo sredstava koje zdravstvene ustanove stiču iz budžeta i iz sredstava organizacije obaveznog zdravstvenog osiguranja, donose se na način i po postupku kojim se uređuje budžetski sistem Republike Srbije.

Upravni odbor odlučuje ako je prisutno više od polovine članova upravnog odbora i donosi odluke većinom glasova od ukupnog broja članova.

Član 120.

Upravni odbor u domu zdravlja, apotekarskoj ustanovi, zavodu i bolnici ima pet članova sa visokom školskom spremom sa obimom studija od najmanje 300 ESPB bodova na akademskim studijama u skladu sa zakonom kojim se uređuje visoko obrazovanje, od kojih su dva člana iz zdravstvene ustanove, a tri člana su predstavnici osnivača.

Upravni odbor u zdravstvenom centru, klinici, institutu, kliničko-bolničkom centru i kliničkom centru ima sedam članova sa visokom školskom spremom, sa obimom studija od najmanje 300 ESPB bodova na akademskim studijama, u skladu sa zakonom kojim se uređuje visoko obrazovanje, od kojih su tri člana iz zdravstvene ustanove, a četiri člana su predstavnici osnivača.

Upravni odbor zdravstvene ustanove imenuje se na period od četiri godine.

Mandat svih članova Upravnog odbora prestaje istekom mandata Upravnog odbora, bez obzira na promene pojedinih članova Upravnog odbora.

3. Nadzorni odbor

Član 121.

Nadzorni odbor zdravstvene ustanove obavlja nadzor nad poslovanjem zdravstvene ustanove.

Nadzorni odbor odlučuje ako je prisutno više od polovine članova nadzornog odbora i donosi odluke većinom glasova od ukupnog broja članova.

Nadzorni odbor podnosi osnivaču izveštaj o svom radu, najmanje jedanput godišnje.

Izveštaj iz stava 3. ovog člana obuhvata, između ostalog, izveštaj o nadzoru nad radom direktora i upravnog odbora zdravstvene ustanove, koji uključuje realizaciju finansijskog plana na osnovu godišnjeg obračuna zdravstvene ustanove, godišnji izveštaj o radu i poslovanju zdravstvene ustanove, izveštaj o korišćenju sredstava zdravstvene ustanove u skladu sa zakonom, kao i druga pitanja koja su od značaja za finansijsku održivost zdravstvene ustanove.

Član 122.

Nadzorni odbor u domu zdravlja, apotekarskoj ustanovi, zavodu i bolnici ima tri člana sa visokom školskom spremom sa obimom studija od najmanje 300 ESPB bodova na akademskim studijama u skladu sa zakonom kojim se uređuje visoko obrazovanje, od kojih je jedan član iz zdravstvene ustanove, a dva člana su predstavnici osnivača.

Nadzorni odbor u zdravstvenom centru, klinici, institutu, kliničko-bolničkom centru i kliničkom centru ima pet članova sa visokom školskom spremom sa obimom studija od najmanje 300 ESPB bodova na akademskim studijama u skladu sa zakonom kojim se uređuje visoko obrazovanje, od kojih su dva člana iz zdravstvene ustanove, a tri člana su predstavnici osnivača.

Nadzorni odbor zdravstvene ustanove imenuje se na period od četiri godine.

Mandat svih članova Nadzornog odbora prestaje istekom mandata Nadzornog odbora, bez obzira na promene pojedinih članova Nadzornog odbora.

Član 123.

Članove upravnog i nadzornog odbora iz zdravstvene ustanove, osnivač imenuje na predlog stručnog saveta zdravstvene ustanove.

Članovima upravnog i nadzornog odbora zdravstvene ustanove u javnoj svojini obezbeđuje se naknada za njihov rad iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, u visini koju odredi osnivač, u skladu sa zakonom.

Dužnost člana upravnog i nadzornog odbora prestaje istekom mandata i razrešenjem.

Osnivač zdravstvene ustanove razrešava člana upravnog i nadzornog odbora pre isteka mandata:

1)         na lični zahtev;

2)         ako obavlja dužnost suprotno zakonu;

3)         ako je protiv njega pokrenut krivični postupak za delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje dužnosti člana upravnog odnosno nadzornog odbora, odnosno ako je pravnosnažnom sudskom odlukom osuđen za krivično delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje dužnosti člana upravnog, odnosno nadzornog odbora zdravstvene ustanove;

4)         iz drugih razloga utvrđenih zakonom ili statutom zdravstvene ustanove.

XII. STATUT I UNUTRAŠNJA ORGANIZACIJA ZDRAVSTVENE USTANOVE

Statut zdravstvene ustanove

Član 124.

Zdravstvena ustanova ima statut kojim se uređuje: delatnost, unutrašnja organizacija, upravljanje, poslovanje, uslovi za imenovanje i razrešenje direktora, zamenika direktora, odnosno uslovi za pomoćnike direktora, kao i druga pitanja od značaja za rad ustanove.

Na statut zdravstvene ustanove u javnoj svojini, koji donosi upravni odbor, saglasnost daje osnivač.

Na odredbe statuta zdravstvene ustanove čiji je osnivač autonomna pokrajina, u delu kojim se uređuje oblast zdravstvene zaštite, odnosno specijalnosti iz kojih ona obavlja zdravstvenu delatnost, unutrašnja organizacija i uslovi za imenovanje i razrešenje direktora, odnosno zamenika direktora, prethodno se pribavlja mišljenje Ministarstva.

Na statut zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, saglasnost daje Ministarstvo.

Statut zdravstvene ustanove u privatnoj svojini donosi osnivač.

Statut zdravstvene ustanove se registruje i objavljuje na internet stranici APR.

Unutrašnja organizacija zdravstvene ustanove

Član 125.

Zdravstvena ustanova obrazuje organizacione jedinice u zavisnosti od vrste delatnosti, broja zaposlenih i drugih propisanih uslova.

Organizaciona jedinica koja je deo zdravstvene ustanove, može nositi naziv koji je ovim zakonom predviđen za vrstu zdravstvene ustanove iz člana 28. stav 3. tač. 1, 4, 8) i 9) ovog zakona, ako ta organizaciona jedinica ispunjava propisane uslove za tu vrstu zdravstvene ustanove.

Zdravstvena ustanova može imati pomoćnike direktora za određene oblasti delatnosti, u skladu sa unutrašnjom organizacijom zdravstvene ustanove.

Ministar propisuje uslove i način unutrašnje organizacije zdravstvenih ustanova.

U zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini organizuju se i obavljaju poslovi finansijskog upravljanja i kontrole, kao i poslovi interne revizije, u skladu sa propisima kojima se uređuje budžetski sistem.

XIII. STRUČNI ORGANI U ZDRAVSTVENOJ USTANOVI

Član 126.

Stručni organi u zdravstvenoj ustanovi su:

1)         stručni savet;

2)         stručni kolegijum;

3)         etički odbor;

4)         komisija za unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite.

1. Stručni savet

Član 127.

Stručni savet je savetodavni organ direktora i upravnog odbora zdravstvene ustanove.

Članovi stručnog saveta su zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici sa visokom školskom spremom koje, na predlog organizacione jedinice zdravstvene ustanove, imenuje direktor.

U radu stručnog saveta učestvuje i glavna sestra zdravstvene ustanove.

Direktor zdravstvene ustanove ne može biti član stručnog saveta.

Stručni savet sastaje se najmanje jednom u tri meseca.

Član 128.

Stručni savet:

1)         razmatra i odlučuje o pitanjima stručnog rada zdravstvene ustanove;

2)         donosi godišnji program unutrašnje provere kvaliteta stručnog rada u zdravstvenoj ustanovi do 31. decembra tekuće godine za narednu godinu;

3)         prati sprovođenje unutrašnje provere kvaliteta stručnog rada u zdravstvenoj ustanovi;

4)         predlaže mere za unapređenje kvaliteta stručnog rada u zdravstvenoj ustanovi;

5)         sačinjava godišnji izveštaj o sprovođenju unutrašnje provere kvaliteta stručnog rada u zdravstvenoj ustanovi, koji dostavlja direktoru zdravstvene ustanove do 31. januara tekuće godine za prethodnu godinu;

6)         donosi godišnji plan unapređenja kvaliteta stručnog rada, kao i godišnji plan stručnog razvoja zdravstvene ustanove, koji dostavlja direktoru i komisiji za unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite do 15. februara tekuće godine;

7)         donosi predlog godišnjeg plana stručnog usavršavanja zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu;

8)         obavlja i druge poslove utvrđene statutom zdravstvene ustanove.

Zadaci, sastav i način rada stručnog saveta uređuju se statutom zdravstvene ustanove.

2. Stručni kolegijum

Član 129.

Stručni kolegijum je stručni organ koji se, radi razmatranja i usvajanja stručnih i doktrinarnih stavova, obrazuje u zdravstvenim ustanovama koje u svom sastavu imaju klinike odnosno institute kao svoje organizacione jedinice.

Sastav i rad stručnog kolegijuma uređuje se statutom zdravstvene ustanove.

3. Etički odbor

Član 130.

Etički odbor je stručni organ koji prati pružanje i sprovođenje zdravstvene zaštite na načelima profesionalne etike, kao i kodeksa ponašanja zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi.

Direktor zdravstvene ustanove imenuje etički odbor, na predlog stručnog saveta.

Članovi etičkog odbora imenuju se iz reda zaposlenih zdravstvenih radnika u zdravstvenoj ustanovi i građana sa završenim pravnim fakultetom, koji žive ili rade na teritoriji za koju je zdravstvena ustanova osnovana.

Broj članova etičkog odbora uređuje se statutom zdravstvene ustanove.

Član 131.

Zadaci etičkog odbora zdravstvene ustanove su da:

1)         prati i analizira primenu načela profesionalne etike u obavljanju zdravstvene delatnosti i predlaže mere za njihovo unapređenje;

2)         prati i analizira sprovođenje kodeksa ponašanja zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi i predlaže mere za njihovo unapređenje;

3)         daje saglasnost za sprovođenje naučnih istraživanja u oblasti zdravstva, medicinskih istraživanja, istraživanja u oblasti javnog zdravlja i kliničkih ispitivanja lekova i medicinskih sredstava u zdravstvenoj ustanovi, kao i da prati njihovo sprovođenje;

4)         daje saglasnost za uzimanje organa, ćelija, odnosno tkiva od živog davaoca, u skladu sa zakonom i daje mišljenje o etičkim i drugim pitanjima u postupku transplantacije;

5)         razmatra etička pitanja i donosi odluke u vezi sa uzimanjem delova ljudskog tela u naučno-nastavne svrhe, u skladu sa zakonom;

6)         razmatra etička pitanja u vezi sa primenom mera za lečenje neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja, u skladu sa zakonom;

7)         prati, analizira i daje mišljenja o etičnosti odnosa zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika i pacijenata;

8)         prati, analizira i daje mišljenja o primeni načela profesionalne etike u prevenciji, dijagnostici, lečenju, zdravstvenoj nezi, rehabilitaciji, istraživanju, kao i o uvođenju novih zdravstvenih tehnologija;

9)         doprinosi unapređenju primene načela profesionalne etike u obavljanju zdravstvene delatnosti i razvijanju partnerskog odnosa zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika i pacijenata;

10)       vrši savetodavnu funkciju i razmatra i druga etička pitanja u obavljanju delatnosti zdravstvene ustanove

11)       sarađuje sa Etičkim odborom nadležne komore.

Član 132.

Članovi etičkog odbora u zdravstvenoj ustanovi u kojoj se obavlja kliničko ispitivanje lekova, odnosno medicinskih sredstava, mogu biti lica koja nisu istraživači u kliničkom ispitivanju koje se sprovodi u toj zdravstvenoj ustanovi, koji su nezavisni od sponzora kliničkog ispitivanja i koji su potpisali izjavu o nepostojanju sukoba interesa sa sponzorom kliničkog ispitivanja.

 

U postupku davanja saglasnosti o kliničkom ispitivanju lekova, odnosno medicinskih sredstava, etički odbor može da zatraži stručno mišljenje istaknutih stručnjaka iz specifičnih oblasti koje su neophodne za davanje saglasnosti o kliničkom ispitivanju, a koji nisu članovi etičkog odbora.

Za sprovođenje multicentričnog kliničkog ispitivanja lekova, odnosno medicinskih sredstava, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast lekova i medicinskih sredstava, a koje se sprovodi na teritoriji Republike Srbije u više zdravstvenih ustanova, etički odbor svake zdravstvene ustanove koja treba da bude uključena u multicentrično kliničko ispitivanje lekova, odnosno medicinskih sredstava, daje saglasnost za sprovođenje kliničkog ispitivanja u toj zdravstvenoj ustanovi.

Etički odbor iz stava 1. ovog člana u postupku rada, odnosno davanja saglasnosti o kliničkim ispitivanjima lekova, odnosno medicinskih sredstava, dužan je da postupa u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast lekova i medicinskih sredstava, kao i da primenjuje Smernice Dobre kliničke prakse u kliničkim ispitivanjima.

Zdravstvena ustanova u kojoj se sprovodi kliničko ispitivanje lekova, odnosno medicinskih sredstava, dužna je da čuva dokumentaciju o sprovedenim kliničkim ispitivanjima najmanje u roku od pet godina od dana završetka kliničkog ispitivanja lekova, odnosno medicinskih sredstava.

4. Komisija za unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite

Član 133.

Komisija za unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite je stručni organ koji se stara o stalnom unapređenju kvaliteta zdravstvene zaštite koja se sprovodi u zdravstvenoj ustanovi.

Komisija za unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite:

1)         donosi godišnji plan praćenja pokazatelja kvaliteta zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi do 31. decembra tekuće godine za narednu godinu;

2)         prati pokazatelje kvaliteta zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi;

3)         sačinjava godišnji izveštaj o pokazateljima kvaliteta zdravstvene zaštite, koji se dostavlja direktoru i nadležnom zavodu za javno zdravlje do 15. februara tekuće godine za prethodnu godinu;

4)         predlaže mere za unapređenje kvaliteta pružanja zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi i unapređenje kvaliteta rada zdravstvene ustanove;

5)         donosi godišnji plan unapređenja kvaliteta zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi, na osnovu godišnjeg izveštaja o pokazateljima kvaliteta zdravstvene zaštite iz stava 2. tačka 3) ovog člana i godišnjeg plana unapređenja kvaliteta stručnog rada iz člana 128. stav 1. tačka 6), koji se dostavlja direktoru zdravstvene ustanove do 1. marta tekuće godine.

Broj članova, sastav i način rada komisije za unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite, uređuje se statutom zdravstvene ustanove.

Član 134.

Zaposleni u zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini može biti član samo jednog organa iz čl. 113. i 126. ovog zakona u zdravstvenoj ustanovi u kojoj je zaposlen.

XIV. STRUČNA TELA NA NIVOU REPUBLIKE SRBIJE

1. Zdravstveni savet Srbije

Član 135.

Zdravstveni savet Srbije (u daljem tekstu: Zdravstveni savet), obrazuje se kao stručno i savetodavno telo koje se stara o razvoju i kvalitetu sistema zdravstvene zaštite, kao i organizacije sistema zdravstvene zaštite i sistema zdravstvenog osiguranja.

Član 136.

Vlada imenuje i razrešava predsednika i članove Zdravstvenog saveta, na predlog ministra.

Zdravstveni savet ima 16 članova, i to:

1)         dva istaknuta stručnjaka iz reda redovnih profesora medicinskih fakulteta u Republici Srbiji, koji su vrhunski naučni radnici sa međunarodno priznatim radovima ili sa osvedočenim doprinosom za unapređenje i razvoj sistema zdravstvene zaštite;

2)         jednog istaknutog stručnjaka iz reda redovnih profesora stomatološkog fakulteta u Republici Srbiji, koji je vrhunski naučni radnik sa međunarodno priznatim radovima ili sa osvedočenim doprinosom za unapređenje i razvoj dentalne medicine;

3)         jednog istaknutog stručnjaka iz reda redovnih profesora farmaceutskih fakulteta u Republici Srbiji, koji je vrhunski naučni radnik sa međunarodno priznatim radovima ili sa osvedočenim doprinosom za unapređenje i razvoj sistema farmaceutske zdravstvene zaštite;

4)         jednog predstavnika Srpske akademije nauka i umetnosti;

5)         po jednog predstavnika komora zdravstvenih radnika;

6)         jednog predstavnika Srpskog lekarskog društva;

7)         jednog predstavnika udruženja zdravstvenih ustanova u javnoj svojini;

8)         jednog predstavnika udruženja zdravstvenih ustanova u privatnoj svojini i privatne prakse;

9)         dva predstavnika iz reda istaknutih stručnjaka za oblast zdravstvenog osiguranja i finansiranja zdravstvene zaštite;

10)       jednog istaknutog stručnjaka, koji je vrhunski naučni radnik sa međunarodno priznatim radovima ili sa osvedočenim doprinosom za unapređenje i razvoj oblasti javnog zdravlja.

Mandat članova Zdravstvenog saveta traje pet godina.

Član 137.

Član Zdravstvenog saveta ne može biti lice izabrano, postavljeno ili imenovano na funkciju u državnom organu, organu autonomne pokrajine ili lokalne samouprave, lice imenovano u organe organizacija koje obavljaju poslove zdravstvenog osiguranja, odnosno organe zdravstvenih ustanova, visokoškolskih ustanova, komora zdravstvenih radnika, Srpskog lekarskog društva i udruženja zdravstvenih ustanova.

Član 138.

Vlada može razrešiti člana Zdravstvenog saveta pre isteka mandata, i to:

1) na lični zahtev;

2)         ako ne ispunjava svoju dužnost kao član Zdravstvenog saveta ili svojim postupcima povredi ugled dužnosti koju obavlja, a na predlog ministra;

3)         ukoliko stupi na funkciju iz člana 137. ovog zakona.

Član 139.

Nadležnost Zdravstvenog saveta je da:

1)         prati razvoj sistema zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja u Republici Srbiji i njihovo usklađivanje sa evropskim i međunarodnim standardima;

2)         predlaže mere za očuvanje i unapređenje zdravstvenog stanja stanovništva;

3)         predlaže mere za ravnomerno ostvarivanje zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji, kao i mere za unapređenje zdravstvene zaštite grupacija stanovništva koje su izložene povećanom riziku obolevanja ;

4)         predlaže mere za unapređenje sistema zdravstvene zaštite, zasnovanog na principima održivosti i efikasnosti;

5)         predlaže mere za unapređenje obaveznog zdravstvenog osiguranja na principima održivosti, ekonomičnosti i efikasnosti, kao i mere za uspostavljanje i razvoj drugih vidova zdravstvenog osiguranja;

6)         procenjuje kvalitet programa kontinuirane edukacije zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika (u daljem tekstu: akreditacija programa kontinuirane edukacije), u skladu sa zakonom;

7)         daje mišljenje na predlog plana razvoja kadrova u zdravstvu;

8)         daje mišljenje o upisnoj politici na fakultete i škole zdravstvene struke i sarađuje sa nadležnim državnim organima i drugim stručnim telima u predlaganju mera racionalne upisne politike na fakultete i škole zdravstvene struke;

9)         daje inicijativu i predlaže mere u cilju sprovođenja reforme u oblasti zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja;

10)       razmatra i druga pitanja iz oblasti zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja i pruža stručnu pomoć državnim organima, organizacijama i ustanovama u realizaciji zadataka koji se odnose na društvenu brigu o zdravlju;

11)       obavlja i druge poslove, u skladu sa zakonom.

Član 140.

Rad Zdravstvenog saveta je javan.

Zdravstveni savet može obrazovati posebna radna tela.

Zdravstveni savet donosi poslovnik o svom radu.

Sredstva za rad Zdravstvenog saveta obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.

Stručne i administrativno-tehničke poslove za potrebe Zdravstvenog saveta obavlja Ministarstvo.

Zdravstveni savet podnosi Vladi izveštaj o svom radu najmanje jedanput godišnje.

2. Etički odbor Srbije

Član 141.

Etički odbor Srbije je stručno telo koje se stara o pružanju i sprovođenju zdravstvene zaštite u skladu sa načelima profesionalne etike na nivou Republike Srbije.

Vlada imenuje i razrešava predsednika i članove Etičkog odbora Srbije, na predlog ministra.

Mandat članova Etičkog odbora Srbije traje pet godina.

Etički odbor Srbije ima devet članova koji se biraju iz reda istaknutih stručnjaka koji imaju značajne rezultate u radu, kao i doprinos u oblasti zdravstvene zaštite, profesionalne etike zdravstvenih radnika i humanističkih nauka, od kojih su pet članova predsednici Etičkih odbora nadležnih komora zdravstvenih radnika.

Članovi Etičkog odbora Srbije ne mogu biti lica iz člana 137. ovog zakona.

Etički odbor Srbije donosi poslovnik o svom radu.

Stručne i administrativno-tehničke poslove za potrebe Etičkog odbora Srbije obavlja Ministarstvo, osim poslova u vezi davanja mišljenja o kliničkim ispitivanjima lekova, odnosno medicinskih sredstava, koje obavlja Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, u skladu sa zakonom.

Sredstva za rad Etičkog odbora Srbije obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.

Član 142.

Nadležnost Etičkog odbora Srbije je da:

1) predlaže osnovna načela profesionalne etike zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika i prati njihovu primenu u obavljanju zdravstvene delatnosti na teritoriji Republike Srbije;

2) utvrđuje kriterijume za nedostojnost obavljanja profesije zdravstvenog radnika;

3) predlaže kodeks ponašanja zaposlenih u sistemu zdravstvene zaštite i prati njegovu primenu na teritoriji Republike Srbije;

4) koordinira rad etičkih odbora u zdravstvenim ustanovama;

5) prati sprovođenje naučnih, medicinskih, istraživanja u oblasti javnog zdravlja i kliničkih ispitivanja lekova i medicinskih sredstava u zdravstvenim ustanovama na teritoriji Republike Srbije;

6) daje mišljenja o spornim pitanjima koja su od značaja za sprovođenje naučnih, medicinskih, istraživanja u oblasti javnog zdravlja i kliničkih ispitivanja lekova i medicinskih sredstava u zdravstvenim ustanovama u Republici Srbiji;

7) prati sprovođenje odluka i razmatra etička pitanja u vezi sa primenom mera za lečenje neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja u zdravstvenim ustanovama na teritoriji Republike Srbije, u skladu sa zakonom;

8) podnosi godišnji izveštaj Ministarstvu o sprovođenju naučnih, medicinskih, istraživanja u oblasti javnog zdravlja i kliničkih ispitivanja lekova i medicinskih sredstava u zdravstvenim ustanovama na teritoriji Republike Srbije, kao i o uočenim problemima, nedostacima i primedbama na rad etičkih odbora u zdravstvenim ustanovama;

9) razmatra i druga pitanja profesionalne etike u sprovođenju zdravstvene zaštite.

Kodeks ponašanja zaposlenih u sistemu zdravstvene zaštite iz stava 1. tačka 2) ovog člana donosi ministar, na predlog Etičkog odbora Srbije.

 Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije dužna je da obaveštava Etički odbor Srbije o sprovođenju kliničkih ispitivanja lekova i medicinskih sredstava za koje je data dozvola za sprovođenje kliničkih ispitivanja, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast lekova i medicinskih sredstava.

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije može, pre izdavanja dozvole za sprovođenje kliničkih ispitivanja lekova i medicinskih sredstava, tražiti mišljenje Etičkog odbora Srbije o podnetom zahtevu za sprovođenje kliničkog ispitivanja lekova i medicinskih sredstava, odnosno o svim spornim pitanjima koja se mogu javiti u toku sprovođenja kliničkih ispitivanja lekova i medicinskih sredstava.

3. Republičke stručne komisije

Član 143.

Republička stručna komisija obrazuje se za pojedinu oblast zdravstvene zaštite, kao i za oblast komplementarne medicine, radi usklađivanja stručnih predloga i stavova referentnih zdravstvenih ustanova, stručnih udruženja i komora, visokoškolskih ustanova i istaknutih stručnjaka u oblasti zdravstvene zaštite, kao i za izradu i praćenje primene vodiča dobre prakse.

Republička stručna komisija utvrđuje stručne doktrinarne stavove o očuvanju i unapređenju zdravlja, sprečavanju i suzbijanju bolesti, lečenju, zdravstvenoj nezi, rehabilitaciji obolelih i povređenih, kao i o unapređenju i razvoju organizacije sistema zdravstvene zaštite.

Članovi republičke stručne komisije su istaknuti zdravstveni i naučni radnici koji imaju značajan doprinos u radu i razvoju određene oblasti medicine, dentalne medicine, farmacije, odnosno zdravstvene nege.

Republičku stručnu komisiju obrazuje ministar.

Aktom o obrazovanju republičke stručne komisije uređuju se zadaci, sastav i način rada republičke stručne komisije.

Mandat članova republičke stručne komisije traje do pet godina.

Republička stručna komisija donosi poslovnik o svom radu.

Sredstva za rad republičke stručne komisije, uključujući naknade za rad članova redubličke stručne komisije, obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.

Zavod za javno zdravlje osnovan za teritoriju Republike Srbije obezbeđuje obavljanje stručnih, administrativnih i tehničkih poslova za rad republičkih stručnih komisija, uključujući isplatu naknade za rad članovima republičkih stručnih komisija.

XV. STICANJE I RASPOLAGANJE SREDSTVIMA ZDRAVSTVENIH USTANOVA

I PRIVATNE PRAKSE

Član 144.

Zdravstvena ustanova u javnoj svojini, pružajući javne usluge, kao korisnik javnih sredstava, ostvaruje sredstva za rad iz javnih prihoda i to:

1)         doprinosa za obavezno socijalno osiguranje zaključivanjem ugovora sa organizacijom za obavezno zdravstveno osiguranje;

2)         budžeta Republike Srbije, odnosno osnivača;

3)         prihoda nastalih upotrebom javnih sredstava, za usluge koje nisu obuhvaćene ugovorom sa organizacijom obaveznog zdravstvenog osiguranja (izdavanjem u zakup, odnosno davanjem na korišćenje slobodnog kapaciteta, nepokretnosti i pokretnih stvari u javnoj svojini, odnosno u svojini autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave; pružanjem usluga korisnika javnih sredstava na zahtev fizičkog i pravnog lica na osnovu njegove slobodne volje; obavljanjem naučnoistraživačke i obrazovne delatnosti i dr), u skladu sa zakonom.

Zdravstvena ustanova u javnoj svojini može da stiče sredstva za rad i od poklona i donacija donatora iz Republike Srbije, legata i zaveštanja, kao i drugih izvora, u skladu sa zakonom.

Zdravstvena ustanova u javnoj svojini može da stiče sredstva za rad i od poklona i donacija donatora iz inostranstva, preko Ministarstva.

Zdravstvena ustanova u javnoj svojini može da vrši plaćanje isključivo do visine rashoda i izdataka koji su utvrđeni finansijskim planom zdravstvene ustanove, a koji odgovaraju aproprijaciji iz finansijskog plana za tu namenu u odgovarajućoj budžetskoj godini.

Obaveze koje je preuzela zdravstvena ustanova u javnoj svojini u skladu sa utvrđenim aproprijacijama, a koje nisu izvršene u toku godine, prenose se i imaju status preuzetih obaveza i u narednoj budžetskoj godini izvršavaju se na teret odobrenih aproprijacija za tu budžetsku godinu, pod uslovima propisanim zakonom kojim se uređuje budžetski sistem.

Preuzete obaveze zdravstvene ustanove u javnoj svojini čiji je iznos veći od iznosa sredstava predviđenih finansijskim planom ili koje su nastale u suprotnosti sa zakonom, drugim propisima ili u suprotnosti sa ugovorom zaključenim sa organizacijom obaveznog zdravstvenog osiguranja, ne mogu se izvršavati na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, odnosno na teret drugih sredstava zdravstvene ustanove predviđenih finansijskim planom.

Prinudnom naplatom ne mogu se teretiti aproprijacije u finansijskom planu zdravstvene ustanove u javnoj svojini namenjene za finansiranje plata.

U slučaju da za izvršenje određenog plaćanja zdravstvene ustanove u javnoj svojini nije postojao pravni osnov u skladu sa zakonom, zdravstvena ustanova dužna je da odmah izvrši povraćaj sredstava organizaciji obaveznog zdravstvenog osiguranja, odnosno budžetu.

U slučaju iz st. 6. i 8. ovog člana, upravni odbor zdravstvene ustanove dužan je da obavesti osnivača zdravstvene ustanove u javnoj svojini u roku od osam dana od dana saznanja za činjenice koje ukazuju na postupanje zdravstvene ustanove u suprotnosti sa zakonom.

Zdravstvena ustanova u javnoj svojini dužna je da organizaciji obaveznog zdravstvenog osiguranja dostavi završni račun radi sačinjavanja konsolidovanog izveštaja organizacije obaveznog zdravstvenog osiguranja, kao i druge izveštaje u skladu sa propisima kojima se uređuje budžetski sistem.

Na sticanje i raspolaganje finansijskim sredstvima za rad zdravstvene ustanove u javnoj svojini, primenjuju se propisi kojima se uređuje obavezno zdravstveno osiguranje, kao i propisi kojima se uređuje budžetski sistem, u skladu sa zakonom.

Zdravstvene ustanove osnovane sredstvima u privatnoj, odnosno u drugim oblicima svojine, kao i privatna praksa, sredstva za rad stiču, odnosno njima raspolažu, u skladu sa zakonom.

Član 145.

Zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa, stiče sredstva za rad od organizacije zdravstvenog osiguranja zaključivanjem ugovora o pružanju zdravstvene zaštite, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje.

Sredstva iz člana 19. stav 2. ovog zakona za sprovođenje zdravstvene zaštite od opšteg interesa, zdravstvena ustanova stiče zaključivanjem ugovora sa Ministarstvom, odnosno sa organizacijom obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Sredstva iz člana 13. ovog zakona za ostvarivanje društvene brige za zdravlje na nivou autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, zdravstvena ustanova stiče zaključivanjem ugovora sa nadležnim organom autonomne pokrajine, odnosno odnosno jedinice lokalne samouprave.

Član 146.

Zdravstvene usluge koje zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa pruža na zahtev poslodavca na teret sredstava poslodavca, naplaćuju se po cenama koje utvrdi upravni odbor zdravstvene ustanove u javnoj svojini, osnivač zdravstvene ustanove u privatnoj svojini odnosno osnivač privatne prakse.

Zdravstvene usluge koje zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa pruža građanima na njihov zahtev, kao i zdravstvene usluge koje nisu obuhvaćene zdravstvenim osiguranjem, naplaćuju se od građana, po cenama koje utvrdi upravni odbor zdravstvene ustanove u javnoj svojini, osnivač zdravstvene ustanove u privatnoj svojini odnosno osnivač privatne prakse.

Član 147.

Naknadu za pruženu hitnu medicinsku pomoć plaća osnivač zdravstvene ustanove u javnoj svojini, odnosno drugog pravnog lica u javnoj svojini, ako zdravstvena ustanova ovu uslugu nije naplatila od organizacije obaveznog zdravstvenog osiguranja u roku od 90 dana od dana ispostavljanja fakture.

Naknadu iz stava 1. ovog člana za pruženu hitnu medicinsku pomoć od strane zdravstvene ustanove u privatnoj svojini, drugog pravnog lica u privatnoj svojini, odnosno privatne prakse, plaća Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave na čijoj teritoriji zdravstvena ustanova u privatnoj svojini, drugo pravno lice u privatnoj svojini, odnosno privatna praksa obavlja delatnost, ako osnivač ovu uslugu nije naplatio od organizacije za zdravstveno osiguranje u roku od 90 dana od dana ispostavljanja fakture.

Isplatom naknade iz st. 1. i 2. ovog člana Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave stiče pravo da od organizacije zdravstvenog osiguranja traži naknadu isplaćenog.

Član 148.

Zdravstvene ustanove i privatna praksa, radi unapređivanja rada, ekonomike poslovanja i ostvarivanja drugih zadataka i ciljeva od zajedničkog interesa, mogu osnovati udruženje zdravstvenih ustanova, odnosno udruženje privatne prakse.

Statutom udruženja iz stava 1. ovog člana uređuje se unutrašnja organizacija, sastav, izbor i način odlučivanja organa, finansiranje i druga pitanja od značaja za rad udruženja.

Izdavanje u zakup slobodnih kapaciteta u zdravstvenoj ustanovi Član 149.

Zdravstvena ustanova u javnoj svojini, ukoliko raspolaže slobodnim kapacitetom (prostorom i opremom), može izdavati u zakup ove kapacitete, u skladu sa zakonom.

Ako je za slobodne kapacitete iz stava 1. ovog člana zainteresovano više lica koja obavljaju zdravstvenu delatnost, kapaciteti će se izdati onom licu za čijim radom postoji veća potreba i koje ponudi najpovoljnije uslove.

