PREDLOG ZAKONA O PRESAĐIVANJU LJUDSKIH ORGANA: Pretpostavljena saglasnost za uzimanje organa nakon smrti davaoca

U javnosti je aktuelna diskusija o predlogu zakona o presađivanju ljudskih organa koji je vlada Republike Srbije predložila parlamentu 11. maja 2018. godine. Naime, u ovom trenutku se o ovom predlogu u parlamentu sprovodi rasprava. Predlog ovog zakona nalazi se na portalu NS, a za potrebe ove analize možemo ga pogledati ovde.

Cilj ovog teksta je da se pomogne kako javnosti, tako i zakonodavcu u pogledu odredbi koje u priloženom predlogu zakona propisuju takozvanu pretpostavljenu saglasnost za uzimanje organa nakon smrti, kada su u pitanju punoletna i poslovno sposobna lica. Ovo stoga što je predlogom zakona koji je predmet ove analize, za maloletna i poslovno nesposobna lica propisana izričita saglasnost, odnosno pismeni pristanak najbližih srodnika.

Naime, ako pođemo od dostignutih standarda u ovoj oblasti, možemo utvrditi da se Direktiva 2010/53/EZ Evropskog parlamenta i Veća EU od 7. jula 2010., o standardima kvaliteta i sigurnosti ljudskih organa namenjenih transplantaciji, bavi i ovom temom. Na početku i to u uvodnom delu Direktive, u tački 21 se navodi da nekoliko paralelnih modela pristanka na darivanje postoje u Uniji, uključujući i sisteme alternativnog biranja u kojima pristanak na darivanje organa treba da bude izričito dobijen, kao i sistemi izuzimanja, prema kojima se može sprovesti darivanje osim ako postoji dokaz o bilo kojem prigovoru na darivanje. Direktiva dalje navodi da su u svrhu omogućavanja pojedincima da izraze svoje želje u tom pogledu, neke od država članica razvile specifične registre gde ih građani beleže.

Nadalje, u tački 25 uvodnog dela citirane Direktive, navodi se da države članice treba da odrede pravila o kaznama koje se primjenjuju na kršenja nacionalnih odredbi usvojenih u skladu s ovom Direktivom i da osiguraju primenu tih kazni te da ove kazne treba da budu efikasne, proporcionalne i odvraćajuće.

Takođe, u poglavlju III citirane Direktive, u članu 13, koji propisuje principe doniranja organa navedeno je da države članice osiguravaju da su doniranja organa od strane preminulih i živih davalaca dobrovoljna i neplaćena. U članu 14 koji propisuje uslove pristanka, navedeno je da se pribavljanje organa sprovodi samo nakon što su zadovoljeni svi zahtevi vezani za pristanak, autorizaciju ili izostanak bilo kakvog prigovora koji su na snazi u predmetnoj državi članici.

Međutim, ako pogledamo odredbe člana 23 Predloga zakona o presađivanju ljudskih organa koji je trenutno u skupštinskoj proceduri u Republici Srbiji, možemo uočiti da istim nije u dovoljnoj meri poštovana dostignuta procedura koja se u ovoj osetljivoj oblasti reguliše citiranom EU Direktivom.

Naime, na osnovu člana 23 Predloga zakona o presađivanju ljudskih organa od 11. maja 2018. godine, u stavu jedan se predlaže da se ljudski organi sa umrlog lica mogu uzeti radi presađivanja ukoliko se punoletni poslovno sposoban davalac pre smrti tome nije usmeno ili u pismenom obliku za života protivio, odnosno ako se tome u trenutku smrti nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog. U stavu dva je predloženo da izuzetno od stava 1. ovog člana, ako umrlo lice nema srodnike iz stava 1. ovog člana, ljudski organi sa umrlog lica mogu se uzeti ako se tome, u trenutku smrti, nije izričito usprotivio pobočni srodnik zaključno sa drugim stepenom srodstva. U stavu tri se navodi da je koordinator za darivanje ljudskih organa, odnosno član kordinacionog tima dužan da članove porodice umrlog lica iz stava 1. ovog člana, nakon utvrđene smrti, na odgovarajući način upozna sa daljim postupanjem, kao i uslovima za darivanje ljudskih organa iz stava 1. ovog člana. Stavovima 4, 5, 6 i 7 istog člana predložena je regulativa u pogledu maloletnih i poslovno nesposobnih lica te lica koja nisu državljani RS, za koje je predviđena izričita saglasnost, odnosno pismeni pristanak najbližih srodnika.

