U PRIPREMI IZMENE KRIVIČNOG ZAKONODAVSTVA: Mere predložene bez analize stručnjaka, prvenstveno penologa, a mogu biti u sukobu sa međunarodnim obavezama države

U oštroj polemici Srbija trenutno menja Ustav Republike Srbije i Krivični zakonik. Amandmani na Ustav stigli su do četvrte verzije, i dalje bez saglasnosti o tome da li izmene zaista garantuju depolitizaciju pravosuđa, što je bio jedan od glavnih razloga za promenu tog dokumenta. Izmene Krivičnog zakonika, s druge strane, za sada su poznate samo iz najava: kazne za sva krivična dela će biti drastično pooštrene, a ubicama dece i silovateljima sledi doživotni zatvor, bez mogućnosti pomilovanja.

Mere su predložene bez analize stručnjaka, prvenstveno penologa, čak i one za koje nema pouzdanih dokaza da su ostvarile očekivane rezultate, ali i one koje mogu biti u sukobu sa međunarodnim obavezama naše države, navodi Dragana Boljević iz Društva sudija Srbije.

- Polazi se od toga da je kaznena politika preblaga, iako sudija u svakom konkretnom slučaju sa konkretnim okolnostima i konkretnim izvršiocima procenjuje koji su sve faktori koji utiču na izricanje duže ili kraće kazne. Tu se ne postavlja pitanje da li je kazna blaga, nego da li je odgovarajuća. Takvu analizu je u našem pravnom sistemu ranije sprovodio Vrhovni sud, ali ne skorije, koliko mi je poznato - navodi ona.

Već su 2009. i 2013. godine propisane strože kazne zatvora za veći broj krivična dela, povećan minimum kazne koja se može izreći, isključena mogućnost ublažavanja kazne za pojedina krivična dela - otmica, silovanje, obljuba nad nemoćnim licem, obljuba nad detetom, iznuda, nedozvoljen prelaz državne granice, krijumčarenje ljudima i trgovina ljudima. Na primer, zatvor od tri godine je najmanja kazna za trgovinu drogom - učiniocu krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga. Ipak, kako smo čuli, efekta nije bilo. Znači ako je to već dva puta urađeno a izostao je očekivani efekat, onda treba razmisliti o tome šta stvarno treba uraditi. U tehničkom smislu, stručnjaci treba da urade analizu, imajući u vidu i podatke iz ostalih država, pa posle država da donese odluku.

Nije sporno pravo države da ona svojom zakonodavnom politikom propisuje da li će biti ili neće biti doživotne, pa čak i smrtne kazne, niti pravo građana da podnose takve inicijative. Međutim, o tome reč moraju da daju stručnjaci. Osim toga, ako je država već preuzela neke obaveze na sebe, ona tih obaveza mora da se drži ili će da trpi posledice. Istina je da od 47 država članica Saveta Evrope, postoji njih svega devet koje nemaju kaznu doživotnog zatvora. Za sud u Strazburu je bitno da sa stanovišta ljudskih prava koja se štite Evropskom konvencijom postoji mogućnost da se posle izvesnog vremena preispita da li je ta kazna zatvora uticala na osuđenika i da li bi njega možda trebalo pustiti na uslovni otpust. Ukoliko nema tog "prava na nadu", i to za svako krivično delo bez izuzetka, onda bi se kazna doživotnog zatvora svodila na torturu osuđenika, dodaje Boljević.

Tema je bila i trajanje postupka i najavljeno je oročavanje trajanja postupka za pojedina dela na godinu dana. Je li to uopšte izvodljivo u praksi?

- Ne sporim da postoje i subjektivne okolnosti koje stoje na strani sudija - da ne organizuju dobro posao, da u nekim predmetima oklevaju, ali postoji niz objektivnih okolnosti na koje sudije ne utiču, a koje produžavaju suđenje. Recimo, u odeljenju beogradskog višeg suda za organizovani kriminal postoje samo četiri sudnice i sudija ne može da sudi onoliko često koliko bi trebalo. Na trajanje utiče i složenost i struktura predmeta, pravila krivičnog postupka koja sama po sebi iziskuju određeno vreme za preduzimanje procesnih radnji, postupanje drugih organa, obaveze sudija u drugim predmetima, čak i bolest učesnika u postupku. Zamislite situaciju kakva je bila u aferi "Indeks" na početku sa 88 okrivljenih i sa 88 ili koliko god branilaca. Sud u Smederevu nema toliko veliku prostoriju u koju može da stane toliko ljudi. Dovoljno je da se razboli samo jedan branilac ili okrivljeni i da se pretres odloži - navodi ona.

