ZAKON O POSREDOVANJU U REŠAVANJU SPOROVA: Poglavljima 23 i 24 o pristupanju EU predviđena bolja primena propisa i rasterećenje sudova kroz uspostavljanje efikasnog i održivog sistema rešavanja sporova putem medijacije – posredovanja

Umesto da potežu za tužbama, građani Srbije sporove mogu da rešavaju - mirnim posredovanjem. Upravo ovu mogućnost donosi medijacija, koja, i pored toga što je ozakonjena, kod nas još nije zaživela u punom obimu. I dok se u razvijenim zemljama uz pomoć medijatora (posrednika) uspešno okončava čak 70 odsto slučajeva, u Srbiji je ovaj način pregovora van suda tek u povoju.

Advokati ukazuju da medijacija štedi vreme i novac, jer se procenjuje da ukupni troškovi u medijaciji iznose svega 10-15 procenata sudskih troškova.

- Primenjuje se kod imovinsko-pravnih zahteva. To znači u trgovinskom, privrednom, porodičnom, radnom, upravnom, pa čak i u krivičnom pravu kada se odnosi na imovinsko-pravni zahtev, kod sporova u oblasti turizma, bankarskih usluga, lizinga, osiguranja - objašnjava advokat Slavica Grahovac.

Ona naglašava da je postupak medijacije poverljiv, što je naročito važno u privrednim i trgovinskim odnosima, jer velike kompanije ne žele da se pročuje da su izgubile spor. Postupci se rešavaju za tridesetak dana, kada se dobija izvršna isprava koja zamenjuje izvršnu sudsku presudu. Najvažnije je to što sukobljene strane pronalaze trajno rešenje da poprave odnose. Tako se postupak okončava sporazumom o plaćanju, kompenzacijom, promenom poslovne politike ili poslovnog ponašanja.

Posebnu ulogu za razvoj medijacije ima advokatura, jer je za uspešnu primenu neophodno da se zna šta može a šta ne može da se rešava na ovaj način. Glavne prednosti su, naglašavaju stručnjaci, poverljivost, nepristrasnost, efikasno rešenje problema u smislu da je ekonomski povoljnije i brže od sudskog postupka, jer zahteva manje formalnosti.

- Umesto atmosfere svađe i nadmetanja, podstiču se poverenje, izvinjenje i pomirenje. Medijacija je postupak koji na humaniji način rešava problem, a glavne uloge ne igraju sudije, advokati, tužioci, razni eksperti, čak ni medijatori koji posreduju. Pravo odlučivanja praktično se vraća onima od kojih je spor potekao, jer sukobljene strane donose odluku - ističe Grahovac.

Da bi medijacija u punoj meri zaživela u Srbiji, pored podrške države, neophodno je i da medijatori steknu neophodno znanje.

- Budućim medijatorima se neosnovano obećava veliki i brz prihod i tako se opravdava visoka cena petodnevne obuke - naglašava advokat Slavica Janjić. - U pokušaju da se nametne monopol, bez ikakve strategije se obučava preveliki broj medijatora koji ne mogu da dobiju priliku da rade i steknu iskustvo.

Janjićeva poručuje da svako ko želi da bude medijator mora da shvati da će u tek 20 odsto slučajeva raditi za naknadu koja je simbolična ili pokriva samo osnovne troškove. Da bi se stiglo do profitabilnog procenta, neophodno je da se uradi i organizuje desetine i stotine medijacija.

Kada je o troškovima reč svaka strana u medijaciji snosi svoje troškove, a zajedničke podjednako, ukoliko sporazum nije drugačiji. U zajedničke je uvrštena nagrada za rad posrednika, kao i naknada troškova u postupku (na primer putni troškovi, ako je medijator iz drugog grada). Visina se određuje prema Pravilniku o tarifi o nagradama i naknadama u postupku posredovanja ("Sl. glasnik RS", br. 35/2015).

Rezultat medijacije u odnosu na sudske postupke je praktično isti, čak i bolji, a postiže se za kraće vreme. Njen značaj vidi se i u tome što je Srbija preuzela obavezu da razvija medijaciju, što je regulisano poglavljima 23 i 24 o pristupanju EU. Inače, ovaj alternativni način rešavanja spora je u pravni sistem Srbije uveden 2002. godine preko "nedelje poravnanja", u sudove 2005. putem Zakona o posredovanju - medijaciji ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005) i dva podzakonska akta, potom je osnovan i Republički centar za medijaciju I usvojen trenutno važeći Zakon o posredovanju u rešavanju sporova ("Sl. glasnik RS", br. 55/2014).