Iz priloženog predloga možemo uočiti da je izostala regulativa o bilo kakvoj formi osim što se navodi "ukoliko se punoletni poslovno sposoban davalac pre smrti tome nije usmeno ili u pismenom obliku za života protivio", pa se iz navedenog može zaključiti da je reč i o usmenom i protivljenju u pismenom obliku. Međutim, kako nije propisano ni kome je trebalo da bude data usmena izjava, niti gde se predaje, odnosno pohranjuje pismena izjava, to je potpuno nejasno na koji način će u vrlo kratkom vremenu koje je na raspolaganju medicinskom timu za uzimanje potrebnog organa, nadležni organ utvrditi da li se potencijalni davalac za života protivio uzimanju njegovih organa.

Iz obrazloženja predloga zakona od 11. Maja 2018. godine vidimo da je predlagač zakona imao u vidu ove primedbe ali je odgovoreno da iste bitno narušavaju predložena sistemska rešenja i koncepciju predloga zakona, jer je predloženo zakonsko rešenje usmereno pre svega ka pozitivnom razmišljanju o programu presađivanja organa, bazirano na načinu implementacije pretpostavljenog pristanka za darivanje organa.

Na primedbe u pogledu potrebe uvođenja registra ljudi koji ne žele da budu donatori, predlagač je istakao nesvrsishodnost istih jer uvođenje registara iziskuje velike finansijske troškove koji se mogu izbeći, a da se i postojanjem, odnosno nepostojanjem registra uvek dolazi do istog rezultata – uvek se razgovara sa porodicom kojoj je pružena mogućnost da interpretira volju davaoca organa.

Međutim, predlagač ne predviđa na koji način će nadležni organ utvrditi da li su interpretirana volja i prava volja nekog lica identične. Pogotovo ako je neko lice već umrlo. Ustav Srbije jamči da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka, a citirana Direktiva za koju i sam predlagač navodi da je istu koristio kao polaznu osnovu u okviru procesa pridruživanja EU, zahteva autorizaciju ili izostanak bilo kakvog prigovora koji su na snazi u predmetnoj državi članici.

Dakle, punoletno poslovno sposobno lice ima pravo da ovu odluku donese samo za sebe i država je dužna da omogući da ovo pravo bude zaštićeno.

Primera radi, na osnovu Zakona o presađivanju ljudskih organa u svrhu liječenja Republike Hrvatske (NN 144/12) na osnovu člana 17 je propisano u stavu (1) da se organi s umrle osobe smiju uzeti radi presađivanja samo ako se darivatelj za života nije u pisanom obliku protivio darivanju. Međutim u stavu (2) istog člana je propisano da pisanu izjavu iz stavka 1. ovoga članka punoljetna poslovno sposobna osoba daje izabranom doktoru medicine primarne zdravstvene zaštite ili ministarstvu nadležnom za zdravlje (u daljnjem tekstu: Ministarstvo). Dalje je u stavu (3) propisano da iznimno od odredbe stavka 2. ovoga članka, za punoljetne osobe koje nisu poslovno sposobne, pisanu izjavu iz stavka 1. ovoga članka, solemniziranu od strane javnog bilježnika, daje zakonski zastupnik, odnosno skrbnik, u u stavu (4) da slijepa osoba, gluha osoba koja ne zna čitati, nijema osoba koja ne zna pisati i gluhoslijepa osoba daje izjavu iz stavka 1. ovoga članka u obliku javnobilježničkog akta ili pred dva svjedoka iskazanom izjavom o imenovanju poslovno sposobne osobe koja će u njeno ime dati pisanu izjavu.

Sledeći isti primer Republike Hrvatske, vidimo da je na osnovu člana 18 istog zakona propisana i procedura te registar nedarivatelja, pa je tako u stavu (1) propisano da pisanu izjavu iz članka 17. stavka 1. ovoga Zakona izabrani doktor medicine primarne zdravstvene zaštite dostavlja Ministarstvu, u stavu (2) da sadržaj tiskanice, način i postupak dostavljanja, način vođenja i provjere Registra nedarivatelja, te postupak opoziva pisane izjave iz članka 17. stavka 1. ovoga Zakona propisuje ministar pravilnikom, u stavu (3) da osoba može u svakom trenutku opozvati svoju pisanu izjavu, u stavu (4) da se pisana izjava iz članka 17. stavka 1. ovoga Zakona, pohranjuje pri Ministarstvu, a podaci iz izjave unose se u Registar nedarivatelja i u stavu (5) da se podaci o nedarivateljima čuvaju sukladno posebnim propisima koji uređuju zaštitu profesionalne tajne i zaštitu osobnih podataka.

