EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA OBJAVIO PRESUDU U PREDMETU TRAJKOVIĆ I STANKOVIĆ PROTIV SRBIJE: Utvrđeno da nije bilo povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima u vezi sa pravom na pravično suđenje

Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu u predmetu Trajković i Stanković protiv Srbije, po predstavkama broj 37194/08 i 37260/08. U presudi je utvrđeno da nije bilo povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima u vezi sa pravom na pravično suđenje.

Podnosioci predstavki su Slobodanka Stanković i Sonja Trajković iz Bujanovca. U svojim predstavkama su se žalile na nedosledno postupanje domaćih sudova u vezi sa plaćanjem naknada porodicama čiji su rođaci nestali ili bili kidnapovani na Kosovu i Metohiji nakon NATO intervencije 1999. godine.

U konkretnom slučaju muževe podnositeljki je otela Kosovska oslobodilačka armija 13. juna 1999. godine na području opštine Suva Reka, da bi potom bili proglašeni za umrle. U maju 2005. godine, podnositljke su pokrenule parnice protiv Republike Srbije u kojima su tražile isplatu naknade za psihički bol koji su pretrpele zbog nestanka i smrti svojih muževa. Sudovi su odlučujući na osnovu člana 180 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja) odbili tužbene zahteve i ustanovili da ne postoji odgovornost Republike Srbije, jer je kontrola nad teritorijom Kosova i Metohije poverena međunarodnoj zajednici nakon 9. juna 1999. godine.

Zbog toga što su domaći sudovi u identičnim situacijama, prema tvrdnjama podnositeljki predstavki, usvajali tužbene zahteve i ustanovljavali odgovornost Republike Srbije podnositeljke su žalile na povredu člana 6 stav 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima u vezi sa pravom na pravično suđenje tj. pravom na pristup sudu.

Ono što je važno za ovaj slučaj, a što je Evropski sud za ljudska prava svakako uzeo u obzir je to da je Vrhovni kasacioni sud 1. aprila 2014. godine preduzeo mere u cilju harmonizacije sudske prakse u vezi sa pitanjem plaćanja naknade porodicama čiji su rođaci nestali ili bili kidnapovani na Kosovu i Metohiji nakon NATO intervencije 1999. godine. Ovim planom predviđen je niz mera na različitim nivoima sudske nadležnosti u cilju uskađivanja sudske prakse (usvajanje obavezujuećih pravnih stavova zasnovanih na praksi Evropskog suda za ljudska prava; široko distribuiranje tih mišljenja; redovna razmena mišljenja u vezi sa ovim pitanjem među sudovima; niz tematskih diskusija i programa usavršavanja, usvajanje specifičnih akcionih planova na različitim sudskim nivoima, razvijanje baze podataka itd.)

Inače, Sud nije prihvatio prigovor neiscrpljivanja unutrašnjih pravnih sredstava podnet od strane države u ovom slučaju, a zbog neizjavljivanja ustavne žalbe od strane podnositeljki. Naime, podnositeljke su svoje predstavke Sudu podnele pre datuma koji je Sud u slučaju Vinčić i dr. utvrdio kao relevantni datum od kada je ustavna žalba postala delotvorno sredstvo, zbog čega podnositeljke nisu imale obavezu u vezi sa iskorišćavanjem ustavne žalbe.

U vezi sa pitanjem osnovanosti predstavki Sud je primetio da su u periodu od 26. decembra 2006. godine do 10. juna 2010. godine srpski sudovi usvajali tužbene zahteve slične onim kao u slučaju podnositeljki tako da su njihovi slučajevi bili jedini u kojima su odbijeni tužbeni zahtevi.

Sud primećuje da je takva situacija svakako uznemirujuća za podnositeljke, ali domaći sudovi su generalno harmonizovali svoju praksu tako što su usvajali tužbene zahteve za naknadu štete u ovakvim situacijama, a dugačije postupanje u slučaju podnositeljki predstavki je situacija svojstvena svim sudskim sistemima zasnovana na mreži sudova različite nadležnosti, ali se ne može okarakterisati kao kršenje Konvencije.

Naime, u konkretnom slučaju nije se radilo o "dubokim i dugotrajnim razlikama" u sudskoj praksi, što je u strazburškoj jurisprudenciji standard po kome se ustanovljava povreda člana 6 stav 1 Konvencije u vezi sa neuskađenom praksom nacionalnih sudova.

Na kraju, Sud se osvrnuo i na razloge koje je Sud naveo za odbijanje tužbenih zahteva, a koji se ne mogu smatrati arbitrernim, mada se u stavu 43. presude ogradio od toga da zaključuje kakvo bi rešenje ove pravne stvari trebalo da bude.

Može se zaključiti da se ovakvim postupanjem domaćih sudova, ali i rezonovanjem Evropskog suda za ljudska prava, povređuje ljudsko pravo podnositeljki da budu tretirane na jednak način sa drugim licima u istoj situaciji, ali da se Evropski sud za ljudska prava oganičio samo na ispitivanje pitanja usklađenosti prakse nacionalnih sudova sa stanovišta načela koja je izgradio kroz svoju jurisprudenciju.