XVI. ZDRAVSTVENI RADNICI I ZDRAVSTVENI SARADNICI

1. Zajedničke odredbe

Član 150.

Zdravstveni radnik, u zavisnosti od stepena stručne spreme je:

1)         doktor medicine, doktor dentalne medicine, farmaceut i farmaceut - medicinski biohemičar - sa završenim odgovarajućim fakultetom zdravstvene struke;

2)         drugi zdravstveni radnik - sa završenom odgovarajućom visokom, višom, odnosno srednjom školom zdravstvene struke.

Za obavljanje zdravstvene delatnosti zdravstveni radnici moraju za određene poslove imati i odgovarajuću specijalizaciju, odnosno užu specijalizaciju, u skladu sa odredbama ovog zakona i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.

Član 151.

Zdravstveni saradnik je lice sa srednjom, višom, odnosno visokom stručnom spremom koje obavlja određene poslove zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi.

Za obavljanje određenih poslova zdravstvene zaštite, zdravstveni saradnici moraju za određene poslove imati i odgovarajuću specijalizaciju, u skladu sa odredbama ovog zakona i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.

Član 152.

Članstvo u komori je obavezno za zdravstvene radnike iz člana 150. ovog zakona, koji kao profesiju obavljaju zdravstvenu delatnost.

Posebnim zakonom uređuje se osnivanje, poslovi, organizacija i rad komore, kao i druga pitanja od značaja za rad komore.

Član 153.

Zdravstveni radnik može obavljati zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi ako je:

1)         obavio pripravnički staž i položio stručni ispit;

2)         dobio, odnosno obnovio licencu.

Pod obavljanjem zdravstvene delatnosti, u smislu ovog zakona, podrazumeva se samostalno pružanje zdravstvene zaštite, bez neposrednog nadzora drugog zdravstvenog radnika.

Strani državljanin koji obavlja zdravstvenu delatnost u Republici Srbiji, mora, pored uslova propisanih u stavu 1. ovog člana, znati srpski jezik, kao i drugi jezik koji je u službenoj upotrebi, u skladu sa propisima o službenoj upotrebi jezika u Republici Srbiji, odnosno mora ispuniti i druge uslove u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast zapošljavanja stranih državljana u Republici Srbiji.

Član 154.

Zdravstveni radnik koji je strani državljanin može neposredno da obavlja zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi, pod uslovom da je dobio privremenu licencu u Republici Srbiji u skladu sa ovim zakonom.

Privremena licenca iz stava 1. ovog člana može da se izda zdravstvenom radniku koji je strani državljanin, ako pored uslova propisanih zakonom kojim se uređuje zapošljavanje stranih državljana u Republici Srbiji, ispunjava i sledeće uslove:

1)         da je dobio pismeni poziv od zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse, za privremeno, odnosno povremeno obavljanje zdravstvene delatnosti;

2)         da ima licencu, odnosno drugi odgovarajući dokument izdat od strane nadležnog organa iz države u kojoj ima prebivalište, odnosno boravište;

3)         da primenjuje zdravstvene tehnologije koje se obavljaju u Republici Srbiji, odnosno zdravstvene tehnologije koje se ne obavljaju u Republici Srbiji, a za koje je izdata dozvola za korišćenje nove zdravstvene tehnologije u skladu sa ovim zakonom, odnosno da primenjuje metode i postupke lečenja, lekove i medicinska sredstva u skladu sa propisima iz oblasti zdravstvene zaštite.

Privremenu licencu iz stava 1. ovog člana izdaje nadležna komora zdravstvenih radnika.

Privremenu licencu iz stava 1. ovog člana nadležna komora može da izda u ukupnom trajanju do 180 dana u toku jedne kalendarske godine.

Nadležna komora dužna je da donese rešenje najduže u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje privremene licence.

Na način i postupak izdavanja privremene licence, shodno se primenjuju odredbe ovog zakona, odnosno zakona kojim se uređuje rad komora zdravstvenih radnika koje se odnose na način i postupak izdavanja licence zdravstvenim radnicima, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.

Zabranjeno je da zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa, angažuje zdravstvene radnike strane državljane suprotno odredbama ovog zakona.

Član 155.

Zdravstveni radnici obavljaju zdravstvenu delatnost u skladu sa važećom zdravstvenom doktrinom i u skladu sa kodeksom profesionalne etike.

Za svoj rad zdravstveni radnici preuzimaju stručnu, etičku, kaznenu, i materijalnu i disciplinsku odgovornost.

Zdravstveni radnici sa visokom školskom spremom iz člana 150. stav 1. tačka 1) ovog zakona dužni su da prilikom prijema diplome o završenom školovanju, potpišu izjavu - zakletvu da će se u obavljanju svog poziva pridržavati načela utvrđenih u Hipokratovoj zakletvi, kao i načela profesionalne etike.

Zdravstveni radnici iz člana 150. stav 1. tačka 2) ovog zakona, odnosno zdravstveni saradnici, dužni su da prilikom zasnivanja radnog odnosa potpišu izjavu - zakletvu da će se u obavljanju svog poziva pridržavati načela utvrđenih u Hipokratovoj zakletvi, kao i načela profesionalne etike.

Zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici, kao i druga lica zaposlena u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi, ne smeju napustiti radno mesto dok im se ne obezbedi zamena i ako je njihovo radno vreme isteklo, ako bi se time narušilo obavljanje zdravstvene delatnosti i ugrozilo zdravlje pacijenta.

Član 156.

Zdravstveni radnik može odbiti pružanje zdravstvene zaštite ako zdravstvena usluga koju treba pružiti nije u skladu sa njegovom savešću, uverenjima ili međunarodnim pravilima medicinske etike (u daljem tekstu: prigovor savesti).

Zdravstveni radnik dužan je da o prigovoru savesti sačini službenu belešku, koja se čuva u medicinskoj dokumentaciji pacijenta i o prigovoru savesti obavesti neposrednog rukovodioca, direktora zdravstvene ustanove, rukovodioca drugog pravnog lica, odnosno osnivača privatne prakse.

Zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa, dužna je da poštuje istaknuti prigovor savesti zdravstvenog radnika, kao i da obezbedi pružanje zdravstvene zaštite pacijentu od strane drugog zdravstvenog radnika.

Zdravstveni radnik ne može odbiti pružanje hitne medicinske pomoći ističući prigovor savesti.

Član 157.

Zdravstveni radnik, u smislu ovog zakona, je i nastavnik ili saradnik fakulteta zdravstvene struke koji izvodi nastavu iz kliničkih predmeta u zdravstvenoj ustanovi, u skladu sa propisima o visokom obrazovanju.

Zdravstveni radnik iz stava 1. ovog člana, tokom izvođenja praktične nastave iz kliničkih predmeta, pruža i zdravstvene usluge iz obaveznog zdravstvenog osiguranja za potrebe osiguranih lica u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, u skladu sa propisima kojima se uređuje zdravstvena zaštita i zdravstveno osiguranje.

Sredstva za pružanje zdravstvenih usluga iz stava 2. ovog člana obezbeđuju se iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Zdravstvena ustanova u javnoj svojini, fakultet zdravstvene struke i organizacija obaveznog zdravstvenog osiguranja zaključuju sporazum kojim se uređuju njihova međusobna prava i obaveze u vezi sa pružanjem zdravstvenih usluga iz stava 2. ovog člana, vrsta i obim zdravstvenih usluga koje pružaju zdravstveni radnici iz stava 1. ovog člana, spisak zdravstvenih radnika - nastavnika i saradnika iz stava 1. ovog člana koji pružaju zdravstvene usluge, način plaćanja pruženih zdravstvenih usluga i druga pitanja od značaja za regulisanje međusobnih odnosa.

Zdravstvena ustanova koja je zaključila sporazum iz stava 4. ovog člana, obračunava naknadu za pružanje zdravstvenih usluga iz obaveznog zdravstvenog osiguranja nastavnika i saradnika iz stava 4. ovog člana u skladu sa propisima kojima se uređuje obračun i isplata plata i naknada zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika i jednom mesečno, po izvršenom obračunu, ukupna novčana sredstva prenosi fakultetu zdravstvene struke.

Zdravstvene usluge pod uslovima iz st. 2. i 4. ovog člana može, kada je to potrebno, da pruža i zdravstveni radnik koji je nastavnik, odnosno saradnik fakulteta zdravstvene struke koji ne izvodi nastavu iz kliničkih predmeta.

Sredstva koja fakultet zdravstvene struke ostvari u skladu sa sporazumom iz stava 4. ovog člana predstavljaju sopstveni prihod tog fakulteta i koriste se u skladu sa propisima kojima se uređuje visoko obrazovanje i propisima kojima se uređuju plate zaposlenih u javnim službama.

Na opšti akt fakulteta zdravstvene struke kojim se utvrđuje iznos uvećanja plate nastavnika i saradnika iz stava 4. ovog člana koji se isplaćuje iz sredstava ostvarenih pružanjem zdravstvenih usluga u skladu sa sporazumom iz stava 4. ovog člana, ne primenjuju se odredbe člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava ("Službeni glasnik RS", broj 116/14).

Član 158.

Zdravstveni radnik, obuhvaćen sporazumom iz člana 157. stav 4, prava iz radnog odnosa ostvaruje na fakultetu zdravstvene struke, u skladu sa zakonom, a sa zdravstvenom ustanovom u javnoj svojini zaključuje ugovor o međusobnim pravima i obavezama radi pružanja zdravstvenih usluga iz obaveznog zdravstvenog osiguranja (u daljem tekstu: Ugovor).

Zdravstvenom radniku iz stava 1. ovog člana zdravstvena ustanova u javnoj svojini isplaćuje naknadu za pružene zdravstvene usluge u skladu sa Ugovorom iz stava 1. ovog člana.

Zdravstveni radnik iz stava 1. ovog člana kome radni odnos na fakultetu zdravstvene struke prestane zbog isteka izbornog perioda, prava iz radnog odnosa ostvaruje u zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini sa kojom ima zaključen Ugovor iz stava 1. ovog člana ‒ zaključenjem ugovora o radu kojim se zamenjuje dotadašnji Ugovor.

Za vreme važenja Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru ("Službeni glasnik RS", br. 68/15 i 85/15 –US), broj nastavnika i saradnika fakulteta zdravstvene struke koji se mogu angažovati u zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini po sporazumu iz člana 157. stav 4. ovog zakona određuje se Kadrovskim planom u skladu sa ovim zakonom, ali se ne uzima u obzir prilikom utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u sektoru zdravstva.

Član 159.

Prava, dužnosti i odgovornosti zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi ostvaruju se u skladu sa propisima o radu, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.

Član 160.

Zabranjeno je obavljanje zdravstvene delatnosti od strane lica koja se u smislu ovog zakona ne smatraju zdravstvenim radnicima i zdravstvenim saradnicima.

Zabranjeno je pružanje zdravstvene zaštite od strane zdravstvenog radnika van delatnosti organizacione jedinice zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse.

Dozvoljeno je pružanje zdravstvene zaštite od strane zdravstvenog radnika van zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse, samo u slučaju pružanja hitne medicinske pomoći, u skladu sa zakonom.

Ako zdravstveni radnik postupi u suprotnosti sa stavom 2. ovog člana, nadležna komora zdravstvenih radnika može zdravstvenom radniku oduzeti licencu, u skladu sa zakonom.

2. Kadrovski plan

Član 161.

Ministar donosi kadrovski plan za zaposlene u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini za teritoriju Republike Srbije (u daljem tekstu: republički kadrovski plan), koga čini ukupan broj zaposlenih obuhvaćen pojedinačnim kadrovskim planovima zdravstvenih ustanova u javnoj svojini (u daljem tekstu: kadrovski plan zdravstvene ustanove).

Kadrovski plan iz stava 1. ovog člana predstavlja maksimalni broj zaposlenih u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, odnosno maksimalni broj zaposlenih u svakoj pojedinačnoj zdravstvenoj ustanovi u odgovarajućoj budžetskoj godini.

U postupku donošenja kadrovskog plana iz stava 1. ovog člana, za zdravstvene ustanove na teritoriji autonomne pokrajine, u odgovarajućem radnom telu Ministarstva učestvuju predstavnici autonomne pokrajine.

Radi izrade kadrovskog plana iz stava 1. ovog člana, zavod za javno zdravlje osnovan za teritoriju Republike Srbije izrađuje, vodi i ažurira bazu podataka o ukupnoj kadrovskoj obezbeđenosti zdravstvenih ustanova u javnoj svojini, uključujući strukturu i broj zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi, kao i po organizacionim jedinicama, odnosno po načinu finansiranja plata zaposlenih, strukturi i broju zaposlenih koji rade na neodređeno i određeno radno vreme, sa punim, odnosno nepunim radnim vremenom, odnosno čiji radni odnos miruje, kao i drugim podacima o kadrovskoj obezbeđenosti zdravstvene ustanove, vrši analizu kadrovske obezbeđenosti i predlaže mere za unapređivanje kadrovske obezbeđenosti zdravstvenih ustanova.

Zavod za javno zdravlje osnovan za teritoriju autonomne pokrajine izrađuje, vodi i ažurira bazu podataka iz stava 4. ovog člana za zdravstvene ustanove na teritoriji autonomne pokrajine, koja je sastavni deo jedinstvene baze podataka iz stava 4. ovog člana.

Kadrovski plan iz stava 1. ovog člana donosi se na osnovu podataka iz stava 4. ovog člana i sadrži podatke o ukupnom broju zaposlenih u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, odnosno ukupnom broju zaposlenih u pojedinačnoj zdravstvenoj ustanovi, uključujući i zdravstvene radnike iz člana 158. ovog zakona, za čije se plate sredstva obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, kao i broj zaposlenih za čije se plate sredstva stiču na drugi način u skladu sa zakonom, podatke o broju zaposlenih koji rade na neodređeno i određeno radno vreme, sa punim, odnosno nepunim radnim vremenom, odnosno čiji radni odnos miruje, kao i druge podatke o kadrovskoj obezbeđenosti zdravstvene ustanove.

Član 162.

Kadrovski plan iz člana 161. stav 1. ovog zakona za svaku budžetsku godinu donosi ministar, najkasnije do 31. decembra tekuće kalendarske godine za narednu budžetsku godinu.

Ako se iz razloga utvrđenih zakonom ili zbog drugih opravdanih razloga kadrovski plan ne donese u roku iz stava 1. ovog člana, do donošenja republičkog kadrovskog plana, odnosno kadrovskog plana zdravstvene ustanove, primenjuje se postojeći kadrovski plan.

Kadrovski plan iz člana 161. stav 1. ovog zakona, kao i njegove izmene i dopune, mora biti usklađen sa finansijskim sredstvima organizacije obaveznog zdravstvenog osiguranja, odnosno zdravstvene ustanove, odnosno budžeta osnivača, za budžetsku godinu za koju se donosi kadrovski plan, odnosno njegove izmene i dopune, o čemu se dokaz dostavlja Ministarstvu.

Član 163.

Ukupan broj zaposlenih u kadrovskom planu iz člana 161. stav 1. ovog zakona u toku jedne budžetske godine ministar može da izmeni po službenoj dužnosti na osnovu podataka iz člana 161. stav 4. ovog zakona, odnosno na osnovu zahteva zdravstvene ustanove, i to usklađivanjem broja zaposlenih sa standardima, odnosno normativima propisanim ovim

zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, odnosno usklađivanjem broja zaposlenih radi obezbeđivanja zdravstvene zaštite, u skladu sa zakonom.

Zdravstvena ustanova može da podnese Ministarstvu zahtev za izmenu, odnosno dopunu kadrovskog plana zdravstvene ustanove, sa potrebnom dokumentacijom iz stava 1. ovog člana, najviše dva puta u toku jedne kalendarske godine i to u periodu od 1. do 30. aprila za tekuću budžetsku godinu, kao i od 1. do 31. oktobra tekuće godine za narednu budžetsku godinu.

Ministar donosi izmenu, odnosno dopunu kadrovskog plana za tekuću kalendarsku godinu najkasnije do 30. juna tekuće kalendarske godine, odnosno donosi kadrovski plan za narednu budžetsku godinu najkasnije do 31. decembra tekuće kalendarske godine.

Zahtevi podneti pre ili posle roka iz stava 2. ovog člana, kao i nepotpuni zahtevi, neće se razmatrati.

Ministarstvo je dužno da kadrovske planove iz člana 161. stav 1. ovog zakona, kao i njihove izmene i dopune, dostavi organizaciji obaveznog zdravstvenog osiguranja, zdravstvenoj ustanovi, kao i ministarstvu nadležnom za poslove finansija u roku od osam dana od dana donošenja.

Član 164.

Broj zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini ne sme biti veći od broja utvrđenog kadrovskim planom.

Zabranjen je prijem u radni odnos u zdravstvenu ustanovu u javnoj svojini iznad broja zaposlenih utvrđenih kadrovskim planom iz člana 161. stav. 1. ovog zakona.

Direktor zdravstvene ustanove u javnoj svojini dostavlja nadzornom odboru zdravstvene ustanove, nadležnom zavodu za javno zdravlje i organizaciji obaveznog zdravstvenog osiguranja, šestomesečni izveštaj o stanju kadrovske obezbeđenosti, strukturi i broju novozaposlenih u zdravstvenoj ustanovi, kao i načinu finansiranja njihovih plata, za sve oblike radnog angažovanja, u skladu sa zakonom.

Prijem u radni odnos u zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini, sprovodi se na osnovu javnog oglasa, u kome su istaknuti uslovi koje kandidat mora da ispuni.

3. Pripravnički staž i stručni ispit zdravstvenih radnika

Pripravnički staž

Član 165.

Zdravstveni radnici ne mogu obavljati zdravstvenu delatnost dok ne obave pripravnički staž i polože stručni ispit, u skladu sa ovim zakonom.

Pripravnički staž za zdravstvene radnike traje šest meseci.

Danom započinjanja obavljanja pripravničkog staža, zdravstveni radnik je dužan da se upiše u imenik nadležne komore, u kojem se vodi evidencija o pripravnicima.

Član 166.

 Pripravnički staž izvodi se po utvrđenom programu.

Pripravnički staž je praktičan rad, kojim se zdravstveni radnik osposobljava za samostalni rad.

Pripravnički staž se obavlja u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi pod neposrednim nadzorom mentora-zdravstvenog radnika sa licencom nadležne komore, koji ima najmanje pet godina radnog iskustva u struci nakon položenog stručnog ispita.

Deo pripravničkog staža za oblast kontrole kvaliteta lekova i medicinskih sredstava može se obavljati i u Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije.

Zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa, vodi evidenciju, vrši nadzor i odgovorna je za dosledno sprovođenje programa pripravničkog staža zdravstvenih radnika.

Zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa dužna je da o mogućnosti obavljanja pripravničkog staža zdravstvenih radnika u toj zdravstvenoj ustanovi odnosno privatnoj praksi, kao i o obavljenom programu pripravničkog staža zdravstvenog radnika, obavesti nadležnu komoru.

Nadležna komora vodi evidenciju zdravstvenih ustanova i privatne prakse u kojima pripravnički staž mogu da obavljaju pripravnici upisani u imenik te komore.

Plan i program pripravničkog staža, bliže uslove koje moraju ispunjavati zdravstvene ustanove i privatna praksa u kojima se može obavljati pripravnički staž, obrazac pripravničke knjižice, način vođenja pripravničke knjižice, kao i druga pitanja od značaja za obavljanje pripravničkog staža, propisuje ministar.

Član 167.

Za vreme trajanja pripravničkog staža, pripravnik koji je zasnovao radni odnos sa zdravstvenom ustanovom, odnosno privatnom praksom, ima pravo na zaradu i sva druga prava iz radnog odnosa, u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad, odnosno u skladu sa ugovorom o radu.

Pripravnički staž može se obavljati i u obliku volonterskog rada, kao rada van radnog odnosa.

Zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa, može licu sa kojim zaključi ugovor o volonterskom radu da obezbedi naknadu za rad i druga prava, u skladu sa zakonom i drugim opštim aktima.

Lice sa kojim je zaključen ugovor o volonterskom radu u skladu sa ovim zakonom, ima prava iz obaveznog socijalnog osiguranja, u skladu sa zakonom.

Stručni ispit

Član 168.

 Po isteku pripravničkog staža, zdravstveni radnici dužni su da polože stručni ispit u roku od 12 meseci od dana završetka programa pripravničkog staža, pred ispitnim komisijama koje obrazuje ministar.

Ministar propisuje program, sadržinu, način, postupak i troškove polaganja stručnog ispita zdravstvenih radnika, obrazac uverenja o položenom stručnom ispitu, utvrđuje iznos naknade za rad članova komisije i uređuje ostala pitanja u vezi sa stručnim ispitom.

Sredstva ostvarena uplatom naknade za polaganje stručnih ispita zdravstvenih radnika, prihod su budžeta Republike Srbije, sa namenom finansiranja svih troškova vezanih za polaganja stručnih ispita.

Član 169.

Zdravstvenim radnicima koji su pripravnički staž ili deo staža obavili u inostranstvu, Ministarstvo može, na njihov zahtev, priznati pripravnički staž ili deo staža, pod uslovom da program obavljenog pripravničkog staža odgovara programu pripravničkog staža u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.

4. Stručno usavršavanje zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika

Član 170.

Pod stručnim usavršavanjem, u smislu ovog zakona, podrazumeva se sticanje znanja i veština zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika, koje obuhvata:

1)         specijalizacije, uže specijalizacije, kontinuiranu edukaciju i druge oblike stručnog usavršavanja zdravstvenih radnika;

2)         specijalizacije zdravstvenih saradnika.

Troškove specijalizacije i uže specijalizacije zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika snosi poslodavac, a za zdravstvene ustanove u javnoj svojini u skladu sa članom 19. ovog zakona.

Troškove kontinuirane edukacije zdravstvenih radnika snosi nadležna komora, poslodavac odnosno zdravstveni radnik.

Član 171.

Zdravstveni radnik i zdravstveni saradnik ima pravo i dužnost da u toku rada stalno prati razvoj medicinske, stomatološke, farmaceutske nauke, kao i drugih odgovarajućih nauka, i da se stručno usavršava, radi održavanja i unapređivanja kvaliteta svog rada.

Stručno usavršavanje zdravstvenog radnika je uslov za dobijanje, odnosno obnavljanje licence.

Zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa, dužna je da zaposlenom zdravstvenom radniku obezbedi plaćeno odsustvo za kontinuiranu edukaciju, radi obnavljanja licence, u skladu sa zakonom.

Plan stručnog usavršavanja

Član 172.

 Zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa dužna je da zdravstvenom radniku i zdravstvenom saradniku obezbedi stručno usavršavanje, u skladu sa ovim zakonom, a prema planu stručnog usavršavanja zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi.

Plan stručnog usavršavanja iz stava 1. ovog člana donosi zdravstvena ustanova, na osnovu plana razvoja kadrova u zdravstvu.

Plan razvoja kadrova

Član 173.

Plan razvoja kadrova u zdravstvu iz člana 172. ovog zakona sadrži:

1)         plan upisa na fakultete i škole zdravstvene struke;

2)         program stručnog usavršavanja zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika;

3)         broj specijalizacija i užih specijalizacija koje se odobravaju na godišnjem nivou;

4)         kriterijume i bliže uslove za odobravanje specijalizacija i užih specijalizacija;

5)         druga pitanja od značaja za stručno usavršavanje zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika, u skladu sa zakonom.

Plan razvoja kadrova u zdravstvu donosi Ministar, uz mišljenje ministra nadležnog za poslove obrazovanja.

Specijalizacije i uže specijalizacije

Član 174.

Zdravstveni radnik sa visokom stručnom spremom, koji je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme sa zdravstvenom ustanovom, odnosno privatnom praksom, može se stručno usavršavati - specijalizirati, pod uslovom da je završio pripravnički staž i položio stručni ispit.

Zdravstveni saradnik sa visokom stručnom spremom, koji je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme sa zdravstvenom ustanovom, može se stručno usavršavati - specijalizirati.

Zdravstveni radnik, specijalista određene grane medicine odnosno farmacije, može se, posle završene specijalizacije, usavršavati i u užoj specijalnosti.

Izuzetno od stava 1. ovog člana, Ministarstvo može da odobri specijalizaciju za oblasti deficitarnih grana medicine, dentalne medicine, odnosno farmacije, zdravstvenom radniku sa visokom stručnom spremom, koji je završio pripravnički staž i položio stručni ispit i koji je nezaposlen ili zaposlen na određeno vreme.

Ministar, za svaku kalendarsku godinu, najkasnije do 31. decembra tekuće godine, donosi odluku o oblastima medicine, dentalne medicine, odnosno farmacije koje su deficitarne u Republici Srbiji, a na osnovu mišljenja zavoda za javno zdravlje osnovanog za teritoriju Republike Srbije.

Član 175.

Odluku o odobravanju specijalizacije i uže specijalizacije, u skladu sa planom stručnog usavršavanja iz člana 172. stav 1. ovog zakona, donosi direktor zdravstvene ustanove, odnosno osnivač privatne prakse.

Saglasnost na odluku iz stava 1. ovog člana daje Ministar, rešenjem koje je konačno u upravnom postupku i protiv kojeg se može pokrenuti upravni spor.

Zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik dužan je da zaključi ugovor sa zdravstvenom ustanovom, odnosno privatnom praksom o pravima, obavezama i odgovornostima za vreme stručnog usavršavanja u toku specijalizacije, odnosno uže specijalizacije.

Zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik dužan je da u zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini provede u radnom odnosu dvostruko duži period od perioda trajanja specijalizacije, odnosno uže specijalizacije, po završenoj specijalizaciji odnosno užoj specijalizaciji.

Zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik, može da obavlja zdravstvenu zaštitu, odnosno određene poslove zdravstvene zaštite iz oblasti koju specijalizira samo pod nadzorom zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika - mentora.

Član 176.

Zdravstveni radnik sa visokom stručnom spremom, koji obavlja zdravstvenu delatnost u drugom pravnom licu iz člana 36. ovog zakona, može se stručno usavršavati - specijalizirati, u skladu sa čl. 174. i 175. ovog zakona.

Izuzetno, zdravstveni radnik sa visokom stručnom spremom, koji je zasnovao radni odnos na određeno vreme sa fakultetom zdravstvene struke u zvanju saradnika u nastavi odnosno nastavnika, u skladu sa zakonom kojim se uređuje visoko obrazovanje, može se stručno usavršavati - sticati specijalizaciju odnosno užu specijalizaciju, pod uslovom da je završio pripravnički staž i položio stručni, odnosno specijalistički ispit.

Licu koje je završilo fakultet zdravstvene struke, a ne obavlja zdravstvenu delatnost kao profesiju u drugom pravnom licu iz člana 36. ovog zakona, koje je zaposleno u državnom organu, organu autonomne pokrajine, odnosno lokalne samouprave, u školi zdravstvene struke, naučnoistraživačkoj ustanovi, pravnom licu koje obavlja proizvodnju, promet i kontrolu lekova i medicinskih sredstava, agenciji nadležnoj za oblast lekova i medicinskih sredstava, nosiocu dozvole za stavljanje leka u promet, ugovornoj istraživačkoj organizaciji sa sedištem u Republici Srbiji, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast lekova i medicinskih sredstava, agenciji nadležnoj za oblast zaštite od jonizujućih zračenja, ministar rešenjem može odobriti specijalizaciju, odnosno užu specijalizaciju za potrebe rada kod navedenog poslodavca, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za njegovo sprovođenje.

Član 177.

Vrste, trajanje i sadržinu specijalizacija i užih specijalizacija, programe obavljanja specijalizacije, odnosno uže specijalizacije, način obavljanja specijalističkog staža i polaganje specijalističkog ispita, sastav i rad ispitnih komisija, uslove koje moraju ispunjavati zdravstvene ustanove i privatna praksa, odnosno Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije za obavljanje specijalističkog, odnosno staža iz uže

specijalizacije, kao i obrazac indeksa i diplome o stečenom zvanju specijaliste, odnosno užeg specijaliste, propisuje ministar.

Kontinuirana edukacija i drugi oblici stručnog usavršavanja

Član 178.

Kontinuirana edukacija podrazumeva:

1)         učešće na stručnim i naučnim skupovima;

2)         učešće na seminarima, kursevima i drugim programima kontinuirane edukacije.

Kontinuiranu edukaciju mogu obavljati pod uslovima propisanim ovim zakonom fakulteti i škole zdravstvene struke, komore zdravstvenih radnika, zdravstvene ustanove, privatna praksa, udruženja zdravstvene struke, Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, Agencija za akreditaciju zdravstvenih ustanova Srbije, Ministarstvo, kao i druge javne agencije, organi i organizacije nad kojima nadzor vrši Ministarstvo.

Pod drugim oblicima stručnog usavršavanja iz člana 170. stav 1. tačka 1) ovog zakona podrazumevaju se poslediplomske studije (akademske specijalizacije, master i doktorske studije), kao i objavljivanje, recenzija i uređivanje članaka u stručnim i naučnim časopisima, knjigama, odnosno publikacijama.

Vrstu, programe, način, postupak i dužinu trajanja kontinuirane edukacije iz stava 1. ovog člana, zdravstvene ustanove, druga pravna lica, privatna praksa i udruženja koja mogu sprovoditi postupak kontinuirane edukacije, kriterijume na osnovu kojih se vrši akreditacija programa kontinuirane edukacije, kriterijume na osnovu kojih se vrši vrednovanje programa kontinuirane edukacije i drugih oblika stručnog usavršavanja, kao i druga pitanja od značaja za sprovođenje kontinuirane edukacije i drugih oblika stručnog usavršavanja, propisuje ministar, na predlog nadležne komore zdravstvenih radnika.

Akreditaciju programa kontinuirane edukacije iz stava 4. ovog člana vrši Zdravstveni savet.

5. Priznavanje strane školske isprave (nostrifikacija diplome)

Član 179.

Zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik koji je završio odgovarajuću školu, fakultet, odnosno specijalizaciju u inostranstvu, kao i zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik strani državljanin, mogu obavljati zdravstvenu delatnost kao profesiju, ako im se prizna strana školska isprava (izvrši nostrifikacija diplome).

Priznavanje strane školske isprave iz stava 1. ovog člana, vrši se u skladu sa zakonom.

6. Dobijanje naziva primarijus

Član 180.

Doktori medicine, doktori dentalne medicine, farmaceuti i farmaceuti-medicinski biohemičari koji imaju položen specijalistički ispit, najmanje 12 godina radnog staža u obavljanju zdravstvene delatnosti, od čega najmanje šest godina posle položenog specijalističkog ispita, kao i stručne i naučne radove, mogu podneti zahtev, odnosno

biti predloženi za dobijanje naziva primarijus, kao stručnog priznanja za dugogodišnji uspešni zdravstveni, stručni i naučni rad.

Predlog za dobijanje naziva primarijus može podneti nadležna komora, odgovarajuća sekcija ili podružnica Srpskog lekarskog društva, odnosno Savez farmaceutskih udruženja Srbije, kao i Društvo medicinskih biohemičara Srbije.

Ministar propisuje bliže uslove, način, postupak i troškove postupka za dobijanje naziva primarijus, iznos naknade za rad recenzenata, kao i ostala pitanja u vezi sa postupkom dobijanja naziva primarijus.

Sredstva ostvarena uplatom naknade za dobijanje naziva primarijus, prihod su budžeta Republike Srbije sa namenom finansiranja svih troškova vezanih za postupak dobijanja naziva primarijus.

Za zdravstvene radnike iz stava 1. ovog člana sa teritorije autonomne pokrajine, prilikom odlučivanja o dodeli naziva primarijus, prethodno se pribavlja mišljenje nadležnog organa autonomne pokrajine.

Naziv primarijus dodeljuje ministar.

7. Izdavanje, obnavljanje i oduzimanje licence

Član 181.

Izdavanje, obnavljanje i oduzimanje licence zdravstvenim radnicima jeste postupak koji sprovodi nadležna komora, radi utvrđivanja stručne osposobljenosti zdravstvenih radnika za obavljanje zdravstvene delatnosti.

O izdatoj, obnovljenoj ili oduzetoj licenci zdravstvenom radniku, rešenje donosi direktor nadležne komore.

Rešenje iz stava 2. ovog člana konačno je u upravnom postupku i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

Licenca je javna isprava.

Troškove izdavanja i obnavljanja licence utvrđuje nadležni organ komore, pod uslovima propisanim zakonom.

Troškove iz stava 5. ovog člana snosi podnosilac zahteva za izdavanje, odnosno obnavljanje licence.

Bliže uslove, postupak i način izdavanja, obnavljanja i oduzimanja licence, odnosno privremene licence, obrazac i sadržaj izdate licence, odnosno privremene licence, polaganje licencnog ispita, obrazovanje i sastav komisije za polaganje licencnog ispita, kao i druge uslove potrebne za izdavanje, obnavljanje i oduzimanje licence, odnosno privremene licence, propisuje ministar.