Da li je na osnovu Predloga zakona o presađivanju ljudskih organa od 11. maja 2018. godine, i to kaznenim odredbama koje su navedene u članovima 51-53 predloga zakona, predlagač poštovao navode Direktive EU iz tačke 25 uvodnog dela, u kojoj se navodi da države članice treba da odrede pravila o kaznama koje se primjenjuju na kršenja nacionalnih odredbi usvojenih u skladu s ovom Direktivom i da osiguraju primenu tih kazni te da ove kazne treba da budu efikasne, proporcionalne i odvraćajuće, ostavljam ekspertima iz oblasti krivičnog prava. Za svrhu ove analize samo navodim da nije jasno na koji način će bilo krivični sud utvrditi postojanje bića krivičnog dela, bilo prekršajni sud biće izvršenog prekršaja, ako iz zakona nije jasno ni kome se daje usmena izjava, niti kome se predaje i ko je dužan da čuva i obavesti o pisanoj izjavi o protivljenju. Kao što vrlo često u domaćoj legislativi biva, ne zna se ko je odgovorna osoba.

"Altruizam predstavlja značajan faktor u doniranju organa. Da bi se osigurale kvalitet i sigurnost organa, programi transplantacije organa treba da budu zasnovani na načelima dobrovoljnih i neplaćenih darivanja. To je preko potrebno, jer kršenje tih načela može biti povezano s neprihvatljivim rizicima. U slučaju kada darivanje nije dobrovoljno i/ili je poduzeto s ciljem finansijske dobiti, kvalitet procesa darivanja može biti ugrožen zato što kvalitet života ili spašavanje života osobe nije glavni i/ili jedinstveni cilj. Čak i ako je postupak razvijen u skladu s odgovarajućim standardima kvaliteta, klinička istorija dobijena od potencijalnog živog davaoca ili rođaka potencijalnog preminulog davaoca koji traže finansijsku dobit ili su podvrgnuti bilo kojem obliku prisile može biti nedovoljno tačna u smislu uslova i/ili bolesti koje su potencijalno prenosive sa davaoca na primaoca. To dovodi do problema sigurnosti za potencijalne primaoce, jer u tom slučaju lekarski tim ima ograničenu mogućnost procene rizika. (Tačka 19 Direktive 2010/53/EZ Evropskog parlamenta i Veća EU od 7. jula 2010., o standardima kvaliteta i sigurnosti ljudskih organa namenjenih transplantaciji)"

"U oblasti medicine i biologije, naročito se mora poštovati: (A) slobodna saglasnost dotične osobe, na osnovu njegovog saznanja i u skladu sa postupcima utvrđenim zakonom; (B) zabrana eugeničkih procedura, posebno onih čija je cilj izbor između ljudi; (C) zabrana korišćenja ljudskog tela i njegovih delova kao izvor finansijske koristi. (Povelja Evropske unije o osnovnim pravima 2007/C 303/01)"

"Ljudsko telo i njegovi delovi ne mogu, kao takvi, biti izvor novčane dobiti (The human body and its parts shall not, as such, give rise to financial gain). (Konvencija o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu primene biologije i medicine)"

Iz citiranih EU standarda možemo utvrditi da se upućuje na poštovanje postupaka utvrđenih zakonom, kako bi se utvrdila slobodna saglasnost. Međutim, na osnovu predloga zakona od 11. Maja 2018. godine, nije propisana ni jedna vrsta postupka.

Šta kaže medicinska struka i šta kaže Hipokratova zakletva? Pravo kaže da volja mora da bude izričita, bilo da se ona uzima kao pozitivna, bilo kao izjava da neko ne želi da bude donator organa. Volja naravno mora da bude i altruistička i slobodna. Koji su rizici lažne volje? Ko je odgovoran za netačnu kliničku istoriju ako ista da fatalne posledice?

Neko mora da bude odgovoran, hoće li to biti medicina ili pravo?

Izvor: advokat Mirjana Milić Drvenica, 22.07.2018.