Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

ZAKON O SPREČAVANJU PRANJA NOVCA I FINANSIRANJA TERORIZMA: Odgovori na pitanja Udruženja osiguravača Srbije o primeni Zakona


Uprava za sprečavanje pranja novca objavila je odgovore na pitanja Udruženja osiguravača Srbije, koja se odnose na mišljenje o primeni Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma ("Sl. glasnik RS", br. 113/2017 - dalje: Zakon), a koji su dati u saradnji sa Narodnom bankom Srbije, shodno članu 84. stav 1. tačka 5) Zakona

1. UTVRĐIVANJE IDENTITETA KORISNIKA OSIGURANJA

Članom 26. Zakona propisana je novina u odnosu na ranija izdanja Zakona, gde su osiguravajućim društvima kao obveznicima po Zakonu uvedene i dodatne obaveze u pogledu i korisnika osiguranja.

Tumačenje člana 26. stav 1

Koji obim informacija je potrebno prikupiti o korisniku osiguranja prilikom potpisivanja ponude za zaključenje ugovora o osiguranju?

Naime, u članu 26. u prvom delu stava 1 navodi se da je obveznik dužan da pribavi podatak o imenu odnosno nazivu korisnika osiguranja.

U drugom delu stava 2 navedenog člana navodi se da je obveznik dužan da utvrdi identitet korisnika osiguranja života u trenutku kada ga odredi ugovarač osiguranja, a to je u najvećem broju slučajeva prilikom zaključenja ugovora o osiguranju.

U skladu sa članom 17. Zakona obveznik utvrđuje i proverava identitet stranke prikupljanjem sledećih podataka: ime i prezime, datum i mesto rođenja, prebivalište ili boravište, JMBG, vrsta i broj ličnog dokumenta, naziv izdavaoca, datum i mesto izdavanja, što je znatno veći obim informacija od onih predviđenih prvim delom stava 1. člana 26.

U cilju utvrđivanja identiteta postavlja se pitanje na koji način i sa kojim pravom ugovarač osiguranja može dati gore navedene podatke za korisnika osiguranja prilikom zaključenja ugovora?

Naime, potrebno je imati u vidu da na osnovu člana 17. Zakona prikupljanje gore navedenih podataka prilikom utvrđivanja identiteta se sprovodi uvidom u lični dokument uz obavezno prisustvo lica, te se, iz razloga što član 26. Zakona, nije jasan i precizan, nameće pitanje da li korisnik osiguranja mora biti fizički prisutan prilikom zaključenja ugovora, odnosno prilikom imenovanja od strane ugovarača osiguranja u toku trajanja ugovora o osiguranju i pri tome dati na uvid svoj identifikacioni dokument, što bi bilo suprotno smislu i domašaju odredbi Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja) koje definišu institut korisnika osiguranja?

Nadalje, u segmentu tretmana maloletnog lica koji je određen kao korisnik osiguranja postavljaju se sledeća pitanja:

•           Kako utvrditi identitet maloletnog lica i prikupiti potrebne podatke?

•           Da li zakonski zastupnik deteta mora biti fizički prisutan prilikom zaključenja ugovora i dati na uvid identifikacioni dokument maloletnog lica?

•           Da li je izvod iz matične knjige rođenih lični dokument za maloletno lice obzirom da nema fotografiju?

Članom 3. Zakona definisano je da je lični dokument važeća isprava sa fotografijom izdata od strane nadležnog državnog organa. Obzirom da izvod iz matične knjige rođenih ne zadovoljava kriterijume predviđene članom 3. Zakona, iz kojih razloga je isti naveden kao dokument na obrascima za prijavu sumnjivih transakcija u Pravilniku o metodologiji za izvršavanje poslova u skladu sa Zakonom o sprečavanju pranja novca I finansiranja terorizma ("Sl. glasnik RS", br. 7/2010 i 41/2011). Napominjemo da je definicija ličnog dokumenta identična i u novom i u starom zakonskom rešenju.