Nadležna komora po službenoj dužnosti vodi imenik izdatih, obnovljenih, odnosno oduzetih licenci, u skladu sa zakonom.

Izdavanje licence

Član 182.

Zahtev za izdavanje licence, zdravstveni radnik podnosi nadležnoj komori.

Komora izdaje licencu zdravstvenom radniku pod uslovom:

1)         da ispunjava uslove iz člana 150. ovog zakona u pogledu školske spreme zdravstvene struke;

2)         da je obavio pripravnički staž i položio stručni ispit;

3)         da je upisan u imenik komore;

4)         da pravnosnažnom sudskom odlukom nije osuđen za krivično delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje zdravstvene delatnosti, odnosno da pravnosnažnom sudskom odlukom nije osuđen na kaznu zatvora zbog teškog krivičnog dela protiv zdravlja ljudi, odnosno da mu pravnosnažnom sudskom odlukom nije izrečena mera bezbednosti zbog koje ne može obavljati zdravstvenu delatnost.

Komora izdaje licencu zdravstvenom radniku na period od sedam godina.

Zdravstvena ustanova odnosno privatna praksa dužna je da bez odlaganja dostavi nadležnoj komori informacije o zdravstvenom radniku koji je pravnosnažnom sudskom odlukom osuđen za krivično delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje zdravstvene delatnosti, odnosno osuđen na kaznu zatvora zbog teškog krivičnog dela protiv zdravlja ljudi, odnosno kojem je pravnosnažnom sudskom odlukom izrečena mera bezbednosti zbog koje ne može obavljati zdravstvenu delatnost.

Obnavljanje licence

Član 183.

Zdravstveni radnik podnosi nadležnoj komori zahtev za obnavljanje licence najkasnije 60 dana pre isteka roka na koji je licenca izdata.

Zdravstveni radnik koji ne ispunjava uslove za obnavljanje licence propisane ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, dužan je da podnese zahtev za polaganje licencnog ispita nadležnoj komori u roku od 60 dana pre isteka licencne godine, odnosno licencnog perioda.

Zdravstveni radnik, uz zahtev za obnavljanje licence, podnosi i dokaz o sprovedenom postupku kontinuirane edukacije u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, odnosno dokaz o položenom licencnom ispitu.

Zdravstveni radnik, korisnik starosne penzije, za izdavanje i obnavljanje licence podnosi i dokaz o opštoj zdravstvenoj sposobnosti za obavljanje zdravstvene delatnosti.

Obnavljanje licence vrši se svakih sedam godina.

Član 184.

Zdravstveni radnik koji ne dobije, odnosno ne obnovi licencu, pod uslovima propisanim ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, odnosno kojem je licenca oduzeta u skladu sa zakonom, ne može obavljati zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi.

Zdravstveni radnik kome je nadležna komora oduzela licencu pod uslovima propisanim ovim zakonom, dužan je da u roku od osam dana od dana prijema rešenja o oduzimanju licence, dostavi nadležnoj komori ranije izdatu licencu.

O neobnovljenoj, odnosno oduzetoj licenci, nadležna komora obaveštava zdravstvenu, odnosno farmaceutsku inspekciju, organizaciju obaveznog zdravstvenog osiguranja i poslodavca zdravstvenog radnika kojem je licenca oduzeta ili nije obnovljena.

Oduzimanje licence

Član 185.

Komora privremeno oduzima licencu zdravstvenom radniku:

1)         ako ne ispuni uslove za obnavljanje licence, propisane ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona;

2)         ako obavlja zdravstvenu delatnost za koju mu nije izdata licenca;

3)         ako u obavljanju zdravstvene delatnosti načini stručnu grešku kojom se narušava, odnosno pogoršava zdravstveno stanje pacijenta;

4)         ako mu je od strane nadležnog organa komore izrečena jedna od mera privremene zabrane obavljanja zdravstvene delatnosti zbog teže povrede profesionalne dužnosti i ugleda člana komore, u skladu sa zakonom i statutom komore;

5)         ako je pravnosnažnom sudskom odlukom osuđen za krivično delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje profesije zdravstvenog radnika;

6)         ako u obavljanju zdravstvene delatnosti zloupotrebi sredstva zdravstvenog osiguranja;

7)         ako se ispiše iz imenika nadležne komore;

8) u drugim slučajevima propisanim zakonom.

Privremeno oduzimanje licence iz razloga utvrđenog u stavu 1. tač. 1) i 7) ovog člana može trajati do ispunjenosti uslova za obnavljanje licence, pod uslovima propisanim ovim zakonom.

Privremeno oduzimanje licence iz razloga utvrđenog u stavu 1. tačka 5) ovog člana može trajati do isteka kazne odnosno mere bezbednosti na koju je zdravstveni radnik osuđen.

Privremeno oduzimanje licence iz razloga utvrđenih u stavu 1. tač. 2) do 4, 6) i 8) ovog člana može trajati od šest meseci do pet godina od dana prijema rešenja o privremenom oduzimanju licence.

Komora trajno oduzima licencu zdravstvenom radniku koji je pravnosnažnom sudskom odlukom osuđen na kaznu zatvora zbog teškog krivičnog dela protiv zdravlja ljudi.

Član 186.

Pod stručnom greškom, u smislu ovog zakona, podrazumeva se nesavesno obavljanje zdravstvene delatnosti u vidu zanemarivanja profesionalnih dužnosti u pružanju zdravstvene zaštite, nepažnje ili propuštanja, odnosno nepridržavanja utvrđenih pravila struke i profesionalnih veština u pružanju zdravstvene zaštite, koje dovodi do povrede, oštećenja, pogoršanja zdravlja ili gubitka delova tela pacijenta.

Stručna greška iz stava 1. ovog člana utvrđuje se u disciplinskom postupku pred nadležnim organom komore, odnosno u postupku redovne i vanredne provere kvaliteta stručnog rada zdravstvenih radnika.

XVII. KVALITET ZDRAVSTVENE ZAŠTITE, PROVERA KVALITETA STRUČNOG RADA I AKREDITACIJA

1. Kvalitet zdravstvene zaštite

Član 187.

Pod kvalitetom zdravstvene zaštite, u smislu ovog zakona, podrazumevaju se mere i aktivnosti kojima se, u skladu sa savremenim dostignućima medicinske, stomatološke i farmaceutske nauke i prakse i etičkim načelima, doprinosi višem nivou kvaliteta zdravstvenih usluga koje pružaju zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici.

Kvalitet zdravstvene zaštite procenjuje se u postupku provere kvaliteta stručnog rada, u postupku akreditacije i na osnovu pokazatelja kvaliteta zdravstvene zaštite koje propisuje ministar.

Provera kvaliteta stručnog rada

Član 188.

Pod proverom kvaliteta stručnog rada, u smislu ovog zakona, podrazumeva se postupak provere kvaliteta stručnog rada zdravstvenih ustanova, drugog pravnog lica, odnosno privatne prakse, zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika.

Provera kvaliteta stručnog rada vrši se kao:

1) unutrašnja provera kvaliteta stručnog rada;

2) spoljna provera kvaliteta stručnog rada.

2. Unutrašnja provera kvaliteta stručnog rada

Član 189.

Unutrašnja provera kvaliteta stručnog rada sprovodi se u svakoj zdravstvenoj ustanovi, drugom pravnom licu, odnosno privatnoj praksi i može biti redovna i vanredna.

Redovna unutrašnja provera kvaliteta stručnog rada sprovodi se na osnovu godišnjeg programa unutrašnje provere kvaliteta stručnog rada, koji u zdravstvenoj ustanovi utvrđuje stručni savet, u drugom pravnom licu rukovodilac drugog pravnog lica, a u privatnoj praksi osnivač privatne prakse.

Vanredna unutrašnja provera kvaliteta stručnog rada zdravstvenog radnika, zdravstvenog saradnika, odnosno organizacione jedinice, sprovodi se na zahtev direktora zdravstvene ustanove, stručnog saveta, komisije za unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite, rukovodioca drugog pravnog lica, odnosno osnivača privatne prakse, kao i zdravstvenog inspektora.

Vanrednu unutrašnju proveru kvaliteta stručnog rada u zdravstvenoj ustanovi, odnosno drugom pravnom licu, sprovodi komisija za vanrednu unutrašnju proveru kvaliteta stručnog rada, koju imenuje direktor zdravstvene ustanove, odnosno rukovodilac drugog pravnog lica.

Komisija za vanrednu unutrašnju proveru kvaliteta stručnog rada dostavlja izveštaj o sprovedenoj vanrednoj unutrašnjoj proveri kvaliteta stručnog rada podnosiocu zahteva za vanrednu unutrašnju proveru kvaliteta stručnog rada i direktoru zdravstvene ustanove, odnosno rukovodiocu drugog pravnog lica.

Vanrednu unutrašnju proveru kvaliteta stručnog rada u privatnoj praksi sprovodi osnivač privatne prakse i izveštaj dostavlja podnosiocu zahteva za vanrednu unutrašnju proveru kvaliteta stručnog rada.

Izveštaj iz st. 5. i 6. ovog člana sadrži podatke o utvrđenom činjeničnom stanju, uočenim nedostacima i propustima, stručno mišljenje o posledicama po zdravlje građana, kao i predloge za otklanjanje uočenih nedostataka i propusta.

Član 190.

Zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici za kvalitet stručnog rada odgovaraju stručnom rukovodiocu organizacione jedinice.

Stručni rukovodilac organizacione jedinice iz stava 1. ovog člana za kvalitet svog rada, kao i za kvalitet stručnog rada organizacione jedinice kojom rukovodi, odgovara direktoru zdravstvene ustanove, odnosno rukovodiocu drugog pravnog lica.

Stručni rukovodilac organizacione jedinice zdravstvene ustanove o sprovedenoj redovnoj unutrašnjoj proveri kvaliteta stručnog rada dostavlja tromesečni izveštaj stručnom savetu.

Zdravstveni radnik u privatnoj praksi za kvalitet svog stručnog rada odgovara osnivaču privatne prakse.

3. Spoljna provera kvaliteta stručnog rada

Član 191.

Spoljna provera kvaliteta stručnog rada može biti redovna i vanredna.

Redovnu spoljnu proveru kvaliteta stručnog rada organizuje i sprovodi Ministarstvo, na osnovu godišnjeg plana redovne spoljne provere kvaliteta stručnog rada koji donosi ministar, na predlog zavoda za javno zdravlje osnovanog za teritoriju Republike Srbije i nadležne komore zdravstvenih radnika.

Vanrednu spoljnu proveru kvaliteta stručnog rada sprovodi Ministarstvo, na zahtev građanina, privrednog društva, ustanove, organizacije zdravstvenog osiguranja i državnog organa.

Zahtev iz stava 3. ovog člana podnosi se Ministarstvu, koje razmatra opravdanost zahteva, uz prethodno pribavljeno mišljenje nadležne komore zdravstvenih radnika i o donetoj odluci obaveštava podnosioca zahteva u roku od 15 dana od dana prijema zahteva.

Rešenje o sprovođenju vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada donosi ministar.

Rešenje ministra iz stava 5. ovog člana, konačno je u upravnom postupku i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

Vanredna spoljna provera kvaliteta stručnog rada sprovodi se najduže u roku od 30 dana od dana dostavljanja obaveštenja podnosiocu zahteva o pokretanju postupka vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada.

 

Zdravstvena ustanova, drugo pravno lice, odnosno privatna praksa, kao i zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik, dužni su da sarađuju sa stručnim nadzornicima, kao i da im dostave sve potrebne podatke i drugu dokumentaciju potrebnu za sprovođenje redovne i vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada.

Član 192.

Nadležna komora predlaže ministru listu stručnih nadzornika iz reda istaknutih stručnjaka za određene oblasti zdravstvene zaštite.

Redovnu i vanrednu spoljnu proveru kvaliteta stručnog rada vrše stručni nadzornici sa liste stručnih nadzornika, koju utvrđuje ministar i koja se dostavlja nadležnoj komori zdravstvenih radnika.

Za vršenje redovne i vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada određuje se stručni nadzornik sa najmanje istim stepenom stručne spreme, odnosno naučnog zvanja koje ima stručni rukovodilac odgovarajuće organizacione jedinice nad kojom se sprovodi nadzor, odnosno koje ima zdravstveni radnik nad čijim se stručnim radom vrši provera kvaliteta.

Stručni nadzornici sa liste stručnih nadzornika dužni su da savesno i u skladu sa savremenim naučnim dostignućima i kodeksom profesionalne etike obavljaju redovnu i vanrednu spoljnu proveru kvaliteta stručnog rada.

Stručni nadzornici sa liste stručnih nadzornika ne mogu odbiti učešće u sprovođenju postupka redovne i vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada.

Član 193.

Redovnu i vanrednu spoljnu proveru kvaliteta stručnog rada može obavljati jedan ili više stručnih nadzornika u zavisnosti od vrste i složenosti, odnosno plana sprovođenja spoljne provere kvaliteta stručnog rada.

Stručni nadzornici sačinjavaju izveštaj o spoljnoj proveri kvaliteta stručnog rada, u koji se unosi utvrđeno činjenično stanje, uočeni nedostaci i propusti u stručnom radu, stručno mišljenje o mogućim posledicama po zdravlje građana, kao i saveti i predlozi za otklanjanje uočenih nedostataka i propusta.

Izveštaj iz stava 2. ovog člana stručni nadzornici, u roku od 15 dana od dana završetka redovne i vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada, dostavljaju ministru, zdravstvenoj ustanovi, drugom pravnom licu, odnosno privatnoj praksi nad kojom je izvršena spoljna provera kvaliteta stručnog rada, nadležnoj komori zdravstvenih radnika, kao i podnosiocu zahteva za sprovođenje vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada.

Zdravstvena ustanova, drugo pravno lice, privatna praksa, odnosno zdravstveni radnik, nad čijim radom je izvršena spoljna provera kvaliteta stručnog rada, može podneti prigovor ministru na izveštaj stručnih nadzornika iz stava 2. ovog člana, u roku od osam dana od dana prijema izveštaja.

 

Zdravstvena ustanova, drugo pravno lice, odnosno privatna praksa nad čijim radom je izvršena spoljna provera kvaliteta stručnog rada, koja nije podnela prigovor na izveštaj stručnih nadzornika iz stava 2. ovog člana, odnosno čiji prigovor na izveštaj stručnih nadzornika nije usvojen, dostavlja ministru izveštaj o postupanju i preduzetim merama po savetima i predlozima za otklanjanje uočenih nedostataka i propusta iz izveštaja stručnih nadzornika, u roku od 15 dana od dana dostavljanja izveštaja odnosno od dana dostavljanja obaveštenja o neusvajanju prigovora na izveštaj.

Član 194.

Ministar razmatra izveštaj o sprovedenoj spoljnoj proveri kvaliteta stručnog rada, savete i predloge stručnih nadzornika, prigovor na izveštaj stručnih nadzornika i izveštaj zdravstvene ustanove, drugog pravnog lica, odnosno privatne prakse o postupanju i preduzetim merama po savetima i predlozima za otklanjanje uočenih nedostataka i propusta iz izveštaja stručnih nadzornika.

Ministar može zatražiti dopunu izveštaja, odnosno izjašnjavanje stručnih nadzornika o podnetom prigovoru na izveštaj, a stručni nadzornici su dužni da dopunu, odnosno izjašnjavanje, dostave u roku od osam dana od dana dostavljanja zahteva za dopunu, odnosno izjašnjavanje.

Po razmatranju izveštaja stručnih nadzornika, podnetog prigovora iz člana 193. ovog zakona, kao i izveštaja zdravstvene ustanove, drugog pravnog lica, odnosno privatne prakse o postupanju i preduzetim merama po savetima i predlozima za otklanjanje uočenih nedostataka i propusta iz izveštaja stručnih nadzornika, Ministar donosi rešenje kojim može:

1)         zabraniti obavljanje zdravstvene delatnosti zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi;

2)         zabraniti, u potpunosti ili delimično, obavljanje zdravstvene delatnosti organizacionom delu zdravstvene ustanove, drugog pravnog lica, odnosno privatne prakse;

3)         zabraniti, u potpunosti ili delimično, obavljanje određenih poslova zdravstvene delatnosti zdravstvenoj ustanovi, drugom pravnom licu, odnosno privatnoj praksi;

4)         predložiti nadležnoj komori da pokrene disciplinski postupak protiv zdravstvenog radnika, pod uslovima propisanim ovim zakonom.

Zabrana rada iz stava 3. tač. 1) do 3) ovog člana traje dok se ne otklone razlozi koji su doveli do izricanja zabrane.

Na osnovu izveštaja stručnih nadzornika iz člana 193. ovog zakona, kao i na osnovu predloga ministra iz stava 3. tačka 4) ovog člana, ako je utvrđen propust u stručnom radu zdravstvenog radnika ili povreda načela profesionalne etike, nadležna komora može oduzeti licencu zdravstvenom radniku, odnosno izreći jednu od disciplinskih mera propisanih zakonom kojim se uređuje rad komora zdravstvenih radnika.

Član 195.

Uslove, način, postupak, organizaciju sprovođenja unutrašnje i spoljne provere kvaliteta stručnog rada, obrazac izveštaja, mere koje se preduzimaju za otklanjanje uočenih nedostataka i druga pitanja od značaja za sprovođenje provere kvaliteta stručnog rada zdravstvenih ustanova, drugog pravnog lica i privatne prakse, zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika, propisuje ministar.

4. Akreditacija

Član 196.

Akreditacija, u smislu ovog zakona, jeste postupak ocenjivanja kvaliteta rada zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse, na osnovu primene optimalnog nivoa utvrđenih standarda rada u određenoj oblasti zdravstvene zaštite, odnosno grani medicine, dentalne medicine, odnosno farmaceutske zdravstvene delatnosti.

Član 197.

Akreditaciju iz člana 196. ovog zakona vrši Agencija za akreditaciju zdravstvenih ustanova Srbije (u daljem tekstu: Agencija), kao organizacija koja obavlja stručne, regulatorne i razvojne poslove, koju osniva Vlada u ime Republike Srbije, u skladu sa zakonom kojim se uređuju javne agencije.

Agencija ima svojstvo pravnog lica, koje stiče upisom u registar nadležnog organa.

Agencija je samostalna u svom radu.

Član 198.

Kao javna ovlašćenja, Agenciji se poveravaju sledeći poslovi državne uprave:

1)         utvrđivanje standarda za akreditaciju zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse;

2)         procena kvaliteta zdravstvene zaštite koju pruža zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa;

3)         rešavanje u upravnim stvarima o akreditaciji zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse;

4)         izdavanje, odnosno oduzimanje javne isprave o akreditaciji (u daljem tekstu: sertifikat o akreditaciji);

5)         vođenje evidencija o izdatim i oduzetim sertifikatima o akreditaciji.

Na akt iz stava 1. tačka 1) ovog člana saglasnost daje Vlada.

Nadzor nad radom Agencije u poverenim poslovima državne uprave iz stava 1. ovog člana vrši Ministarstvo.

Postupak akreditacije

Član 199.

Akreditacija je dobrovoljna i vrši se na zahtev za sticanje akreditacije, koji zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa podnosi Agenciji.

Akreditaciju stiče zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa za koju Agencija utvrdi da ispunjava utvrđene standarde za određenu oblast zdravstvene zaštite, odnosno granu medicine, dentalne medicine, odnosno farmaceutske zdravstvene delatnosti.

Agencija izdaje sertifikat o akreditaciji zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse u upravnom postupku.

Rešenje o izdatom sertifikatu o akreditaciji iz stava 3. ovog člana, konačno je u upravnom postupku i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

Član 200.

Sertifikat o akreditaciji iz člana 199. stav 3. ovog zakona može se odnositi na:

1)         pojedinu oblast zdravstvene zaštite, odnosno granu medicine, dentalne medicine, odnosno farmaceutske zdravstvene delatnosti koju obavlja zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa;

2)         celokupnu zdravstvenu delatnost zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse.

Sertifikat o akreditaciji se izdaje na određeni period, a najduže na period od sedam godina.

Po isteku roka iz stava 2. ovog člana, postupak akreditacije može se ponoviti na zahtev zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse.

Sertifikat o akreditaciji zdravstvene ustanove, drugog pravnog lica, odnosno privatne prakse objavljuje se na internet stranici Agencije.

Član 201.

Zdravstvena ustanova i privatna praksa koja je dobila sertifikat o akreditaciji, dužna je da svaku promenu u vezi sa akreditacijom prijavi Agenciji.

Sertifikat o akreditaciji, dobijen u skladu sa ovim zakonom potvrđuje da zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa ispunjava nacionalne standarde za pružanje zdravstvene zaštite.

Sertifikat o akreditaciji dobijen od evropske agencije nadležne za akreditaciju zdravstvenih ustanova, potvrđuje da zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa ispunjava međunarodno priznate standarde za pružanje zdravstvene zaštite, kao i nacionalne standarde za pružanje zdravstvene zaštite u oblastima koje su identično definisane sa međunarodnim standardima.

Agencija se finansira iz sopstvenih prihoda.

Troškove akreditacije snosi zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa koja je podnela zahtev za sticanje akreditacije.

Visinu troškova iz stava 5. ovog člana, koji predstavljaju prihod Agencije, utvrđuje Agencija.

Na akt iz stava 6. ovog člana, saglasnost daje Vlada.

Član 202.

Agencija može po službenoj dužnosti da oduzme sertifikat o akreditaciji, pod uslovom da je zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa posle izdatog sertifikata o akreditaciji prestala da ispunjava utvrđene standarde za određenu oblast zdravstvene zaštite, odnosno granu medicine, dentalne medicine, odnosno farmaceutske zdravstvene delatnosti, na osnovu kojih je toj zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi izdat sertifikat o akreditaciji.

O oduzimanju sertifikata o akreditaciji, Agencija izdaje rešenje koje je konačno u upravnom postupku i protiv koga se može pokrenuti upravni spor.

Rešenje iz stava 2. ovog člana objavljuje se na internet stranici Agencije

Način, postupak i uslove za akreditaciju, kao i način i bliže uslove za oduzimanje sertifikata o akreditaciji zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse, propisuje ministar.

XVIII. UTVRĐIVANJE VREMENA I UZROKA SMRTI I OBDUKCIJA UMRLIH LICA

Član 203.

Za svako umrlo lice utvrđuje se vreme i uzrok smrti, na osnovu neposrednog pregleda umrlog lica.

Utvrđivanje vremena i uzroka smrti može vršiti samo doktor medicine.

Za lica umrla u zdravstvenoj ustanovi, vreme i uzrok smrti utvrđuje se u zdravstvenoj ustanovi i o tome obaveštava nadležni organ jedinice lokalne samouprave, u skladu sa zakonom.

Nadležni organ jedinice lokalne samouprave određuje doktora medicine za stručno utvrđivanje vremena i uzroka smrti umrlih izvan zdravstvene ustanove i izdavanje potvrde o smrti.

Doktor medicine iz stava 4. ovog člana dužan je da u roku od 12 sati od primljenog poziva, izvrši neposredan pregled umrlog lica i utvrdi vreme i uzrok smrti.

Sredstva za pregled umrlih lica i stručno utvrđivanje vremena i uzroka smrti za lica umrla van zdravstvene ustanove, obezbeđuju se u budžetu jedinice lokalne samouprave.

Član 204.

Doktor medicine koji vrši neposredan pregled umrlog lica radi utvrđivanja vremena i uzroka smrti, bilo da je smrt nastupila u zdravstvenoj ustanovi ili na nekom drugom mestu, dužan je da bez odlaganja o smrtnom slučaju obavesti nadležnu organizacionu jedinicu ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, ako:

1)         nije u mogućnosti da utvrdi identitet umrlog lica;

2)         pregledom umrlog lica utvrdi povrede ili na drugi način posumnja u nasilnu smrt;

3)         na osnovu raspoloživih medicinskih činjenica nije moguće utvrditi uzrok smrti.

U slučajevima iz stava 1. ovog člana doktor medicine koji vrši neposredan pregled umrlog lica neće izdati potvrdu o smrti, dok nadležni organ ne donese odluku u vezi sa obdukcijom.

Član 205.

Zdravstvena ustanova je dužna da obavesti punoletnog člana porodice o vremenu smrti, a nadležni doktor medicine o uzroku smrti pacijenta odmah, a najkasnije u roku od šest sati od utvrđivanja smrti, kao i da obezbedi punoletnom članu porodice neposredan pristup telu umrlog lica, radi provere identiteta.

 Član porodice iz stava 1. ovog člana može odbiti neposredan pristup telu umrlog lica, o čemu se sačinjava službena beleška, koju potpisuje član porodice umrlog lica.

Član 206.

Kao posebna mera utvrđivanja uzroka i porekla smrti umrlih lica, vrši se obdukcija.

Obdukcija se obavezno vrši:

1)         na licu umrlom u zdravstvenoj ustanovi ukoliko nije utvrđen uzrok smrti;

2)         na licu umrlom pre isteka 24 sata od početka lečenja u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi, ukoliko nije bilo moguće utvrditi bolest, odnosno povredu koja je uzrok smrti;

3)         na mrtvorođenom detetu i novorođenčetu koje je umrlo u zdravstvenoj ustanovi odmah nakon rođenja ili tokom lečenja;

4)         na zahtev doktora medicine koji je lečio umrlo lice;

5)         na zahtev doktora medicine određenog za stručno utvrđivanje vremena i uzroka smrti od strane nadležnog organa opštine, odnosno grada;

6)         kada je to od posebnog značaja za zaštitu zdravlja građana ili kada to nalažu epidemiološki ili sanitarni razlozi;

7)         na zahtev nadležnog organa, u skladu sa zakonom;

8)         na zahtev člana uže porodice umrlog lica;

9)         ako smrt nastupi u toku dijagnostičkog ili terapijskog postupka ili nakon ovog postupka, ukoliko postoji sumnja da je smrt nastupila u vezi sa izvršenim postupkom.

Zahtev za obdukciju može opozvati isključivo lice ili organ koji je obdukciju i zahtevao, ukoliko su prestali razlozi za vršenje obdukcije.

Pri vršenju obdukcije, doktor medicine koji vrši obdukciju može zadržati organe, delove organa i druge uzorke biološkog porekla, u skladu sa pravilima struke, kada je to potrebno radi utvrđivanja uzroka smrti ili je to od posebnog značaja za zaštitu zdravlja građana.

Kada je u pitanju obdukcija nad licem iz stava 2. tačka 3) obavezno je uzimanje i trajno čuvanje uzoraka biološkog porekla, u skladu sa pravilima struke.

Član 207.

Troškove obdukcije umrlog lica snosi obveznik plaćanja troškova lečenja umrlog lica, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.

Troškove obdukcije umrlog lica iz člana 206. stav 2. tačka 5) ovog zakona snosi jedinica lokalne samouprave.

Troškove obdukcije umrlog lica iz člana 206. stav 2. tač. 7) i 8) ovog zakona snosi podnosilac zahteva.

Član 208.

Umrlo lice sahranjuje se nakon što je smrt utvrđena, po pravilu u vremenu od 24 do 48 sati od nastanka smrti, u skladu sa zakonom.

Izuzetno od stava 1. ovog člana, na osnovu posebnog zahteva sanitarnog inspektora, sahrana se može obaviti i pre isteka roka od 24 sata, odnosno posle isteka roka od 48 sati.

Delovi ljudskog tela i organi koji su hirurškim zahvatom ili na drugi način odstranjeni, sahranjuju se najkasnije 72 sata od odstranjivanja.

Način i postupak za utvrđivanje vremena i uzroka smrti umrlih lica, za obdukciju, uzimanje i trajno čuvanje uzoraka biološkog porekla uzetih u toku obdukcije nad licem iz člana 206. stav 2. tačka 3) ovog zakona, kao i za postupanje sa delovima ljudskog tela koji su hirurškim zahvatom ili na drugi način odstranjeni, propisuje ministar.

Član 209.

Organi, kao delovi ljudskog tela, mogu se uzimati i presađivati samo ako je to medicinski opravdano, odnosno ako je to najpovoljniji način lečenja lica i ako su ispunjeni uslovi propisani zakonom.

Ćelije i tkiva, kao delovi ljudskog tela, mogu se uzimati i obrađivati samo ako su ispunjeni uslovi propisani zakonom.

Način, postupak i uslovi za uzimanje i presađivanje organa, odnosno uzimanje i obradu tkiva i ćelija, kao delova ljudskog tela, kao i način, postupak i uslovi za sprovođenje delatnosti iz oblasti biomedicinski potpomognutog oplođenja, utvrđuju se posebnim zakonom.

XIX. PREUZIMANJE TELA UMRLIH LICA RADI IZVOĐENJA PRAKTIČNE NASTAVE

Član 210.

Fakulteti zdravstvene struke (u daljem tekstu: fakultet) mogu preuzimati tela, organe i tkiva umrlih i identifikovanih lica, radi izvođenja praktične nastave:

1)         ako je umrlo lice izričito, u pismenom obliku, zaveštalo svoje telo u svrhu izvođenja praktične nastave;

2)         ako se radi o umrlom licu bez porodice, a ono samo se za života nije izričito, u pismenom obliku, tome protivilo;

3)         uz saglasnost porodice, ako se umrlo lice za života nije izričito, u pismenom obliku, tome protivilo.

Zaveštanje u smislu stava 1. tačka 1) ovog člana jeste izjava o zaveštanju tela, koja je overena kod nadležnog organa i u kojoj je naveden izvršilac zaveštanja.

Pod porodicom u smislu ovog člana podrazumevaju se: supružnici i vanbračni partneri, deca rođena u braku i van braka, usvojitelji i usvojenici, staratelji i štićenici, hranitelji i hranjenici, roditelji i drugi krvni srodnici u pravoj liniji bez obzira na stepen srodstva, kao i krvni srodnici u pobočnoj liniji zaključno sa trećim stepenom srodstva.

Član 211.

 Zdravstvena ustanova, zavod za izvršenje krivičnih sankcija, ustanova socijalne zaštite, nadležni sud, organ nadležan za unutrašnje poslove, kao i druge ustanove i organizacije, odnosno građani koji su saznali za smrt lica koje ispunjava uslove propisane ovim zakonom za izvođenje praktične nastave na fakultetima, dužni su da u roku od 12 sati od smrti tog lica obaveste organ lokalne samouprave nadležan za vođenje matične evidencije umrlih lica, kao i fakultet o smrti tog lica, radi preuzimanja tela umrlog od strane fakulteta.

Odluku o preuzimanju tela od strane fakulteta, donosi etički odbor fakulteta.

Fakultet može preuzeti telo umrlog lica radi izvođenja praktične nastave iz anatomije, samo ako postoji potvrda o smrti koja je potpisana od strane lekara nadležnog za utvrđivanje smrti i pod uslovom da ne postoje zakonom propisani razlozi za obavljanje obavezne obdukcije.

Fakultet neće preuzimati telo lica umrlog od zarazne bolesti, kao i telo na kome su nastupile izražene postmortalne promene koje onemogućavaju fiksiranje (balsamovanje).

Član 212.

Fakultet može neposredno preuzeti telo umrlog i identifikovanog lica iz člana 210. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakona.

Fakultet preuzima telo iz člana 210. stav 1. tačka 2) ovog zakona po pribavljenoj saglasnosti nadležnog organa lokalne samouprave.

Nadležni organ lokalne samouprave dužan je da u roku od 12 sati obavesti fakultet o umrlom i identifikovanom licu, čije se telo može koristiti u obavljanju praktične nastave, pod uslovima propisanim ovim zakonom.

Član 213.

Fakultet ne može telo umrlog lica koje je bez porodice da koristi u praktičnoj nastavi šest meseci od dana preuzimanja.

Ako član porodice umrlog lica za koga se nije znalo u trenutku smrti, u roku od šest meseci od dana preuzimanja tela od strane fakulteta, podnese pismeni zahtev fakultetu za povraćaj tela umrlog lica, fakultet je dužan da telo umrlog lica vrati članovima porodice.

Fakultet je dužan da sa telom umrlog lica postupa dostojanstveno i da ga koristi isključivo radi izvođenja praktične nastave.

Praktičnu nastavu iz anatomije na telu umrlog lica obavljaju isključivo studenti dodiplomskih, poslediplomskih i specijalističkih studija na fakultetu, pod nadzorom nastavnika i saradnika fakulteta.

Fakultet je dužan da poštuje želju zaveštaoca da se, posle procesa praktične nastave, njegovo telo iskoristi za stvaranje osteološkog kompleta (kostura) koji se koristi u praktičnoj nastavi iz anatomije.

Član 214.

Fakultet je dužan da čuva kao profesionalnu tajnu sve podatke koji se odnose na lice čiji su organi ili delovi tela uzeti u smislu ovog zakona, kao i drugu neophodnu dokumentaciju o umrlom licu čije je telo preuzeto radi izvođenja praktične nastave.

