POGLAVLJE 19: Zbog težine problema i nedostatka kapaciteta Srbija nije u stanju da otvori poglavlje koje se odnosi na socijalnu politiku i zapošljavanje, te je neophodno da kroz akcioni plan podigne te kapacitete i jasno odredi kritične tačke

Poglavlje 19 na putu ka Evropskoj uniji odnosi se na socijalnu politiku i zapošljavanje i zapravo sadrži osnovne socijalne standarde na koje su se države članice obavezale pristupanjem EU. Njihova svrha je da podrže primenu i razvoj evropskog socijalnog modela koji je Evropska komisija 1994. godine definisala " kao zajedničke vrednosti koje obuhvataju demokratiju i individualna prava, socijalno kolektivno pregovaranje, tržišnu ekonomiju, jednake mogućnosti za sve i socijalnu zaštitu i solidarnost".

Srbija se potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridržavanju obavezala da će uskladiti svoje zakonodavstvo sa tekovinama EU, a u oblasti socijalne politike navedena obaveza izričito je utvrđena za oblasti koje se tiču uslova rada, naročito bezbednosti i zdravlja na radu i jednakih mogućnosti. U oblasti zapošljavanja saradnja mora biti usmerena u olakšavanje reformi politike zapošljavanja u Srbiji, u kontekstu jačanja privredne reforme i integracije.

Na prvi pogled ne bi trebalo da bude problema da se Poglavlje 19 otvori, jer se odnosi na ono što građanima ove države pripada, na ono što radnici treba da imaju i na ono što niko ne može dovesti u pitanje kada je reč o bezbednosti i zdravlja na radu. Jednake mogućnosti niko ne bi smeo ni da dovodi u pitanje. Međutim, Srbiji ni malo nije lako da otvori ovo Poglavlje. Da će biti problema u otvaranju Poglavlja znalo se već početkom prošle godine kada je najavljeno usvajanje akcionog plana kojim bi se uredili socijalni standardi. Član pregovaračkog tima Srbije Zoran Stojiljković objasnio je da izrada akcionog plana znači da je konstatovano da zbog težine problema i nedostatka kapaciteta zemlja nije u stanju da otvori neko poglavlje i da u razumnom roku treba da kroz akcioni plan podigne te kapacitete i jasno odredi kritične tačke.

Upravo te kritične tačke i njihovo određivanje predstavljaju problem za Srbiju i jasno je da tokom 2016. godine nisu utvrđene i nije pronađeno rešenje za njih, pa akcioni plan i pored svih obećanja nije usvojen do kraja prošle godine, a veliko je pitanje i kada će biti. Jer, socijalni akteri teško dolaze do dogovora pa čak ni ne uspevaju da se dogovore šta je ono što je dobro- jer nesporno je da i toga ima, a šta je ono na čemu treba dodatno raditi. Šefica tima Srbije za pregovore sa EU Tanja Miščević pre nekoliko dana na Konferenciji "Triparizam u senci države" upozorila je da su reforme u socijalno-ekonomskom dijalogu počele još 2004. godine, ali da sporo napreduju. Sindikatima i poslodavcima jasno je poručila da koriste pregovaračke procese kao instrument za otvaranje socijalnog dijaloga, da traže najbolja rešenja, jer je Srbiji u interesu da ih ponude.

Međutim, socijalni dijalog je veliki kamen spoticanja na putu ka otvaranju Poglavlja 19. Socijalni partneri složni su samo u oceni da i posle 15 godina od osnivanja on ne može da dobije prelaznu ocenu, iako su svi svesni njegovog značaja. Stanje kolektivnog pregovaranja na granskom nivou u realnom sektoru je katastrofalno loše. Koliko je loše možda najbolje pokazuju reči Ljubisava Orbovića, predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije, da je socijalni dijalog za sindkalce "slatki otrov", jer imaju utisak da su blizu dogovora, a rezultata zapravo nema, te da postoje situacije da se kolektivni dogovor potpiše, a onda ih poslodavačka organizacija poništi. Pri tom niti su organizacije poslodavaca reprezentativne, niti sindikati kojih ima peko 20.000. Ili, za Zorana Stojiljkovića koji je predsednik UGS "Nezavisnost" Socijalno-ekonomski savet Srbije je "ranžirna stanica gde se odbacuju stari vagoni", jer se u njemu ne pokreću važna pitanja i u njemu sede oni koji ne odlučuju ni o čemu.

Predsednik Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Goran Milić ocenjuje da nije bolje stanje sa socijalnim dijalogom ni u Vojvodini. Ističe da je stanje tripartizma na nivou lokalnih samouprava u Vojvodini izuzetno loše, jer s punim kapacitetom funkcionišu samo tri socijalno-ekonomska saveta : u Novom Sadu, Staroj Pazovi i Rumi. Zato će jedna od ključnih aktivnosti Pokrajinskog socijalno-ekonomskog saveta biti pružanje pomoći u osnivanju i reaktiviranju socijalno ekonomskih saveta ako ne u svim onda bar u većini vojvođanskih gradova i opština.

Dakle, mnogo posla je pred socijalnim partnerima ali i na državnim institucijama. Na tom putu nalaze se i prepreke koje zemlje EU ne mogu ni da zamisle, a među njima je i sindikalni podatak da trenutno u Srbiji između 300.000 i 350.000 radnika ne prima redovno platu i da je neki nisu dobili mesecima pa i godinama. Može se dodati i najnoviji podatak Eurostata da je četvrtina stanovništva Srbije u riziku od siromaštva, da država daje koliko može ali da to nije dovoljno za preživljavanje.

Izvor: Vebsajt Dnevnik, Lj. Malešević, 26.03.2017.
Naslov: Redakcija