Tumačenje člana 26. stav 2

Nadalje, u članu 26. stav 2. se navodi da ukoliko korisnik osiguranja života nije određen po imenu, odnosno nazivu, obveznik je dužan da pribavi onaj obim informacija koji će biti dovoljan za utvrđivanje njegovog identiteta u trenutku isplate osigurane sume, ostvarivanja prava po osnovu otkupa, predujma ili zalaganja polise osiguranja života.

Zakon ne definiše šta se podrazumeva pod pojmom "dovoljan" obim podataka za utvrđivanje identiteta. Da li su to podaci navedeni u članu 99. stav 1 tačka 3.?

Takođe, ovde dolazimo do još jedne pravno nejasne situacije, a to je iz kog razloga je osiguravač u obavezi da prikuplja podatke o korisniku osiguranja u slučaju predujma ili zalaganja polise osiguranja, kada pravo na navedene radnje ima isključivo i samo ugovarač osiguranja? Da li to znači da u slučaju otkupa, predujma ili zalaganja polise ne treba proveravati identitet ugovarača osiguranja? ldentična pitanja se odnose i na stav 3 člana 26. Zakona.

Tumačenje člana 26. stav 4

Član 26. stav 4 Zakona zatim propisuje da obveznik treba da utvrdi da li je korisnik osiguranja funkcioner.

Imajući u vidu da je postupak za utvrđivanje funkcionera određen Odlukom o smernicama za primenu odredaba Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma za obveznike nad kojima Narodna banka Srbije vrši nadzor ("Sl. glasnik RS", br. 13/2018), u kojima se definiše da utvrđivanje statusa funkcionera podrazumeva pribavljanje izjave od strane stranke, da li to znači da svaki korisnik osiguranja treba da popunjava navedenu izjavu?

Da li izjavu treba popunjavati ukoliko je korisnik maloletno lice?

Kako utvrditi da li je korisnik funkcioner, ukoliko korisnik nije određen imenom i nazivom već je na polisi samo odrediv?

Tumačenje člana 26. stav 7

U članu 26. stav 7 je određeno da ukoliko obveznik ne može da utvrdi identitet korisnika osiguranja, dužan je da sačini službenu belešku i da razmotri da li postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma.

U ovom segmentu potrebno je imati u vidu odredbe Zakona o obligacionim odnosima gde je predviđeno da korisnik osiguranja života može biti bilo koje lice koje ugovarač osiguranja na polisi odredi. To lice može biti određeno imenom i prezimenom, a takođe može biti i odredivo (npr. zakonski naslednici, dete i sl.).

Kako postupiti ukoliko su kao korisnici osiguranja navedeni zakonski naslednici prilikom zaključenja ugovora, obzirom da u takvoj situaciji nije moguće utvrditi identitet korisnika osiguranja? Da li je potrebno sačinjavati službenu belešku i razmatrati osnove sumnje?

Korisnik osiguranja za slučaj smrti ili doživljenja

Imajući u vidu činjenicu da se u polisi osiguranja života određuju dve vrste korisnika osiguranja (korisnik za slučaj smrti i korisnik za slučaj doživljenja), kao i da je sa stanovišta sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma u fokusu isplata osigurane sume u slučaju doživljenja isteka ugovora, postavljamo pitanje da li se navedeni član odnosi isključivo na korisnika za slučaj doživljenja ili i na korisnika za slučaj smrti?

Da li je svrsishodno primenjivati odredbe člana 26. i na korisnika za slučaj smrti, obzirom da je reč o biometrijskom riziku putem koga nije moguće zloupotrebiti osiguravajuće društvo u svrhu pranja novca ili finansiranja terorizma? Naime, i da pođemo od pretpostavke da korisnik osiguranja falsifikuje dokumente o smrti osiguranika, takvo delo ne možemo okarakterisati kao pranje novca, već je u pitanju delo koje ima tretman prevarnih radnji.