Ali čak i ako nema ovakvih situacija, može da se desi da predmet prosto nije zreo za presuđenje. Recimo, 2014. su predsednici sudova naložili svim sudijama da do 15. novembra te godine završe sve predmete u krivičnoj materiji starije od pet godina i u građanskoj materiji starije od deset godina. Do mene je jednom došla žalba u predmetu starom 13 godina, koji je 12 godina bio u prekidu zbog smrti stranke. Kad je taj predmet nastavljen, on je već bio star, iako je suštinski tek bio "krenuo", nije bio izveden niz dokaza. Sudija, da bi završila predmet do 15. novembra, pročitala je samo pisane dokaze u spisima, odbila sve ostale dokaze i zaključila raspravu. I onda se žalilac zapitao šta će biti ako i drugostepeni sudija bude tako odlučivala, jer to znači da se neće rešavati spor, nego će se rešiti predmet.

Paralelno sa ovim izmenama, odvijaju se i izmene Ustava. Jesu li prvobitni predlozi koje ste kritikovali sada promenjeni?

Oni su popravljani u odnosu na početnu verziju. Međutim, ako i tu poslednju verziju uporedimo sa sadašnjim ustavnim odredbama, vidimo da su sadašnje odredbe bolje. Ne znam onda koji smo to posao uopšte radili, pogotovo što je u akcionom planu za poglavlje 23 i u nacionalnoj strategiji reforme sudstva bilo predviđeno da se pravosuđe depolitizuje, pa između ostalog i time što Narodna skupština neće kao politički organ uticati na izbor sudija. Prema ovim rešenjima Skupština neće birati sudije na prvi trogodišnji mandat, kao ni predsednike sudova i polovinu članova Visokog saveta sudstva. Međutim, ostalo je da bira preostalu polovinu Saveta, a iznađena su nova rešenja koja će omogućavati politički uticaj na pravosuđe. Sudska vlast je jedina koja nije politička, ona izvire iz struke, i ograničena je na razne načine, počev od Ustava i zakona koje primenjuje, procesnim pravilima, kontrolom od strane stranaka, javnosti, viših sudova.

Šta mogu da budu posledice još jedne pogrešne reforme? Prethodna nas je, poređenja radi, koštala 2,5 milijardi dinara odštete neizabranim sudijama.

A to je još najmanja šteta, ta u materijalnom smislu. Ne možete ni da zamislite koliko se posle toga srozao naš pravosudni sistem. Ova nova reforma pre svega može da destabilizuje sistem, ali i da ga dalje uruši. Imaćemo glazuru koja će da liči na pravosuđe, to svakako. Jer ako ovi predlozi ostanu, Pravosudna akademija će u stvari biti ta koja će odlučivati ko će biti sudija. A Akademija je institucija koju tek treba jačati, to su još 2014. zaključile dve radne grupe.

Jedino mišljenje koje je ministarstvo do sada uzimalo u obzir je mišljenje Venecijanske komisije. Šta očekujete da će oni učiniti?

Venecijanska komisija je u junu dala zaista više desetina zamerki i sugestija. Međutim, u oktobru je Sekretarijat Komisije sačinio memorandum u kom se tvrdi da su sve preporuke iz mišljenja ispoštovane. Sekretarijat je tehničko telo i nema ovlašćenja da daje mišljenje da li je nešto usaglašeno sa mišljenjem Komisije ili ne, već se u svakom konkretnom slučaju kada Komisija obavlja određeni posao, određuje izvestilac, a ovom prilikom to nije učinjeno. Komisija je taj memorandum primila k znanju i time dala zeleno svetlo za ono na šta je prethodno ukazala kao loše. Suštinski, naša država se opredelila za minimum standarda, čak ga je u nekim delovima i snizila u odnosu na postojeće stanje. U okviru Saveta Evrope postoji i Konsultativno veće evropskih sudija, čija mišljenja koristi i Venecijanska komisija u svom radu kao standarde, koje je i u maju, a naročito u decembru dalo mišljenje veoma različito od pomenutog Memoranduma.