Podaci iz stava 1. ovog člana obuhvataju: prezime i ime umrlog, datum rođenja, mesto i datum smrti, uzrok smrti, broj iz medicinske dokumentacije koji odgovara broju pločice - obeleživača uz telo umrlog lica, mesto i datum sahrane.

Dokumentacija iz stava 1. ovog člana obuhvata: potvrdu o smrti, izvod iz matične knjige umrlih, ličnu kartu, zdravstvenu legitimaciju i izjavu o zaveštanju tela.

Podatke i dokumentaciju iz ovog člana fakultet čuva trajno, i stavlja ih na uvid nadležnim službama fakulteta, Ministarstvu, ministarstvu nadležnom za poslove obrazovanja, ministarstvu nadležnom za unutrašnje poslove, kao i nadležnom organu lokalne samouprave, u skladu sa zakonom.

.

Član 215.

Fakultet je dužan da telo umrlog lica posle završenog procesa praktične nastave iz anatomije, sahrani o sopstvenom trošku.

Čin sahrane najavljuje se u vidu saopštenja i plaćenog oglasa u sredstvima javnog informisanja, a ceremonija sahrane podrazumeva držanje počasne straže od strane nastavnika i studenata fakulteta.

Fakultet je dužan da, u granicama svojih mogućnosti, poštuje posebne želje zaveštaoca u vezi sa sahranom, kremacijom, verskom ceremonijom i druge jasno iskazane želje zaveštaoca u vezi sa postupanjem sa njegovim telom radi izvođenja praktične nastave iz anatomije.

Član 216.

Etički odbor fakulteta dužan je da nadzire sprovođenje postupaka propisanih čl. 210. do 215. ovog zakona.

XX. KOMPLEMENTARNA MEDICINA

Član 217.

Komplementarna medicina, u smislu ovog zakona, obuhvata one tradicionalne i komplementarne metode i postupke prevencije, dijagnostičke procene, lečenja i rehabilitacije (u daljem tekstu: komplementarna medicina), koji blagotvorno utiču na čovekovo zdravlje ili njegovo zdravstveno stanje i koji, u skladu sa važećom medicinskom doktrinom, nisu obuhvaćeni metodama i postupcima konvencionalne medicine.

Pod dijagnostičkom procenom iz stava 1. ovog člana podrazumeva se skup postupaka i metoda komplementarne medicine kojima se vrši dijagnostika poremećaja, a koji se ne baziraju na konvencionalnim biološkim mehanizmima i ne mogu služiti za dijagnozu bolesti u konvencionalnoj medicini.

Član 218.

Dozvoljene su samo one metode i postupci komplementarne medicine koji:

1)         ne štete zdravlju;

2)         pacijenta ne odvraćaju od upotrebe metoda i postupaka konvencionalne medicine;

3)         se izvode u skladu sa priznatim standardima komplementarne medicine.

Metode i postupke komplementarne medicine može u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, obavljati zdravstveni radnik kojem je Ministarstvo rešenjem izdalo dozvolu za obavljanje određene metode i postupaka komplementarne medicine.

Rešenje iz stava 2. ovog člana Ministarstvo donosi na osnovu mišljenja republičke stručne komisije za komplementarnu medicinu.

Bliže uslove, način i postupak obavljanja metoda i postupaka komplementarne medicine u zdravstvenoj ustanovi, drugom pravnom licu odnosno privatnoj praksi, kao i program stručnog osposobljavanja zdravstvenih radnika za obavljanje metoda i postupaka komplementarne medicine, propisuje ministar.

XXI. ZDRAVSTVENA ZAŠTITA STRANACA

Član 219.

Strani državljanin, lice bez državljanstva, lice kojem je priznat status izbeglice, tražiocu azila ili licu kojem je odobren azil u skladu sa međunarodnim i domaćim zakonodavstvom u Republici Srbiji (u daljem tekstu: stranci), koje je stalno nastanjeno ili privremeno boravi u Republici Srbiji, ili koje prolazi preko teritorije Republike Srbije, ima pravo na zdravstvenu zaštitu, u skladu sa ovim zakonom, ako međunarodnim sporazumom nije drugačije određeno.

Lice koje ima status izbeglice sa teritorija republika bivše SFRJ, ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast izbeglica.

Sredstva za ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu iz stava 2. ovog člana obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.

Stranac koji ispunjava uslove za sticanje svojstva osiguranika u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje, ostvaruje zdravstvenu zaštitu u skladu sa tim propisima.

Član 220.

Zdravstvena zaštita stranaca pruža se na način na koji se zdravstvena zaštita pruža građanima Republike Srbije.

Član 221.

Zdravstvena ustanova, privatna praksa, kao i zdravstveni radnici, dužni su da strancu ukažu hitnu medicinsku pomoć.

Stranac sam snosi troškove za pruženu hitnu medicinsku pomoć, kao i za druge vrste zdravstvenih usluga koje se strancu pružaju na njegov zahtev, ako ovim zakonom ili međunarodnim sporazumima nije drugačije određeno.

Za korišćenje zdravstvenih usluga iz stava 2. ovog člana stranac plaća naknadu prema cenovniku zdravstvene ustanove, odnosno cenovniku privatne prakse.

Član 222.

Iz budžeta Republike Srbije, prema cenovniku zdravstvenih usluga koji je usvojila organizacija obaveznog zdravstvenog osiguranja za zdravstvene usluge koje su obuhvaćene obaveznim zdravstvenim osiguranjem, plaća se naknada zdravstvenim ustanovama za zdravstvene usluge pružene:

1)         strancima kojima se zdravstvena zaštita obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije na osnovu međunarodnog sporazuma o socijalnom osiguranju, ako tim sporazumom nije drugačije određeno;

2)         tražiocima azila i strancima koji po pozivu državnih organa borave u Republici Srbiji, a ne ispunjavaju uslove za sticanje svojstva obavezno osiguranog lica u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje, za vreme njihovog boravka, u skladu sa principima reciprociteta;

3)         strancima kojima je odobren azil u Republici Srbiji, ako su materijalno neobezbeđeni;

4)         strancima obolelim od zaraznih bolesti zbog kojih se lice stavlja pod zdravstveni nadzor u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita stanovništva od zaraznih bolesti;

5)         strancima koji su žrtve trgovine ljudima.

Član 223.

Iz budžeta Republike Srbije plaća se naknada zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi za ukazanu hitnu medicinsku pomoć strancu, ako zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa tu naknadu nije mogla naplatiti od stranca zbog toga što on nema potrebna novčana sredstva.

Naknada iz stava 1. ovog člana plaća se na osnovu zahteva zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse i dokaza da je zdravstvena usluga izvršena.

Zahtev za isplatu naknade iz stava 1. ovog člana, sa medicinskom dokumentacijom o pruženim zdravstvenim uslugama strancu, zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa dostavlja Ministarstvu.

U postupku rešavanja po zahtevu za isplatu naknade iz stava 1. ovog člana, Ministarstvo može da izvrši uvid u medicinsku i drugu dokumentaciju o lečenju stranca, kao i da zatraži stručno mišljenje referentne zdravstvene ustanove.

Po izvršenoj isplati naknade zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi, Ministarstvo preduzima mere preko nadležnih organa da od stranca naplati ove troškove u korist budžeta Republike Srbije.

XXII. NADZOR NAD RADOM ZDRAVSTVENE USTANOVE, DRUGOG PRAVNOG LICA I PRIVATNE PRAKSE

Član 224.

Nadzor nad radom zdravstvene ustanove, drugog pravnog lica i privatne prakse, u smislu ovog zakona, vrši se kao nadzor nad zakonitošću rada i bezbednošću pružanja zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi, drugom pravnom licu i privatnoj praksi odnosno kao inspekcijski nadzor.

Nadzor nad radom zdravstvene ustanove, drugog pravnog lica i privatne prakse iz stava 1. ovog člana vrši Ministarstvo preko zdravstvenog inspektora, izuzev nadzora nad radom apotekarske ustanove, apoteke kao organizacionog dela zdravstvene ustanove na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou zdravstvene zaštite i apoteke kao privatne prakse i nadzora nad farmaceutskom zdravstvenom delatnošću u drugom pravnom licu, koji se vrši preko farmaceutskog inspektora, u skladu sa zakonom.

Obavljanje poslova nadzora iz stava 1. ovog člana obezbeđuje Republika Srbija.

Član 225.

Zdravstveni inspektor samostalan je u radu, u granicama ovlašćenja utvrđenih ovim zakonom, propisima donetim za sprovođenje ovog zakona i zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor i za svoj rad lično je odgovoran.

Zdravstveni inspektor je dužan da postupa savesno i nepristrasno u obavljanju poslova inspekcijskog nadzora, kao i da čuva kao službenu tajnu podatke do kojih dođe u toku vršenja nadzora, a posebno podatke koji se odnose na medicinsku dokumentaciju pacijenta.

Na vršenje nadzora zdravstvenog inspektora primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje inspekcijski nadzor, opšti upravni postupak, kao i zakona kojim se uređuje rad državne uprave, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.

Član 226.

Poslove zdravstvenog inspektora može obavljati lice koje ima završen medicinski, stomatološki ili pravni fakultet, položen stručni ispit u skladu sa ovim zakonom, stručni ispit za rad u organima državne uprave i ispit za inspektora, u skladu sa zakonom, kao i najmanje tri godine radnog staža u struci.

Zdravstveni inspektor ima službenu legitimaciju, u skladu sa zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor, kojom se identifikuje i koju je dužan da pokaže na zahtev odgovornog ili drugog zainteresovanog lica prilikom vršenja nadzora.

Član 227.

Radi ostvarivanja cilja inspekcijskog nadzora, zdravstvena inspekcija preventivno deluje, u skladu sa zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor.

O izvršenom inspekcijskom nadzoru, zdravstveni inspektor je dužan da sačini zapisnik, koji se dostavlja zdravstvenoj ustanovi, drugom pravnom licu i privatnoj praksi nad kojom je izvršen nadzor, u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor.

Zdravstveni inspektor donosi rešenje, kojim izriče mere u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor.

Protiv rešenja iz stava 3. ovog člana, može se izjaviti žalba ministru.

Rešenje ministra iz stava 4. ovog člana, konačno je u upravnom postupku i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

Ako zdravstveni inspektor oceni da je postupanjem, odnosno nepostupanjem zdravstvene ustanove, drugog pravnog lica odnosno privatne prakse nad kojom je izvršen nadzor, učinjeno krivično delo, privredni prestup ili prekršaj, dužan je da bez odlaganja podnese nadležnom organu prijavu za učinjeno krivično delo, privredni prestup, odnosno zahtev za pokretanje prekršajnog postupka.

Član 228.

Zdravstvena ustanova, drugo pravno lice i privatna praksa dužne su da zdravstvenom inspektoru omoguće neometano obavljanje poslova inspekcijskog nadzora, u skladu sa zakonom, odnosno da mu omoguće neometan pregled prostora, opreme, akata i drugih potrebnih podataka za vršenje nadzora.

Zdravstveni inspektor u obavljanju poslova inspekcijskog nadzora nad zdravstvenom ustanovom, drugim pravnim licem i privatnom praksom, radi sprečavanja mogućeg prikrivanja dokaza, ima pravo da privremeno oduzme izvornu dokumentaciju zdravstvene ustanove, drugog pravnog lica i privatne prakse, uz obavezu izdavanja potvrde o privremenom oduzimanju dokumentacije.

Član 229.

U vršenju inspekcijskog nadzora, zdravstveni inspektor je ovlašćen da:

1)         pregleda opšte i pojedinačne akte zdravstvene ustanove, drugog pravnog lica i privatne prakse, bitne za donošenje odluke u sprovođenju nadzora;

2)         sasluša i uzme izjave odgovornog lica, zdravstvenog radnika odnosno zdravstvenog saradnika, kao i drugog zainteresovanog lica;

3)         pregleda prostor i opremu, odnosno izvrši proveru uslova za osnivanje, početak rada i obavljanje zdravstvene delatnosti, propisanih ovim zakonom;

4)         izvrši uvid u zdravstvenu dokumentaciju i evidencije u oblasti zdravstva, odnosno izvrši neposredan uvid u ostvarivanje zdravstvene zaštite i prava pacijenata u zdravstvenoj ustanovi, drugom pravnom licu i privatnoj praksi;

5)         izvrši neposredan uvid u sprovođenje predloga spoljnih stručnih nadzornika, kao i mera izrečenih u skladu sa ovim zakonom u postupku provere kvaliteta stručnog rada u zdravstvenoj ustanovi, drugom pravnom licu i privatnoj praksi;

6)         razmatra predstavke pravnih i fizičkih lica koje se odnose na rad zdravstvene ustanove, drugog pravnog lica i privatne prakse, odnosno na pružanje zdravstvene zaštite;

7)         obavlja druge poslove nadzora, u skladu sa zakonom.

Član 230.

U vršenju inspekcijskog nadzora, zdravstveni inspektor je ovlašćen da:

1) utvrdi ispunjenost uslova za početak rada i obavljanje zdravstvene delatnosti zdravstvene ustanove i privatne prakse, kao i ispunjenost uslova za obavljanje

zdravstvene delatnosti u drugom pravnom licu u pogledu prostora, opreme, kadra i lekova, propisanih ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, izuzev ispunjenosti uslova za početak rada i obavljanje farmaceutske zdravstvene delatnosti apotekarske ustanove, apoteke kao organizacionog dela zdravstvene ustanove na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou zdravstvene zaštite i apoteke kao privatne prakse;

2)         izrekne preventivne mere, u skladu sa zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor;

3)         naloži mere za otklanjanje utvrđenih nezakonitosti, štetnih posledica i ispunjavanje propisanih obaveza zdravstvene ustanove, drugog pravnog lica odnosno privatne prakse, u roku koji ne može biti kraći od 15 dana ni duži od šest meseci od dana prijema zapisnika odnosno rešenja kojim je ta mera naložena, a u hitnim slučajevima naloži otklanjanje utvrđenih nezakonitosti, štetnih posledica i ispunjavanje propisanih obaveza odmah;

4)         naloži izvršenje propisane mere zdravstvenoj ustanovi, drugom pravnom licu, odnosno privatnoj praksi, u roku koji ne može biti kraći od 15 dana ni duži od tri meseca od dana prijema akta kojim je ta mera naložena, a u hitnim slučajevima naloži izvršenje propisanih mera odmah;

5)         zabrani obavljanje zdravstvene delatnosti, odnosno zabrani obavljanje određenih poslova zdravstvene delatnosti u zdravstvenoj ustanovi, drugom pravnom licu odnosno privatnoj praksi, ako se obavljaju suprotno odredbama ovog zakona i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, do otklanjanja nezakonitosti;

6)         zabrani obavljanje zdravstvene delatnosti, odnosno određenih poslova zdravstvene zaštite zdravstvenom radniku odnosno zdravstvenom saradniku koji obavlja zdravstvenu delatnost odnosno određene poslove zdravstvene zaštite suprotno odredbama ovog zakona i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, do otklanjanja nezakonitosti;

7)         zabrani rad zdravstvenom radniku koji nije dobio, odnosno obnovio licencu, odnosno kome je licenca oduzeta pod uslovima propisanim ovim zakonom;

8)         zabrani rad zdravstvenom radniku kome je nadležna komora izrekla jednu od disciplinskih mera privremene zabrane obavljanja zdravstvene delatnosti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad komora zdravstvenih radnika;

9)         predloži nadležnoj komori oduzimanje licence zdravstvenom radniku iz razloga propisanih članom 185. ovog zakona;

10)       zabrani obavljanje zdravstvene delatnosti, odnosno pružanje zdravstvenih usluga od strane lica iz člana 160. stav 2. ovog zakona, i preduzme druge mere u skladu sa zakonom protiv pravnih i fizičkih lica koja obavljaju zdravstvenu delatnost, odnosno pružaju zdravstvenu zaštitu bez rešenja Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti;

11)       zabrani obavljanje zdravstvene delatnosti i preduzme druge mere u skladu sa zakonom, protiv fizičkih lica koja obavljaju zdravstvenu delatnost, a koja se u smislu ovog zakona ne smatraju zdravstvenim radnicima;

12)       preduzme druge mere propisane zakonom.

Član 231.

Troškove zdravstvene inspekcije, nastale u postupku po zahtevu stranke, snosi podnosilac zahteva.

Ministar propisuje visinu troškova iz stava 1. ovog člana.

Sredstva ostvarena uplatom u postupku po zahtevu stranke, prihod su budžeta Republike Srbije sa namenom finansiranja troškova koji nastanu u vezi sa sprovođenjem tog postupka.

XXIII. KAZNENE ODREDBE

Prekršaji

Član 232.

Novčanom kaznom od 300.000 do 1.000.000 dinara kazniće se za prekršaj zdravstvena ustanova, odnosno drugo pravno lice, ako:

1)         u slučaju izbijanja epidemije i druge krizne i vanredne situacije, blagovremeno i istinito ne dostavi podatke nadležnom organu jedinice lokalne samouprave, autonomne pokrajine i Republike Srbije (član 16. stav 3);

2)         obavlja zdravstvenu delatnost, a ne ispunjava uslove iz člana 31. odnosno člana 36. ovog zakona;

3)         angažuje zdravstvenog radnika suprotno članu 33. ovog zakona;

4)         obavlja zdravstvenu delatnost u suprotnosti sa rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti (član 33. odnosno član 36);

5)         koristi novu zdravstvenu tehnologiju bez dozvole Ministarstva za korišćenje nove zdravstvene tehnologije (član 52. stav 1);

6)         ne istakne naziv, odnosno poslovno ime u skladu sa članom 53. stav 1. ovog zakona;

7)         oglašava zdravstvene usluge, stručno- medicinske postupke i metode zdravstvene zaštite, uključujući metode i postupke komplementarne medicine, suprotno članu 53. stav 2. ovog zakona, odnosno suprotno zakonu kojim se uređuje oglašavanje;

8)         ne vodi propisanu zdravstvenu dokumentaciju i evidencije, odnosno ako u propisanim rokovima ne dostavlja individualne i zbirne izveštaje nadležnom organu (član 54. stav 1);

9)         naruši tajnost podataka iz medicinske dokumentacije pacijenta koja se obrađuje i dostavlja za individualne i zbirne izveštaje, odnosno ako ne zaštiti medicinsku dokumentaciju od neovlašćenog pristupa, kopiranja i zloupotrebe (član 54. st. 2. i 3);

10)       ne obezbedi minimum procesa rada za vreme štrajka, odnosno ako se organizuje štrajk u zdravstvenoj ustanovi koja pruža hitnu medicinsku pomoć (član 57. st. 1. i 2);

11)       angažuje zdravstvenog radnika, zdravstvenog saradnika, odnosno drugo zaposleno lice za obavljanje dopunskog rada suprotno odredbama ovog zakona (član 60);

12)       ne dostavlja podatke o trovanjima centru za kontrolu trovanja u skladu sa ovim zakonom (član 72. stav 1);

13)       organizacione jedinice nose naziv dom zdravlja, bolnica, klinika, odnosno institut, a ne ispunjavaju propisane uslove za tu vrstu zdravstvene ustanove (član 125. stav 2);

14)       ne organizuje stručne organe u zdravstvenoj ustanovi (član 126);

15)       stiče sredstva za rad suprotno odredbama čl. 144- 146. ovog zakona;

16)       ne poštuje istaknuti prigovor savesti zdravstvenog radnika, odnosno ako ne obezbedi pružanje zdravstvene zaštite pacijentu od strane drugog zdravstvenog radnika u slučaju istaknutog prigovora savesti (član 156. stav 3);

17)       zaposlenom zdravstvenom radniku ne obezbedi plaćeno odsustvo za kontinuiranu edukaciju radi obnavljanja licence (član 171. stav 3);

18)       ne obezbedi stručno usavršavanje zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika u skladu sa članom 172. ovog zakona;

19)       ne sprovodi unutrašnju proveru kvaliteta stručnog rada u skladu sa članom 189. ovog zakona;

20)       ne sarađuje sa stručnim nadzornicima u sprovođenju redovne odnosno vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada ili ako ne pruži sve potrebne podatke i ne dostavi potrebnu dokumentaciju za sprovođenje redovne odnosno vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada (član 191. stav 8);

21)       ne dostavi ministru izveštaj o postupanju i preduzetim merama po savetima i predlozima za otklanjanje uočenih nedostataka i propusta iz izveštaja stručnih nadzornika, u roku propisanom članom 193. stav 5. ovog zakona;

22)       ne postupi po rešenju ministra kojim je izrečena zabrana iz člana 194. stav 3. tač. 1- 3)  ovog zakona;

23)       obavlja metode i postupke komplementarne medicine suprotno članu 218. stav 2. ovog zakona;

24)       strancu ne pruži zdravstvenu zaštitu u skladu sa ovim zakonom ili ako mu ne ukaže hitnu medicinsku pomoć (čl. 219-221).

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se i odgovorno lice u zdravstvenoj ustanovi, odnosno drugom pravnom licu novčanom kaznom od 30.000 do 50.000 dinara.

Za prekršaj iz stava 1. tač. 1, 5-9, 11, 12, 16-18, 20-24) ovog člana kazniće se zdravstveni radnik preduzetnik novčanom kaznom od 100.000 do 500.000 dinara.

Član 233.

Novčanom kaznom od 500.000 do 1.000.000 dinara kazniće se za prekršaj zdravstvena ustanova, odnosno drugo pravno lice, ako:

1) omogući obavljanje zdravstvene delatnosti zdravstvenom radniku koji ne ispunjava uslove iz člana 153. stav 1. ovog zakona; 2) angažuje zdravstvenog radnika stranog državljanina suprotno odredbama čl. 153. i 154. ovog zakona;

3) ne utvrdi vreme i uzrok smrti lica koje je umrlo u zdravstvenoj ustanovi i o tome ne obavesti nadležni organ jedinice lokalne samouprave (član 203. stav 3); 4) ne obavesti u propisanom roku punoletnog člana porodice umrlog lica o vremenu i

uzroku smrti ili mu ne omogući neposredan pristup telu umrlog lica (član 205. stav 1); 5) ne zatraži obdukciju u skladu sa članom 206. ovog zakona; 6) ne postupi po rešenju zdravstvenog inspektora (čl. 227. i 230).

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se odgovorno lice u zdravstvenoj ustanovi, odnosno drugom pravnom licu novčanom kaznom od 30.000 do 50.000 dinara.

Za prekršaj iz stava 1. tač. 1,2) i 6) ovog člana kazniće se zdravstveni radnik preduzetnik novčanom kaznom od 300.000 do 500.000 dinara.

Član 234.

Novčanom kaznom od 100.000 do 500.000 dinara, kazniće se za prekršaj zdravstveni radnik preduzetnik ako:

1)         osnuje više od jedne privatne prakse (član 38. stav 6);

2)         obavlja zdravstvenu delatnost, a ne ispunjava uslove propisane članom 39. ovog zakona;

3)         obavlja zdravstvenu delatnost u suprotnosti sa rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti (član 40);

4)         angažuje zdravstvenog radnika suprotno članu 40. ovog zakona;

5)         ne obavesti u propisanom roku Ministarstvo, opštinsku, odnosno gradsku upravu na čijoj teritoriji se nalazi sedište privatne prakse, kao i nadležnu komoru o ponovnom početku obavljanja zdravstvene delatnosti (član 41. stav 4)

6) u propisanom roku ne obavesti Ministarstvo o obezbeđivanju kadra za nastavak obavljanja zdravstvene delatnosti privatne prakse u slučaju iz člana 41. stav 5. ovog zakona; 7) ne izvršava dužnosti iz člana 42. ovog zakona.

Član 235.

Novčanom kaznom od 30.000 do 50.000 dinara, kazniće se za prekršaj zdravstveni radnik ako:

1)         obavlja zdravstvenu delatnost suprotno članu 33. ovog zakona;

2)         obavlja zdravstvenu delatnost suprotno članu 40. ovog zakona;

3)         obavlja dopunski rad u suprotnosti sa članom 60. ovog zakona;

4) se ne učlani u nadležnu komoru zdravstvenih radnika u skladu sa zakonom (član 152. stav 1);

5) napusti radno mesto u toku radnog vremena, odnosno posle isteka radnog vremena, a da mu nije obezbeđena zamena, čime je narušeno obavljanje zdravstvene delatnosti ili ugroženo zdravlje pacijenta (član 155. stav 5);

6) ne pruži hitnu medicinsku pomoć ističući prigovor savesti (član 156. stav 4);

7) obavlja zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi, a da nije dobio, odnosno obnovio licencu, odnosno ako mu je licenca oduzeta (član 184. stav 1);

8) u roku od osam dana od dana prijema rešenja o oduzimanju licence, odnosno od dana isteka trajanja licence koja nije obnovljena, licencu ne dostavi nadležnoj komori (član 184. stav 2);

9) ne sarađuje sa stručnim nadzornicima u sprovođenju redovne odnosno vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada ili ako ne pruži sve potrebne podatke i ne dostavi potrebnu dokumentaciju za sprovođenje redovne, odnosno vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada (član 191. stav 8);

10) odbije učešće u sprovođenju postupka redovne, odnosno vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada kao stručni nadzornik sa liste stručnih nadzornika (član 192. stav 5);

11) kao stručni nadzornik ne dostavi izveštaj o spoljnoj proveri kvaliteta stručnog rada iz člana 193. stav 2. ovog zakona u roku propisanom članom 193. stav 3. ovog zakona, odnosno ako ne dostavi dopunu, odnosno izjašnjavanje o podnetom prigovoru na izveštaj stručnih nadzornika u roku propisanom članom 194. stav 2. ovog zakona;

12) kao doktor medicine iz člana 203. stav 4. ovog zakona ne izvrši u roku od 12 sati od

primljenog poziva neposredan pregled umrlog lica radi utvrđivanja vremena i uzroka smrti (član 203. stav 5);

13) bez odlaganja ne obavesti nadležnu organizacionu jedinicu ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove o smrtnom slučaju pod uslovima propisanim članom 204. stav 1. ovog zakona;

14) obavlja metode i postupke komplementarne medicine suprotno čl. 217. i 218, ovog zakona.

Za prekršaj iz stava 1. tač. 3, 5, 9) i 10) ovog člana kazniće se i zdravstveni saradnik novčanom kaznom u iznosu od 30.000 do 50.000 dinara.

Za prekršaj iz stava 1. tačka 3) ovog člana kazniće se i drugo zaposleno lice novčanom kaznom u iznosu od 30.000 do 50.000 dinara.

Član 236.

 Novčanom kaznom od 30.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj lice iz člana 160. stav 2. ovog zakona ako pruža zdravstvenu zaštitu van zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse, osim u slučaju pružanja hitne medicinske pomoći u skladu sa zakonom.

Član 237.

Novčanom kaznom od 200.000 do 800.000 dinara, kazniće se za prekršaj poslodavac koji je pravno lice, ako iz svojih sredstava ne organizuje i ne obezbedi zdravstvenu zaštitu zaposlenih utvrđenu članom 14. ovog zakona.

Novčanom kaznom od 100.000 do 500.000 dinara, kazniće se za prekršaj iz stava 1. ovog člana poslodavac koji je preduzetnik.

Član 238.

Novčanom kaznom od 200.000 do 800.000 dinara, kazniće se za prekršaj Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije ako ne obavesti Etički odbor Srbije o sprovođenju kliničkih ispitivanja lekova i medicinskih sredstava za koja je data dozvola za sprovođenje kliničkih ispitivanja (član 142. stav 3).

Član 239.

Novčanom kaznom od 300.000 do 800.000 dinara, kazniće se za prekršaj fakultet zdravstvene struke ako u preuzimanju tela umrlih lica radi izvođenja praktične nastave postupi suprotno čl. 210. do 216. ovog zakona.

XXIV. PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Član 240.

Vlada će doneti Plan mreže u skladu sa ovim zakonom, u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Član 241.

Republika Srbija, odnosno autonomna pokrajina, preuzeće osnivačka prava nad zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač u roku od 24 meseca od stupanja na snagu ovog zakona.

Odluku o preuzimanju osnivačkih prava iz stava 1. ovog člana, za zdravstvene ustanove čiji je osnivač autonomna pokrajina, donosi nadležni organ autonomne pokrajine i o tome, posle upisa u registar kod nadležnog organa, obaveštava Ministarstvo u roku od 15 dana od dana upisa.

Do preuzimanja osnivačkih prava iz stava 1. ovog člana, osnivačka prava i obaveze nad tim zdravstvenim ustanovama vrše organi, nadležni po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Od dana preuzimanja osnivačkih prava nad zdravstvenim ustanovama, Republika Srbija, odnosno autonomna pokrajina, imenovaće organe zdravstvene ustanove u skladu sa ovim zakonom, a obaveze osnivača u pogledu finansiranja zdravstvene ustanove vrše organi,

nadležni po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona, najkasnije do 1. januara 2019. godine.

Na imenovanje organa zdravstvenih ustanova iz st. 1. i 2. ovog člana primenjuju se odredbe ovog zakona.

Član 242.

Ministar će doneti podzakonski akt iz člana 46. stav 6. ovog zakona, u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Registar zdravstvenih ustanova i Jedinstvena evidencija, propisani ovim zakonom, počeće sa radom u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

APR će preuzeti od privrednih sudova koji su bili nadležni za poslove registracije zdravstvenih ustanova predmete, arhivu i registraturski materijal, nastao u radu na vođenju registara, u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.

APR će po službenoj dužnosti izvršiti prevođenje podataka o zdravstvenim ustanovama iz registra privrednih sudova, prema poslednjem registrovanom stanju, u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Zdravstvene ustanove su dužne da podnesu prijavu za upis usklađivanja u Registar zdravstvenih ustanova koji vodi APR u roku od tri meseca od dana okončanja postupka prevođenja iz stava 4. ovog člana.

Zdravstvene ustanove iz stava 5. ovog člana, dužne su da Registru zdravstvenih ustanova, uz prijavu za upis usklađivanja, podnesu i primerak novog statuta.

Član 243.

Zdravstvene ustanove uskladiće svoje opšte akte, organizaciju i rad sa odredbama ovog zakona u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona, a za zdravstvene ustanove iz Plana mreže kojima se menja osnivač u skladu sa ovim zakonom, u roku od šest meseci od roka predviđenog članom 241. stav 1. ovog zakona.

Do donošenja opštih akata iz stava 1. ovog člana zdravstvene ustanove primenjivaće opšte akte koji nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona.

Druga pravna lica i privatna praksa, dužni su da usklade svoja akta, organizaciju i rad sa odredbama ovog zakona, u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Do donošenja akata iz stava 1. ovog člana, druga pravna lica i privatna praksa primenjivaće akte koji nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona.

Član 244.

Rešenja o ispunjenosti propisanih uslova za početak rada i obavljanje zdravstvene delatnosti zdravstvene ustanove apoteke i apoteke kao privatne prakse, koja su doneta od strane zdravstvenog inspektora u skladu sa propisima koji su važili do stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju da važe i nakon stupanja na snagu ovog zakona, ukoliko nisu u suprotnosti sa zakonom.

Član 245.

Zvanje doktor dentalne medicine, odnosno zvanje doktor dentalne medicine specijalista, u smislu ovog zakona, izjednačeno je sa zvanjem doktor stomatologije, odnosno sa zvanjem doktor stomatologije specijalista, a do usklađivanja propisa kojima se uređuje visoko školstvo i obrazovanje, koji su u nadležnosti ministarstva nadležnog za obrazovanje, sa pravnim tekovinama Evropske Unije kojima se uređuje ova oblast.

Naziv oblast dentalne medicine, kao i nazivi ordinacija dentalne medicine i specijalistička ordinacija dentalne medicine, u smislu ovog zakona, izjednačeni su sa nazivima oblast stomatologije, odnosno sa nazivima stomatološka ordinacija i specijalistička stomatološka ordinacija.

Član 246.

Sporazum iz člana 157. stav 4. ovog zakona, zdravstvena ustanova u javnoj svojini, fakultet zdravstvene struke i Republički fond za zdravstveno osiguranje, zaključiće u roku od šest meseci dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Usklađivanje radnopravnog statusa nastavnika i saradnika iz člana 157. stav 1. ovog zakona zaključivanjem Ugovora iz člana 158. stav 1. ovog zakona, fakulteti zdravstvene struke i zdravstvene ustanove u javnoj svojini izvršiće u roku od 30 dana od dana potpisivanja sporazuma iz člana 157. stav 4. ovog zakona.

Član 247.

Odredbe zakona kojim se uređuje rad rad komora zdravstvenih radnika, koje su važile do stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju da važe i nakon stupanja na snagu ovog zakona, ukoliko nisu u suprotnosti sa ovim zakonom.

Član 248.

Ministar će doneti propise za sprovođenje ovog zakona u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Do donošenja propisa iz stava 1. ovog člana, primenjuju se propisi koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona, a koji nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona.

Član 249.

Vlada će usvojiti Plan razvoja zdravstvene zaštite u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Član 250.