Odgovor:

Član 26. Zakona uopšteno, propisuje obaveza utvrđivanja identiteta korisnika polise životnog osiguranja. Ovim članom propisane su mere i radnje koje obveznik preduzima, kao i trenutak isplate osigurane sume kao momenat u kome je obveznik dužan da ih preduzme.

Prilikom potpisivanja ponude za zaključenje ugovora o osiguranju, ukoliko je korisnik poznat, obveznik iz člana 4. st. 1. tač. 6) Zakona, prikuplja onaj obim informacija koji je dovoljan za utvrđivanje njegovog identiteta, odnosno sve što u tom trenutku može da prikupi.

Korisnik osiguranja prilikom zaključenja ugovora, ne mora da bude fizički prisutan.

Identitet maloletnog lica u slučaju isplate osigurane sume, može se utvrditi putem pasoša, a u slučaju da maloletno lice ne poseduje pasoš, zakonski zastupnik dostavlja izvod iz MK rođenih koji, iako nije lični dokument u smislu Zakona, predstavlja javnu ispravu. Shodno tome i članom 17. stav 2. Zakona propisano je da, ukoliko iz ličnog dokumenta nije moguće pribaviti sve propisane podatke, podaci koji nedostaju se pribavljaju iz druge službene isprave.

Zakonski zastupnik deteta ne mora biti fizički prisutan prilikom zaključenja ugovora, jer sve podatke o korisniku osiguranja daje ugovarač osiguranja.

Kako je ugovarač osiguranja vlasnik uplaćenih sredstava premije osiguranja do momenta nastanka osiguranog slučaja, on ima pravo raspolaganja tim sredstvima do navedenog momenta. S tim u vezi, u slučaju otkupa, predujma ili zalaganja polise osiguranja, potrebno je pre ostvarivanja prava (tj. pre isplate) po navedenom osnovu utvrditi i proveriti identitet lica kojem se vrši isplata po tom osnovu.

Shodno čl. 26. st. 4. Zakona, u trenutku isplate osigurane sume, korisnik osiguranja popunjava izjavu da li je funkcioner ili ne i ukoliko izjavi da jeste, obveznik preduzima mere iz člana 38. ovog Zakona.

Kada su kao korisnici osiguranja navedeni zakonski naslednici, u trenutku isplate osigurane sume oni se legitimišu pravosnažnim ostavinskim rešenjem nadležnog suda.

Obveznik je dužan da sačini službenu belešku ukoliko je nemoguće utvrditi identitet korisnika osiguranja u momentu isplate osigurane sume. Shodno tome, treba imati u vidu da je članom 964. Zakona o obligacionim odnosima propisano da ako ugovarač osiguranja za slučaj smrti ne odredi korisnika ili ako odredba o određivanju korisnika ostane bez dejstva zbog opozivanja ili zbog odbijanja određenog lica ili iz kog drugog uzroka, a ugovarač osiguranja ne odredi drugog korisnika, osigurana svota pripada imovini ugovarača osiguranja i kao njen deo prelazi sa ostalim njegovim pravima na njegove naslednike.

Takođe napominjemo da Zakon ne pravi razliku između osiguranja za slučaj smrti i za slučaj doživljenja.

DAKLE, U SLUČAJU OSIGURANJA, POSLOVNI ODNOS IZMEĐU OSIGURAVAČA I UGOVARAČA OSIGURANJA SE USPOSTAVLJA U TRENUTKU ZAKLJUČENJA UGOVORA O OSIGURANJU, A IZMEĐU OSIGURAVAČA I KORISNIKA OSIGURANJA, U TRENUTKU ISPLATE OSIGURANE SUME. U TRENUTKU ISPLATE OSIGURANE SUME, KORISNIK OSIGURANJA JE POZNAT I OBVEZNIK JE DUŽAN DA PROVERI NJEGOV IDENTITET.

2. PROCEDURA UTVĐIVANJA FUNKCIONERA

U tački 15. stav 1. Odluke o smernica je navedeno da obveznik uređuje postupak kojim utvrđuje da li je stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner, član uže porodice funkcionera ili bliži saradnik funkcionera.

