ZAKON O ZAŠTITI POTROŠAČA: Pojedine radnje za prodaju bele tehnike sa kupcima, u ime osiguravajuće kuće, potpisuju polise osiguranja na godinu ili dve i to naplaćuju. Zakon kupcu obezbeđuje zaštitu u trajanju od dve godine, a posle toga proizvođač može da ponudi dodatnu tzv. komercijalnu garanciju, koja se ne plaća i obezbeđuje je proizvođač, koji na ovaj način želi da privuče kupce. U tom slučaju obezbeđuje veći obim prava i tada je u obavezi da izda garantni list

Trgovci bele tehnike počeli su da osiguravaju uređaje potpisujući sa kupcima ugovore u ime osiguravača. Ovu uslugu nude kao dodatnu “garanciju” po isteku dvogodišnje zakonske, kako bi potrošači, navodno, imali i dodatno osiguranje u slučaju kvara ili nekih drugih problema. Osiguranje se plaća na godinu dana i košta oko 800 dinara, a ukoliko se uplati za dve godine, staje 1400 dinara. Jedan čitalac koji je ovih dana kupio televizor platio je ovu uslugu, jer mu je, kako kaže, objašnjeno da je reč o dodatnoj garanciji.

– Prodavac je jasno rekao da je to dodatna garancija, da je preporučuje, budući da se uređaji obično kvare posle dve godine. Na moje pitanje da li to znači da uređaji traju samo dok traje garancija, on je rekao da to pokazuje praksa, ali da je upravo zbog toga preporučljivo uzeti “garanciju” (osiguranje) još godinu dana, da bi kupac bio siguran – kaže čitalac. U ugovoru koji je potpisao jasno stoji da je reč o osiguranju električnog uređaja, koje trgovac kao zastupnik osiguravajuće kuće potpisuje sa kupcem. U uslovima osiguranja koji su navedeni se, ipak, pominje da je reč o produženoj garanciji sa širokim pokrićem, ali je problem u tome što se može smatrati da je kupac na ovaj način doveden u zabludu jer Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021) kupcu obezbeđuje zaštitu u trajanju od dve godine, a posle toga proizvođač može da ponudi dodatnu takozvanu komercijalnu garanciju, koja se ne plaća i obezbeđuje je proizvođač, koji na ovaj način želi da, recimo, privuče kupce. U tom slučaju obezbeđuje veći obim prava i tada je u obavezi da izda garantni list.

– U prve dve godine, dok traje zakonska zaštita, kupac ima prava poput toga da u prvih šest meseci može da zahteva popravku, zamenu i povraćaj novca, a posle šest meseci do isteka dve godine samo popravku ili zamenu. Posle dve godine, ako ima i komercijalnu garanciju, kupac se obraća davaocu, a to je najčešće ovlašćeni servis ili uvoznik. Dodatna prava se ostvaruju u zavisnosti od toga šta je navedeno u garancijskoj izjavi. Suština je da se dodatna garancija ne plaća – kaže Mladen Alfirović iz NOPS-a. Šta je onda problem u slučaju koji je naveo čitalac? To što se potrošač dovodi u zabludu, jer mu se nudi navodna dodatna garancija, zloupotrebljava se taj izraz, a u stvari mu se prodaje polisa osiguranja za uređaj koji je kupio.

– Nijedna garancija se ne plaća, pa ni komercijalna, koju nudi proizvođač. Ona je samo način da se kupci vežu za brend i da biraju određene proizvode upravo zbog toga što imaju produženu garanciju. Ovde može da se govori i o zloupotrebi člana zakona koji objašnjava pojam garancije, jer ono što se plaća ne bi trebalo da se zove garancija, a to u ovom slučaju jeste navedeno u uslovima osiguranja. Sa druge strane, trgovac koji sugeriše kupcu da se uređaji kvare posle određenog roka praktično priznaje da možda ima neka saznanja o ugrađenim kvarovima, a poznato je da je i stav Evropske komisije da je takvo ponašanje definisano kao nepoštena poslovna praksa – objašnjava Alfirović.

Izvor: Vebsajt Politika, Jelica Antelj, 23.01.2023.
Naslov: Redakcija