Do prestanka funkcionisanja privremenog pravnog sistema uspostavljenog na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, nad zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač Republika Srbija, Vlada ima sva prava i obaveze osnivača u skladu sa zakonom.

Član 251.

Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o zdravstvenoj zaštiti ("Službeni glasnik RS", br. 107/05, 72/09 - dr. zakon, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 - dr. zakon, 93/14, 96/15 i 106/15).

Član 252.

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", osim odredbe člana 115. stav 1. tačka 2), koja se primenjuje istekom roka od 18 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona

IZ OBRAZLOŽENJA

II. RAZLOZI ZA DONOŠENJE ZAKONA

Osnovni razlog donošenja ovog zakona je potreba da se ova oblast detaljnije pravno uredi i uskladi sa izmenjenim društveno-ekonomskim odnosima i novinama u sistemu zdravstvene zaštite u odnosu na period donošenja prethodnog Zakona o zdravstvenoj zaštiti iz 2005. godine, a u skladu sa Ustavom Republike Srbije kao osnovnim pravnim okvirom za uređenje i obezbeđenje sistema u oblasti zdravstva. Nakon proteka više decenije i svih promena koje su se desile u oblasti sistema zdravstva, kao neophodno se pojavila i potreba da se i oblast zdravstva reformiše radi jasnijeg sagledavanja svih relevantnih činioca koji je prate. U toku primene trenutno važećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti, pojavila su se brojna pitanja i problemi koje je neophodno zakonski definisati i regulisati.

Propisano je da se ovim zakonom uređuje sistem zdravstvene zaštite u Republici Srbiji, njegova organizacija, društvena briga za zdravlje stanovništva, opšti interes u zdravstvenoj zaštiti, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, kao i druga pitanja od značaja za orgaanizaciju i sprovođenje zdravstvene zaštite. Prava i obaveze pacijenata kao i zaštita lica sa mentalnim smetnjama regulisani su posebnim zakonom. Utvrđeno je da pravo na zdravstvenu zaštitu, sem građana Republike Srbije, imaju i strani državljani i lica bez državljanstva koja su stalno nastanjena ili privremeno borave u Republici Srbiji ili koji prolaze preko teritorije Republike Srbije

U definiciju zdravstvene zaštite uvodi se pojam,,zdravstvene nege".

Termin zdravstvena služba je izbačen (zbog sličnosti sa terminom "služba" kao organizacionog dela zdravstvene ustanove) i uveden novi, širi pojam sistema zdravstvene zaštite koji čine zdravstvene ustanove, privatna praksa, fakulteti zdravstvene struke i druga pravna lica za koje je posebnim zakonom predviđeno da obavljaju i poslove zdravstvene delatnosti, zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici, kao i organizacija i finansiranje zdravstvene zaštite.

Propisano je da sistem zdravstvene zaštite u Republici čine zdravstvene ustanove, privatna praksa, fakulteti zdravstvene struke i druga pravna lica za koje je posebnim zakonom predviđeno da obavljaju i poslove zdravstvene delatnosti, zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici. Ovim zakonskim rešenjem uvedeno je da u pojam sistema zdravstvene zaštite, ulaze i organizacija i finansiranje zdravstvene zaštite.

U okviru društvene brige za zdravlje stanovništva na niovou Republike propisano je da Republika Srbija može da obezbedi zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač i sredstva za izvršavanje obaveza po izvršnim sudskim odlukama, za obaveze koje se ne finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili na drugi način, a za koje zdravstvena ustanova ne može da obezbedi sredstva u finansijskom planu, kao i sredstva za osiguranje objekata i opreme.

Propisano je da se sredstva za ostvarivanje opšteg interesa za: sprovođenje ciljanih preventivnih pregleda odnosno skrininga, prema odgovarajućim nacionalnim programima, upravljanje medicinskim otpadom u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, u skladu sa zakonom i propisima kojima se uređuje upravljanje otpadom, obezbeđivanje specijalizacija i užih specijalizacija zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika, zaposlenih u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, osiguranje imovine i lica u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, kao i tekuće održavanje objekata i prostorija i tekuće servisiranje medicinske, nemedicinske opreme, prevoznih sredstava i opreme u oblasti integrisanog zdravstvenog informacionog sistema zdravstvenih ustanova u javnoj svojini, obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje. Propisano je da opšti interes u zdravstvenoj zaštiti obuhvata i sredstva za organizovanje i sprovođenje redovne spoljnje provere kvaliteta stručnog rada, a obezbeđuje se od nadležne komore zdravstvenih radnika. Propisano je da opšti interes u zdravstvenoj zaštiti obuhvata i učešće u obezbeđivanju sredstava, u delu koji se odnosi na lekove i medicinska sredstva, vezanih za zdravstvenu zaštitu lica lišenih slobode, koja im se pruža van ustanova za izvršenje krivičnih sankcija, kao i izvršavanje mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, kao i obaveznog lečenja alkoholičara i narkomana.

Republika Srbija može da obezbedi i sredstva za dodatno osiguranje imovine i lica u zdravstvenim ustanovama u državnoj svojini na teritoriji Republike Srbije, a koje se ne obezbeđuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja.

U grupacije stanovništva obuhvaćene društvenom brigom za zdravlje uvedene su dve nove kategorije stanovništva i to:

- lica sa statusom borca, izbegla, odnosno lica prognana iz bivših republika SFRJ, kao i raseljena lica, koja su nezaposlena i sa niskim mesečnim prihodima, a koja imaju boravište na teritoriji Republike Srbije;

- lica kojima se obezbeđuje, sem obavezne, i preporučena imunizacija.

U okviru društvene brige za zdravlje stanovništva na niovou autonomne pokrajine, propisano je da autonomna pokrajina, kao i do sada obezbeđuje sredstava za vršenje osnivačkih prava nad zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač, a uvedena je mogućnost da autonomna pokrajina obezbedi, sem dosadašeg obezbeđivanja sredstava za osiguranje objekata i opreme, i sredstva za osiguranje lica.

Društvena briga za zdravlje na nivou autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave obuhvata i dodatno osiguranje imovine i lica u zdravstvenim ustanovama u državnoj svojini na teritoriji autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, a koje se ne obezbeđuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Takođe, društvena briga za zdravlje na nivou autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, može da obuhvati mere za obezbeđivanje i sprovođenje zdravstvene zaštite od interesa za građane na teritoriji autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, kojima se stvaraju uslovi za bolju dostupnost i pristupačnost u korišćenju zdravstvene zaštite u zdravstvenim ustanovama u državnoj svojini, a koji su viši od normativa, odnosno standarda u pogledu prostora, opreme, kadra, lekova i medicinskih sredstava, koji se ne obezbeđuju pod uslovima propisanim zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje, kao i druga neophodna sredstva za rad zdravstvene ustanove kojima se postiže viši standard u obezbeđivanju zdravstvene zaštite. (do sada je ova mogućnost bila vezana za zdravstvene ustanove čiji je osnivač).

Propisano je da obezbeđivanje kadra, kako do normativa, tako i preko normativa, podrazumeva i obezbeđivanje zamene odsutnih zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika za vreme trajanja specijalizacije odnosno uže specijalizacije.

Autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave može da obezbedi za zdravstvene ustanove u državnoj svojini na teritoriji autonomne pokrajine odnosno jedinice lokalne samouprave i sredstva za izvršavanje obaveza po izvršnim sudskim odlukama, koje se ne finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili na drugi način u skladu sa zakonom, a za koje zdravstvena ustanova ne može da obezbedi sredstva u finansijskom planu (do sada je ova mogućnost postojala za zdravstvene ustanove čiji je osnivač).

U okviru društvene brige za zdravlje na nivou poslodavca, uvedeni su i pregledi zaposlenog radi zaštite od jonizujućih i nejonizujućih zračenja. Društvena briga za zdravlje na nivou poslodavca, za zaposlene u zdravstvenim ustanovama u državnoj svojini, obezbeđuje se iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja.

U okviru društvene brige za zdravlje na nivou pojedinca, utvrđeno da je pojedinac dužan da se odazove na poziv za ciljani preventivni pregled, odnosno skrining, prema odgovarajućim nacionalnim programima.

Iz razloga celishodnosti, pojednostavljenja i efikasnosti postupka propisano je Plan razvoja zdravstvene zaštite donosi Vlada (do sada Narodna skupština).

Kao opšti interes u zdravstvenoj zaštiti uvodi se, a finansira se iz sredstava Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje:

-           sprovođenje ciljanih preventivnih pregleda, odnosno skrininga, prema odgovarajućim nacionalnim programima;

-           upravljanje medicinskim otpadom u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini;

-           obezbeđivanje specijalizacija i užih specijalizacija zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika, zaposlenih u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini;

-           osiguranje imovine i lica u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini;

-           tekuće održavanje objekta (da sada je bilo propisano samo tekuće održavanje prostorija i medicinske, nemedicinske opreme, prevoznih sredstava), kao i opreme u oblasti integrisanog zdravstvenog informacionog sistema zdravstvenih ustanova u javnoj svojini.

-           Troškovi investicionog ulaganja, investicionog održavanja medicinske i nemedicinske opreme, nabavke medicinske i druge opreme neophodne za rad zdravstvenih ustanova u državnoj svojini obezbeđuju se iz sredstava osnivača, odnosno Republike i autonomne pokrajine, kao osnivača svih zdravstvenih ustanova u javnoj svojini.

Troškovi investicionog ulaganja, investicionog održavanja medicinske i nemedicinske opreme, nabavke medicinske i druge opreme neophodne za rad ZU na teritoriji opštine odnosno grada i kojima jedinica lokalne samouprave nije osnivač, mogu da se obezbede i iz sredstava opštine, odnosno grada, radi ostvarivanja uslova za bolju dostupnost zdravstvene zaštite građanima.

Propisano je da se sredstva za organizovanje i sprovođenje redovne spoljne provere kvaliteta stručnog rada, obezbeđuju od nadležne komore zdravstvenih radnika.

U okviru načela zdravstvene zaštite, načelo poštovanja ljudskih prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti uvodi se kao novo načelo.

Kao zakonski termin uvodi se pojam pružaoca zdravstvene zaštite a to su:

1)         zdravstvene ustanove u javnoj i privatnoj svojini;

2)         fakulteti zdravstvene struke i druga pravna lica za koja je posebnim zakonom predviđeno da obavljaju i poslove zdravstvene delatnosti;

3)         privatna praksa;

4)         zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici koji obavljaju zdravstvenu delatnost,

U         skladu sa zakonom.

Ovim zakonom uvodi se racionalnija organizacija zdravstvenih ustanova u javnoj svojini i preuzimanje osnivačkih prava nad ZU u javnoj svojini od strane Republike, odnosno Autonomne pokrajine. Ponovo se u zdravstveni sistem uvode zdravstveni centri: opšta bolnica i dom zdravlja, čiji je osnivač Republika, a na teritoriji autonomne pokrajine-autonomna pokrajina. Zdravstveni centri se ponovo uvode iz razloga celishodnosti odnosno radi bolje organizacije rada, bolje iskorišćenosti i raspoloživosti kadrova, prostora i opreme. Ovim rešenjem omogućeno je spajanje zajedničkih nemedicinskih delatnosti i zajedničkih medicinskih delatnosti, uključujći i dijagnostičke i specijalističko-konsultativne delatnosti. Generalno, praksa je pokazala da je postojanje zdravstvenih centara celishodnije i racionalnije nego postojanje doma zdravlja i bolnice kao odvojenih zdravstvenih ustanova.Trenutno činjenično stanje je takvo da se jedan broj zdravstvenih centara nije još uvek ni razdvojio. Zakonom je određen rok za donošenje Uredbe o planu mreže, kao i rok za preuzimanje osnivačkih prava. Planom mreže će biti predviđeno koji će zdravstveni centri postojati. Pretpostavka je da će osnivanje zdravstvenih centara biti znatno brže, lakše i efikasnije od njihovog razdvajanja.

Uvedeno je novo zakonsko rešenje na organe zdravstvene ustanove u privatnoj svojini, statusne promene, promenu pravne forme i prestanak postojanja, shodno se primenjuju propisi kojima se uređuje pravni položaj društva sa ograničenom odgovornošću. Ovo rešenje uvedeno je radi bolje organizacije i upravljanja zdravstvenim ustanovama u privatnoj svojini.

Zdravstvena ustanova može se osnovati i u skladu sa propisima kojima se uređuje javno-privatno partnerstvo.

U skup delatnosti koje se mogu obavljati samo u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, uvrštena je sudsko-medicinska delatnost.

Uvedeno je novo zakonsko rešenje. Izuzetno, zdravstvena ustanova u javnoj svojini može angažovati zdravstvenog radnika druge specijalnosti iz druge zdravstvene ustanove odnosno privatne prakse zaključivanjem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom zdravstvenom ustanovom odnosno privatnom praksom, odnosno zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa zdravstvenim radnikom.

Zabranjeno je da zdravstveni radnik druge specijalnosti obavlja zdravstvenu delatnost koja je izvan zdravstvene delatnosti utvrđene rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti te zdravstvene ustanove.

Zdravstvena ustanova može angažovati zdravstvenog radnika sa dozvolom za obavljanje metoda i postupaka komplementarne medicine, ukoliko je to potrebno za dijagnostiku, lečenje i rehabilitaciju pacijenta u okviru zdravstvene delatnosti za koju je zdravstvena ustanova osnovana, zaključivanjem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom zdravstvenom ustanovom odnosno privatnom praksom, odnosno zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa zdravstvenim radnikom.

Uvođenjem ovog zakonskog rešenja postiže se unapređenje kvaliteta pružanja zdravstvene zaštite, kao i bezbednija zdravstvena zaštita.

Zdravstvena ustanova i njena organizaciona jedinica van sedišta ustanove, nakon dobijanja rešenja o ispunjenosti uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti upisuje se u registar Agencije za privredne registre, umesto dosadašnjeg upisa u registar suda. Uveden je Registar zdravstvenih ustanova i jedinstvena evidencija subjekata u zdravstvu, koji vodi Agencija za privredne registre. U Registar zdravstvenih ustanova se upisuju podaci i dokumenta, promena i brisanje podataka i dokumenata, u skladu sa ovim zakonom, propisima donetim za sprovođenje ovog zakona i zakonom kojim se uređuje postupak registracije u APR. Značajna novina je da se u APR upisuju i podaci o zdravstvenim radnicima koji obavljaju zdravstvenu delatnoost u dopunskom radu u zdravstvenoj ustanovi, a što se javno objavljuje na internet stranici APR-a.

Olakšan je niz uslova koji se odnosi na zdravstvene ustanove u privatnoj svojini i privatnu praksu - mogućnost osnivanja uže specijalističke ordinacije, mogućnost zaključivanja ugovora za sanitetski prevoz i laboratorijsku i drugu dijagnostiku, mogućnost angažovanja po ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom zdravstvenom ustanovom / privatnom praksom, odnosno ugovora o dopunskom radu sa zdravstvenim radnikom odgovarajuće specijalizacije, odnosno zdravstvenim radnikom sa dozvolom za obavljanje metoda i postupaka tradicionalne medicine, u skladu sa zakonom, pa nema potrebe za zapošljavanjem zdravstvenih radnika, poliklinika se može osnovati za najmanje dva oblika privatne prakse, osim apoteke;

Ordinacija opšte dentalne medicine može angažovati doktora dentalne medicine, specijalistu, osim u slučajevima propisanim stavom 3. ovog člana.

Privatna praksa može angažovati zdravstvenog radnika sa dozvolom za obavljanje metoda i postupaka komplementarne medicine, ukoliko je to potrebno za dijagnostiku, lečenje i rehabilitaciju pacijenta u okviru zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana, zaključivanjem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom zdravstvenom ustanovom odnosno privatnom praksom odnosno zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa zdravstvenim radnikom.

Zabranjeno je da zdravstveni radnik druge specijalnosti obavlja zdravstvenu delatnost koja je izvan zdravstvene delatnosti utvrđene rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti te privatne prakse, osim u slučajevima propisanim stavom 3. ovog člana.

Uvođenjem ovog zakonskog rešenja postiže se unapređenje kvaliteta pružanja zdravstvene zaštite.

Propisano je da privatna praksa može privremeno prestati sa obavljanjem delatnosti najduže 5 godina.

Naime, ovim zakonskim rešenjem ograničeno je najduže vreme za koje privatna praksa može prestati sa obavljanjem delatnosti (radi odsutnosti osnivača zbog imenovanja na funkciju, specijalizaciju, itd.). Uvedeno je novo zakonsko rešenje da u slučaju privremenog prestanka obavljanja poslova zdravstvene delatnosti iz različitih razloga kraćem od 30 dana, osnivač privatne prakse je dužan da obaveštenje o privremenom prestanku obavljanja poslova zdravstvene delatnosti istakne na mestu na kom obavlja delatnost, s obzirom da je u praksi ovo čest slučaj, a što je korisno i za pacijente i za zdravstvenu inspekciju, kako bi zainteresovana lica bila obaveštena o privremenom prestanku obavljanja poslova zdravstvene delatnosti.

Takođe, uvedeno je novo zakonsko rešenje kojim je propisano da o privremenom prestanku obavljanja poslova zdravstvene delatnosti dužem od 30 dana, osnivač privatne prakse obaveštava Ministarstvo i nadležnu komoru odmah, a najkasnije u roku od osam dana od isteka 30-og dana privremenog prestanka obavljanja poslova zdravstvene delatnosti.

Ovim rešenjem predviđena je i obaveza privatne prakse da odmah, a najkasnije u roku od osam dana od ponovnog početka obavljanja zdravstvene delatnosti o tome obavesti Ministarstvo, opštinsku, odnosno gradsku upravu na čijoj teritoriji se nalazi sedište privatne prakse, kao i nadležnu komoru. Ovo rešenje je uvedeno zbog različitih okolnosti koje osnivač privatne pratne prakse ne može predvideti (npr. kod privremene sprečenosti za rad ne može se znati koliko može trajati odsutnost i sl.), pa je stoga uveden zakonski rok u kom je osnivač dužan da obavesti nadležne organe o ponovnom početku obavljanja poslova zdravstvene delatnosti.

Takođe, uvedeno je novo zakonsko rešenje kojim je propisano da ukoliko je osnivač odsutan zbog privremene sprečenosti za rad, stručnih usavršavanja, ostvarivanja prava iz radnog odnosa i sl., privatna praksa može nastaviti sa radom najduže 5 godina, ukoliko obezbedi odgovarajući kadar za obavljanje poslova zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana, o čemu je osnivač privatne prakse dužan da obavesti Ministarstvo odmah, a najkasnije u roku od osam dana od dana obezbeđivanja kadra za nastavak obavljanja poslova zdravstvene delatnosti privatne prakse. Na ovaj način omogućava se da privatna praksa može da nastavi nesmetano sa radom u slučaju odsutnosti osnivača najduže 5 godina, ukoliko osnivač obezbedi odgovarajući kadar, što je istovremeno i u njegovom interesu i u interesu građana, odnosno korisnika zdravstvenih usluga. Takođe, na ovaj način odredbe ovog zakona usklađuju se sa odredbama Zakona o privrednim društvima, obzirom da se na rad privatne prakse primenjuju propisi kojima je uređena oblast privatnog preduzetništva.

Unapređena su odredbe koje se odnose na procenu zdravstvenih tehnologija, kao poređenje novih ili već postojećih zdravstvenih tehnologija sa tehnologijom koja se koristi u praksi ili se smatra najboljom mogućom, na osnovu kliničke delotvornosti i bezbednosti, ekonomskih analiza, etičkih, pravnih, socijalnih i organizacionih posledica i efekata, da je procena multidisciplinarna, stručna, nepristrasna, objektivna i transparentna i objedinjuje načela medicine zasnovane na dokazima i ekonomske analize, u cilju davanja mišljenja o opravdanosti primene nove tehnologije odnosno zamene dosadašnje zdravstvene tehnologije, a utvrđen je sastav Komisije za procenu zdravstvenih tehnologija:

Preciznije su određeni uslovi koji se odnose na zabranu reklamiranja. Dozvoljeno je oglašavanje zdravstvenih usluga, stručno-medicinskih postupaka i metoda zdravstvene zaštite koje se obavljaju u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi u skladu sa rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, odnosno u skladu sa dozvolom Ministarstva za obavljanje određene metode i postupka tradicionalne medicine, kao i kontakt podataka zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse, u cilju informisanja pacijenta.

Unapređene su odredbe koje se odnose na integrisani zdravstveni informacioni sistem – IZIS i stvorene osnove za razvoj IZIS-a.

Unapređene su odredbe zakona koje se odnose na prekovremeni rad, odnosno jasno su definisani oblici prekovremenog rada. Pripravnost nije zakonom propisana kao oblik prekovremenog rada.

Propisano je da zdravstvenom radniku koji radi na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno radno vreme u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje rad, a koji radi na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima, utvrđenim zakonom ili opštim aktom, na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog, ne može da se odredi dežurstvo kao prekovremeni rad na tim poslovima, ako zakonom nije drugačije uređeno. Zdravstvenom radniku koji radi na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno radno vreme u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje rad, a koji radi na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima, utvrđenim zakonom ili opštim aktom, na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog, ne može da se odredi rad po pozivu, kao prekovremeni rad na tim poslovima, ako zakonom nije drugačije uređeno.

Precizirano je da se može zaključiti najviše tri ugovora o dopunskom radu sa drugim poslodavcem u trajanju do jedne trećine punog radnog vremena. Jedan primerak originala ugovora o dopunskom radu, u roku od 15 dana od dana zaključenja ugovora, zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa dostavlja APR-u, radi upisa u nadležni registar. Na ovaj način postiže se transparentnost obavljanja dopunskog rada u zdravstvenim ustanovama.

Uvedena je obaveza zdravstvene ustanove u privatnoj svojini, kao i privatne prakse da o nedeljnom rasporedu rada, početku i završetku radnog vremena, obaveštava zdravstvenu inspekciju.

Dom zdravlja u javnoj svojini osniva Republika Srbija, a na teritoriji autonomne pokrajine-autonomna pokrajina, u skladu sa zakonom i Planom mreže. Dom zdravlja u javnoj svojini osniva Republika Srbija, a na teritoriji autonomne pokrajine-autonomna pokrajina, u skladu sa zakonom i Planom mreže.

Dom zdravlja može organizovati ogranke na teritoriji Republike Srbije a zdravstvene stanice i zdravstvene ambulante na teritoriji upravnog okruga na kojem se nalazi sedište odnosno ogranak doma zdravlja.

Obrazuje se nova vrsta zdravstvene ustanove-zdravstvena ustanova-poliklinika.

Zdravstvena ustanova poliklinika obavlja zdravstvenu delatnost na primarnom nivou zdravstvene zaštite i obezbeđuje specijalističko-konsultativnu zdravstvenu delatnost iz najmanje pet različitih oblasti medicine odnosno dentalne medicine.Zdravstvena ustanova poliklinika može obezbediti laboratorijsku i drugu dijagnostiku, samostalno ili preko druge zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse. Zdravstvena ustanova poliklinika može organizovati ogranke na teritoriji Republike Srbije. U ogranku zdravstvene ustanove poliklinike obezbeđuje se zdravstvena delatnost iz najmanje tri različite oblasti medicine odnosno dentalne medicine.

Uvedena je zakonska mogućnost za dom zdravlja i specijalnu bolnicu da laboratorijsku i drugu dijagnostiku i farmaceutsku delatnost obavljaju i preko druge zdravstvene ustanove.

Na primarnom nivou zdravstvene zaštite uvode se tri nove vrste Zavoda: Zavod za laboratorijsku dijagnostiku, koji može imati ogranke. Zavod za radiološku dijagnostiku i Zavod za palijativno zbrinjavanje, Obzirom da se ranije postojanje ovih Zavoda pokazalo kao racionalnije, celishodinije u smislu osnivanja, organizacije rada i kvaliteta pružanja zdravstvenih usluga, zakonom se predviđa mogućnost osnivanja ovih Zavoda.

Zavod za laboratorijsku dijagnostiku može organizovati ogranke na teritoriji Republike Srbije, a jedinice za uzimanje uzoraka na teritoriji upravnog okruga na kojem se nalazi sedište odnosno ogranak zavoda. U ogranku zavoda za laboratorijsku dijagnostiku obezbeđuje se zdravstvena delatnost iz najmanje jedne oblasti laboratorijske dijagnostike. U jedinici za uzimanje uzoraka zavoda za laboratorijsku dijagnostiku može se obavljati zdravstvena delatnost samo iz oblasti laboratorijske dijagnostike koju obavlja sedište odnosno ogranak zavoda za laboratorijsku dijagnostiku koji se nalazi na teritoriji upravnog okruga te jedinice za uzimanje uzoraka.

U okviru Zavoda za gerijatriju i palijativno zbrinjavanje, Zavoda za palijativno zbrinjavanje i Zavoda za plućne bolesti i tuberkolozu predviđena je mogućnost organizovanja stacionara.

Propisano je da bolnica može imati organizacione jedinice izvan sedišta bolnice na teritoriji upravnog okruga na kojem ima sedište, odnosno na teritoriji za koju je bolnica u javnoj svojini osnovana, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.

Olakšani su minimalni uslovi za specijalnu bonicu, koja nema obavezu da obavlja farmacutsku delatnost, laboratorijsku, radiološku i drugu dijagnostiku, što sve može obezbediti preko druge zdravstvene ustanove.

U okviru zdravstvenih ustanova na tercijarnom nivou propisano je da se klinika može osnovati u sedištu fakulteta zdravstvene struke.

Propisano je da organizaciona jedinica za skrining uspostavlja i vodi evidenciju, u elektronskom obliku, koja se odnosi na sprovođenje nacionalnih programa za rano otkrivanje bolesti od većeg socijalno–medicinskog značaja za ciljnu populaciju (u daljem tekstu: skrining evidencija). Podaci za skrining evidenciju pribavljaju se u skladu sa zakonom na osnovu evidencija zdravstvenih ustanova, koje se odnose na organizovani skrining program, preko nadležnih zavoda za javno zdravlje, čuvaju se i obrađuju u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita podataka o ličnosti. Dostavljanje poziva licima na koja se odnosi određeni skrining program, u skladu sa odredbama ovog zakona, vrši ličnom dostavom pravno lice sa kojim Ministarstvo ima zaključen ugovor o vršenju usluga pozivanja na skrining preglede.

U okviru zdravstvenih ustanova na više nivoa zdravstvene zaštite, proširene su nadležnosti zavoda za javno zdravlje, na oblast zaštite životne sredine.

Propisano je da Zavod za biocide i medicinsku ekologiju osniva Republika. Ovo je značajno zbog sve češćih vremenskih nepogoda, kao i vanrednih i kriznih situacija i značajnih obaveza pomenutog Zavoda u vezi sa tim.

Uveden je niz izmena koje su u skladu sa preporukama u vezi primene antikoruptivnih mera. Propisano je, između ostalog, da je za stručno medicinski rad zdravstvene ustanove, ako direktor nema visoku školsku spremu zdravstvene struke, odgovoran zamenik. Ovim zakonskim rešenjem nameće se potreba svim zdravstvenim

ustanovama da imaju zamenika ukoliko je direktor nemedicinske struke. Uslovi za imenovanje zamenika direktora su isti kao i za direktora.

Uslovi za imenovanje direktora su pooštreni - definisana stručna sprema: zdravstveni radnik: doktor medicine, doktor dentalne medicine, farmaceut, odnosno farmaceut-medicinski biohemičar ili ima visoku školu pravne ili ekonomske struke odnosno završen fakultet organizacionih nauka (300 ESPB, odnosno master), ima najmanje pet godina radnog staža kao rukovodilac zdravstvene ustanove odnosno ruovodilac organizacione jedinice u zdravstvenoj ustanovi, da bi lice bilo izabrano za direktora neophodno je, između ostalog, da završi akreditovanu edukaciju iz oblasti zdravstvenog menadžmenta u trajanju od najmanje godinu dana. Ovo zakonsko rešenje je uvedeno da bi se poboljšao kvalitet menadžmenta u zdravstvenim ustanovama (trajanje edukacije u trajanju od najmanje godinu dana-master studije). Takođe, propisano je da za direktora zdravstvene ustanove može biti imenovano lice koje ima najmanje pet godina radnog staža na rukovodećim radnim mestima u oblasti zdravstvene zaštite. Uvedeno je novo zakonsko rešenje da za direktora zdravstvene ustanove može biti imenovano lice koje ima određeni radni staž na rukovodećim radnim mestima. Ovo rešenje je uvedeno kako bi se poboljšao kvalitet rada direktora.

Uvedeno je novo zakonsko rešenje da se direktor zdravstvene ustanove imenuje na period od četiri godine, i može biti ponovo imenovan. Ovo zakonsko rešenje je uvedeno da ne bi vremenski bio ograničen mandat direktora koji se pokazuje kao izuzetan rukovodilac i menadžer.

Uveden je odredba kojom je omogućeno da direktor zdravstvene ustanove, izabran na javnom konkursu, kome je istekao mandat ili koji je razrešen na lični zahtev, ima pravo da u istoj zdravstvenoj ustanovi bude premešten na drugo radno mesto za koje ispunjava uslove ako ono postoji, a ako ne postoji, prestaje mu radni odnos u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast rada.

U vezi sa nadležnostima Upravnog odbora, propisano, između ostalog, da Upravni odbor zdravstvene ustanove usvaja godišnji izveštaj o popisu imovine i obaveza.

Svi članovi upravnog i nadzornog odbora moraju imati visoku školsku spremu sa obimom studija od najmanje 300 ESPB bodova na akademskim studijama u skladu sa zakonom kojim se uređuje visoko obrazovanje, većina članova upravnog i nadzornog odbora predlaže se od strane osnivača.

Uvedeno je zakonsko rešenje da zaposleni u ZU iz Plana mreže može biti član samo jednog organa upravljanja, odnosno samo jednog stručnog organa u toj zdravstvenoj ustanovi.

Propisano je, između ostalog, da nadzorni odbor zdravstvene ustanove, najmanje jedanput godišnje, podnosi izveštaj o svom poslovanju osnivaču. Uvođenjem ovog zakonskog rešenja omogućava se kontinuirana kontrola rada nadzornog odbora od strane osnivača.

Statut zdravstvene ustanove u privatnoj svojini donosi osnivač. Statut zdravstvene ustanove se registruje i objavljuje na internet strani APR.

Etički odbor daje saglasnost i za sprovođenje istraživanja u oblasti javnog zdravlja, kao i za uzimanje organa ćelija i tkiva od živog davaoca, kao i mišljenje o etičkim pitanjima u postupku transplantacije.

Preciznije uređene odredbe koje se odnose na etički odbor – zaposleni koji učestvuje u kliničkom ispitivanju ne može biti član etičkog odbora u toj zdravstvenoj ustanovi.

Regulisan je status nastavnika ili saradnika fakulteta zdravstvene struke koji izvodi nastavu iz kliničkih predmeta u zdravstvenoj ustanovi, u skladu sa propisima o visokom obrazovanju. Zdravstvena ustanova u javnoj svojini, fakultet zdravstvene struke i organizacija obaveznog zdravstvenog osiguranja zaključuju sporazum kojim se uređuju njihova međusobna prava i obaveze u vezi sa pružanjem zdravstvenih usluga iz stava 2. ovog člana, vrsta i obim zdravstvenih usluga koje pružaju zdravstveni radnici iz stava 1. ovog člana, spisak zdravstvenih radnika - nastavnika i saradnika iz stava 1. ovog člana koji pružaju zdravstvene usluge, način plaćanja pruženih zdravstvenih usluga i druga pitanja od značaja za regulisanje međusobnih odnosa. Zdravstveni radnik, obuhvaćen sporazumom, prava iz radnog odnosa ostvaruje na fakultetu zdravstvene struke, u skladu sa zakonom, a sa zdravstvenom ustanovom u javnoj svojini zaključuje ugovor o međusobnim pravima i obavezama radi pružanja zdravstvenih usluga iz obaveznog zdravstvenog osiguranja (u daljem tekstu: Ugovor).

Precizirano je da se donacije iz inostranstva mogu vršiti isključivo preko Ministarstva zdravlja.

Izvršena je izmena stručnih zvanja, i to: doktor dentalne medicine (umesto doktor stomatologije) – u skladu sa Direktivom o regulisanim profesijama i dodat magistar farmacije (pored diplomiranog farmaceuta) – u skladu sa zvanjima u diplomama stečenim na fakultetima zdravstvene struke, na kojima se stiče ovo zvanje.

Uređeno je da se zapošljavanje u zdravstvenoj ustanovi u državnoj svojini vrši na osnovu sprovedenog javnog oglasa, što je do sada bilo predviđeno odredbama Posebnog kolektivnog ugovora, a sada će biti zakonska obaveza.