Članom 3. Zakona je definisan pojam stranke (stranka je fizičko lice, preduzetnik, pravno lice, lice stranog prava i lice građanskog prava koje vrši transakciju ili uspostavlja poslovni odnos). Odlukom o smernicama je pak, definisano da je stranka ugovarač osiguranja, odnosno osiguranik, osim u slučaju da je drugačije označeno.

Imajući u vidu definiciju stranke i činjenicu da definicija data u Smernicama, uopšte ne definiše korisnika osiguranja kao stranku, da li to znači da se tačka 15. Odluke o smernicama ne primenjuje na korisnika osiguranja, obzirom da korisnik osiguranja ne zadovoljava kriterijume određene Zakonom?

Sa druge strane, ako se članom 3. Zakona stranka definiše kao lice koje vrši transakciju da li to znači da će korisnik osiguranja imati tretman stranke tek u trenutku isplate osigurane sume i da je sledstveno tome za korisnika osiguranja potrebno utvrditi da li ima status funkcionera tek u trenutku isplate osigurane sume?

Takođe, Odlukom o smernicama su navedeni načini kako obveznik utvrđuje da li je stranka funkcioner (pisana izjava, upotreba komercijalnih baza, registar Agencije za borbu protiv korupcije i sl.).

Da li su načini utvrđivanja funkcionera navedeni u tački 15. Odluke o smernicama alternativni ili su svi obavezni ili obveznik sam procenjuje koji način utvrđivanja funkcionera će koristiti?

Drugim rečima, da li je dovoljno pretragu sprovoditi spram npr. registra Agencije za borbu protiv korupcije, a ne zahtevati izjavu stranke i pretragu komercijalnih baza podataka?

Odgovor:

U slučaju nastanka osiguranog slučaja, odnosno isplate osigurane sume korisniku osiguranja, dolazi do uspostavljanja poslovnog odnosa između društva za osiguranje i korisnika osiguranja, odnosno do izvršenja transakcije. U tom trenutku korisnik osiguranja se može smatrati strankom u smislu člana 3. stav 1. tačka 5) Zakona, te je potrebno izvršiti identifikaciju na način propisan čl. 17-25. Zakona.

U delu pitanja koji se odnosi na obavezu obveznika da utvrdi da li je korisnik osiguranja funkcioner, napominjemo da je članom 38. stav 1. Zakona propisano da je obveznik dužan da utvrdi postupak po kome utvrđuje da li je stranka ili stvarni vlasnik stranke funkcioner. Taj postupak se utvrđuje internim aktom obveznika, u skladu sa smernicama koje donosi organ iz člana 104. ovog zakona nadležan za nadzor nad primenom ovog zakona kod tog obveznika, tj. u ovom slučaju, u skladu sa Odlukom o smernicama za primenu odredaba Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma za obveznike nad kojima Narodna banka Srbije vrši nadzor (dalje: Smernice) i taj postupak se primenjuje u momentu kada korisnik osiguranja postane stranka, tj. kada nastupi osigurani slučaj, odnosno kada se vrši isplata osigurane sume.

U skladu sa Smernicama, ključni izvor informacija o tome da li je stranka funkcioner treba da budu radnje i mere poznavanja i praćenja stranke, a obveznik koristi i druge primenljive izvore informacija koje mogu biti korisne za identifikovanje funkcionera a propisane su odredbama tačke 15. stav 3. Smernica. Smatramo da bi obveznik trebalo da preduzme najmanje dve aktivnosti za identifikovanje funkcionera, imajući u vidu da je Smernicama propisano da obveznik preduzima aktivnosti (dakle, dve ili više), pri čemu smo mišljenja da je pribavljanje izjave od stranke i uvid u registar funkcionera koji vodi Agencija za borbu protiv korupcije način provere podataka koji je svim obveznicima jednako dostupan, tako da bi te dve aktivnosti trebalo smatrati obaveznim, a ostale obveznik preduzima samo ako je u mogućnosti.

