PRVI OSNOVNI SUD U BEOGRADU: Od ukupno 66 osuđenih za nasilje u porodici tokom 2016. godine, njih 40 je dobilo uslovne kazne, a 26 zatvorske. Težina nasilja je najvažnija prilikom odmeravanja kazne. Za blaži oblik nasilja okrivljeni će dobiti uslovnu kaznu, ali za dugogodišnje psihičko nasilje, koje narušava duševni mir članova porodice, može da dobije zatvorsku kaznu

Od ukupno 66 osuđenih za nasilje u porodici u Prvom osnovnom sudu u Beogradu tokom 2016. godine, njih 40 je dobilo uslovne kazne, a 26 zatvorske.

U prvih šest i po meseci 2017. godine, na kaznu zatvora osuđeno je šest okrivljenih za nasilje u porodici, a 26 je prošlo sa uslovnom osudom.

– To ne znači nužno da je kaznena politika blaga. Sud u svakom pojedinačnom slučaju individualizuje kaznu i kreće se u rasponu zakonom propisanih kazni. Težina nasilja je najvažnija prilikom odmeravanja kazne. Za blaži oblik nasilja okrivljeni će dobiti uslovnu kaznu, ali za dugogodišnje psihičko nasilje, koje narušava duševni mir članova porodice, može da dobije zatvorsku kaznu – kaže sudija Ivana Ramić, portparol Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Od ukupno 26 osuđenih na zatvor u 2016. godini, u četiri slučaja izrečena je kazna veća od godinu dana, dok je 11 nasilnika osuđeno na kaznu od šest meseci do godinu dana zatvora, a njih 10 na kaznu do šest meseci zatvora.

Međunarodne konvencije nalažu sudovima "nultu toleranciju" na nasilje, podseća sudija, ali kaže da nije isto kada je nasilje dugotrajno i teško i kada je reč o pojedinačnom slučaju "lakšeg" nasilja. Osim toga, i uslovna kazna ima svoju svrhu. Ona treba da utiče da nasilnik ne ponovi krivično delo jer će u tom slučaju automatski otići u zatvor.

– Važno je takođe da se ukaže da ima i lažnih prijava, odnosno da se prijavljuje nasilje kojeg nije bilo. U takvim slučajevima donose se oslobađajuće presude, ili se obustavlja postupak, a to može neku pravu žrtvu porodičnog nasilja da sputa i da je opredeli da odustane od podnošenja krivične prijave. Kada žrtva čuje da se donose i oslobađajuće presude za nasilje u porodici, ona može da izgubi poverenje u sistem i u institucije. Zato su statistički podaci mač sa dve oštrice – kaže Ivana Ramić.

Da ima oslobađajućih presuda i obustava postupka, govori podatak da je u 2016. godini u Prvom osnovnom sudu u Beogradu vođeno ukupno 79 postupaka za nasilje u porodici, a da je od toga 66 završeno osuđujućom presudom. Treba takođe podsetiti da u ovu statistiku ne ulazi nasilje koje je dovelo do najtežih posledica, jer se u tim slučajevima sudi za ubistvo ili za nanošenje teških povreda, a ne za krivično delo nasilja u porodici.

Sudija objašnjava da među osuđenima za nasilje u porodici ima i žena koje su fizički zlostavljale svoju decu. Kada je o muškarcima reč, oni najčešće vrše nasilje prema suprugama i deci. Kada izađu iz zatvora, sud nema više kontakta sa njima, osim ako budu ponovo optuženi, pa im se ranija osuđivanost uzima kao otežavajuća okolnost prilikom odmeravanja kazne.

Advokat Tatjana Vlahović naglašava da u velikom broju slučajeva na nasilje u porodici utiču nezaposlenost i siromaštvo, a da se neretko događa da rodbina podstiče nasilnika i da ga podržava da bude agresivan, naročito u situaciji kada dolazi do razvoda braka i do odluke suda da decu poveri majci.

– Kada dođe do razvoda braka, roditelj koji treba da plaća alimentaciju uvek misli da je to za njega kazna. Treba da mu se objasni da je to pomoć drugom roditelju, kome je dete povereno i koji je detetu posvećen 24 sata. Očevima treba da se predoči da su deci potrebna oba roditelja, da imaju pravo da ih viđaju, ali da isto tako treba da budu strpljivi kada je o deci reč. Do desete godine detetu je potrebnija majka, a posle otac ima znatno veću ulogu i to je momenat kada on može aktivno da se uključi u razvoj i vaspitanje deteta – kaže Tatjana Vlahović.

Ona smatra da bi nasilja bilo manje kada bi roditelji bili na pravi način informisani o svojim pravima i obavezama, kao i kada bi sa porodicama organizovano radili timovi stručnjaka.

– U stručnim timovima treba da budu psiholozi, psihoterapeuti, pravnici, socijalni radnici, ali oni treba da budu povezani i sa zdravstvenim ustanovama i školama. Učitelji, nastavnici i školski psiholozi takođe treba da imaju značajnu ulogu u prepoznavanju nasilja nad decom i alarmiranju timova stručnjaka. Ako primete da dete trpi neki vid nasilja, treba da se obrate centru za socijalni rad – kaže advokat.

Javnost je slabo informisana o tome šta sve rade centri za socijalni rad. Vlahović navodi da su oni pretrpani rešavanjem problema socijalno ugroženih građana i da nemaju dovoljno vremena i ljudi da se na pravi način posvete radu sa porodicama u kojima je nasilje glavni problem. Naglašava da na prvom mestu uvek treba da bude interes dece.