Propisano je da se plan razvoja kadrova u zdravstvu donosi u skladu sa planom upisa na fakultete i škole zdravstvene struke. Samim tim, Ministarstvo zdravlja se uključuje u donošenje upisne politike za sve obrazovne ustanove zdravstvene struke, uz mišljenje ministra nadležnog za poslove obrazovanja. Uvedena je obaveza direktora da dostavlja šestomesečni izveštaj o kadrovskoj obezbeđenosti nadzornom odboru, nadležnom Zavodu za javno zdravlje i Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje.

Uvedeno je novo zakonsko rešenje da se specijalizacija iz deficitarnih grana može odobriti kako nezaposlenom zdravstvenom radniku, tako i zaposlenom na određeno vreme. Takođe, uvedeni su i drugi oblici stručnog usavršavanja: poslediplomske strudije (akademske specijalizacije, master i doktorske studije) i objavljivanje, recenzije i uređivanje članaka u stručnim i naučnim časopisima, publikacijama i knjigama. Propisano je da troškove kontinuirane edukacije plaća nadležna komora zdravstvenih radnika.

Unapređenje odredbi koje se odnose na Kvalitet zdravstvene zaštite: preciziranje nadležnosti Komisije za unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite i stručnog saveta ZU; postupak unutrašnje i spoljašnje provere kvaliteta zdravstvene zaštite, stručnog nadzora, mogućnost unutrašnje vanredne provere kvaliteta. Uvedena je zakonska mogućnost da zdravstvena ustanova, drugo pravno lice, odnosno privatna praksa nad čijim radom je izvršena spoljna provera kvaliteta stručnog rada na osnovu izveštaja stručnog nadzornika otkloni uočene nedostatke i propuste, dostavi ministru izveštaj o postupanju i preduzetim merama po predlozima za otklanjanje uočenih nedostataka.

U oblasti akreditacije, pored zdravstvene ustanove predviđena je mogućnost akreditacije i za privatnu praksu i druga pravna lica.

Uvedene su novine koje se odnose na slučajeve obaveznog vršenja obdukcije, i to: za lice umrlo u zdravstvenoj ustanovi u roku 24 sata od prijema u stacionarnu zdravstvenu ustanovu, u slučaju da nije bilo moguće utvrditi bolest, odnosno povredu koja je uzrok smrti. Ovo zakonsko rešenje je uvedeno zbog pacijenata koji su primljeni na palijativno zbrinjavanje, pacijenata u terminalnoj fazi bolesti. Naime, u praksi je vrlo čest slučaj da članovi porodice vrše pritisak da se obdukcija ne vrši kada je uzrok smrti poznat. Takođe, obdukcija je, između ostalog, obavezna ako smrt nastupi u toku dijagnostičkog ili terapijskog postupka ili nakon ovog postupka, ukoliko postoji sumnja da je smrt nastupila u vezi sa izvršenim postupkom.

Uvedena je zakonska mogućnost da se se opozove zahtev za obdukciju umrlog lica od strane lica, odnosno organa koji je to zahtevao, ako su prestali razlozi za vršenje obdukcije.

Unapređene su odredbe koje su odnose na formiranje RSK koja odlučuje o dozvoli za zdravstvenog radnika, koji ukoliko ispunjava propisane uslove dobija dozvolu, nevezano za zdravstvenu ustanovu odnosno privatnu praksu, tako da može pružati usluge i kod drugog poslodavca.

Previđen je podzakonski akt kojim će se unaprediti odredbe koje se odnose na dozvolu ALIMS-a za medicinska sredstva koja se koriste za dijagnostičku procenu;

Uvedena je novina da troškove kontinuirane medicinske edukacije plaća nadležna Komora zdravstvenih radnika.

U tekstu Zakona unapređene su i usklađene odredbe koje se odnose na biomedicinu: darivanje i presađivanje organa u svrhu lečenja; darivanje ćelija i tkiva za primenu kod ljudi; razvoj i unapređenje nacionalnog transplantacionog programa; razdvajanje prikupljanja krvi i izrade proizvoda od krvi (što rade zavodi za transfuziju krvi) od bolničkih banaka krvi (u stacionarnim zdravstvenim ustanovama), koje ne mogu da vrše prikupljanje krvi i izrađuju proizvode od krvi.

Usklađene su odredbe sa novim Zakonom o zdravstvenom osiguranju (koji je u pripremi kao i sa u međuvremenu donetim zakonima: zakonima u oblasti biomedicine, Zakonom o zaštiti prava pacijenata, Zakonom o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, Zakonom o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva, Zakonom o vanrednim situacijama, propisima u oblasti upravljanja otpadom itd.

Redovnu i vanrednu spoljnu proveru kvaliteta stručnog rada vrše stručni nadzornici sa liste stručnih nadzornika, koju utvrđuje ministar i koja se dostavlja nadležnoj komori zdravstvenih radnika.

Usklađene su sa zakonima iz oblasti biomedicine odredbe zakona koje se odnose na biomedicinu: darivanje i presađivanje organa u svrhu lečenja, razvoj i unapređenje nacionalnog transplantacionog programa, razdvajanje prikupljanja krvi i izrade proizvoda od krvi (što rade zavodi za transfuziju krvi) od bolničkih banaka krvi (u

stacionarnim zdravstvenim ustanovama), koje ne mogu da vrše prikupljanje krvi i izrađuju proizvode od krvi.

Novine u oblasti komplementarne medicine su formiranje Republičke stručne komisije koja odlučuje o dozvoli za zdravstvenog radnika, koji ukoliko ispunjava propisane uslove dobija dozvolu, nevezano za zdravstvenu ustanovu odnosno privatnu praksu, tako da može pružati usluge i kod drugog poslodavca. Naziv tradicionalna medicina je zamenjen sa nazivom tradicionalna medicina iz razloga što je po mišljenju članova Radne grupe za tradicionalnu medicinu navedeni termin adekvatniji imajući u vidu da komplementarna medicina predstavlja upotpunjava metode i postupke konvencionalne medicine.

U skladu sa napred navedenim, predlaže se donošenje novog zakona kojim će se redefinisati opšti interes u zdravstvu, u skladu sa Ustavom, zahtevima vremena, društveno-ekonomskim odnosima i novinama u sistemu zdravstvene zaštite.

III. OBJAŠNJENJE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA I POJEDINAČNIH REŠENJA

Članom 1. propisano je šta se uređuje ovim zakonom. Naime, propisano je da se ovim zakonom uređuje sistem zdravstvene zaštite u Republici Srbiji, njegova organizacija, društvena briga za zdravlje stanovništva, opšti interes u zdravstvenoj zaštiti, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, kao i druga pitanja od značaja za organizaciju i sprovođenje zdravstvene zaštite. Prava i obaveze pacijenata su regulisani posebnim zakonom. Zdravstvena zaštita stranaca potpada pod druga pitanja od značaja za organizaciju i sprovođenje zdravstvene zaštite.

Članom 2. propisana je definicija zdravstvene zaštite. U definiciju zdravstvene zaštite uveden je pojam zdravstvene nege. Takođe, ovim zakonskim rešenjem u definiciju zdravstvene zaštite uvedena je i delotvornost, jer zdravstvena zaštita pored toga što treba da bude efikasna, trebalo bi da bude i delotvorna.

Članom 3. propisano je ko ima pravo na zdravstvenu zaštitu.

Članom 4. propisano je ko su učesnici u zdravstvenoj zaštite. Uvedeno je novo zakonsko rešenje da su učesnici u zdravstvenoj zaštiti i pružaoci zdravstvene zaštite.

Članom 5. propisana je definicija zdravstvene delatnosti. Uvedeno je novo zakonsko rešenje da mere i aktivnosti zdravstvene zaštite moraju biti u skladu sa stručnim standardima.

Članom 6. uvedena je definicija sistema zdravstvene zaštite. Propisano je da sistem zdravstvene zaštite u Republici čine zdravstvene ustanove, privatna praksa, fakulteti zdravstvene struke i druga pravna lica za koje je posebnim zakonom predviđeno da obavljaju i poslove zdravstvene delatnosti, zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici. Ovim zakonskim rešenjem uvedeno je da u pojam sistema zdravstvene zaštite, ulaze i fakulteti zdravstvene struke i druga pravna lica za koje je posebnim zakonom predviđeno da obavljaju i poslove zdravstvene delatnost, kao organizacija i finansiranje zdravstvene zaštite.

Članom 7. propisano je finansiranje zdravstvene zaštite.

Članom 8. propisano je na kom nivou se ostvaruje društvena briga za zdravlje i šta obuhvata zdravstvena zaštita u okviru društvene brige za zdravlje.

Članom 9. propisano je šta čini društvenu brigu za zdravlje na nivou Republike.

Članom 10. propisano je šta obuhvata društvenu brigu za zdravlje na nivou Republike. Uvedena su nova zakonska rešenja. Naime, propisano je, između ostalog, da Republika može da obezbedi zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač i sredstva za izvršavanje obaveza po izvršnim sudskim odlukama, za obaveze koje se ne finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili na drugi način u skladu sa zakonom, a za koje zdravstvena ustanova ne može da obezbedi sredstva u finansijskom planu. Takođe,

Republika može da obezbedi i sredstva za osiguranje objekata i opreme za zdravstvene ustanove čiji je osnivač, u skladu sa zakonom, kao i sredstva za dodatno osiguranje imovine i lica u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini na teritoriji Republike Srbije, a koje se ne obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Navedena rešenja su uvedena da bi došlo do izjednačavanja ustanova na nivou Republike i ustanova na nivou autonomne pokrajine odnosno lokalne samouprave. Naime, ustanove čiji je osnivač autonomna pokrajina odnosno lokalna samouprava to pravo već imaju (sredstava za izvršavanje obaveza po izvršnim sudskim odlukama, za obaveze koje se ne finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili na drugi način u skladu sa zakonom i sredstva za osiguranje objekata i opreme za zdravstvene ustanove čiji je osnivač.

Članom 11. propisano je koje grupacije stanovništva su obuhvaćene društvenom brigom za zdravlje na nivou Republike. Odredbe navedenog člana su usklađene sa odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju. Propisano je da društvena briga za zdravlje obuhvata i lica sa statusom borca, izbegla, odnosno lica prognana iz bivših republika SFRJ, kao i raseljena lica, koja su nezaposlena i sa niskim mesečnim prihodima, a koja imaju boravište na teritoriji Republike Srbije kojima se obezbeđuje obavezna i preporučena imunizacija u skladu sa propisima kojima se uređuje zdravstvena zaštita stanovništva od zaraznih bolesti. Novim zakonskim rešenjem ova lica su uvrštena u grupaciju stanovništva koja je obuhvaćena društvenom brigom za zdravlje.

Članom 12. Zdravstvena zaštita licima obuhvaćenim društvenom brigom za zdravlje obezbeđuje se iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje, odnosno u budžetu Republike Srbije.

Članom 13. uređuje se društvena briga za zdravlje na nivou autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave. Uvedeno je novo zakonsko rešenje kojim je propisano da društvena briga za zdravlje na nivou autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, obuhvata, između ostalog, i dodatno osiguranje imovine i lica u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini na teritoriji autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, a koje se ne obezbeđuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, kao i sredstva za osiguranje lica, objekata i opreme u zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač. Takođe, propisano je da autonomna pokrajina obezbeđuje sredstva za vršenje osnivačkih prava nad zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač u skladu sa zakonom i Planom mreže zdravstvenih ustanova, a koje obuhvata, između ostalog, zakup poslovnog prostora i opreme, investiciono ulaganje, investiciono održavanje prostorija, medicinske, nemedicinske opreme, prevoznih sredstava i opreme u oblasti integrisanog zdravstvenog informacionog sistema, dok tekuće održavanje obezbeđuje Fond. Na ovaj način unapređuje se kvalitet zdravstvene zaštite na nivou autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave. Predviđena je mogućnost da Autonomna pokrajina obezbedi zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač i sredstva za izvršavanje obaveza po izvršnim sudskim odlukama za obaveze koje se ne finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili na drugi način, a za koje zdravstvena ustanova ne može da obezbedi sredstva u finansijskom planu.

Članom 14. uređuje se društvena briga za zdravlje na nivou poslodavca, radi stvaranja uslova za zdravstveno odgovorno ponašanje i zaštitu zdravlja na radnom mestu zaposlenog.

Članom 15. uređuje se društvena briga za zdravlje na nivou pojedinca, uključujući i obavezu da se odazove na poziv za obezbeđeni ciljani preventivni pregled odnosno skrining, prema odgovarajućim nacionalnim programima.

Članom 16. uređuje se obaveštavanje javnosti, odnosno propisano je da građanin ima pravo na informacije koje su potrebne za očuvanje zdravlja i sticanje zdravih životnih navika, kao i na informacije o štetnim faktorima životne i radne sredine, koji mogu imati negativne posledice po zdravlje.

Čl. 17. i 18. propisano je koji organ donosi Plan razvoja zdravstvene zaštite i šta isti sadrži. Uvedeno je novo zakonsko rešenje da Plan razvoja zdravstvene zaštite donosi Vlada. Navedeno zakonsko rešenje uvedeno je zbog celishodnosti, odnosno radi pojednostavljenja postupka donošenja Plana razvoja, brzine i efikasnosti.

Članom 19. propisano je ostvarivanje opšteg interesa u zdravstvenoj zaštiti. Propisano je da se sredstva za ostvarivanje opšteg interesa za: sprovođenje ciljanih preventivnih pregleda odnosno skrininga, prema odgovarajućim nacionalnim programima, upravljanje medicinskim otpadom u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, u skladu sa zakonom i propisima kojima se uređuje upravljanje otpadom, obezbeđivanje specijalizacija i užih specijalizacija zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika, zaposlenih u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, osiguranje imovine i lica u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, kao i tekuće održavanje objekata i prostorija i tekuće servisiranje medicinske, nemedicinske opreme, prevoznih sredstava i opreme u oblasti integrisanog zdravstvenog informacionog sistema zdravstvenih ustanova u javnoj svojini, obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje. Propisano je da opšti interes u zdravstvenoj zaštiti obuhvata i sredstva za organizovanje i sprovođenje redovne spoljnje provere kvaliteta stručnog rada obezbeđuju od nadležne komore zdravstvenih radnika. učešće u obezbeđivanju sredstava, u delu koji se odnosi na lekove i medicinska sredstva, vezanih za zdravstvenu zaštitu lica lišenih slobode, koja im se pruža van ustanova za izvršenje krivičnih sankcija, kao i izvršavanje mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, kao i obaveznog lečenja alkoholičara i narkomana.

Čl. 20-26. propisana su načela zdravstvene zaštite, i to: načelo poštovanja ljudskih prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti, načelo pravičnosti zdravstvene zaštite, načelo sveobuhvatnosti zdravstvene zaštite, načelo pristupačnosti zdravstvene zaštite, načelo kontinuiranosti zdravstvene zaštite, načelo stalnog unapređenja kvaliteta i bezbednosti u pružanju zdravstvene zaštite i načelo efikasnosti zdravstvene zaštite. Uvedeno je novo načelo poštovanja ljudskih prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti. Načelo poštovanja ljudskih prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti podrazumeva obezbeđivanje najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti u pružanju zdravstvene zaštite, pre svega prava na život, nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta i neprikosnovenosti ljudskog dostojanstva, uvažavanja moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja građanina, kao i zabranu kloniranja ljudskih bića.

Članom 27. propisano je ko su pružaoci zdravstvene zaštite. Naime, propisano je da su pružaoci zdravstvene zaštite zdravstvene ustanove u javnoj i privatnoj svojini, fakulteti zdravstvene struke kao i druga pravna lica za koja je posebnim zakonom predviđeno da obavljaju i poslove zdravstvene delatnosti (u daljem tekstu: druga pravna lica i privatna praksa.

Članom 28. propisano je da zdravstvenu ustanovu može osnovati Republika, autonomna pokrajina, pravno ili fizičko lice pod uslovima propisanim zakonom. Zdravstvena ustanova može se osnovati u javnoj ili privatnoj svojini, kao: dom zdravlja, zdravstvena ustanova poliklinika, apotekarska ustanova, bolnica (opšta i specijalna), zdravstveni centar, zavod, zavod za javno zdravlje, klinika, institut, kliničko-bolnički centar i klinički centar. Uvode se zdravstveni centri (dom zdravlja i opšta bolnica). Zdravstveni centri se ponovo uvode iz razloga celishodnosti odnosno radi bolje organizacije rada, bolje iskorišćenosti i raspoloživosti kadra. Ovim rešenjem omogućeno je spajanje zajedničkih nemedicinskih delatnosti i zajedničkih medicinskih delatnosti, uključujući i organizovanje dijagnostičke i specijalističko-konsultativne delatnosti za potrebe doma zdravlja i opšte bolnice. Generalno, praksa je pokazala da je postojanje zdravstvenih centara celishodnije i racionalnije nego postojanje doma zdravlja i bolnice kao odvojenih zdravstvenih ustanova. Trenutno činjenično stanje je takvo da se jedan broj zdravstvenih centara nije još uvek razdvojio. Zakonom je određen rok za donošenje Uredbe o planu mreže, kao i rok za preuzimanje osnivačkih prava. Planom mreže će biti predviđeno koji će zdravstveni centri postojati. Pretpostavka je da će spajanje zdravstvenih centara biti znatno brže, lakše i efikasnije od njihovog razdvajanja. Ovim članom propisano je da se zdravstvena ustanova može osnovati i u skladu sa propisima kojim se uređuje javno-privatno partnerstvo, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno, a u skladu sa propisima kojima se uređuje javno-privatno partnerstvo i ovim zakonom. Propisano je da se na organe zdravstvene ustanove u privatnoj svojini, statusne promene, promenu pravne forme i prestanak postojanja, shodno se primenjuju propisi kojima se uređuje pravni položaj društva sa ograničenom odgovornošću. Ovo rešenje uvedeno je radi bolje organizacije i upravljanja zdravstvenim ustanovama u privatnoj svojini.

Članom 29. propisuje se Plan mreže zdravstvenih ustanova, ko ga donosi, kao i od čega se isti sastoji.

Članom 30. propisano je da zdravstvenu ustanovu u janoj svojini iz člana 28. stav 3. ovog Zakona osniva Republika, a na teritoriji autonomne pokrajine-autonomna pokrajina, u skladu sa zakonom i Planom mreže. Ovim zakonskim rešenjem postiže se bolja organizacija zdravstvene službe, bolja kadrovska obezbeđenost i ravnomernost u obezbeđenju kadrovima u sistemu zdravstvene zaštite, kao i bolja ekonomičnost u pogledu kadrova. Ovakvim zakonskim rešenjem biće omogućena kontrola kadrova koji se zapošljavaju.

Takođe, ovim članom je propisano i koje zdravstvene ustanove se osnivaju isključivo u javnoj svojini. Naime, propisano je da zdravstvena ustanova koja obavlja hitnu medicinsku pomoć, snabdevanje krvlju i komponentama krvi, uzimanje čuvanje i presađivanje organa, ćelija i tkiva kao delova ljudskog tela, proizvodnju seruma i vakcina i patoanatomsko-obdukcijsku delatnost i sudsko-medicinsku delatnost, kao i zdravstvenu delatnost iz oblasti javnog zdravlja osniva se isključivo u javnoj svojini.

Članom 31. propisano je koje zakonske uslove mora ispunjavati zdravstvena ustanova da bi obavljala zdravstvenu delatnost u skladu sa zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.

Članom 32. propisano je da osnivač donosi osnivački akt zdravstvene ustanove i šta isti sadrži. Uvedeno je novo zakonsko rešenje da se potpisi osnivača na osnivačkom aktu zdravstvene ustanove u privatnoj svojini, overavaju se u skladu sa zakonom. Akt o osnivanju zdravstene ustanove se registruje i objavljuje na internet stranici Agencije za privredne registre.

Članom 33. propisuje se da zdravstvena ustanova može obavljati zdravstvenu delatnost ako Ministarstvo rešenjem utvrdi da su ispunjeni propisani uslovi za obavljanje zdravstvene delatnosti. Uvedeno je novo zakonsko rešenje.

Izuzetno, zdravstvena ustanova u javnoj svojini može angažovati zdravstvenog radnika druge specijalnosti iz druge zdravstvene ustanove odnosno privatne prakse zaključivanjem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom zdravstvenom ustanovom odnosno privatnom praksom, odnosno zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa zdravstvenim radnikom

Zabranjeno je da zdravstveni radnik druge specijalnosti obavlja zdravstvenu delatnost koja je izvan zdravstvene delatnosti utvrđene rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti te zdravstvene ustanove.

Zdravstvena ustanova može angažovati zdravstvenog radnika sa dozvolom za obavljanje metoda i postupaka komplementarne medicine, ukoliko je to potrebno za dijagnostiku, lečenje i rehabilitaciju pacijenta u okviru zdravstvene delatnosti za koju je zdravstvena ustanova osnovana, zaključivanjem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom zdravstvenom ustanovom odnosno privatnom praksom, odnosno zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa zdravstvenim radnikom

Uvođenjem ovog zakonskog rešenja postiže se unapređenje kvaliteta pružanja zdravstvene zaštite. Propisano je da se zdravstvena ustanova i njena organizaciona jedinica van sedišta ustanove, nakon dobijanja rešenja o ispunjenosti uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti upisuje se u registar Agencije za privredne registre, umesto dosadašnjeg upisa u registar suda. Uveden je Registar zdravstvenih ustanova i jedinstvena evidencija subjekata u zdravstvu, koji vodi Agencija za privredne registre.

U Registar zdravstvenih ustanova se upisuju podaci i dokumenta, promena i brisanje podataka i dokumenata, u skladu sa ovim zakonom, propisima donetim za sprovođenje ovog zakona i zakonom kojim se uređuje postupak registracije u APR.

Članom 34. propisuje se ukidanje, spajanje sa drugom zdravstvenom ustanovom ili podela na više zdravstvenih ustanova, u skladu sa zakonom.

Članom 35. propisani su razlozi zbog kojih Ministarstvo donosi rešenje o zabrani obavljanja zdravstvene delatnosti ili zabrani obavljanja određenih poslova zdravstvene delatnosti u zdravstvenoj ustanovi.

Članom 36. propisano je koje ustanove mogu obavljati zdravstvenu delatnost, odnosno određene poslove zdravstvene delatnosti. Propisano je da fakulteti zdravstvene struke mogu obavljati zdravstvenu delatnost preko svojih organizacionih jedinica ako Ministarstvo rešenjem utvrdi da te organizacione jedinice ispunjavaju uslove za određenu vrstu zdravstvene ustanove, propisane ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona. Ustanove socijalne zaštite, zavodi za izvršavanje krivičnih sankcija, kao i druga pravna lica za koja je posebnim zakonom predviđeno da obavljaju i poslove zdravstvene delatnosti, mogu obavljati poslove zdravstvene delatnosti za korisnike usluga tih pravnih lica, ako zdravstveni inspektor rešenjem utvrdi da ispunjavaju propisane uslove za određenu vrstu zdravstvene ustanove, odnosno za određenu vrstu privatne prakse. Ovim članom je propisano da se na napred navedena pravna lica shodno primenjuju odredbe ovog zakona i propisa donetih za sprovođenje ovog zakona koje se odnose na određenu vrstu zdravstvene ustanove odnosno određenu vrstu privatne prakse, u skladu sa rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti u drugom pravnom licu.

Članom 37. propisano je ko može i pod kojim uslovima osnovati privatnu praksu. Propisano je da se na rad privatne prakse primenjuju se propisi kojima se uređuje oblast preduzetništva, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.

Članom 38. propisani su oblici privatne prakse, i to: lekarska odnosno ordinacija dentalne medicine (opšta, specijalistička i užespecijalistička), poliklinika, laboratorija (za biohemiju, mikrobiologiju, patohistologiju), apoteka, ambulanta (za zdravstvenu negu i za rehabilitaciju) i laboratorija za zubnu tehniku. Ovim članom je propisano da se poliklinika može osnovati za najmanje dva oblika privatne prakse iz stava 1. ovog člana, osim apoteke, u skladu sa zakonom.

Članom 39. propisano je pod kojim uslovima privatna praksa može obavljati zdravstvenu delatnost, kao i da ministar propisuje bliže uslove u pogledu kadra, opreme, prostora i lekova za osnivanje i obavljanje zdravstvene delatnosti, kao i pružanje zdravstvenih usluga privatne prakse.

Članom 40. propisano je da privatna praksa može obavljati zdravstvenu delatnost ako Ministarstvo rešenjem utvrdi da su ispunjeni propisani uslovi za obavljanje zdravstvene delatnosti, kao i da privatna praksa može obavljati samo zdravstvenu delatnost koja je utvrđena rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti.

Ordinacija opšte dentalne medicine može angažovati doktora dentalne medicine, specijalistu.

Zabranjeno je da zdravstveni radnik druge specijalnosti obavlja zdravstvenu delatnost koja je izvan zdravstvene delatnosti utvrđene rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti te privatne prakse, osim u slučajevima propisanim stavom 3. ovog člana.

Uvođenjem ovog zakonskog rešenja postiže se unapređenje kvaliteta pružanja zdravstvene zaštite.

Privatna praksa može angažovati zdravstvenog radnika sa dozvolom za obavljanje metoda i postupaka komplementarne medicine, ukoliko je to potrebno za dijagnostiku, lečenje i rehabilitaciju pacijenta u okviru zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana, zaključivanjem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom zdravstvenom ustanovom odnosno privatnom praksom odnosno zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa zdravstvenim radnikom.

Članom 41. propisano je da privatna praksa može privremeno prestati sa obavljanjem delatnosti najduže 5 godina. Naime, ovim zakonskim rešenjem ograničeno je najduže vreme za koje privatna praksa može prestati sa obavljanjem delatnosti (radi odsutnosti osnivača zbog imenovanja na funkciju, specijalizaciju, itd.).

Uvedeno je novo zakonsko rešenje da u slučaju privremenog prestanka obavljanja poslova zdravstvene delatnosti iz različitih razloga kraćem od 30 dana, osnivač privatne prakse je dužan da obaveštenje o privremenom prestanku obavljanja poslova zdravstvene delatnosti istakne na mestu na kom obavlja delatnost, s obzirom da je u praksi ovo čest slučaj, a što je korisno i za pacijente i za zdravstvenu inspekciju, kako bi zainteresovana lica bila obaveštena o privremenom prestanku obavljanja poslova zdravstvene delatnosti.

Takođe, uvedeno je novo zakonsko rešenje kojim je propisano da o privremenom prestanku obavljanja poslova zdravstvene delatnosti dužem od 30 dana, osnivač privatne prakse obaveštava Ministarstvo i nadležnu komoru odmah, a najkasnije u roku od osam dana od isteka 30-og dana privremenog prestanka obavljanja poslova zdravstvene delatnosti.

Ovim rešenjem predviđena je i obaveza privatne prakse da odmah, a najkasnije u roku od osam dana od ponovnog početka obavljanja zdravstvene delatnosti o tome obavesti Ministarstvo, opštinsku, odnosno gradsku upravu na čijoj teritoriji se nalazi sedište privatne prakse, kao i nadležnu komoru. Ovo rešenje je uvedeno zbog različitih okolnosti koje osnivač privatne pratne prakse ne može predvideti (npr. kod privremene sprečenosti za rad ne može se znati koliko može trajati odsutnost i sl.), pa je stoga uveden zakonski rok u kom je osnivač dužan da obavesti nadležne organe o ponovnom početku obavljanja poslova zdravstvene delatnosti.

Takođe, uvedeno je novo zakonsko rešenje kojim je propisano da ukoliko je osnivač odsutan zbog privremene sprečenosti za rad, stručnih usavršavanja, ostvarivanja prava iz radnog odnosa i sl., privatna praksa može nastaviti sa radom najduže 5 godina, ukoliko obezbedi odgovarajući kadar za obavljanje poslova zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana, o čemu je osnivač privatne prakse dužan da obavesti Ministarstvo odmah, a najkasnije u roku od osam dana od dana obezbeđivanja kadra za nastavak obavljanja poslova zdravstvene delatnosti privatne prakse. Na ovaj način omogućava se da privatna praksa može da nastavi nesmetano sa radom u slučaju odsutnosti osnivača najduže 5 godina, ukoliko osnivač obezbedi odgovarajući kadar, što je istovremeno i u njegovom interesu i u interesu građana, odnosno korisnika zdravstvenih usluga. Takođe, na ovaj način odredbe ovog zakona usklađuju se sa odredbama Zakona o privrednim društvima, obzirom da se na rad privatne prakse primenjuju propisi kojima je uređena oblast privatnog preduzetništva

Članom 42. propisane su dužnosti privatne prakse u obavljanju zdravstvene delatnosti.

Članom 43. propisano je da privatna praksa iz člana 38. stav 1. tačka 1) i 2) može obezbediti laboratorijsku i drugu dodatnu dijagnostiku koja je potrebna za postavljanje dijagnoze i praćenje lečenja svog pacijenta, zaključivanjem ugovora sa zdravstvenom ustanovom, odnosno privatnom praksom. Uvedeno je novo zakonsko rešenje kojim je propisano da izuzetno, privatna praksa iz člana 38. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakona može angažovati zdravstvenog radnika sa dozvolom za obavljanje metoda i postupaka tradicionalne medicine, u skladu sa zakonom, ukoliko je to potrebno za dijagnostiku, lečenje i rehabilitaciju pacijenta u okviru delatnosti za koju je privatna praksa osnovana zaključivanjem ugovora o dopunskom radu, odnosno zaključivanjem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom privatnom praksom odnosno zdravstvenom ustanovom.

Članom 44. propisani su razlozi zbog kojih Ministarstvo donosi rešenje o zabrani obavljanja zdravstvene delatnosti u privatnoj praksi.

Članom 45. propisani su razlozi za brisanje privatne prakse iz registra

Članom 46. propisano je da registar zdravstvenih ustanova, kao povereni posao, i Jedinstvenu evidenciju subjekata u zdravstvu vodi Agencija za privredne registre. U Registar zdravstvenih ustanova se upisuju zdravstvene ustanove u javnoj i privatnoj svojini, u skladu sa zakonom. Registar zdravstvenih ustanova je elektronska, centralna, javna baza podataka o registrovanim zdravstvenim ustanovama koje obavljaju zdravstvenu delatnost na osnovu rešenja zdravstvenog odnosno farmaceutskog inspektora o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona. Jedinstvenu evidenciju čine objedinjeni podaci o zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi na teritoriji Republike Srbije. Propisano je da bližu sadržinu Registra zdravstvenih ustanova i dokumentaciju potrebnu za registraciju, propisuje ministar.

Dosadašnja podeljenost evidencija zdravstvenih ustanova i privatne prakse između privrednih sudova i APR-a onemogućila je transparentno praćenje broja, vrste i kapaciteta zdravstvenih ustanova u državnoj i privatnoj svojini i različitih oblika privatne prakse. Takođe, praćenje različitih podataka je podeljeno između Lekarske komore Srbije (evidencija), APR-a, Ministarstva zdravlja (inspekcija) i podaci su često neažurirani. Ovim zakonskim rešenjem stvara se osnov za otvaranje registra u APR-u, koje će Ministarstvu zdravlja omogućiti pravovremenu i ažurnu razmenu podataka o registracijama, preregistracijama, ukidanju, privremenom prestanku rada zdravstvenih ustanova i privatne prakse.

Članom 47. propisuje se sadržaj podataka koji se upisuju u Registar.

 Članom 48. uvodi se definicija i cilj procene zdravstvenih tehnologija.

Članom 49. propisuje se ko vrši procenu zdravstvenih tehnologija, kao i da radi procene zdravstvenih tehnodlogija ministar obrazuje Komisiju za procenu zdravstvenih tehnologija.Uređen je sastav komisije.

Članom 50. propisane su nadležnosti Komisije za procenu zdravstvenih tehnologija.

Članom 51. data je definicija novih zdravstvenih tehnologija. Takođe, ovim članom uređuje se postupak za izdavanje dozvole za korišćenje novih zdravstvenih tehnologija, uređen je sadržaj rešenja kojim se izdaje dozvola za korišćenje zdravstvene tehnologije

Članom 52. propisano je da je zabranjeno koristiti novu zdravstvenu tehnologiju bez dozvole za korišćenje nove zdravstvene tehnologije izdate od strane Ministarstva, kao i donošenje rešenja o zabrani korišćenja nove zdravstvene tehnologije, ukoliko zdravstvena ustanova odnosno privatna praksa koristi novu zdravstvenu tehnologiju bez dozvole za korišćenje nove zdravstvene tehnologije izdate od strane Ministarstva.

Članom 53. propisano je obeležavanje i oglašavanje zdravstvene ustanove i privatne prakse. Naime, propisano je da su zdravstvene ustanove i privatna praksa dužne da istaknu naziv, odnosno poslovno ime sa podacima o delatnosti koja je utvrđena rešenjem o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, radnom vremenu i sedištu zdravstvene ustanove i privatne prakse.