3. TRETMAN OSIGURANIKA KOD UGOVORA GDE SE UGOVARAČ OSIGURANJA I OSIGURANIK RAZLIKUJU

Nadalje, postavlja se pitanje tretmana osiguranika kao stranke kod ugovornog odnosa gde ugovarač osiguranja i osiguranik nisu ista lica i gde je stoga izrazito visok stepen pravne nesigurnosti u domenu tumačenja odredbi Zakona, koji članom 26. predviđa utvrđivanje identiteta stranke, eksplicitno navodeći da je to ugovarač osiguranja i Odluke o smernicama, koje tačkom 36. pod strankom podrazumevaju ugovarača osiguranja, odnosno osiguranika, osim u slučaju da je drugačije određeno.

Polazeći, sa jedne strane, od člana 3. stav 1. tačka 5) Zakona koji definiše da je "stranka fizičko lice, preduzetnik, pravno lice, lice stranog prava i lice građanskog prava koje vrši transakciju ili uspostavlja poslovni odnos sa obveznikom", kao i člana 26. Zakona koji predviđa utvrđivanje identiteta stranke, eksplicitno navodeći da je to ugovarač osiguranja i sagledavajući definiciju stranke iz tačke 36. Smernica, sa druge strane, zaključujemo da je Smernicama na sporan način data definicija stranke, koja je neusaglašena sa definicijom stranke koju daje Zakon. S obzirom na to da Smernice kao podzakonski akt, ne mogu derogirati zakonske odredbe, smatramo da u slučaju ugovora o osiguranju, u momentu zaključenja ugovora, stranka može biti samo ugovarač osiguranja, a osiguranik samo ukoliko je istovremeno i ugovarač osiguranja, te stoga molimo za transparentno pojašnjenje definicije stranke u tački 36. Smernica, a predlažemo da se u narednom periodu, odredba tačke 36. stav 1. izmeni i usaglasi sa Zakonom.

Odgovor:

Član 26. Zakona, pored ugovarača osiguranja, kao stranke, definiše obavezu pribavljanja podataka i o korisniku osiguranja. Ukoliko ugovarač i osiguranik nisu ista lica, utvrđuje se identitet ugovarača osiguranja, koji uspostavlja poslovni odnos sa obveznikom. Takođe, pribavljaju se podaci o identitetu korisnika osiguranja, ukoliko je poznat u trenutku zaključenja ugovora o životnom osiguranju. Ukoliko je korisnik osiguranja nepoznat, odnosno odrediv, njegov identitet se utvrđuje i proverava najkasnije do trenutka isplate osigurane sume, kada se korisnik zapravo smatra strankom.

Uprava za sprečavanje pranja novca ističe da su Smernice pravila kojima se određuje sadržina pojedinačnih pravnih normi, koje se donose u skladu sa opštim pravnim aktima, u ovom slučaju u skladu sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma i ne mogu biti u suprotnosti sa istim.

4. PRIJAVA GOTOVINSKE TRANSAKCIJE OD 15.000 EVRA

Da li se član 47. odnosi isključivo na banke, odnosno kako društva za osiguranje mogu doći u situaciju da izvrše prijavu gotovinske transakcije u iznosu od 15.000 evra i više kad su dužna da se pridržavaju odredbi člana 46. Zakona?

Članom 46. Zakona je definisano ograničenje gotovinskog poslovanja na iznos od 10.000 evra, a članom 47. Zakona je obveznik dužan da prijavi Upravi podatke o svakoj gotovinskoj transakciji u iznosu od 15.000 evra i više.

Da li se član 47. odnosi isključivo na banke, odnosno kako društva za osiguranje mogu doći u situaciju da izvrše prijavu gotovinske transakcije u iznosu od 15.000 evra i više kad su dužna da se pridržavaju odredbi člana 46. Zakona?

U nameri stvaranja ujednačene prakse i primene Zakona od strane svih osiguravajućih društava koja posluju na tržištu osiguranja u Srbiji, najljubaznije Vas molimo da razmotrite sva navedena pitanja i konstatacije, kako ne bi došli u situaciju ozbiljnog narušavanja pravne prirode i suštine ugovora o osiguranju života i posledično narušavanja zaštite interesa korisnika finansijskih usluga, kao i gubitka poverenja građana u instituciju osiguranja.

