ZAKON O CENTRALNOJ EVIDENCIJI STVARNIH VLASNIKA: Registrovanjem stvarnih vlasnika sprečava se upliv sumnjivog novca i njegov ulazak u legalne tokove

Uprkos činjenici da država čini sve kako bi pojednostavila postupak evidentiranja pravih vlasnika firmi, ubrzala proces legalizacije, ili poslodavcima omogućila da preko elektronskih prijava regulišu staž za zaposlene, ostaje nejasno kako je moguće da se pored svega toga i dalje ne zna stvarni vlasnik svakog petog privrednog društva u Srbiji.

Ovo je utoliko zanimljivije ako se zna da je elektronski postupak evidentiranja besplatan, a Zakon o Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika ("Sl. glasnik RS", br. 41/2018 - dalje: Zakon) je donet kako bi se konačno stalo na put prikrivanju pravnih vlasnika domaćih i stranih kompanija, a time i sprečio upliv sumnjivog novca i njegov ulazak u legalne tokove.

Upitani kako je moguće da se izbegne evidentiranje pravih vlasnika firmi i zar se prilikom osnivanja firmi oni koji je otvaraju ne legitimišu, Đerđ Pap, poreski stručnjak i bivši direktor u Poreskoj upravi, kaže da stvar ipak nije tako komplikovana. Naime, radi se o obavezama koje je propisao Zakon, a koji je donet u cilju otkrivanja i sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma. Propis je donet u prvoj polovini prošle godine, a obavezao je sve privredne subjekte da do 31. januara 2019. godine u za to posebnoj formiranoj evidenciji upišu svog stvarnog vlasnika. Posebna evidencija vodi se u APR.

– U praksi je to od 80 do 90 odsto slučajeva jednostavna radnja. Grubo rečeno, prepisivanje već postojećih javno objavljenih podataka kojima je APR i ranije raspolagala. Naime, prema navedenom Zakonu stvarnim vlasnikom privrednog društva najčešće – d. o. o smatra se vlasnik koji ima 25 odsto ili više udela u društvu. Ti podaci (ime i prezime i procenat udela svakog vlasnika) se već nalaze na stranici svakog privrednog društva u delu članovi. Isto tako stvarnim vlasnikom udruženja, zadruge, fondacije, zadužbine i ustanove smatra se fizičko lice koje je registrovano za zastupanje i taj podatak se nalazi takođe na stranici tog subjekta u APR-u delu zakonski zastupnici – objašnjava Pap.

– Dakle, obaveza registrovanja stvarnog vlasnika privrednog društva nema nikakve veze s građansko-pravnim (kupoprodajnim) i obligacionim obavezama koje to lice zasniva sa svojim kupcima (dobavljačima). Privredna društva su pravna lica koji imaju svoj sopstveni pravni subjektivitet i za svoje obaveze odgovaraju nezavisno od toga ko im je stvarni vlasnik. Obaveza registrovanja stvarnog vlasnika jedan je od propisa kojim se država (preventivno) bori protiv pranja novca – kaže ovaj poreski stručnjak.

Goran Radisavljević, prof. javnih finansija na FEFA fakultetu, kaže da ne može da se registruje firma ukoliko se ne zna vlasnik, osnivač i ovlašćeno lice. Problem je što vlasnik na papiru i stvarno vlasnik nisu uvek isti. Zato je donet pravni akt koji obavezuje upis stvarnih vlasnika u registar.

– Za preduzeća koja se sada osnivaju dat je rok da se nakon osnivanja upišu u registar stvarnih vlasnika. Ako to ne urade u datom roku, sledi sankcija. Preduzeća koja su bila osnovana pre donošenja regulative, imala su rok da se u registar upišu. Dakle, to što ne postoji podatak o stvarnim vlasnicima za sva preduzeća, ne znači da se ne zna odgovorno lice odnosno vlasnik "na papiru".

Izvor: Vebsajt Politika, Jasna Petrović-Stojanović, 21.09.2019.
Naslov: Redakcija