Uvedeno je novo zakonsko rešenje kojim je propisano da je dozvoljeno oglašavanje zdravstvenih usluga, stručno-medicinskih postupaka i metoda zdravstvene zaštite koje se obavljaju u zdravstvenoj ustanovi odnosno privatnoj praksi, u skladu sa rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, odnosno u skladu sa dozvolom Ministarstva za obavljanje određene metode i postupka komplementarne medicine, kao i kontakt podataka, a sve u cilju informisanja pacijenta, u skladu sa zakonom. Propisana je zabrana oglašavanja zdravstvenih usluga, stručno-medicinskih postupaka i metoda zdravstvene zaštite, uključujući zdravstvene usluge, metode i postupke tradicionalne medicine, suprotno napred navedenom, odnosno koje nije u skladu sa zakonom kojim se uređuje oglašavanje.

Članom 54. propisano je vođenje zdravstvene dokumentacije i evidencije na način propisan zakonom kojim se uređuje zdravstvena dokumentacija i evidencije.

Članom 55. propisuje se integrisani zdravstveni informacioni sistem.

Članom 56. propisan je raspored rada i radno vreme.

Članom 57. propisana je zdravstvena zaštita za vreme štrajka, minimum procesa rada koji je zdravstvena ustanova obavezna da obezbedi za vreme štrajka, kao i da je zabranjeno organizovati štrajk u zdravstvenim ustanovama koje pružaju hitnu medicinsku pomoć.

Članom 58. propisano je dežurstvo kao prekovremeni rad, koje zdravstvene ustanova može uvesti samo ako organizacijom rada u smenama, rasporedom radnog vremena zaposlenih, odnosno preraspodelom radnog vremena, nije u mogućnosti da obezbedi kontinuitet pružanja zdravstvene zaštite.

 Propisano je da zdravstvenom radniku koji radi na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno radno vreme u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje rad, a koji radi na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima, utvrđenim zakonom ili opštim aktom, na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog, ne može da se odredi dežurstvo kao prekovremeni rad na tim poslovima, ako zakonom nije drugačije uređeno.

Članom 59. propisan je rad po pozivu i pripravnost, s tim da pripravnost nije zakonom propisana kao oblik prekovremenog rada. Rad po pozivu je poseban oblik prekovremenog rada kod kojeg zdravstveni radnik dolazi na poziv radi pružanja zdravstvene zaštite van njegovog utvrđenog radnog vremena. Rad po pozivu može se uvesti po osnovu pripravnosti, povećanog obima posla i kriznih i vanrednih situacija.

Propisano je da zdravstvenom radniku koji radi na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno radno vreme u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje rad, a koji radi na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima, utvrđenim zakonom ili opštim aktom, na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog, ne može da se odredi rad po pozivu, kao prekovremeni rad na tim poslovima, ako zakonom nije drugačije uređeno.

Članom 60. propisan je dopunski rad zdravstvenih radnika. Propisano je, između ostalog, da zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, odnosno drugo lice zaposleno u zdravstvenoj ustanovi, koji radi puno radno vreme, može da obavlja određene poslove iz svoje struke kod drugog poslodavca, van redovnog radnog vremena, zaključivanjem najviše tri ugovora o dopunskom radu sa drugim poslodavcem u trajanju do jedne trećine punog radnog vremena. Jedan primerak originala ugovora o dopunskom radu, u roku od 15 dana od dana zaključenja ugovora, zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa dostavlja APR-u, radi upisa u nadležni registar.

Članom 61. propisano je da se zdravstvena delatnost obavlja na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou zdravstvene zaštite.

Članom 62. propisane su dužnosti i poslovi zdravstvene ustanove u okviru obavljanja zdravstvene delatnosti. Uvedeno je novo zakonsko rešenje da je zdravstvena ustanova dužna da pruži neodložnu zdravstvenu uslugu, u oblasti za koju je osnovana.

Članom 63. propisani su poslovi zdravstvenih ustanova koje obavljaju delatnost na tercijarnom i na više nivoa zdravstvene zaštite.

Članom 64. propisane su referentne zdravstvene ustanove. Naime, propisano je da radi primene, praćenja i unapređenja jedinstvene doktrine i metodologije u prevenciji, dijagnostici, lečenju, zdravstvenoj nezi i rehabilitaciji u pojedinim oblastima zdravstvene zaštite, ministar rešenjem utvrđuje referentne zdravstvene ustanove za pojedine oblasti zdravstvene delatnosti.

Članom 65. propisano je da zdravstvene ustanove koje obavljaju zdravstvenu delatnost na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou zdravstvene zaštite, obavljaju i poslove apotekarske delatnosti, koja se uređuje posebnim zakonom.

Članom 66. propisano je šta obuhvata zdravstvena delatnost na primarnom nivou zdravstvene zaštite.

Članom 67. propisana je specijalističko-konsultativna delatnost na primarnom nivou zdravstvene zaštite.

Članom 68. propisano je šta obuhvata zdravstvena delatnost na sekundarnom nivou zdravstvene zaštite.

Članom 69. propisano je šta obuhvata zdravstvena delatnost na tercijarnom nivou zdravstvene zaštite.

Članom 70. propisano je obavljanje obrazovne delatnosti u zdravstvenim ustanovama.

Članom 71. propisane su nadležnosti zdravstvene ustanove odnosno drugog pravnog lica koje obavlja poslove centra za kontrolu trovanja Republike.

Članom 72. propisano je da su zdravstvena ustanova i privatna praksa dužni su da centru za kontrolu trovanja dostavljaju podatke o trovanjima, u skladu sa zakonom. Centar za kontrolu trovanja dužan je da do 31. marta tekuće godine dostavi prikupljene podatke o trovanjima za prethodnu godinu Ministarstvu, kao i ministarstvu nadležnom za poslove upravljanja hemikalijama. Način prikupljanja, obrade i čuvanja podataka o trovanjima i dejstvu otrova, kao i obim i sadržaj podataka koji se dostavljaju nadležnim ministarstvima iz stava 5. ovog člana, sporazumno propisuju ministar i ministar nadležan za poslove upravljanja hemikalijama.

Članom 73. propisane su nadležnosti zdravstvene ustanove na tercijarnom nivou zdravstvene zaštite koje obavljaju poslove centra za određenu vrstu retkih bolesti (centar za retke bolesti).

Članom 74. data je definicija doma zdravlja, za koju teritoriju se osniva, kao i ko je osnivač.

Članom 75. propisano je šta obuhvata osnovnu delatnost doma zdravlja.

Članom 76. propisano je da u domu zdravlja u javnoj svojini, u zavisnosti od broja stanovnika, njihovih zdravstvenih potreba, udaljenosti najbliže opšte bolnice, odnosno postojanja drugih zdravstvenih ustanova na teritoriji za koju je dom zdravlja osnovan, može se obavljati hitna medicinska pomoć, odnosno specijalističko-konsultativna delatnost, u skladu sa Planom mreže. Propisano je da dom zdravlja može organizovati ogranke na teritoriji Republike Srbije a zdravstvene stanice i zdravstvene ambulante na teritoriji upravnog okruga na kojem se nalazi sedište odnosno ogranak doma zdravlja.

Članom 77. propisano je da se u ogranku doma zdravlja obezbeđuje se najmanje zdravstvena delatnost iz člana 75. stav 1. ovog zakona. U zdravstvenoj stanici obezbeđuje se najmanje zdravstvena delatnost opšte medicine i zdravstvena zaštita dece.

U zdravstvenoj ambulanti obezbeđuje se najmanje zdravstvena delatnost opšte medicine. Izuzetno, na područjima sa specifičnim potrebama pružanja zdravstvene zaštite stanovništvu, gde saobraćajni i geografski uslovi to opravdavaju, u skladu sa Planom mreže, u domu zdravlja može se organizovati stacionar odnosno vanbolničko porodilište.

Članom 78. propisano je obavljanje zdravstvene delatnosti zdravstvene ustanove poliklinike.

Članom 79. propisano je šta je apotekarska ustanova, ko je osniva i za koju teritoriju.

Članom 80. data je definicija i vrste Zavoda na primarnom nivou zdravstvene zaštite, kao i ko ga osniva. Osnovane su dve nove vrste Zavoda čije postojanje nije bilo do sada zakonski regulisano. To su Zavod za laboratorijsku dijagnostiku i Zavod za radiološku dijagnostiku. Zavod može da ima organizacione jedinice izvan sedišta Zavoda.

Članom 81. data je definicija i opisani su poslovi Zavoda za zdravstvenu zaštitu studenata.

Članom 82. data je definicija i opisani su poslovi Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika.

Članom 83. data je definicija i opisani su poslovi Zavoda za urgentnu medcinu. Članom 84. data je definicija i opisani su poslovi Zavoda za gerijatriju i

palijativno zbrinjavanje, uz mogućnost organizovanja stacionara u okviru Zavoda. Članom 85. data je definicija Zavoda za palijativno zbrinjavanje.

Članom 86. data je definicija i opisani su poslovi Zavoda za dentalnu medicinu. Naziv Zavoda upodobljen je i usaglašen sa direktivom Evropske Unije, u pogledu naziva ove regulisane profesije.

Članom 87. data je definicija i opisani su poslovi Zavoda za plućne bolesti i tuberkulozu, uz mogućnost organizovanja stacionara u okviru Zavoda.

Članom 88. data je definicija i opisani su poslovi Zavoda za kožne i venerične bolesti.

Članom 89. data je definicija i opisani su poslovi Zavoda za laboratorijsku dijagnostiku. Naime, ranijim zakonskim rešenjem iz 1992. godine bilo je propisano postojanje Zavoda za laboratorijsku dijagnostiku. Zakonom iz 2005. godine ovi zavodi su ukunuti, ali je u prelaznim odredbama Zakona propisano da već postojeći zavodi nastavljaju sa radom, ali nije bilo omogućeno formiranje novih zavoda. Novim zakonskim rešenjem ponovo se uvode ovi zavodi radi veće dostupnosti ovih specijalizovanih usluga za korisnike, kao i velikog broja lica koja su zainteresovana za obavljanje ove delatnosti i osnivanje ovih zdravstvenih ustanova.

Članom 90. data je definicija i opisani su poslovi Zavoda za radiološku dijagnostiku. Ovi zavodi uvedeni su veće dostupnosti ovih specijalizovanih usluga za korisnike, kai velikog broja zainteresovanih lica za obavljanje ove delatnosti i osnivanje ovih zdravstvenih ustanova.

Članom 91. propisana je organizacijsa rada u okviru zdravstvene delatnosti na sekundarnom nivou zdravstvene zaštite, koji se obavljaju u bolnici, opštoj ili specijalnoj. Bolnica može imati organizacione jedinice izvan sedišta bolnice na teritoriji upravnog okruga na kojem ima sedište, odnosno na teritoriji za koju je bolnica u javnoj svojini osnovana, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.

Članom 92. propisana je dužnost bolnice u javnoj svojini da se povezuje i da sarađuje sa zdravstvenim ustanovama na primarnom nivou na području za koje je osnovana. Saradnja zdravstvenih ustanova se uspostavlja u skladu sa načelima zdravstvene zaštite (načelo sveobuhvatnosti, kontinuiranosti i efikasnosti).

Članom 93. propisano je da opšta bolnica pruža zdravstvenu zaštitu licima svih uzrasta, obolelih od raznih vrsta bolesti. Opšta bolnica u javnoj svojini osniva se za teritoriju jedne ili više jedinica lokalne samouprave. Propisano je i koju delatnost opšta bolnica obavlja.

Članom 94. propisano je da specijalna bolnica pruža zdravstvenu zaštitu licima određenih kategorija stanovništva, odnosno obolelima od određenih bolesti, odnosno iz jedne ili više grana ili oblasti medicine.

Članom 95. propisane su dužnosti specijalne bolnice, koja u obavljanju zdravstvene delatnosti koristi i prirodni faktor lečenja da najmanje jednom u tri goidine izvrši ispitivanje lekovitosti prirodnog faktora. Specijalna bolnica može pružati usluge iz turizma, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast turizma.

Članom 96. propisano je od čega se sastoji zdravstveni centar i ko ga osniva. Zdravstveni centri se ponovo uvode iz razloga celishodnosti odnosno radi bolje organizacije rada, bolje iskorišćenosti i raspoloživosti kadra. Ovim rešenjem omogućeno je spajanje zajedničkih nemedicinskih delatnosti i zajedničkih medicinskih delatnosti. Objedinjene su dijagnostičke i specijalističko-konsultativne delatnosti. Generalno, praksa je pokazala da je postojanje zdravstvenih centara celishodnije i racionalnije nego postojanje doma zdravlja i bolnice kao odvojenih zdravstvenih ustanova.Trenutno činjenično stanje je takvo da se jedan broj zdravstvenih centara nije još uvek ni razdvojio. Zakonom je određen rok za donošenje Uredbe o planu mreže, kao i rok za preuzimanje osnivačkih prava. Planom mreže će biti predviđeno koji će zdravstveni centri postojati. Pretpostavka je da će osnivanje zdravstvenih centara biti znatno brže, lakše i efikasnije od njihovog razdvajanja.

Članom 97. data je definicija klinike, a propisana je delatnost koju obavlja klinika, kao i delatnost koju može obavljati klinika iz dentalne medicine. Takođe, propisano je koje uslove klinika mora ispunjavati u skladu sa delatnošću koju obavlja. Uvedeno je novo zakonsko rešenje da se klinika može osnovati samo u sedištu fakulteta zdravstvene struke. Takođe, propisano je u kom slučaju klinika obavlja i odgovarajuću zdravstvenu delatnost sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite.

Članom 98. data je definicija instituta, propisana je delatnost koju obavlja institut, kao i uslovi koje institut mora ispuniti u skladu sa delatnošću koju obavlja i gde se može osnovati. Takođe, ovim članom je propisano u kom slučaju institut obavlja i odgovarajuću zdravstvenu delatnost sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite.

Članom 99. data je definicija kliničko-bolničkog centra, kao i delatnost koju obavlja. Takođe, propisano je koje uslove kliničko-bolnički centar mora ispuniti u skladu sa delatnošću koju obavlja i gde se može osnovati, kao i u kom slučaju kliničko-bolnički centar obavlja i odgovarajuću zdravstvenu delatnost sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite.

Članom 100. data je definicija kliničkog centra, koju delatnost obavlja i gde se može osnovati. Takođe, ovim članom je propisano u kom slučaju klinički centar obavlja i odgovarajuću zdravstvenu delatnost sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite. Klinički centar može imati organizacione jedinice izvan svog sedišta.

Čl. 101-102. propisano je ko osniva Zavod za javno zdravlje, za koju teritoriju se osniva, šta se podrazumeva pod javnim zdravljem i koju delatnost obavlja Zavod za javno zdravlje, kao i koje poslove obavlja Zavod za javno zdravlje osnovan za teritoriju Republike.

Članom 103. propisani su poslovi koje obavlja organizaciona jeddinica za skrining u okviru zavoda za javno zdravlje osnovanog za teritoriju Republike.

Članom 104. propisana je skrining evidencija koja se odnosi na sprovođenje nacionalnih programa za rano otkrivanje bolesti od većeg socijalno–medicinskog značaja za ciljnu populaciju koju uspostavlja i vodi organizaciona jedinica za skrining.

Članom 105. propisan je postupak dostavljanja poziva licima na koja se odnosi određeni skrining program.

Članom 106. data je definicija Zavoda za transfuziju krvi, ko ga osniva, koju delatnost obavlja i gde se može osnovati.

Članom 107. data je definicija Zavoda za medicinu rada, ko ga osniva i koju delatnost obavlja.

Članom 108. data je definicija Zavoda za sudsku medicinu, ko ga osniva, koju delatnost obavlja i gde se osniva.

Članom 109. data je definicija Zavoda za virusologiju, vakcine i serume,ko ga osniva, koju delatnost obavlja i gde se osniva.

Članom 110. data je definicija Zavoda za antirabičnu zaštitu, ko ga osniva i koju delatnost obavlja.

Članom 111. data je definicija Zavoda za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju, ko ga osniva i koju delatnost obavlja.

Članom 112. data je definicija Zavoda za biocide i medicinsku ekologiju, ko ga osniva i koju delatnost obavlja. Osnivanje ovog Zavoda od strane Republike je značajno zbog sve češćih vremenskih nepogoda, kao i vanrednih i kriznih situacija vezanih sa tim.

Članom 113. propisani su organi zdravstvene ustanove, ko ih imenuje i razrešava, kao i zabrana sukoba interesa. Uređeno je da direktora, zamenika direktora, predsednika i članove upravnog odbora i predsednika i članove nadzornog odbora zdravstvenih ustanova čiji je osnivač Republika imenuje i razrešava ministar. Ovo zakonsko rešenje je svrsishodno jer osnivačka prava u ime Republike vrši Ministarstvo. Odredbe ovog stava koje se odnose na sprečavanje sukoba interesa upodobljene su sa Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije.

Čl. 114-118. propisuje se rad direktora, njegove nadležnosti, uslovi koje mora da ispunjava lica koje može biti izabrano za direktora, odnosno zamenika direktora, na koji period se bira i pod kojim uslovima prestaje dužnost direktora.

Članom 114. propisano je, između ostalog, da je za stručno medicinski rad zdravstvene ustanove, ako direktor nema visoku školsku spremu zdravstvene struke, odgovoran zamenik. Ovim zakonskim rešenjem nameće se potreba svim zdravstvenim ustanovama da imaju zamenika.

Članom 115. propisano je, između ostalog, da za direktora zdravstvene ustanove može biti imenovano lice koje je doktor medicine, doktor dentalne medicine, farmaceut odnosno faramaceut-medicinski biohemičar ili ima visoku školsku spremu pravne ili ekonomske struke, odnosno završen fakultet organizacionih nauka sa obimom studija od najmanje 300 ESPB bodova u skladu sa zakonom kojim se uređuje visoko obrazovanje i da ima završenu akreditovanu edukaciju iz oblasti zdravstvenog menadžmenta u trajanju od najmanje godinu dana. Ovo zakonsko rešenje je uvedeno da bi se poboljšao kvalitet menadžmenta u zdravstvenim ustanovama (trajanje edukacije u trajanju od najmanje godinu dana-master studije, za svakog direktora, zdravstvene ili druge struke). Takođe, propisano je da za direktora zdravstvene ustanove može biti imenovano lice koje ima najmanje pet godina radnog staža kao rukovodilac zdravstvene ustanove odnosno ruovodilac organizacione jedinice u zdravstvenoj ustanovi.

Uvedeno je novo zakonsko rešenje da za direktora zdravstvene ustanove može biti imenovano lice koje ima određeni radni staž na rukovodećim radnim mestima, kako bi se poboljšao kvalitet rada direktora.

Članom 116. propisano je da se direktor zdravstvene ustanove imenuje na period od četiri godine, i može biti ponovo imenovan. Ovo zakonsko rešenje je uvedeno da ne bi vremenski bio ograničen mandat direktora koji se pokazuje kao izuzetan rukovodilac i menadžer.

Članom 117. propisano je da ako upravni odbor zdravstvene ustanove ne izvrši izbor kandidata za direktora zdravstvene ustanove, odnosno ako osnivač zdravstvene ustanove ne imenuje direktora zdravstvene ustanove, u skladu sa odredbama ovog zakona, osnivač će imenovati vršioca dužnosti direktora na period od šest meseci.

Članom 118. propisano je da dužnost direktora prestaje istekom mandata i razrešenjem. Propisano je da direktor zdravstvene ustanove, izabran na javnom konkursu, kome je istekao mandat ili koji je razrešen na lični zahtev, ima pravo da u istoj zdravstvenoj ustanovi bude premešten na drugo radno mesto za koje ispunjava uslove ako ono postoji, a ako ne postoji, prestaje mu radni odnos u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast rada.

Članom 119. propisane su nadležnosti upravnog odbora, između ostalog, da Upravni odbor zdravstvene ustanove usvaja godišnji izveštaj o popisu imovine i obaveza.

Članom 120. propisan je broj članova i uslovi za imenovanje članova Upravnog odbora u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini. U stavu 1. propisano je da upravni Upravni odbor u domu zdravlja, apotekarskoj ustanovi, zavodu i bolnici ima pet članova sa visokom školskom spremom sa obimom studija od najmanje 300 ESPB bodova na akademskim studijama u skladu sa zakonom kojim se uređuje visoko obrazovanje,od kojih su dva člana iz zdravstvene ustanove, a tri člana su predstavnici osnivača. Uvedena je novina da svi članovi upravnog odbora imaju visoku stručni spremu sa obimom studija od najmanje 300 ESPB bodova na akademskim studijama u skladu sa zakonom kojim se uređuje visoko obrazovanje. Uvedeno je da upravni odbor bolnice kao jednostavniji oblik zdravstvene ustanove od zdravstvenog centra, ima pet članova, dok zdravstveni centri kao složeniji oblici (sastoje od najmanje jednog doma zdravlja i jedne bolnice) imaju sedam članova. Propisano je da upravni odbor u zdravstvenom centru, klinici, institutu, kliničko-bolničkom centru i kliničkom centru ima sedam članova sa visokom školskom spremom sa obimom studija od najmanje 300 ESPB bodova na akademskim studijama u skladu sa zakonom kojim se uređuje visoko obrazovanje, od kojih su tri člana iz zdravstvene ustanove, a četiri člana su predstavnici osnivača.

Uvedena je novina da svi članovi upravnog odbora imaju visoku stručnu spremu. Propisano je da upravni odbor u zdravstvenim centrima i ustanovama na tercijarnom nivou zdravstvene zaštite ima sedam članova. Propisano je da mandat Upravnog odbora traje četiri godine. Prestankom mandata Upravnog odbora prestaje i mandat svih članova Upravnog odbora.

Članom 121. propisana je nadležnost nadzornog odbora i kvorum za odlučivanje nadzornog odbora. Propisano je, između ostalog, da nadzorni odbor zdravstvene ustanove, najmanje jedanput godišnje, podnosi izveštaj o svom poslovanju osnivaču. Uvođenjem ovog zakonskog rešenja omogućava se kontinuirana kontrola rada nadzornog odbora od strane osnivača.

Članom 122. propisan je broj članova i uslovi za imenovanje članova Nadzornog odbora u zdravstvenim ustanovama.

Članom 123. propisano je imenovanje članova Upravnog i nadzornog odbora iz ustanove, način finansiranja i uslovi za razrešenje članova upravnog i nadzornog odbora. Propisano je, između ostalog, da članovima upravnog i nadzornog odbora zdravstvenih ustanova u javnoj svojini može pripadati naknada iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja koju odredi osnivač. Naime, veliki broj zdravstvenih ustanova nema sopstvene prihode i nema sredstava da isplati članove upravnog i nadzornog odbora, pa stoga neke ustanove isplaćuju naknade članovima upravnog i nadzornog odbora, a neke ne. Cilj ove zakonske odredbe je da se uvede unificirano rešenje za sve zdravstvene ustanove u javnoj svojini.

Članom 124. propisan je statut, ko ga donosi i ko na isti daje saglasnost, odnosno mišljenje. Propisano je da na statut zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika, saglasnost daje Ministarstvo, a s obzirom da Ministarstvo vrši osnivačka prava u ime Republike ona daje i saglasnost na statute zdravstvenih ustanova čiji je osnivač Republika. Statut zdravstvene ustanove u privatnoj svojini donosi osnivač. Statut zdravstvene ustanove se registruje i objavljuje na internet strani APR.

Članom 125. reguliše se unutrašnja organizacija zdravstvene ustanove. Novim zakonskim rešenjem je propisano je da zdravstvena ustanova može imati pomoćnike direktora za određene oblasti delatnosti, u skladu sa unutrašnjom organizacijom zdravstvene ustanove. Takođe, propisano je da u zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini organizuju se i obavljaju poslovi finansijskog upravljanja i kontrole, kao i poslovi interne revizije, u skladu sa propisima kojima se uređuje budžetski sistem.

Članom 126. propisano je da stručne organe u zdravstvenoj ustanovi čine stručni savet, stručni kolegijum, etički odbor, i komisija za unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite.

Čl. 127. i 128. data je definicija stručnog saveta, njegov sastav i nadležnosti. Članom 129. propisan je stručni kolegijum.

Čl. 130-132. data je definicija etičkog odbora, njegov sastav i zadaci.

Članom 132. uvedeno je novo zakonsko rešenje kojim je propisano da članovi etičkog odbora u zdravstvenoj ustanovi u kojoj se obavlja kliničko ispitivanje lekova odnosno medicinskih sredstava mogu biti lica koja nisu istraživači u kliničkom ispitivanju koje se sprovodi u toj zdravstvenoj ustanovi, koji su nezavisni od sponzora kliničkog ispitivanja i koji su potpisali izjavu o nepostojanju sukoba interesa sa sponzorom kliničkog ispitivanja. Naime, članovi etičkog odbora u zdravstvenoj ustanovi u kojoj se obavlja kliničko ispitivanje lekova odnosno medicinskih sredstava uopšte ne mogu biti istraživači u kliničkom ispitivanju koje se sprovodi u toj zdravstvenoj ustanovi, a što je uvedeno radi sprečavanja eventualnog sukoba interesa.

Članom 133. data je definicija i nadležnosti Komisije za unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi.

Članom 134. propisano je da zaposleni u zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini može biti član samo jednog organa upravljanja, odnosno samo jednog stručnog organa (iz čl. 113. i 126. ovog zakona) u zdravstvenoj ustanovi u kojoj je zaposlen. Ovo zakonsko rešenje je uvedeno da bi se sprečio eventualni sukob interesa.

Članom 135. data je definicija Zdravstvenog saveta.

Članom 136. propisan je sastav zdravstvenog saveta, kao i da Vlada imenuje i razrešava predsednika Zdravstvenog saveta, na predlog ministra. Ovo rešenje je uvedeno po analogiji sa donošenjem Plana razvoja zdravstvene zaštite, koji donosi Vlada, a u cilju pojednostavljenja postupka i bolje efikasnosti.

Članom 137. propisano je da član Zdravstvenog saveta ne može biti lice izabrano, postavljeno ili imenovano na funkciju u državnom organu, organu autonomne pokrajine ili lokalne samouprave, lice imenovano u organe organizacija koje obavljaju poslove zdravstvenog osiguranja, odnosno organe zdravstvenih ustanova, visokoškolskih ustanova, komora zdravstvenih radnika, Srpskog lekarskog društva i udruženja zdravstvenih ustanova.

Članom 138. propisani su razlozi zbog kojih Vlada može razrešiti člana Zdravstvenog saveta pre isteka mandata.

Članom 139. propisane su nadležnosti Zdravstvenog saveta.

Članom 140. propisan je rad Zdravstvenog saveta.

Članom 141. data je definicija i sastav Etičkog odbora Srbije, ko imenuje i razrešava predsednika i članove Etičkog odbora Srbije, kao i koliko traje mandat članova Etičkog odbora Srbije.

Članom 142. propisane su je nadležnosti Etičkog odbora Srbije.

Članom 143. data je definicija Republičke stručne komisije, oblast za koju se osniva, sastav i nadležnosti Republičke stručne komisije, kao i isplata naknade za rad Republičkim stručnim komisijama. Novim zakonskim rešenjem uvodi se Republička stručna komisija i za oblast komplementarne medicine, čime se ukazuje na značaj komplementarne medicine.

Članom 144. propisano je na koji način zdravstvena ustanova u javnoj svojini pružajući javne usluge, kao korisnik javnih sredstava, ostvaruje sredstva za rad iz javnih prihoda, i način na koji sa istim raspolaže. Uvedeno da se donacije iz inostranstva zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini mogu realizovati samo preko Ministarstva.

Članom 145. propisano je da zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa, stiče sredstva za rad od organizacije zdravstvenog osiguranja zaključivanjem ugovora o pružanju zdravstvene zaštite, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje. Propisano je da sredstva iz člana 19. stav 2. ovog zakona za sprovođenje zdravstvene zaštite od opšteg interesa, zdravstvena ustanova stiče zaključivanjem ugovora sa Ministarstvom, odnosno sa organizacijom obaveznog zdravstvenog osiguranja. Propisano je da sredstva iz člana 13. ovog zakona za ostvarivanje društvene brige za zdravlje na teritoriji autonomne pokrajino, odnosno jedinice lokalne samouprave, zdravstvena ustanova stiče zaključivanjem ugovora sa nadležnim organom autonomne pokrajine, odnosno odnosno jedinice lokalne samouprave.

Članom 146. propisano je da Upravni odbor zdravstvene ustanove odnosno osnivač privatne prakse utvrđuje po kojim cenama se naplaćuju zdravstvene usluge koje zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa pruža na zahtev poslodavca na teret sredstava poslodavca, odnosno zdravstvene usluge koje pruža građanima na njihov zahtev, kao i zdravstvene usluge koje nisu obuhvaćene zdravstvenim osiguranjem.

Članom 147. stav 1. propisano je da naknadu za pruženu hitnu medicinsku pomoć plaća osnivač zdravstvene ustanove u javnoj svojini odnosno drugog pravnog lica u državnoj svojini, ako zdravstvena ustanova ovu uslugu nije naplatila od organizacije za zdravstveno osiguranje u roku od 90 dana od dana ispostavljanja fakture. Naglašeno je da se ovaj stav odnosi na zdravstvene ustanove u javnoj svojini, odnosno drugo pravno lice u javnoj svojini. Drugo pravno lice je posebno izdvojeno zbog različite vrste osnivača. U stavu 2. propisano je da naknadu iz stava 1. ovog člana za pruženu hitnu medicinsku pomoć od strane zdravstvene ustanove u privatnoj svojini, drugog pravnog lica u privatnoj svojini odnosno privatne prakse, plaća Republika, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave na čijoj teritoriji zdravstvena ustanova u privatnoj svojini, drugo pravno lice u privatnoj svojini odnosno privatna praksa, obavlja delatnost, ako osnivač ovu uslugu nije naplatio od organizacije za zdravstveno osiguranje u roku od 90 dana od dana ispostavljanja fakture. Pružanje hitne medicinske pomoći se odnosi na pružanje hitne medicinske pomoći od strane privatne prakse, zdravstvene ustanove u privatnoj svojini, odnosno drugog pravnog lica u privatnoj svojini.

Članom 148. propisano je da zdravstvene ustanove i privatna praksa mogu osnovati udruženje zdravstvenih ustanova, odnosno udruženje privatne prakse (radi unapređivanja rada, ekonomike poslovanja i ostvarivanja drugih zadataka i ciljeva od zajedničkog interesa).

Članom 149. propisana je mogućost izdavanja u zakup slobodnih kapaciteta u zdravstvenoj ustanovi.

Članom 150. propisano je koje stručne kvalifikacije moraju imati zdravstveni radnici, kao i koju profesiju obavljaju. Propisano je da za obavljanje zdravstvene delatnosti zdravstveni radnici moraju za određene poslove imati i odgovarajuću specijalizaciju odnosno užu specijalizaciju.

Članom 151. propisano je koje stručne kvalifikacije moraju imati zdravstveni saradnici, kao i da zdravstveni saradnici moraju za određene poslove imati i odgovarajuću specijalizaciju, u skladu sa odredbama ovog zakona i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.

Članom 152. propisano je za koje zdravstvene radnike je obavezno članstvo u komori.

Članom 153. propisano je koje uslove mora ispunjavati zdravstveni radnik da bi obavljao zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi ili privatnoj praksi. Propisano je šta se podrazumeva pod obavljanjem zdravstvene delatnosti i koje uslove mora ispunjavati strani državljanin da bio mogao obavljati zdravstvenu delatnost u Republici Srbiji.

Članom 154. propisana je privremena licenca, pod kojim uslovima se može izdati zdravstvenom radniku koji je strani državljanin, ko je izdaje i u kom trajanju. Propisano je da privremenu licencu nadležna komora može da izda u ukupnom trajanju do 180 dana u toku jedne kalendarske godine, čime je omogućeno da se privremena licenca ne mora koristiti u kontinutu, već da se može izdati na period do 180 dana i koristiti povremeno, tokom godine, a zavisno od potrebe.

Članom 155. propisano je da su zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici dužni da, prilikom prijema diplome o završenom školovanju, potpišu izjavu - zakletvu da će se u obavljanju svog poziva pridržavati načela utvrđenih u Hipokratovoj zakletvi, kao i načela profesionalne etike.

Članom 156. propisano je da zdravstveni radnik može odbiti pružanje zdravstvene zaštite ako zdravstvena usluga koju treba pružiti nije u skladu sa njegovom savešću, uverenjima ili međunarodnim pravilima medicinske struke (prigovor savesti). Zdravstveni radnik dužan da o prigovoru savesti sačini službenu belešku, koja se čuva u medicinskoj dokumentaciji pacijenta i o prigovoru savesti obavesti neposrednog rukovodioca, direktora zdravstvene ustanove, odnosno osnivača privatne prakse.