Odgovor:

Član 46. Zakona se odnosi na ograničenje gotovinskog poslovanja u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti. Prema ovom članu, lice koje se bavi prodajom robe i nepokretnosti ili vršenjem usluga u Republici Srbiji ne sme od stranke ili trećeg lica da primi gotov novac za njihovo plaćanje u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, kao i u slučaju ako se plaćanje robe i usluge vrši u više međusobno povezanih gotovinskih transakcija u ukupnom iznosu od 10.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti.

Član 47. Zakona odnosi na gotovinsku transakciju u iznosu od 15.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti, kada je obveznik dužan da Upravi za sprečavanje pranja novca dostavi podatke iz čl. 99 st. 1. tač. 1)-3) i 7)-10), odmah, a najkasnije u roku od tri dana od dana izvršenja transakcije.

Mišljenja smo da se član 47. Zakona odnosi na sve obveznike, uključujući i društva za osiguranje, ali takođe smo i mišljenja da nije striktna obaveza prijave transakcije od osiguravajućeg društva jer bi se duplirali podaci o uplati koje je dostavila banka, što ne isključuje pravo da se transakcija prijavi, ako postoji saznanje da je izvršena, u gotovinskom iznosu od 15.000 evra i više u RSD protivvrednosti.

5. ČLAN 4 ZAKONA - OBVEZNICI ZAKONA

U članu 4, stav 1, tačka 6. Zakona kao obveznici zakona definisana su: društva za osiguranje, društva za posredovanje u osiguranju, društva za zastupanje u osiguranju I zastupnici u osiguranju, koji imaju dozvolu za obavljanje poslova osiguranja života, osim društava za zastupanje i zastupnika u osiguranju za čiji rad odgovara društvo za osiguranje u skladu sa zakonom.

Molim Vas da nam pojasnite na koga se odnosi gore navedeni izuzetak jer društvo za osiguranje uvek odgovara za rad svog zastupnika. Naime, prema članu 107. Zakona o osiguranju ("Sl. glasnik RS", br. 139/2014) propisano je da za radnje preduzete u obavljanju poslova zastupanja u osiguranju odgovara društvo za osiguranje (a ne zastupnik / društvo za zastupanje).

Tumačenjem člana 4. Zakona i člana 107. Zakona o osiguranju proizlazi da zastupnici/društva za zastupanje nisu obveznici Zakona. Dodatno, a vezano za predmetni izuzetak, koje obaveze društva za osiguranje proističu iz navedenog izuzetka? Konkretno: da li to znači da zastupnik sa kojim društvo za osiguranje ima zaključen ugovor o zastupanju (a za čiji rad prema Zakonu o osiguranju odgovara društvo za osiguranje), NIJE obveznik Zakona? Primera radi, da li to znači da u tom slučaju društvo za osiguranje sprovodi redovno stručno obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje zaposlenih kod zastupnika, i odgovorno je za isto, a ne zastupnik?

Odgovor:

Kada za rad društva za zastupanje i zastupnika u osiguranju odgovara društvo za osiguranje u skladu sa zakonom, navedena lica nisu obveznici u smislu člana 4. stava 1. tačka 6. Zakona.

U skladu sa članom 107. Zakona o osiguranju za radnje preduzete u obavljanju poslova zastupanja u osiguranju odgovara društvo za osiguranje, te se društva za zastupanje/zastupnici u osiguranju ne smatraju obveznicima Zakona. S tim u vezi, društvo za osiguranje je dužno da obezbedi redovno stručno obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje zaposlenih u društvima za zastupanje/zastupnicima u osiguranju i nadzor nad primenom Zakona, budući da je i odgovorno za isto.

Izvor: Vebsajt Uprava za sprečavanje pranja novca, 24.07.2018.
Naslov: Redakcija