ZAKON O ZAŠTITI LICA SA MENTALNIM SMETNJAMA: Nedostaci

Uskoro će se navršiti godinu dana od donošenja Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama. Iako su zaštitnik građana i predstavnici civilnog sektora blagovremeno i argumentovano ukazivali na njegove brojne nedostatke, preovladao je stav, koji su delile i pojedine međunarodne organizacije, da je bolje da se donese bilo kakav zakon nego nikakav. Ne ulazeći u debatu tim povodom, uveren sam da smo se približili trenutku u kom treba postaviti pitanje šta u njemu treba menjati.

Iako je tokom javne rasprave prihvaćeno da se umesto fakultativnosti unese obaveznost obrazovanja posebnih jedinica za obavljanje poslova zaštite mentalnog zdravlja u zajednici, navedenim nije otklonjen suštinski nedostatak.

Naime, Zakonom je predviđeno da se jedinice za zaštitu mentalnog zdravlja organizuju kao dopunska delatnost postojećih psihijatrijskih ustanova i domova zdravlja. Navedeno se ne može obavljati kao usputna aktivnost! Potrebno je predvideti formiranje centara za zaštitu mentalnog zdravlja, kao autonomnih ustanova, te urediti njihovu organizaciju, nadležnost i delokrug rada. Sve u cilju stvaranja uslova za efikasno lečenje, zbrinjavanje i svakovrsnu podršku osobama sa mentalnim smetnjama u zajednici.

Kao posledica navedenog, značajan broj pacijenata se u psihijatrijskim bolnicama zadržava na dugi rok, neki i doživotno, mnogi iz socijalnih razloga, upravo zbog toga što ne postoji mogućnost njihovog zbrinjavanja u zajednici.

Pojedine psihijatrijske bolnice poprimaju azilarni karakter, jer je u brojnim slučajevima reč o izopštavanju osoba sa mentalnim smetnjama iz zajednice, a ne o njihovom lečenju. Zapostavlja se da dugoročno zadržavanje pacijenata u dislociranim psihijatrijskim bolnicama, posebno u smeštajnim uslovima koji ne ispunjavaju važeće standarde, samo po sebi može biti izvor pojedinačnih slučajeva torture, a u svakom slučaju predstavlja nečovečno i ponižavajuće postupanje.

• Veliki nedostatak Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama je što predviđa meru izolacije.

Komitet UN protiv torture je stava da izolacija osoba sa teškim ili akutnim mentalnim smetnjama nije dozvoljena, a Specijalni izvestilac UN za torturu ukazuje da osamljivanje tih lica, u bilo kom trajanju, predstavlja surovo, nečovečno ili ponižavajuće postupanje.

Shodno tome, imajući u vidu da kod nas mera izolacije ne predstavlja ustaljenu praksu, navedene odredbe treba brisati. Odredbe zakona o dobrovoljnom smeštaju u psihijatrijsku ustanovu sadrže nedostatke koji imaju za posledicu ograničavanje slobode pacijenata. To je u slučajevima kada se osobe sa mentalnim smetnjama hospitalizuju na osnovu saglasnosti za prijem koju su dali u stanju izuzetne uznemirenosti, ili ako su saglasnost dali članovi uže porodice ili njihovi staraoci.

Posebnu pažnju treba obratiti na zakonom propisane rokove koji se odnose na zadržavanje, odnosno smeštaj bez pristanka u psihijatrijsku ustanovu.

• Naime, za razliku od zadržanog lica od strane policije ili tužioca koje mora biti izvedeno pred sud najkasnije u roku od 48 sati, osoba sa mentalnim smetnjama koju je npr. pred vikend zadržao psihijatar susrešće se sa sudijom tek nakon sedam dana.