Članom 157. propisan je status nastavnika ili saradnika fakulteta zdravstvene struke koji izvodi nastavu iz kliničkih predmeta u zdravstvenoj ustanovi, u skladu sa propisima o visokom obrazovanju. Propisano je da zdravstvena ustanova u državnoj svojini, fakultet zdravstvene struke i organizacija obaveznog zdravstvenog osiguranja zaključuju sporazum kojim se uređuju njihova međusobna prava i obaveze u vezi sa pružanjem zdravstvenih usluga iz stava 2. ovog člana, vrsta i obim zdravstvenih usluga koje pružaju zdravstveni radnici iz stava 1. ovog člana, spisak zdravstvenih radnika - nastavnika i saradnika iz stava 1. ovog člana koji pružaju zdravstvene usluge, način plaćanja pruženih zdravstvenih usluga i druga pitanja od značaja za regulisanje međusobnih odnosa.

Članom 158. propisano je da zdravstveni radnik, obuhvaćen sporazumom iz člana 157. stav 4, prava iz radnog odnosa ostvaruje na fakultetu zdravstvene struke, u skladu sa zakonom, a sa zdravstvenom ustanovom u javnoj svojini zaključuje ugovor o međusobnim pravima i obavezama radi pružanja zdravstvenih usluga iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Članom 159. propisano je da se prava, dužnosti i odgovornosti zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi, ostvaruju u skladu sa propisima o radu, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.

Članom 160. propisano je da je zabranjeno obavljanjanje zdravstvene delatnosti od strane lica koja se u smislu ovog zakona ne smatraju zdravstvenim radnicima i zdravstvenim saradnicima. Takođe, zabranjeno je pružanje zdravstvene zaštite od strane zdravstvenog radnika, van zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse.

Članom 161. definisan je kadrovski plan i ko ga donosi. Radi izrade kadrovskog plana zavod za javno zdravlje osnovan za teritoriju Republike izrađuje, vodi i ažurira bazu podataka o ukupnoj kadrovskoj obezbeđenosti zdravstvenih ustanova u javnoj svojini, uključujući strukturu i broj zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi, kao i po organizacionim jedinicama, odnosno po načinu finansiranja plata zaposlenih, strukturi i broju zaposlenih koji rade na neodređeno i određeno radno vreme, sa punim, odnosno nepunim radnim vremenom, odnosno čiji radni odnos miruje, kao i drugim podacima o kadrovskoj obezbeđenosti zdravstvene ustanove, vrši analizu kadrovske obezbeđenosti i predlaže mere za unapređivanje kadrovske obezbeđenosti zdravstvenih ustanova.

Članom 162. propisani su rokovi za donošenje kadrovskog plana.

Članom 163. propisana je izmena, odnosno dopuna kadrovskog plana za tekuću kalendarsku godinu, po službenoj dužnosti, odnosno po zahtevu zdravstvene ustanove. Ministar donosi izmenu, odnosno dopunu kadrovskog plana za tekuću kalendarsku godinu najkasnije do 30. juna tekuće kalendarske godine, odnosno donosi kadrovski plan za narednu budžetsku godinu do 31. decembra tekuće kalendarske godine.

Članom 164. propisano je da broj zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini ne sme biti veći od broja utvrđenog kadrovskim planom, odnosno da je zabranjen prijem u radni odnos u zdravstvenu ustanovu u državnoj svojini iznad broja zaposlenih utvrđenih kadrovskim planom. Uvedeno je novo zakonsko rešenje kojim je propisana obaveza direktora zdravstvene ustanove u javnoj svojini da dostavlja nadzornom odboru zdravstvene ustanove, nadležnom zavodu za javno zdravlje i organizaciji obaveznog zdravstvenog osiguranja, šestomesečni izveštaj o stanju kadrovske obezbeđenosti, strukturi i broju novozaposlenih u zdravstvenoj ustanovi, kao i načinu finansiranja njihovih plata, za sve oblike radnog angažovanja, u skladu sa zakonom. Takođe uvedena je obaveza da se prijem u radni odnos u zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini, sprovodi se na osnovu javnog oglasa, u kome su istaknuti uslovi koje kandidat mora da ispuni.

Članom 165. propisana je obaveza zdravstvenih radnika da obave pripravnički staž i polože stručni ispit, kao i dužina trajanja pripravničkog staža. Propisana je obaveza pripravnika da se upiše u imenik nadležne komore, u kojem se vodi evidencija o pripravnicima.

Članom 166. propisan je pripravnički staž - šta predstavlja, po kom se programu se izvodi i gde se obavlja. Propisano je da zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa dužna je da o mogućnosti obavljanja pripravničkog staža zdravstvenih radnika u toj zdravstvenoj ustanovi odnosno privatnoj praksi, kao i o obavljenom programu pripravničkog staža zdravstvenog radnika, obavesti nadležnu komoru.

Članom 167. propisano je da za vreme trajanja pripravničkog staža, pripravnik koji je zasnovao radni odnos sa zdravstvenom ustanovom, odnosno privatnom praksom, ima pravo na zaradu i sva druga prava iz radnog odnosa, u skladu sa zakonom kojim se uređuje

rad, odnosno u skladu sa ugovorom o radu, kao i da se pripravnički staž može obaviti i zakljičivanjem ugovora o volonterskom radu.

Članom 168. propisan je stručni ispit.

Članom 169. propisano je priznavanje staža ili dela staža zdravstvenim radnicima koji su pripravnički staž ili deo staža obavili u inostranstvu.

Članom 170. propisano je šta se podrazumeva pod stručnim usavršavanjem, šta obuhvata i ko snosi troškove stručnog usavršavanja. Troškove kontinuirane edukacije zdravstvenih radnika snosi nadležna komora, poslodavac odnosno zdravstveni radnik.

Članom 171. propisano je pravo i obaveza zdravstvenog radnika i zdravstvenog saradnika da u toku rada stalno prati razvoj medicinske, stomatološke, farmaceutske nauke, kao i drugih odgovarajućih nauka, i da se stručno usavršava, radi održavanja i unapređivanja kvaliteta svog rada.

Članom 172. propisuje se plan stručnog usavršavanja.

Članom 173. propisano je šta sadrži Plan razvoja kadrova u zdravstvu i da ga donosi ministar uz mišljenje ministra nadležnog za poslove obrazovanja, pošto Plan razvoja kadrova u zdravstvu sadrži i plan upisa na fakultete i škole zdravstvene struke.

Članom 174. propisane su specijalizacije i uže specijalizacije zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika. Propisano je, između ostalog, da izuzetno, Ministarstvo može da odobri specijalizaciju za oblasti deficitarnih grana medicine, dentalne medicine, odnosno farmacije, zdravstvenom radniku sa visokom stručnom spremom, koji je završio pripravnički staž i položio stručni ispit i koji je nezaposlen ili zaposlen na određeno vreme.

Članom 175. propisano je ko donosi odluku o odobravanju specijalizacija, na koju saglasnost daje ministar, kao i obaveza zdravstvenog radnika odnosno zdravstvenog saradnika da zaključi ugovor sa zdravstvenom ustanovom, odnosno privatnom praksom o pravima, obavezama i odgovornostima za vreme stručnog usavršavanja u toku specijalizacije, odnosno uže specijalizacije. Propisano je koji period je zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik dužan da provede u radnom odnosu u zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini, posle završene specijalizacije, odnosno uže specijalizacije.

Članom 176. propisano je stručno usavršavanje - specijalizacija zdravstvenog radnika sa visokom stručnom spremom, koji obavlja zdravstvenu delatnost u drugom pravnom licu iz člana 36. ovog zakona. Propisano je, između ostalog, da izuzetno, zdravstveni radnik sa visokom stručnom spremom, koji je zasnovao radni odnos na određeno vreme sa fakultetom zdravstvene struke u zvanju saradnika u nastavi odnosno nastavnika, u skladu sa zakonom kojim se uređuje visoko obrazovanje, može se stručno usavršavati - sticati specijalizaciju odnosno užu specijalizaciju, pod uslovom da je završio pripravnički staž i položio stručni odnosno specijalistički ispit.

Članom 177. propisano je da ministar donosi podzakonski akt kojim se regulišu vrste, trajanje i sadržina specijalizacija i užih specijalizacija, programi obavljanja specijalizacije, odnosno uže specijalizacije, način obavljanja specijalističkog staža i polaganje specijalističkog ispita, sastav i rad ispitnih komisija, uslove koje moraju ispunjavati zdravstvene ustanove i privatna praksa, odnosno Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije za obavljanje specijalističkog odnosno staža iz uže specijalizacije, kao i obrazac indeksa i diplome o stečenom zvanju specijaliste odnosno užeg specijaliste.

Članom 178. propisano je šta podrazumeva kontinuirana edukacija, ko vrši akreditaciju programa kontinuirane edukacije, kao i ko može vršiti kontinuiraneu edukaciju pod uslovima propisanim ovim zakonom. Propisano je, između ostalog, da se pod drugim oblicima stručnog usavršavanja iz člana 170. stav 1. tačka 1) ovog zakona podrazumevaju se poslediplomske studije (akademske specijalizacije, master i doktorske studije), kao i objavljivanje, recenzija i uređivanje članaka u stručnim i naučnim časopisima, knjigama odnosno publikacijama. Akreditaciju programa kontinuirane edukacije iz stava 4. ovog člana vrši Zdravstveni savet.

Članom 179. propisano je priznavanje strane školske isprave (nostrifikacija diplome).

Članom 180. propisani su uslovi za dobijanje naziva primarijus.

Članom 181. propisan je postupak izdavanja, obnavljanja i oduzimanja licence, kao i da nadležna komora po službenoj dužnosti vodi imenik izdatih, obnovljenih, odnosno oduzetih licenci, u skladu sa zakonom.

Članom 182. propisano je da zahtev za izdavanje licence zdravstveni radnik podnosi nadležnoj komori, kao i pod kojim uslovom Komora izdaje licencu zdravstvenom radniku pod uslovom.

Članom 183. regulisano je obnavljanje licence.

Članom 184. propisana je zabrana obavljanja zdravstvene delatnosti u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi zdravstvenom radniku koji ne dobije, odnosno ne obnovi licencu, pod uslovima propisanim ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.

Članom 185. propisani su razlozi zbog kojih Komora privremeno oduzima licencu zdravstvenom radniku, odnosno iz kog razloga mu trajno oduzima licencu.

Članom 186. propisano je šta se podrazumeva pod stručnom greškom i kako se ista utvrđuje.

Članom 187. propisano je šta se podrazumeva podrazumeva pod kvalitetom zdravstvene zaštite i na koji način se procenjuje.

Članom 188. propisano je šta se podrazumeva pod proverom kvaliteta stručnog rada, koja može biti unutrašnja ili spoljna.

Članom 189. propisano je šta se podrazumeva pod unutrašnjom proverom kvaliteta stručnog rada, kao i način na koji se sprovodi. Uvode se redovna i vanredna unutrašnja provera kvaliteta stručnog rada po ugledu na spoljnu proveru kvaliteta stručnog rada. Na ovaj način data je mogućnost ustanovi da u određenim uslovima može vršiti i vanrednu unutrašnja provera kvaliteta stručnog rada.

Članom 190. propisano je kome za kvalitet stručnog rada odgovaraju zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici, odnosno stručni rukovodilac organizacione jedinice, odnosno zdravstveni radnik u privatnoj praksi.

Članom 191. propisan je način na koji se sprovode redovna i vanredna provera kvaliteta stručnog rada. Propisan je i zakonski rok od najduže 15 dana za dostavljanje obaveštenja podnosiocu zahteva o pokretanju postupka vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada, kao i da se vanredna spoljna provera kvaliteta stručnog rada mora sprovesti u roku od najduže 30 dana od dana dostavljanja pomenutog obaveštenja.

Članom 192. propisano je da redovnu i vanrednu spoljnu proveru kvaliteta stručnog rada vrše stručni nadzornici, ko ih predlaže, kao i koje stručne kvalifikacije moraju ispunjavati.

Članom 193. propisano je da stručni nadzornici sačinjavaju izveštaj o spoljnoj proveri kvaliteta stručnog rada, u koji se unosi utvrđeno činjenično stanje, uočeni nedostaci i propusti u stručnom radu, stručno mišljenje o mogućim posledicama po zdravlje građana, kao i saveti i predlozi za otklanjanje uočenih nedostataka i propusta. Navedeni izveštaj stručni nadzornici u roku od 15 dana od dana završetka redovne i vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada dostavljaju Ministru, zdravstvenoj ustanovi, drugom pravnom licu odnosno privatnoj praksi nad kojom je izvršena spoljna provera kvaliteta stručnog rada, nadležnoj komori zdravstvenih radnika, kao i podnosiocu zahteva za sprovođenje vanredne spoljne provere kvaliteta stručnog rada. Na navedeni izveštaj zdravstvena ustanova, drugo pravno lice, privatna praksa, odnosno zdravstveni radnik, nad čijim radom je izvršena spoljna provera kvaliteta stručnog rada, može podneti prigovor ministru na izveštaj stručnih nadzornika, u roku od osam dana od dana prijema izveštaja, a ukoliko nije podnet prigovor na izveštaj stručnih nadzornika, odnosno ukoliko isti nije usvojen, dostavlja ministru izveštaj o postupanju i preduzetim merama po savetima i predlozima za otklanjanje uočenih nedostataka i propusta iz izveštaja stručnih nadzornika, u roku od 15 dana od dana dostavljanja izveštaja odnosno od dana dostavljanja obaveštenja o neusvajanju prigovora na izveštaj. Dakle, uvedena je zakonska mogućnost da zdravstvena ustanova, drugo pravno lice, odnosno privatna praksa nad čijim radom je izvršena spoljna provera kvaliteta stručnog rada na osnovu izveštaja stručnog nadzornika otkloni uočene nedostatke i propuste, i da dostavi ministru izveštaj o postupanju i preduzetim merama po predlozima za otklanjanje uočenih nedostataka.

Članom 194. propisano je da Ministar razmatra izveštaj stručnih nadzornika, podneti prigovor, kao i izveštaj zdravstvene ustanove, drugog pravnog lica, odnosno privatne prakse o postupanju i preduzetim merama po savetima i predlozima za otklanjanje uočenih nedostataka i propusta iz izveštaja stručnih nadzornika, iz člana 193. ovog zakona. Ministar može zatražiti dopunu izveštaja odnosno izjašnjavanje stručnih nadzornika o podnetom prigovoru na izveštaj, a stručni nadzornici su dužni da dopunu odnosno izjašnjavanje dostave u roku od osam dana od dana dostavljanja zahteva za dopunu odnosno izjašnjavanje. Ovim članom su propisane i mere koje ministar može preduzeti pošto razmotri izveštaj stručnih nadzornika, podneti prigovor, kao i izveštaj zdravstvene ustanove, drugog pravnog lica, odnosno privatne prakse o postupanju i preduzetim merama po savetima i predlozima za otklanjanje uočenih nedostataka i propusta iz izveštaja stručnih nadzornika, iz člana 193. ovog zakona.

Članom 195. propisano je da uslove, način, postupak organizaciju sprovođenja unutrašnje i spoljne provere kvaliteta stručnog rada, obrazac izveštaja, mere koje se preduzimaju za otklanjanje uočenih nedostataka i druga pitanja od značaja za sprovođenje provere kvaliteta stručnog rada zdravstvenih ustanova, drugog pravnog lica i privatne prakse, zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika - propisuje ministar.

Članom 196. data je definicija akreditacije.

Članom 197. propisano je koje poslove obavlja Agencija za akreditaciju zdravstvenih ustanova, kao i ko je osniva.

Članom 198. propisano je koji poslovi državne uprave su Agenciji za akreditaciju zdravstvenih ustanova povereni, kao javna ovlašćenja, kao i ko vrši nadzor nad radom Agencije u poverenim poslovima državne uprave.

Članom 199. propisano je na čiji zahtev se vrši akreditacija, kome se podnosi zahtev za sticanje akreditacije, pod kojim uslovima zdravstvena ustanova odnosno privatna praksa stiče akreditaciju i ko izdaje sertifikat o akreditaciji zdravstvene ustanove odnosno privatne prakse, s tim da se ovim uvodi mogućnost akreditacije i za privatnu praksu i drugo pravno lice iz člana 36. ovog zakona.

Članom 200. propisano je na koju oblast se odnosi sertifikat o akreditaciji, na koji period se izdaje, kao i gde se objavljuje pomenuti sertifikat.

Članom 201. propisana je obaveza zdravstvene ustanove, odnosno privatne praksa koja je dobila sertifikat o akreditaciji da svaku promenu u vezi sa akreditacijom prijavi Agenciji. Propisano je, između ostalog, da sertifikat o akreditaciji dobijen od evropske agencije nadležne za akreditaciju zdravstvenih ustanova, potvrđuje da zdravstvena ustanova, drugo pravno lice odnosno privatna praksa ispunjava međunarodno priznate standarde za pružanje zdravstvene zaštite, kao i nacionalne standarde za pružanje zdravstvene zaštite u oblastima koje su identično definisane sa međunarodnim standardima. Ovim članom propisan je i način finansiranja Agencije, kao i finansiranje troškova za akreditaciju.

Članom 202. propisan je postupak oduzimanja akreditacije.

Članom 203. propisano je na koji način se vrši utvrđivanje vremena i uzroka smrti svakog umrlog lica, ko ga može vršiti, gde se utvrđuje, ko se o tome obaveštava, kao i u kom roku je potrebno izvršiti neposredan pregled umrlog lica i utvrditi vreme i uzrok smrti.

Članom 204. propisano je u kom slučaju je doktor medicine koji vrši neposredan pregled umrlog lica radi utvrđivanja vremena i uzroka smrti, dužan da bez odlaganja o smrtnom slučaju obavesti nadležnu organizacionu jedinicu ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove.

Članom 205. propisana je obaveza zdravstvene ustanove da obavesti punoletnog člana porodice o vremenu smrti, a nadležni doktor medicine o uzroku smrti pacijenta odmah, a najkasnije u roku od šest sati od utvrđivanja smrti, kao i da obezbedi punoletnom članu porodice neposredan pristup telu umrlog lica, radi provere identiteta.

Članom 206. propisano je u kom slučaju se obavezno vrši obdukcija, ko može opozvati obdukciju. Obdukcija se obavezno vrši na licu umrlom pre isteka 24 sata od početka lečenja u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi, ukoliko nije bilo moguće utvrditi bolest odnosno povredu koja je uzrok smrti. Ovo zakonsko rešenje je uvedeno zbog pacijenata koji su primljeni na palijativno zbrinjavanje, kao i pacijenata u terminalnoj fazi bolesti. Naime, u praksi je vrlo čest slučaj da članovi porodice vrše pritisak da se obdukcija ne vrši kada je uzrok smrti poznat. Uvedeno je novo zakonsko rešenje kojim je propisano da zahtev za obdukciju može opozvati isključivo lice ili organ koji je obdukciju i zahtevao, ukoliko su prestali razlozi za vršenje obdukcije.

Članom 207. propisano je ko snosi troškove obdukcije umrlog lica.

Članom 208. propisano je u kom roku se sahranjuje umrlo lice i delovi ljudskog tela i organi koji su hirurškim zahvatom ili na drugi način odstranjeni. Propisano je da način i postupak za utvrđivanje vremena i uzroka smrti umrlih lica, za obdukciju, uzimanje i trajno čuvanje uzoraka biološkog porekla uzetih u toku obdukcije nad licem iz člana 206. stav 2. tačka 3) ovog zakona, kao i za postupanje sa delovima ljudskog tela koji su hirurškim zahvatom ili na drugi način odstranjeni, propisuje ministar.

Članom 209. propisano je da se organi, kao delovi ljudskog tela, mogu uzimati i presađivati samo ako je to medicinski opravdano, odnosno ako je to najpovoljniji način lečenja lica i ako su ispunjeni uslovi propisani zakonom, odnosno da se ćelije i tkiva, kao delovi ljudskog tela, mogu uzimati i obrađivati samo ako su ispunjeni uslovi propisani zakonom. Način, postupak i uslovi za uzimanje i presađivanje organa, odnosno uzimanje i obradu tkiva i ćelija, kao delova ljudskog tela, kao i način, postupak i uslovi za sprovođenje delatnosti iz oblasti biomedicinski potpomognutog oplođenja, utvrđuju se posebnim zakonom.

Članom 210. propisano je u kom slučaju fakulteti zdravstvene struke mogu preuzimati tela, organe i tkiva umrlih i identifikovanih lica, radi izvođenja praktične nastave.

Članom 211. propisano je u kom roku od smrti lica su zdravstvene ustanove, zavodi za izvršenje krivičnih sankcija, ustanove socijalne zaštite, nadležni sud, organ nadležan za unutrašnje poslove, kao i druge ustanove i organizacije, odnosno građani koji su saznali za smrt lica koje ispunjava uslove propisane ovim zakonom za izvođenje praktične nastave na fakultetima, dužni da obaveste organ lokalne samouprave nadležan za vođenje matične evidencije umrlih lica, kao i fakultet, o smrti tog lica, radi preuzimanja tela umrlog od strane fakulteta. Takođe, propisano je ko donosi odluku o preuzimanju tela od strane fakulteta, u kom slučaju fakultet može preuzeti telo umrlog lica radi izvođenja praktične nastave iz anatomije, kao i u kom slučaju fakultet neće preuzimati telo umrlog lica.

Članom 212. propisano je u kom slučaju fakultet može neposredno preuzeti telo umrlog i identifikovanog lica, kao i u kom slučaju mu je neophodna saglasnosti nadležnog organa lokalne samouprave. Takođe, propisan je rok u kom je nadležni organ lokalne samouprave dužan da obavesti fakultet o umrlom i identifikovanom licu, čije se telo može koristiti u obavljanju praktične nastave, pod uslovima propisanim ovim zakonom.

Članom 213. propisan je način postupanja sa telom umrlog lica.

Članom 214. propisano je postupanje sa dokumentacijom koja se odnosi na lice čiji su organi ili delovi tela uzeti u smislu ovog zakona, kao i sa drugom neophodnom dokumentacijom o umrlom licu čije je telo preuzeto radi izvođenja praktične nastave.

Članom 215. propisana je obaveza fakulteta da telo umrlog lica posle završenog procesa praktične nastave iz anatomije, sahrani o sopstvenom trošku.

Članom 216. propisano je da je Etički odbor fakulteta dužan da nadzire sprovođenje postupaka propisanih čl. 210 - 215. ovog zakona.

Članom 217. propisano je šta se podrazumeva pod komplementarnom medicinom. Komplementarna medicina, u smislu ovog zakona, obuhvata one tradicionalne i komplementarne metode i postupke prevencije, dijagnostičke procene, lečenja i rehabilitacije (u daljem tekstu: komplementarna medicina), koji blagotvorno utiču na čovekovo zdravlje ili njegovo zdravstveno stanje i koji, u skladu sa važećom medicinskom doktrinom, nisu obuhvaćeni metodama i postupcima konvencionalne medicine. Takođe, ovim članom je propisano i šta se podrazumeva pod dijagnostičkom procenom.

Članom 218. propisano je koje su metode i postupci komplementarne medicine dozvoljene, kao i ko može obavljati metode i postupke komplementarne medicine. Bliže uslove, način i postupak obavljanja metoda i postupaka komplementarne medicine u zdravstvenoj ustanovi odnosno privatnoj praksi, propisuje ministar.

Članom 219. propisano je pravo na zdravstvenu zaštitu stranog državljanina, lica bez državljanstva i lica kojem je priznat status izbeglice ili odobren azil u skladu sa međunarodnim i domaćim zakonodavstvom u Republici.

Članom 220. propisano je da se zdravstvena zaštita stranaca pruža na način na koji se zdravstvena zaštita pruža građanima Republike.

Članom 221. propisana je obaveza zdravstvene ustanove i privatne prakse, kao i zdravstvenih radnika da strancu ukažu hitnu medicinsku pomoć, kao i ko snosi troškove pružanja hitne medicinske pomoći strancu kao i drugih zdravstvenih usluga koje se strancu pružaju na njegov zahtev.

Članom 222. propisano je da se iz budžeta Republike, prema cenovniku zdravstvenih usluga koji je usvojila organizacija obaveznog zdravstvenog osiguranja za zdravstvene usluge koje su obuhvaćene obaveznim zdravstvenim osiguranjem, plaća naknada zdravstvenim ustanovama za pružene zdravstvene usluge određenim kategorijama stranih državljana, odnosno tražioca azila.

Članom 223. propisan je postupak plaćanja naknade iz budžeta Republike zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi za ukazanu hitnu medicinsku pomoć strancu, ako zdravstvena ustanova odnosno privatna praksa tu naknadu nije mogla naplatiti od stranca zbog toga što on nema potrebna novčana sredstva.

Članom 224. propisano je da se nadzor nad radom zdravstvene ustanove i privatne prakse, vrši kao nadzor nad zakonitošću rada i bezbednošću pružanja zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi i privatnoj praksi odnosno kao inspekcijski nadzor. Nadzor nad radom zdravstvene ustanove i privatne prakse vrši Ministarstvo preko zdravstvenog inspektora. Navedeno zakonsko rešenje je usklađeno sa Zakonom o inspekcijskom nadzoru.

Članom 225. propisano je da je zdravstveni inspektor samostalan u radu, u granicama ovlašćenja utvrđenih ovim zakonom, propisima donetim za sprovođenje ovog zakona i zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor i za svoj rad lično je odgovoran. Zdravstveni i farmaceutski inspektor je dužan da postupa savesno i nepristrasno u obavljanju poslova inspekcijskog nadzora, kao i da čuva kao službenu tajnu podatke do kojih dođe u toku vršenja nadzora, a posebno podatke koji se odnose na medicinsku dokumentaciju pacijenta. Navedeno zakonsko rešenje je usklađeno sa Zakonom o inspekcijskom nadzoru.

Članom 226. propisano je koje stručne kvalifikacije mora imati lice da bi obavljalo poslove zdravstvenog inspektora. Propisano je da zdravstveni inspektor ima službenu legitimaciju, u skladu sa zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor.

Članom 227. propisano je da je o izvršenom inspekcijskom nadzoru, zdravstveni i inspektor dužan da sačini zapisnik, koji se dostavlja zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi nad kojom je izvršen nadzor, u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor. Zdravstveni inspektor donosi rešenje kojim izriče mere, u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor. Ako zdravstveni inspektor oceni da je postupanjem, odnosno nepostupanjem zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse nad kojom je izvršen nadzor, učinjeno krivično delo, privredni prestup ili prekršaj, dužan je da bez odlaganja podnese nadležnom organu prijavu za učinjeno krivično delo, privredni prestup, odnosno zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Navedeno zakonsko rešenje je usklađeno sa Zakonom o inspekcijskom nadzoru.

Članom 228. propisano je da su zdravstvena ustanova i privatna praksa dužne da zdravstvenom inspektoru omoguće neometano obavljanje poslova inspekcijskog nadzora, u skladu sa zakonom, odnosno da mu omoguće neometan pregled prostora, opreme, akata i drugih potrebnih podataka za vršenje nadzora. Zdravstveni inspektor u obavljanju poslova inspekcijskog nadzora nad zdravstvenom ustanovom i privatnom praksom, radi sprečavanja mogućeg prikrivanja dokaza, ima pravo da privremeno oduzme izvornu dokumentaciju zdravstvene ustanove i privatne prakse, uz obavezu izdavanja potvrde o privremenom oduzimanju dokumentacije. Navedeno zakonsko rešenje je usklađeno sa Zakonom o inspekcijskom nadzoru.

Članom 229. propisano je koja ovlašćenja ima zdravstveni inspektor u vršenju inspekcijskog nadzora. Navedeno zakonsko rešenje je usklađeno sa Zakonom o inspekcijskom nadzoru.

Članom 230. propisano je koje mere zdravstveni inspektor može preduzeti u vršenju inspekcijskog nadzora. Navedeno zakonsko rešenje je usklađeno sa Zakonom o inspekcijskom nadzoru.

Članom 231. propisani su ko snosi troškove zdravstvene inspekcije, nastale u postupku po zahtevu stranke.

Čl. 232-239. propisane su kaznene odredbe za zdravstvenu ustanovu, odnosno drugo pravno lice, zdravstvenog radnika preduzetnika, zdravstvenog radnika, preduzetnika odnosno poslodavca koji je pravno lice, Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije, kao i za fakultete zdravstvene struke.

Članom 240. propisane su prelazne i završne odredbe koje se odnose na rok u kojem će Vlada doneti Plan mreže zdravstvenih ustanova, u skladu sa ovim zakonom.

Članom 241. propisan je rok u kojem će Republika, odnosno autonomna pokrajina preuzeti osnivačka prava nad zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač. Propisano je da nadležni organ autonomne pokrajine donosi odluku o preuzimanju osnivačkih prava za zdravstvene ustanove čiji je osnivač autonomna pokrajina, i da o tome, posle upisa u registar kod nadležnog organa, obaveštava Ministarstvo u roku od 15 dana od dana upisa. Predviđeno je da do preuzimanja osnivačkih prava od strane Republike, odnosno autonomne pokrajine, osnivačka prava i obaveze nad tim zdravstvenim ustanovama vrše organi, nadležni po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona. Ovim članom je propisano da će Republika, odnosno autonomna pokrajina imenovati organe zdravstvene ustanove u skladu sa ovim zakonom, od dana preuzimanja osnivačkih prava nad zdravstvenim ustanovama. Propisane su i obaveze osnivača u pogledu finansiranja zdravstvene ustanove, a predviđeno je da finansiranje vrše organi, nadležni po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona najkasnije do 1. januara 2019. godine.

Članom 242. propisani su rokovi u kojima su zdravstvene ustanove, kao i zdravstvene ustanove iz Plana mreže kojima se menja osnivač dužne da usklade svoje opšte akte, organizaciju i rad sa odredbama ovog zakona.

Članom 243. propisan je rok u kom su druga pravna lica i privatna praksa, dužni su da usklade svoja akta, organizaciju i rad sa odredbama ovog zakona. Propisano je da će do donošenja navedenih akata druga pravna lica i privatna praksa primenjivati akte koji nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona.

Članom 244. propisano je da nastavljaju da važe rešenja o ispunjenosti uslova za početak rada i obavljanje zdravstvene delatnosti zdravstvene ustanove apoteke i apoteke kao privatne prakse koja su doneta od strane zdravstvenog inspektora u skladu sa propisima koji su važili do stupanja na snagu ovog zakona, ukoliko nisu u suprotnosti sa ovim zakonom.

Članom 245. propisano je da zvanje doktor dentalne medicine, odnosno zvanje doktor dentalne medicine specijalista, u smislu ovog zakona, izjednačeno je sa zvanjem doktor stomatologije, odnosno sa zvanjem doktor stomatologije specijalista, a do usklađivanja propisa kojima se uređuje visoko školstvo i obrazovanje, koji su u nadležnosti ministarstva nadležnog za obrazovanje, sa pravnim tekovinama Evropske Unije kojima se uređuje ova oblast. Naziv oblast dentalne medicine, kao i nazivi ordinacija dentalne medicine i specijalistička ordinacija dentalne medicine, u smislu ovog zakona, izjednačeni su sa nazivima oblast stomatologije, odnosno sa nazivima stomatološka ordinacija i specijalistička stomatološka ordinacija.

Članom 246. propisano je da će sporazum iz člana 157. stav 4. ovog zakona, zdravstvena ustanova u javnoj svojini, fakultet zdravstvene struke i Republički fond za zdravstveno osiguranje, zaključiće u roku od šest meseci dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Usklađivanje radnopravnog statusa nastavnika i saradnika iz člana 157. stav 1. ovog zakona zaključivanjem Ugovora iz člana 158. stav 1. ovog zakona, fakulteti zdravstvene struke i zdravstvene ustanove u javnoj svojini izvršiće u roku od 30 dana od dana potpisivanja sporazuma iz člana 157. stav 4. ovog zakona.

Članom 247. propisano je da odredbe zakona kojim se uređuje rad rad komora zdravstvenih radnika, koje su važile do stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju da važe i nakon stupanja na snagu ovog zakona, ukoliko nisu u suprotnosti sa ovim zakonom.

Članom 248. propisan je rok u kom će ministar će doneti propise za sprovođenje ovog zakona. Propisano je da će se do donošenja ovih propisa primenjivati propisi koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona, a koji nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona.

Članom 249. propisan je rok u kom će Vlada usvojiti Plan razvoja zdravstvene zaštite.

Članom 250. propisano je da Vlada ima sva prava i obaveze osnivača nad zdravstvenim ustanovama na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija čiji je osnivač Republika do prestanka funkcionisanja privremenog pravnog sistema uspostavljenog na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.

Članom 251. propisano je da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o zdravstvenoj zaštiti ("Službeni glasnik RS", br. 107/05, 72/09 - dr. zakon, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 - dr. zakon, 93/14, 96/15 i 106/15).

Članom 252. propisano je stupanje na snagu ovog zakona.

Izvor: Vebsajt Ministarstvo zdravlja, 22.12.2016.